У уторак, 21. јуна 2016 године, представник Покрета Реци не ЕУ Димитрије Марковић, посетио је српско гробље у Јиндриховицама у Чешкој.

Јиндриховице (чешки: Jindřichovice, немачки Heinrichsgrün) су мало село, са мање од 500 становника, у општини Соколов, у Чешкој, недалеко од познате бање Карлови Вари и близу границе са Немачком. У Јиндриховицама се налази спомен-костурница (маузолеј) и Српско гробље где је сахрањено 7100 српских заробљеника из времена Првог светског рата.

Српко гробље у Јиндриховицама је према званичним подацима после Зејтинлика највеће српско гробље изван граница Србије.

Међутим, према подацима Видоја Голубовића, научног сарадника Института за међународну политику и привреду, и Славољуба Стојадиновића, етнолога, изнетим у раду под насловом „Јиндриховице (Хајнрисгрин) – аустроугарски логор 1915–1918” у Јиндриховицама је сахрањено чак 8700 Срба.
У Јиндриховицама се за време Првог светског рата, у периоду од 1915. до 1918. године, налазио највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске, а највише је било заробљених Срба.Осим војника, овде су били затворени и српски цивили.
Изградња логора је почела 1915 године, и изграђено је укупно 170 објеката (100 за заробљенике, 6 за официре, 13 инфективних одељења…) Цео ареал је био ограђен бодљикавом жицом, која је била под напоном.
” У Јиндриховицама није било стрељања, али је било исцрпљујућег даноноћног рада уз слабу исхрану. Заробљеници су ангажовани у каменолому и погонима за производњу артиљеријске муниције, конзерви, војничких тањира… До појединих постројења ишло се пешке 30 километара у једном правцу. Од исцрпљености и неухрањености јављали су се пегави тифус, дијареја и дошло је до масовног умирања. Логораши су сахрањивани на источној страни комплекса, на два хришћанска гробља, једном поред другог: православном за Србе и Русе и католичком за Италијане”, – пишу Голубовић и Стојадиновић.
Логор је касније у потпуности разграђен.
У спомен костурници су у највећем броју сахрањени посмртни остаци Срба који су били затворени у логору Јиндриховице, али и оних пренетих из других места (логор у Брумову итд.).
Спомен костурница се налази у парку,у самом селу, и до ње је могуће доћи пратећи путоказе. Када смо дошли, простор око маузолеја је био чист и уређен,а трава покошена.

У њој се налазе посмртни остаци 7100 српских и 189 руских заробљеника.
Прво што ме је разочарало јесте натпис на горњој страни спомен костурнице: ” Овде почива 7100 ЈУГОСЛОВЕНА…”
Чији посмртни остаци су сахрањени у спомен костурници, Срба или Југословена?
Против кога је Аустро-угарска ратовала? Против Југославије или против Србије? На којој страни су се налазили Хрвати и Словенци и којој држави су припадали?
Је ли у периоду у коме је логор био у функцији (1914 – 1918 године) уопште постојала држава Југославија?
Са којим правом се страдалници затворени у овом логору и на другим местима, рођени и умрли као Срби, без изражене њихове воље, називају Југословенима?
Читајући, касније, натписе на споменицима на гробљу у шуми, имена и презимена мученика (Божидар Рајковић, Стеван Недељковић,Чедомир Глишовић…) нисам могао а да се не запитам: чија су ово имена ? Хрватска? Словеначка? Југословенска? Или српска?
Исто је и са називима места (Пожаревац, Ваљево, Крушевац…). Где се налазе ова места? У Хрватској? У Словенији? У Југославији? У Европској унији? Или у Србији?
Оно чему можемо да се радујемо јесте да ови мученици нису заборављени. На улазним вратима, са доње стране спомен костурнице, било је истакнуто обавештење, на српском, руском и чешком језику да ће се у суботу 25. јуна 2016 године са почетком у 10 часова служењем литургије и парастоса у спомен костурници у Јиндриховицама обележити Видовдан.

Друго, и још веће, разочарање је уследило када смо се упутили ка српском гробљу које се налази неколико километара даље, у шуми.Наиме,о гробља не постоји никакав путоказ.
До гробља смо дошли, тачније нашли га после дугог времена следећи упутства мештана, идући једним делом шумским путем, а она пешке лутајући и тражећи га по шуми.
Пажњу су ми најпре привукли бетонски стубови на које сам наилазио у шуми, а за које се касније испоставило да представљају остатке ограде око гробља.

Само место није ни на који начин обележено ако се изузмеме високи бетонски крст који се ту налази, вероватно, још из тог времена.

Гробље је, заправо, на сличан начин, Божијом промисли, и откривено. Открио га је Дејан Ранђеловић, Србин који живи у недалеким Карловим Варима. Он прича: “Берући печурке у тој шуми, наишао сам на камен, сав зарастао у траву, на коме је, на српском језику, јасно писало: Овде почива Глишовић из Чачка!”

Дејан Ранђеловић је наставио да се брине о спомен костурници и гробљу.
Споменици се налазе груписани око крста, али сам на остаке споменика наилазио и даље,међу дрвећем.

А на њима натписи: ”Овде почива далеко од своје миле отаџбине Чедомир Глишовић, учитељ и резервни подпоручник…”, ”Овде почива Божидар Рајковић из Пожаревца…”…

Сетио сам се стихова Владимира Станимировића:

“На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи.
Поручите нашој деци:
Нећемо им никад стићи.
Поздравите отаџбину,
Пољубите родну груду.
Спомен борбе за Слободу
Нека ове хумке буду.”

Не знам да ли ме је више болело то што су умрли толико далеко од своје земље, куће,породице… или то што се гробље налази у таквом стању.

Туга, туга, туга…
”Увидом у документацију у Прагу, утврђено је да 1.600 интернираца у заједничким гробницама није ексхумирано. Та тела нису пренета, јер места у костурници није било” кажу Голубовић и Стојадиновић.
Покопи су, како они наводе, најпре обављани у појединачне гробнице са дрвеним крстовима а од 1916, када умире и до 40 логораша дневно, почињу сахране у масовне гробнице.
Остаци ових масовних гробница су и данас видљиви на пропланку окруженом шумом.
Српски заробљеници у Јиндриховицама изградили су за време рада логора и цркву. Она је срушена, али је утврђено, како се наводи, да се налазила код капије логорског гробља.
Помолили смо се за душе српских мученика и кренули даље…

Након Јиндриховица посетили смо и тврђаву Терезин и у њој ћелију-самицу у којој је био затворен српски јунак Гаврило Принцип, а онда и српско војничко Гробље у Великом Међеру у Словачкој, на коме је сахрањено 5153 српских мученика.
О гробљу је најпре бринула Краљевина СХС, која је означила гробове и саградила малу капелу, а затим држава Чехословачка.

У међувремену гробље је било запуштено и заборављено све док га 2002 године нису уредили Срби из Словачке и изградили спомен-плочу на којој пише:
”На овом месту почива 5135 српских мученика и војника који су живот изгубили у заточеништву у логору Велики Међер
1914 -1918
Вечна слава !
Велики Међер 2003 г.
Српски народ”

Осим у Великом Међеру, српска гробља у Словачкој налазе се још и у Комарну, Трнави, Жилини, Илави,Банској Бистрици, Шаморину и Тренчину.

О страдању Срба први је писао историчар Ристо Ковијанић, који је и сам тамновао у два концентрациона логора.Један од њих био је управо логор у Великом Међеру , односно Нађмеђеру како гласи мађарски назив овог места , у коме је био од 1916 до 1918.Искуства из тог времена описао је у књизи ”Нађмеђерска долина смрти”, а саставио је и први списак жртава овог логора.

О условима, патњама и умирању у аустругарским логорима пише и научник Милутин Миланковић који је и сам био заробљеник у недалеком Нежидеру:
”На северном крају Нежидерског језера лежи мала варошица истога имена, а сада је Аустријанци зову Нојсидел.У њој је још за време владавине Марије Терезије и њеног сина Јосифа подигнута велика касарна за пук број два мађарских хусара.Када, августа 1914, тај пук одјаха на бојна поља Галиције, а његова касарна остаде празна, претворише је у заточенички логор држављана Србије који се при почетку рата затекоше у Угарској половини монархије и оних небораца Србије који у току рата падоше у ропство.У тај логор доведоше и мене и уврстише ме у заробљенике./…/
Она уска капија пред којом су стајали стражари и оне решетке на спољним прозорима подсећали би ме на моје ропско стање.Па неизвесност докле ћу тако чамити./…/
Аустријска војска продрла је поново у Србију, а нови заробљеници почеше пристизати у наш логор.То су били српски сељаци из Мачве и околине Шапца.Измучени ратним догађајима, исцрпени мукама транспорта у забрављеним фургонима, изгледали су као авети.Стрпаше их у приземље касарне где су се пре тога налазиле коњске штале./…/ Почеше умирати као мушице, спочетка по један два дневно, а касније њих све више и више.Њихова причања убише у нама сваку наду и осетисмо сву тежину робовања./…/
Живот у логору бивао је све тежи.Онде се болест угњездила, а смрт косила.Било је дана када из нашег круга однесоше у извесним временским размацима један за другим десет лешева да их баце у јаму.Тек што би се у нама стишао ужас таквог јадног призора, следовао би му идући.Зато нам се причињавало да је број умрлих још већи.”(Милутин Миланковић, Сећања)

Молитва за упокојене

Помени, Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им свако сагрешење, хотимично и нехотимично, што сагрешише речју, или делом, или мишљу. Усели их у места светла, у места свежине, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање Лица Твога весели све од века свете Твоје. Даруј им Царство Твоје и учешће у неисказаним и вечним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих слугу Твојих, Христе, Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим, и Благим, и животборним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Димитрије Марковић, Покрет Реци не ЕУ