Поштовани господине Малагурски,
јављам Вам се у вези видео-снимка који је ”Спутњик” објавио под насловом ”Малагурски: Ево решења за Косово!” а пренео већи број информативних портала.
Иако се у њему критички односите према власти, тачније према питању тзв. ”унутрашњег дијалога” не јављам се како бих вам упутио речи подршке већ критику.
Навешћу три спорна места, притом ћу се трудити да будем кратак иако би свако од њих захтевало опширнију обраду.
1) Критикујући предлог за поделу Косова и Метохије наводите податак да катастарски 58% територије КиМ припада Србима и помињете протеране Србе.
Прво, проблем је у томе што је ово ТРЕНУТНО стање. Ако знамо да је Република Србија наследница СЦГ, СР Југославије, СФРЈ, ФНРЈ и тако даље све до Краљевине Србије а да узурпација имовине од стране косовских Албанаца и протеривање Срба није почело ни од 1999 године, нити од 1991 године, онда се поставља питање зашто се САДАШЊЕ стање узима као важеће за будуће решење проблема Косова и Метохије?
Подаци о промени етничке структуре становништва током времена доступни су јавности, а ја сам их навео у тексту под насловом ”Ослобођење Косова и Метохије и период после” (овде)
Да Вас подсетим, рецимо, на текст (у прилогу) објављен у Њујорк тајмсу у коме се наводи податак о протеривању 57.000 Срба са Косова и Метохије само током седамдесетих година (овде)
Или на оно што је писала Др Смиља Аврамов на другом месту (Др Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије):
”Уговором из 1946 установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња; у току 1946-1947 путем 26 закључених уговора успостављена је царинска и монетарна унија, а границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање албанског живља на Косово и Метохију и у Македонију. Затварајући очи пред катастрофалним последицама ове политике, крајњим сиромаштвом у земљи, влада ФНРЈ је ту полизику оценила као ‘велики успех’.“
Али протеривање Срба и узурпација њихове имовине није почела ни седамдесетих-осамдесетих, ни 1946-1947 године, већ много раније.
Сигуран сам да Вам је познато да су према турском попису (овде) из 1455 године Срби на Косову и Метохији чинили 95,88% становништва а Албанци свега 0,26%
Из овога није тешко извести закључак када је почело њихово досељавање.
И на крају, узимајући све ово у обзир, још једном морам да поставим питање због чега се САДАШЊЕ стање узима као основ за решење проблема Косова и Метохије?
Не знам шта о томе каже међународно право, али мислим да то у овом случају није ни важно. Немојмо заборавити да је у току рата на просторима СФР Југославије много пута прекршено међународно право на штету Срба, а у случају Косова и Метохије и домаће (Устав Републике Србије у случају потписивања Бриселског диктата односно тзв. ”Бриселског споразума”) и међународно, па према томе не видим разлог да основ за ревизију (не само када је реч о Косову и Метохији) тражимо било где другде осим нашем у МОРАЛНОМ и ИСТОРИЈСКОМ праву.
Дозволите ми да Вас на овом месту подсетим на један догађај баш из оне исте године када је објављен горе наведени чланак у Њујорк тајмсу:
У 19. веку, тачније 1833. године, Британија је заузела Фокландска острва (Falkland islans) или Малвинска острва (Islas Malvinas) која су припадала Аргентини, од које су удаљена од 480 до 650 километара, и претворила их у своју колонију. 1982 године Аргентинци су покушали да их поврате и 2. априла 1982. године 3 000 аргентинских војника се искрцало на Фокландска острва. 5. априла 1982. Британија је послала више од 100 ратних бродова у јужни Атлантик, а 21. маја почело је искрцавање британских војника на Фокландима. Укупне снаге које су искрцане на копно износиле су 5 000 људи. Аргентинске снаге су се предале 14. јуна. Према попису стновништва, Фокландска острва су 2008. године имала 3 140 становника и налазе се на 14.000 (четрнаест хиљада) километара од Лондона.
Друго, ако се већ помиње да катастарски 58% територије Косова и Метохије припада Србима, нема разлога да се не наведу и остали подаци:
Вредност узурпиране имовине Косовско-метохијских Срба процењује се на преко 50 милијарди евра.
У државној својини Републике Србије на Косову и Метохији налази се око 24 500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, више од 1,4 милиона м2 службених зграда, 145 000 м2 пословних и 25 000 м2 стамбених зграда, 4 000 м2 објеката за посебне намене и још око 400 000 м2 других грађевинских објеката, према речима помоћника министра за Косово и Метохију Бранислава Ристића (Politika online 24. 12. 2012).
Само вредност ЕПС-а, према проценама овог предузећа, износи око 3 милијарде евра. Према проценама Светске банке, вредност минералних резерви на Косову и Метохији износи 13,5 милијарди евра (Pressonline 24. 12. 2012).
Мислим да нема потребе да Вам појашњавам ко је Сахит Муја, а пошто говорите енглески неће вам бити тешко да овде наведено проверите на сајту његове компаније:
”Нова геолошка истраживања и хемијски резултати урађени од стране Albanian Minerals су показали невероватну количину минерала у северној Албанији и на Косову. Ту су и велике количине магнезијума и никла у Кукеш и Тропоја региону.
Albanian Minerals и Bytyci SHPK су повећали обим радова у изградњи инфраструктуре и износ уложеног новца и планирано је утростручити износ инвестиција у региону у 2012. Велике резерве минерала које постоје у Албанији и на Косову вредне су стотине милијарди долара. Најзначајније на Косову су резерве угља највеће у Европи, злато, сребро, арсен, талијум, бизмут и гвожђе, типови олова и цинка и других метала. Потенцијал у рудама у Албанији и на Косову је већи него што је било ко икада замислио.” February 5, 2012 Sahit Muja, President and CEO Albanian Minerals New York  (овде) или ( овде ) .
И још у вези тога: ”У јулу ове године „Волстрит Џорнал“ је објавио вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша прошле године био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, с којим Сорош хоће да експлоатише косметски лигнит, процењен на вредност већу од 300 милијарди долара. Извршни директор корпорације „Албански минерали” Муја као ни Сорош немају у виду само угаљ, већ и олово, хром, цинк, злато сребро, бакар, никл и друга богатства, закључио је „Волстрит Џорнал”. (13.11.2011 Политика online)
Даље: ”Резерве угља на Космету су импозантне. Наше последње студије показују да је потенцијал на КиМ довољан за две термоелектране, а то је струја за сто година – каже проф. Др. Драгоман Рабреновић, са Рударско-геолошког факултета у Београду и додаје да Србија никако не би требало да се стави по страни када је реч о овом потенцијалу.
Према речима др. Станишића, који је имао поуздана обавештења с разних страна света, само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара. Том податку, због кога смо пре више од четири године обојица наилазили и на подсмехе, постепено се приближава вредност коју је проценио „Волстрит Џорнал”. (13.11.2011 Политика online)
И коначно, шта је са МАТЕРИЈАЛНОМ вредношћу имовине СПЦ на Косову и Метохији? Колика је она?
2) У наставку, након критике измене Устава и признања Косова као ”конкретно решење” износите одговор Мирослава Лазанског на питање шта би он урадио да је на челу држава, по питању Косова и Метохије. Ово је све, само не ”конкретно решење” како га ви представљате.
Прво, он каже да би наметнуо буџет од 3,5 до 4 милијарде евра и формирање војске од 250.000 људи коју би онда поставио ”доле”. Где је то ”доле”? На Косову и Метохији? Не, на југу Србије. Ово није тешко закључити из онога што даље каже. Он ту војску од 250.000 хиљада људи види само као подршку преговорима. Та војска не би имала за циљ ослобађање Косова и Метохије него би служила само за то да нам обезбеди бољу преговарачку позицију.
Чак и да се формира са циљем ослобођења, формирање војске само по себи опет није решење него само тактички корак. Па и само ослобођење није решење него део решења. Одрживо решење као стратешки циљ подразумева не само ослобођење територије, него и решавање питања протераних Срба, досељених Албанаца и узурпиране имовине.
Друго, Лазански даље наводи како смо два пута пропустили прилику да са војском уђемо на север Косова. Да ли нам он на тај начин индиректно поручује за шта би она војска од 250.000 људи евентуално могла да буде употребљена? Мислим да се ради управо о томе. И зар на тај начин не предлаже управо оно што сте претходно критиковали тј. поделу Косова? И на тај начин признавање тренутног стања.
О формирању војске сам писао у тексту који сам Вам већ поменуо ”Ослобођење Косова и Метохије и период после” али би она имала различит циљ у односу на онај који предлаже Мирослав Лазански.
Кључна реч у овом случају јесте „тренутно стање”, за коју се као замена користе термини као што су „политичка реалност” или само „реалност”, а као објашњење или оправдање предлога за поделу Косова и Метохије се наводи поштовање, уважавање ове „реалности”. Дакле садашње, тренутно стање се представља као коначно и непроменљиво.
Ко су они који се нису мирили са датим околностима као непроменљивим него су их мењали? Бројни су примери кроз историју и код нас, и у свету . Да ли би било Првог српског устанка да је Карађорђе уважавао тадашњу „реалност”? Да ли би било Другог српског устанка да је Милош размишљао на тај начин? Никола Пашић је такође био један од оних који су обликовали, а не уважавали, реалност.Велики је број примера и из ближе и из даље историје, и ово се може применити на све области живота (Никола Тесла, Михаило Пупин, кошаркаши, одбојкаши, ватерполисти, Новак Ђоковић) а не само на политику и вођење државе и друштва.
И на крају да закључим: „политика је уметност могућег” – како то медиокритетски и поданички звучи.
Двери предлажу враћање преговора под окриље УН, а исто тако и СРС, али ни једни ни други не наводе шта би био предмет преговора тј. коначни циљ. Сваки процес преговарања почиње идентификацијом циљева. Имамо ли, у случају да до тога дође, јасно и недвосмислено одређене циљеве наше стране? Немамо, или бар нису познати јавности.
Једино што можемо да закључимо јесте да бисмо уместо дистрибутивног имали интегративно преговарање (када се употреби термин „преговори” односно „преговарање” обично се мисли на тзв. „интегративно преговарање” када стране у преговорима као циљ одређују заједнички договор. У случају када као циљ преговора није одређен никакав заједнички договор већ искључиво максимално испуњење захтева једне стране – у овом случају представника самопроглашеног независног Косова (уз помоћ САД и ЕУ) онда јесте реч о преговорима, али о врсти преговора за коју се користи назив „дистрибутивно преговарање”.)
Другим речима, циљ би био неки компромис. Шта би то било у овом случају? Нека врста аутономије, само је питање у ком обиму. Овде долазимо до још једног веома важног питања а то је: да ли нам је важно да Косово и Метохија само формално буде део Републике Србије или нам је важан повратак и опстанак, и миран и нормалан живот Срба на Косову и Метохији? Период комунистичке владавине, када је КиМ формално била део Републике Србије, нам показује да ове две ствари нису повезане тј. да прво не подразумева друго.
Зашто онда немају неко боље решење, решење у правом смислу те речи? Више је разлога, али нема сумње да ово једним делом долази и као последица дефетистичког мишљења. Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, ОДРИЦАЊЕ ОД АКТИВНОСТИ УСЛОВЉЕНО ПРЕТРПЉЕНИМ ПОРАЗОМ, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.
Шта је онда решење? Постоји ли? Наравно да постоји. Решење је оно што је предложио Ваш колега (а мој пријатељ) чешки режисер Вацлав Дворжак: исељење косовских Албанаца у матичну земљу, тј. решење по примеру Чешких Судета.
Разговор који сам водио са њим за портал ”Никад граница” (овде ) у коме је изнео ово мишљење ме је и подстакао да напишем текст ”Решење за Косово и Метохију по примеру Чешких Судета” (овде) у коме сам ову његову идеју детаљно разрадио (оба текста Вам достављам у прилогу).
3) Предлажете да сачекамо повољније геополитичке околности ”када се једног дана запад више не буде толико питао око Косова”. Зачуђује ме заиста да нисте приметили да је до ове промене већ дошло. Нисам једини који заступа овакво мишљење, напротив, навођење оних који су уочили промене на геополитичком плану би заузело доста простора. Цитираћу само речи Јакоба Аугштајна, сина власника и оснивача немачког магазина Шпигл из (далеке) 2012-те године: „Пад америчке империје већ је започео. Може бити да амерички грађани неће моћи да га зауставе, ма колико се трудили. ”
Они који још увек нису уочили промену геополитичких околности ме подсећају на Јевреје који су чекали Месију али, када је дошао Христос, нису га препознали.
Узгред, овде ћу навести једну чињеницу која се често превиђа: само становништво пет земаља БРИКС-а чини 43% светске популације и ниједна од њих НИЈЕ ПРИЗНАЛА НЕЗАВИСНОСТ Косова и Метохије.
Али пођимо од претпоставке да препознамо промену политичких околности, па било да су већ дошле или ће тек да дођу. А шта ћемо да радимо у том случају?
Јер у том случају се не поставља питање само Косова и Метохије него и Републике Српске и Републике Српске Крајине. А ми немамо план ни за Косово и Метохију а камоли за целокупан српски народ.
Ово ме подсећа на сцену из ”Алисе у земљи чуда” када Алиса једног дана долази до рачвања пута и пита насмејану мачку на дрвету: – Који пут да изаберем? – Где желиш да идеш? – гласио је одговор. – Не знам – одговорила јој је Алиса. – ОНДА, – рече мачка – НИЈЕ НИ ВАЖНО.
Ни ми не знамо куда желимо да идемо. Немамо ”Начертаније”. А чим не знамо куда желимо да идемо значи да је свеједно који ћемо пут изабрати, а то даље значи да можемо да стигнемо незнано где, или у неку нову Југославију или ко зна на које друго место. Или да останемо где јесмо.
Или се под овим геополитичким околностима подразумева нешто друго, нешто конретније, тачније рат? У том случају опет важи претходно речено.
Или, коначно, чекамо да неко обави посао уместо нас? Да дођу Руси и ослободе Косово?
Закључак: геополитичке околности су се промениле, немамо шта да чекамо, на нама је само да прочитамо стихове Милана Ракића и дамо одговор на њих и себи и њему:
”Данас нама кажу, деци овог века
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.”
Он је дао одговор за своју генерацију, ми дајемо за своју.
И за крај, ако се под чекањем подразумева неки дужи временски период, како се неретко помиње 50-100 година: Да ли мислите да ће се они који су остали да живе на Косову и Метохији осећати безбедније и да ћемо им помоћи да не изгубе наду када им кажемо да ћемо се тамо вратити за пола века – век? Да ли ћемо их на тај начин мотивисати да истрају и о(п)стану на Косову и Метохији? 2007. године је од укупног броја становника на Косову и Метохији било 92% Албанаца, 5% Срба и 3% осталих. Колико ћемо тамо Срба затећи за 50 – 100 година? Шта ћемо тамо затећи у материјалном смислу? Хоће ли бити уопште наших цркава и манастира? Ако наша политичка генерација није спремна да се жртвује, на основу чега изводимо закључак да ће то бити спремна да уради нека генерација после нас? И коначно, према попису становнишва из 2002. године у Србији је живело 7. 498.001 становника а 2011. 7. 120. 666 што је апсолутни пад од 377.335 становника. Ако би се овај тренд наставио простом рачуницом долазимо до податка да би нас за 50 година било за преко 2 милиона мање, а за 100 година за преко 4 милиона. Ко би онда вратио Косово и Метохију?
С поштовањем,
Димитрије Марковић