Српска радикална странка и Двери предлажу да се преговори о Косову и Метохији врате под окриље УН.
Али ни једни ни други не наводе шта би био предмет преговора тј. коначни циљ а не нађе се нико у Србији да их то пита.
СВАКИ ПРОЦЕС ПРЕГОВАРАЊА ПОЧИЊЕ ИДЕНТИФИКАЦИЈОМ ЦИЉЕВА.

Имамо ли, у случају да до тога дође, јасно и недвосмислено одређене циљеве наше стране? Немамо, или бар нису познати јавности.

Једино што можемо да закључимо јесте да бисмо уместо дистрибутивног имали интегративно преговарање (када се употреби термин „преговори” односно „преговарање” обично се мисли на тзв. „интегративно преговарање” када стране у преговорима као циљ одређују заједнички договор. У случају када као циљ преговора није одређен никакав заједнички договор већ искључиво максимално испуњење захтева једне стране – у овом случају представника самопроглашеног независног Косова (уз помоћ САД и ЕУ) онда је реч о врсти преговора за коју се користи назив „дистрибутивно преговарање”.)

Другим речима, циљ би био неки компромис. Шта би то било у овом случају? Нека врста аутономије, само је питање у ком обиму. Вероватно широке.
Овде долазимо до још једног веома ВАЖНОГ ПИТАЊА а то је: да ли нам је важно да Косово и Метохија само формално буде део Републике Србије или нам је важан повратак и опстанак, и миран и безбедан живот Срба на Косову и Метохији?
Период комунистичке владавине, када је КиМ формално била део Републике Србије, нам показује да ове две ствари нису повезане тј. да прво не подразумева друго.
Подсетимо се, у том смислу, на речи Патријарха Павла.
Као што је познато,блаженопочивши Патријарх Павле је од 1957 године до почетка деведесетих, службовао на косову и Метохији као Епископ Рашко-Призренски.О свом боравку на Косову и Метохији он у свом тексту ”Без осуде, отворено, очински” пише између осталог и ово:
”Људска права најтеже су била кршена у време шиптарске владавине Косовом.Лична карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер) издата ми је 1979 у Призрену.Нањој је све исписано прво на шиптарском, па на српском.Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима, а испод тога на српском.Тако у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци епископу једне од најстаријих српских епархија, издати су најпре на туђем језику.Ето малог примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин…”
Дакле, ако је овако било у време СФР Југославије, када су Косово и Метохија били део Републике Србије, и притом знамо колико је Срба било принуђено да у том периоду због насиља напусти Косово и Метохију, НА ОСНОВУ ЧЕГА закључујемо да би ситуација била нешто боља у случају да КиМ поново постану, али само формално, део Републике Србије?
(И то све под веома смелом претпоставком да бисмо уопште успели да преговорима у УН постигнемо оно што желимо.)
О чему се овде заправо ради, тј. зашто се предлаже враћање преговора под ориље УН? Три су одговора на ово питање:
1) На овај начин тј. овом причом СРС и Двери само теже да добију гласове родољубиво оријентисаних бирача, а уствари их Косово и Метохија и Срби који тамо живе и не интересују. Кад седну у фотеље неће им више бити важно да ли ће се преговори вратити под окриље УН и ако се врате какав ће бити резултат. Једноставно ће преузети причу о реалности коју морамо да уважавамо.
2) Можда им је заиста важан живот Срба са Косова и Метохије и статус јужне српске покрајине али немају интелектуалних капацитета да изнедре неко одрживо решење.
3) Можда им је ово питање заиста важно, знају шта би требало радити, свесни су овога али немају храбрости да то јавно изнесу а камоли да то поставе као циљ своје политике. Нема сумње да ово једним делом долази и као последица дефетистичког мишљења. Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, ОДРИЦАЊЕ ОД АКТИВНОСТИ УСЛОВЉЕНО ПРЕТРПЉЕНИМ ПОРАЗОМ, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.

Све у свему, преговори и компромис у виду широке или мање широке аутономије су ништа друго него рог за свећу.
Једино трајно и одрживо решење јесте ослобођење Косова и Метохије (а то се не ради преговорима у УН) и исељење косовских Албанаца у матичну земљу. На исти начин на који су Чеси решили проблем Судетске области.

Текст предлога решења по примеру Чешких Судета можете прочитати овде .

Димитрије марковић
Покрет Реци не ЕУ