Двери су се грађанима Србије и потенцијалним гласачима, од почетка свог деловања представљале као политичка организација чији се ставови заснивају на светосавском национализму, односно православној вери. Из тог резлога су њихово гласачко тело чинили углавном верници СПЦ који активно живе црквеним животом.
Данас је општепознато нпр. да су осим вербалне подршке о.Кирила, добијали и материјалну помоћ манастира Хиландара.
Међутим, политичке активности и борба за власт донеле су са собом и искушења, тако да је током времена дошло и до падова и  одступања од прокламованих ставова, што се показало кроз поједине одлуке и поступке.
На Видовдан 2015. године у Чачку је одржан Оснивачки сабор Српског покрета Двери, на коме су Двери из групе грађана прерасле у политичку организацију, а за првог председника Двери изабран је Бошко Обрадовић.
Све ово је имало за резултат то да је Двери напустио одређени број људи али и до губитка поверења код гласача.
Посебно разочарење изазвала је недавна одлука о уласку Двери у коалицију Савез за Србију. Оно због чега је ова одлука спорна и разочаравајућа јесте да су у овој коалицији,основаној на иницијативу Драгана Ђиласа, између осталог и Демократска странка, Народна Странка Вука Јеремића и Левица Србије Борка Стефановића.

Функционери Демократске странке били су и Зоран Ђинђић, Срђа Поповић, Чедомир Јовановић, Борис Тадић, Мирољуб Лабус , Божидар Ђелић, Драган Шутановац, итд. али и Драган Ђилас, Вук Јеремић и Борко Стефановић.
Полазим од претпоставке да је политика Демократске странке од 5. октобра 2000 године до данас, као и њене последице, свима позната па нећу наводити детаље. Исто важи и за активности појединаца, њених функционера (има ли нпр. некога да не зна ко је Срђа Поповић, или да је Борко Стефановић потписао споразум о ”интегрисаном управљању административним прелазима (ИБМ)”, тачније споразум постављању граничних прелаза између централне Србије и Косова и Метохије?)
СНС, заправо, само довршава оно што је Демократска странка започела.
Да ли је, дакле, оправдан улазак Двери у коалицију са њима, и какве резултате можемо очекивати?
У књизи ”Рат и Библија” 1, Свети Владика Николај, у поглављу под насловом ”Савез са злим доноси зло”, износи следеће закључке:
”1. Да безбожан и неваљао савезник у рату навлачи несрећу како на себе тако и на
своје добре савезнике;
2. Да с народима у рату бива исто што и с појединцима у миру, то јест ортаклук са
злим доноси свима ортацима зло;
3. Да је праведни Бог увек и вазда најпоузданији савезник оних, који се Њега држе
и Њему моле;
4. Да никаква материјална множина, на коју безбожници и лакоми рачунају, не
помаже ништа.”
Иако Свети Владика Николај говори о рату све се, без икакве разлике, може применити и на политичку борбу.
Даље пише: ”Без икаквог моралног и духовног мерила они су готови у тренутку опасности да направе савез и са ђаволом, само да у даном случају однесу победу. Они не гледају ни на дух ни на морал једнога народа, с којим праве савезе, него само и једино на његову такозвану материјалну снагу, то јест на количину војника, бајонета, ратног материјала, ратне производње и новаца. Савршено слепи према одлучујућој улози Створитеља људи у рату они су просто на просто претворили рат у међусобно крваво коцкање и надигравање. Бонапарта је био готов да пређе у Ислам, када је ратовао на Истоку, само да би дошао до успеха! Аустрија је на почетку XIX столећа помагала ослобођење Хришћана на Балкану од Турака, а на крају столећа стварала је пријатељство с Турском против истих тих Хришћана. Најзад је створила савез с Турском у Светском Рату, и заједно с њом била поражена.”
Говорећи о помраченој свести западних властодржаца у погледу истине и морала, он каже: ”Ко на пример од њих и помишља на то, да савез са злим доноси зло? Ваистину, правилно се могу на њих однети пророчке речи, толико пута обистињене кроз историју људи: заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова да не виде очима ни срцем разумеју (Јов. 12, 40).”
Као доказ своје тврдње да савез са злим савезником доноси зло он наводи следеће библијске примере:
”Цар јудејски Аса, који иначе чињаше што је право пред Господом, и коме Господ
дарова сјајну победу над Етиопљанима, сагреши само у једном. Наиме узе благо из
храма Божјега и њиме потплати Вен-Адада, цара сирског из Дамаска, да би
покварио савез овога цара са израиљским царем и постао његов, Асин, савезник.
Цар сирски узе благо, па учини више од онога зашто је био потплаћен, то јест, не
само прекиде савез с царем израиљским него и зарати против овога изненадно и узе му неколико градова. Али од тога се Аса ништа не користи. Силно благо, узето из храма, би страћено забадава. Тада се пријави цару видовити човек божји Ананија, па му од стране Божје изрече следећи укор: Што си се поуздао у цара сирскога а ниси се поуздао у Господа Бога својега, за то се војска цара сирскога измаче из твојих руку. Нијесу ли Етиопљани и Ливеји имали велике војске с врло много кола и коњаника? па кад си се поуздао у Господа, даде ти их у руке? Тако укоревши цара Асу додаде пророк још ове значајне речи: Јер очи Господње гледају по земљи да би показао силу своју према онима којима је срце цијело према њему. Најзад још додаде ово пророштво за цара Асу: зато ће одселе бити ратови на те. И би тако.
Цар јудејски Јосафат, који иначе чињаше што је право пред Господом, одазва се
понуди покваренога цара израиљског Ахава, да у савезу са њим удари на Сирце.
После једне велике гозбе кренуше оба цара с војскама својим против Сираца. Цар
Ахав, коме беше проречено од пророка да се неће жив вратити из тога рата,
преобуче се у одело проста војника – из страха или лукавства – а свога савезника
цара Јосафата усаветова да он остане у свом царском оделу. Рат би изгубљен, Ахав
погибе, а с њим за мало не погибе и Јосафат. Јер неки ратници сирски на колима
јурнуше на Јосафата, па мислећи да је он цар Ахав хтедоше га копљем пробости.
Устрашени Јосафат повика Бога у помоћ, и Господ му поможе, и одврати их Бог од
њега. Тако Јосафат претрпе страх и изгуби многу војску, па се врати из злога савеза
дома празан. А на путу га срете један видовит Божји човек, Јуј, син Ананијев, и
објасни му узрок његова пораза укоревши га речима: безбожнику ли помажеш, оне који мрзе на Господа љубиш? зато се подигао на те гњев Господњи. Али се Јосафат не опамети, него доцније опет направи савез с Охозијом, неваљалим и безбожним царем Израиљевим. А тај савез направише њих двојица у циљу, да лађама ударе на Тарсис и освоје га. Лађе беху направљене и опремљене у Есион-Гаверу. Тада изобличи Јосафата други један пророк, Елијезер син Додавин: што си се здружио с Охозијом, зато Господ разметну дјела твоја. И заиста, ускоро после овог пророчанства удари бура и разметну се дело савезничко. И разбише се лађе и не моготе ићи у Тарсис. Други пример: Јудејски цар Охозија иначе чињаше што је зло пред Господом благодарећи зато у главном његовој опакој мајци Готолији. Па између других зала учини још и то што склопи савез са безбожним и опаким Јорамом, сином Ахавовим. И тако пођоше њих двојица на Азаила цара Сирског, да освајају од Сираца Рамот Галатски. Рат би за савезнике изгубљен. Јорам беше љуто рањен, и као такав једва пренет у Језраел, престоницу своју. Цар Охозија враћајући се из рата сврати у Језраел, да обиђе свога рањеног савезника. Али бијаше од Бога на пропаст Охозији што дође к Јораму. Јер баш тих дана беше се побунио против Јорама и зацарио војвода Јуј. Он уби Јорама. Охозија побеже и стаде се крити по Самарији. Али га ухватише, доведоше пред Јуја, и погубише.
Трећи пример, нешто другачији. Цар Амасија, који иначе чињаше што је право
пред Господом, спремаше се да удари на Сирце. И спреми у својој Јудеји 300.000
војника изабраних са копљима и штитовима. Али му се учини мало, па најми од
Израиљаца још 100.000. А Израиљци беху одбачени од Бога због грехова својих.
Утом дође човек Божји цару Амасији и рече му: царе, да не иде с тобом војска
израиљска, јер Господ није с Израиљцима. Амасија се ожалости, јер беше дао
велике новце најамницима, па упита човека Божјег: а шта ће бити од сто
таланата што сам дао војсци израиљској На то му одмах одговори човек Божји:
има Господ да ти да више од тога. Онда Амасија послуша глас Божји и распусти
сву најамничку војску, па пође сам са својом војском на Сирце. И однесе над овима
сјајну победу.
Ова три примера јасно показују, како од моралне каквоће савезника зависи исход
једнога рата. Срби су ово добро знали, и према томе се управљали кроз своју
историју. Ова истина још увек је будна и жива у свести народној на Балкану. По
предању, Краљевић Марко је био савезник Турака у рату против Румуна. Тада је
Марко рекао: желим да хришћани победе, па ма ја први погинуо! И заиста
хришћани су победили али Марко је погинуо у томе рату.”
Из свега овога јасно је и какве резултате може да донесе чланство Двери у Савезу за Србију.
С обзиром да је члан коалиције Савез за Србију и Здрава Србија Милана Стаматовића, све оно што важи за Двери, важи и за њих.
Са киме онда ући у коалицију да би се остварила победа и донеле промене? Одговор је, опет, јасан и недвосмислен: ”Пре свега, дакле, може се с поузданошћу рећи, да ће победити она страна, којој Божја воља буде доделила победу. А којој страни Божја воља додељује победу, то је јасно из Светог писма Божјег, јасно из досадашњег излагања нашег, јасно из свих ратова кроз сву историју људску, само, ако се ти ратови читају у светлости библијској. Кратко речено: Божја воља доделиће победу оној страни, која буде имала најјаснију и најтврђу веру у Бога, и која се буде најозбиљније држала закона Божјега.”
”Ко има уши да чује, нека чује!” (Мт. 13,9)
Амин.
“Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време”.
Св. владика Николај Велимировић
1) http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/rat-biblija-nikolaj.pdf
Аутор: Димитрије Марковић