Како да се понаша православни хришћанин данас, у време када је проглашена пандемија корона вируса који може имати и смртоносне последице? Уведено је ванредно стање и полицијски час, забрањена су окупљања за више од 50 људи и друге мере. Старијима од 65 година је забрањен излазак на јавна места а у продавницу могу да иду само недељом од 4 до 7 часова поштујући притом одређена правила.
Код нас још увек нису забрањена богослужења али у неким православним државама јесу. Дата су различита упутства и препоруке, која се разликују од епархије до епархије и од једне аутокефалне цркве до друге: да се не целивају иконе и рука свештениика; да се антидор (нафора) не узима из руке свештеника него из посуде; да се миропомазање врши штапићима за једнократну употребу који се након тога спаљују; да се Свето Причешће обавља кашичицама за једнократну употребу или да се кашичица после сваког причешћеног верника дезинфикује и тако даље.
Све се то дешава у време Васкршњег поста а поврх свега се поставља и питање да ли ће се на сам дан Васкрса служити Света Литургија.
Како да се ми, православни хришћани, односимо према свему томе и какав став да заузмемо, посебно према упутствима и препорукама свештеника и епископа која су очигледно плод сумње и неверја?
Неопходно је сва ова питања и проблеме најпре расчланити и посматрати засебно. Прво питање је питање страха од заразе и смрти, друго питање је питање односа према ближњима који могу бити и заражени, треће питање је питање окупљања а четврто питање је питање Светог Причешћа, миропомазања, целивања икона, кивота са моштима и руке свештенику.
На ова питања није тешко одговорити уколико познајемо учење и историју Цркве, јер ово није први пут да се Црква суочава са заразном болешћу,смрћу, забранама богослужења и маловерјем. Зато је најбоље да погледамо шта нам то говори историја и да се на примерима из историје поучимо.
Кипријанова куга је погодила Римско царство у периоду од око 250. до око 270. године а назив је добила по Светом Свештеномученику Кипријану Картагинском који је о овоме писао у својим делима и подстицао хришћане да помажу оболелима, написавши у то време дела ”О смртности и ”О милосрђу”.
За пандемију куге незнабошци су оптужили хришћане сматрајући да су они изазвали ”гнев богова”. Тако су хришћани били у то време изложени не само црној смрти него и гоњењу од стране државе, Римског царства.
Свети Свештеномученик Кипријан, тадашњи епископ града Картагине написао је време куге и апологетско дело ”Деметријану”, у одбрану хришћана, и тако ублажио гнев незнабожаца.
На Светом Кипријану Картагинском се остварило оно о чему је у једном писму сам написао: ”Војнике Божије и Христове не убијају, него овенчавају.” Био је осуђен на јавно погубљење 14. септембра 358 године. Када му је изречена пресуда рекао је ”Богу хвала!”  ва групи верних која га је пратила наредио је да џелату дају 25 златника.
Ово нам показује да је и он, као и многи други Свети Оци и мученици, живео онако како је проповедао и поучавао своје стадо.
Прослављамо га 31. августа по старом календару.
Када је у питању број гоњења у прва три века и у почетку четвртог, до победе хришћанства, наводе се различити подаци. Лактанције у књизи ”О смрти прогонитеља” са почетка IV века броји 6 гоњења, Сулпиције Север у почетку V века 9 гоњења, Павле Орози и Августин 10 гоњења, итд.
У периоду када је хришћанство било religio ilicita у Римском царству, то јест недозвољена религија хришћани су се окупљали тајно, између осталог и на гробљима, и вршили богослужења.
Како Црква не ужива никакву аутономију унутар наше државе, принуђени смо да поштујемо наредбе о броју окупљених људи. Овај проблем је, ипак, само организационе природе и може да се реши на различите начине.
Међутим, потпуно је друго питање забрана богослужења. Телевизијски или радио пренос Свете Литургије ни у ком случају не може да замени наше присуство у храму и благодат коју на тај начин примамо, а о немогућности да се након таквог преноса причестимо, да и не говоримо. Шта онда да радимо? У случају забране богослужења дужни смо да се угледамо на хришћане из првих векова Цркве.
За служење Свете Литургије неопходан је антиминс али не и храм и олтар. Свети Свештеномученик Лукијан Антиохијски је у тамници, пред страдање, немајући Свети Жртвеник, свршио Свету Евхаристију на својим грудима. На исти начин су служили и Руски Јерарси заточени у комунистичком логору на Соловкама у Северном мору, а постоје и други слични примери у историји Цркве.
У време када је куга поред бројних других однела и животе два Римска цара незнабошци су бежали од својих болесника и мртвих. Лечили су их и сахрањивали хришћани, умирући притом и сами. Свети Кипријан Картагински, у тексту под насловом ”О милосрђу” који је написан у време пандемије куге, пише: ”И као што се крштењем једном дарује опроштење грехова, тако нам и вечито непрестано милосрђе, попут крштења, опет враћа Божју милост. О томе Господ учи и у Јеванђељу.” (1)
О сахрањивању умрлих незнабожаца од стране хришћана, у то време, речено је: „Не можемо поднети да се слика Божја и створ његов баца за храну дивљим птицама и зверима, него ћемо је вратити земљи од које је узета, па ако је и непознат човек учинићемо му ту дужност уместо рођака, кад их нема.“ (2)
Велики број Римљана је у овом периоду прешао у хришћанску веру сасвим сигурно подстакнут примерима хришћанског милосрђа .
Како ми данас да поступимо? Исто као и ондашњи хришћани.
Како да поступимо у случају недостатка намирница? Као први хришћани у Јерусалиму, о чему се пише у Делима апостолским: ”А сви који су поверовали беху заједно и имали су све заједничко; продавали су што су стекли и имали, па су то делили свима – како је коме било потребно.”
У време куге, Свети Кипријан пише у апологији упућеној незнабошцу Деметријану (3), између осталог, и о различитим начинима на које се са болешћу и смрћу суочавају незнабошци и хришћани:
”У међувремену, патња од стварних катастрофа потпуно је безначајна за оне који се надају будућим добрима. Зато ми у несрећи не падамо у очај, не жалимо, не тугујемо; зато нас никакав поремећај (редовног) стања, ни телесна болест не доводе до роптања. Живећи више у духу него у телу, ми побеђујемо слабост тела снагом духа. Знамо и верујемо да све патње и чежње које трпимо служе нашем испитивању и јачању. Да ли мислите да ми једнако са вама трпимо несреће, док видите да исте несреће ми и ви носимо другачије? Ви имате нестрпљење, које је увек гласно изражено и пуно приговора; ми имамо снажно и побожно стрпљење, увек мирни и увек захвални Богу; овде није потребна радост или срећа по себи, него скромна, кротка постојаност на све олује неспокојног света, чекајући време које је Бог обећао. … Имамо снажну чврстоћу наде и снажну веру; усред рушевина распадајућег века, наш ум је бодар, храброст је непоколебљива, стрпљење је увек добродушно, а душа је увек мирна у Богу, како Дух Свети каже преко пророка, за наше охрабрење, поткрепљујући чврстину наше вере и наде небеским гласом: Јер смоква неће цвасти, нити ће бити рода на лози виновој; род ће маслинов преварити, и њиве неће дати хране, оваца ће нестати из тора, и говеда неће бити у обору. Али ћу се ја радовати у Господу, веселићу се у Богу спасења својега.(Ав. 3. 17–18). Дух Свети не дозвољава да Божји човек и онај који воли Бога, ослањајући се на истину наде и ојачан чврстином вере, може бити уздрман невољама овог света и доба. Нека обмањује виноград; пусти да лежи маслиново дрво; нека се током суше спаљено поље са смрзнутом травом окамени: шта је све ово за хришћане, за Божје слуге, које рај призива, које чека сва благодат и обиље у Царству Небеском? Прослављају се они увек у Господу, радују се и веселе се у свом Богу; они храбро подносе зла и несреће света, видећи будуће дарове и благослове.”
Помоћ ближњима који су можда заражени и сама пандемија заразне и смртоносне болести доводи нас до проблема страха од смрти. У свом делу ”О смртности” писаном у време пандемије куге, Свети Кипријан својој пастви, између осталог каже следеће:
”Иако је код многих од вас, возљубљена браћо, и ум јак и вера јака, а душа благочестива, тако да са садашњом прекомерном смртношћу не само да не оклева, већ попут јаке, непоколебљиве стене, не жалећи себе, руши олујна стремљења света и свирепе таласе овог света – нисте толико поражени искушењима колико се њима испитујете; једнако међу људима примећујем и оне који или због малодушја, или зловерја, или везаношћу за привремени живот, или нежношћу пола, или, што је још горе, избегавањем истине, не стоје тако храбро и не налазе у срцу своме божанску непобедиву снагу.
Толико прогона носи свакодневно наш дух! Толико опасности ограничава срце! И лепо је остати овде дуго, међу мачевима ђавола, када би, при смрти која се брзо шири, требало да идемо за онима који са великом вољом и жељом журе Христу, који говори на нашу поуку: Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. (Јован 16. 20)! Ко се не би хтео ослободити туге? Ко не би пожурио да се наслади радошћу? Сам Господ објашњава услове под којима ће се наша туга претворити у радост; Он каже: И ви, дакле, имате сада жалост; али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас. (Јован, 16,22)
Дакле, ако видети Христа значи радовати се; ако за нас не може бити радости без тога да уледамо лице Христово: каква је то слепоћа ума, какав бесмисао љубити тегобе, туге и жалости, а не журити ка радости, коју нико не може узети од нас? Али ово, љубљена браћо, долази из недостатка вере – јер нико не верује у истину коју је обећао Бог, Који је истинит и Чија је реч вечита и чврста за верујуће.
Сада, Сам Бог са тобом разговара – а ти, вероломан, оклеваш са неповерљивом мишљу? Након изласка са овог света, Бог ти обећава бесмртност – али ти сумњаш у то? То значи да уопште не познајемо Бога; то значи вређати Христа неверјем, Господа и Учитеља верујућих; то значи бити у Цркви, у дому вере, а не имати вере! Страх Божији и вера требало би да те учине спремним на све. Ни лишавање имовине, ни непрестана и болна туга проузрокована тешким болестима тела, нити плачно одвајање од супруге, деце и умирућих пријатеља – све то не би требало да вас поколеба и ослаби у вери, већ да још јасније открије твоју храброст у борби: све садашње несреће морају се презирати, у чекању будућих блага. Дубоко укорењено дрво се не повија од ветрова; добро изграђен брод не разбија се од удара таласа. Када се на гумну врше жито, крупна и пуна зрна не носи ветар, а плева се разлети и од мањег поветарца.
Најзад, драга браћо, није ли видна сва корист и неопходност садашње куге, која изгледа тако страшна и жестока, из чињенице да испитује исправност свакога и испитује мисли људског рода, откривајући: служе ли здрави болесним; воле ли искрено ближњи своје рођаке; да ли су господа жалостиви ка робовима који су подлегли немоћи; да ли лекари остављају болесне који им се обраћају за помоћ? укроћују ли своју свирепост и окрутност; да ли грабљивци гасе у себи, иако из страха од смрти, незаситни пламен погибељне љубави према новцу; горди, да ли повијају свој врат; да ли зли ублажавају њихову дрскост; богати, који умиру без наследника, остављају ли штогод својој сиромашној браћи? Бог не жели нашу крв, али захтева веру: ни Аврам, ни Исаак, ни Јаков нису били убијени; међутим, због њихове вере и истине, удостојени су да буду први међу патријарсима са којима ће ступити у заједницу свако ко се нађе веран, истинит и овенчан славом.” (4)
И коначно, како поступити према упутствима и препорукама свештеника и епископа која су очигледно плод сумње и неверја?
На ово нас је упозорио Свети Апостол Петар у својој другој Посланици: ”А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће уносити убитачне јереси и порицати господара који их је искупио, навлачећи на себе брзу пропаст…. Као дрски и безобразни људи они не презају од хуљења на величанства… И многи ће поћи за њиховом распојасаношћу, због којих ће се хулити на истинити пут. И у лакомству искоришћаваће вас измишљеним речима; њихов суд одавно не доцни и њихова пропаст не дрема.”
Свештеника који причешћује кашичицом за једнократну употребу или је након сваког причешћеног верника дезинфикује није достојан и не може бити никоме духовни отац. На тај начин нас није причестио Светим Причешћем него нас је нахранио својим маловерјем, и брзо бисмо потонули заједно са њим уколико бисмо га следили: ”Маловјерни, зашто посумња?” (Мт.14,31)
О Светом Причешћу у писму Цецилију ”О тајинсву чаше Господње” Свети Свештеномученик Кипријан каже, између осталог, следеће:
”Да ли се неко боји да због окушања вина… неће у њему осетити Крв Христову? То је због тога што се братство учи да се стиди жртвене крви Христове, и почиње да се стиди патње због Христа током прогона. У међувремену, Господ у Јеванђељу каже: Јер ко се постиди мене, и Син ће се човечји постидети њега (Марко 8, 38), а апостол такође проповеда и каже: Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10). И како желимо да пролијемо крв за Христа кад се стидимо да пијемо Крв Христову?” (5)
Светом Причешћу приступамо након позива: “Са страхом Божијим и вером приступите!” Дакле, не са страхом овоземаљским и људским, не са страхом од вируса и са страхом за живот него са ”страхом Божијим”. У другом делу се позивамо да, осим са страхом Божијим, приступимо и са вером. Оном вером о којој је Спаситељ рекао: ”И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек.” (Јв. 11,36). Осим тога, за Свето Причешће је речено “Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек… Ако не једете тело Сина Човечијегa и пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије моју крв, има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће” (Јн 6, 51, 53-55).
Свештеник који Свето Причешће нуди кашичицом за једнократну употребу или  је дезинфикује не верује да се предложени дарови, хлеб и вино, силом Светог Духа претварају у Освећене Свете Дарове, Тело и Крв Христову. Он не верује у Бога.
Такав ”свештеник” се по мотивима који га подстичу на службу ни по чему не разликује од пекара, лимара или аутомеханичара или неког другог занатлије и радника, јер оно што ради не види као служење Богу и Цркви, свештенослужење, свето служење, него као и они искључиво као средство за стицање новчане надокнаде, неопходне за овоземаљски живот. Њему је свеједно да ли ће вршити службу свештеника или ће се бавити неким другим занимањем. Ако му се укаже таква прилика он ће без оклевања напустити свештеничку службу и отићи да се бави неким световним занимањем које му доноси жељене приходе, као што смо већ, нажалост, имали прилике да видимо.
За неке ће ово можда бити необично и саблажњиво. Како је могуће да неко ко је завршио средњу богословску школу или богословски факултет не верује у Бога? Тако што знање о Богу (теологија) и вера у Бога нису једно те исто. Очишћење, обожење и просветљење се не постиже учењем и савладавањем школског градива, путем разума, логичког расуђивања и закључивања.
Када је реч о миропомазању, целивању икона или кивота са моштима, важи све претходно речено.
При свему овоме, ипак, морамо да будемо опрезни и сигурни да нас ђаво не куша: ”Тада га ђаво одведе у Свети град и постави га на крило храма, па му рече: Ако си Син Божији, скочи доље, јер је писано: Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом. А Исус му рече: И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.” (Мт. 4, 5-7)
Да бисмо знали да поступамо по вери а не по наговору Сатане, и за упутство и савет како поступити у одређеној ситуацији, морамо се обратити свом духовном оцу. Он добро познаје наш духовни узраст и разликује духове па ће нам у сладу са тим, призивајући име Божије и узносећи молитву, дати савет и благослов.
И, за крај, наведимо питање из Јеванђеља по Луки:
”Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?” (Лк 18, 8)
На ово питање мора да одговори свако од нас сам за себе.

Слуга Божији Димитрије
1. http://www.odinblago.ru/kiprian_2/9
2. https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/19/
3. http://www.odinblago.ru/kiprian_2/7
4. http://www.odinblago.ru/kiprian_2/8
5. http://www.odinblago.ru/kiprian_1/63