Напомена: овај текст је намењен православним хришћанима, они који не верују неће га вероватно разумети.
С обзиром на то да су за питање Косова и Метохије заинтересоване највеће светске силе ослобођење Косова и Метохије би неминовно довело до сукоба са њима, па одатле и долази сумња у остварљивост тог подухвата. Ми смо бројчано, војно и економски неупоредиво слабији од њих тако да не делује превише паметно упуштати се у сукоб са њима упркос нашој љубави према том површински невеликом али у сваком другом погледу изузетно значајном делу парчету наше земље.
Дозволите ми да вам пре конкретног одговора на питање можемо ли да ослободимо Косово и Метохију скренем пажњу на то да смо најпре погрешили када смо као кључни фактор који наш подухват осуђује на неуспех узели противљење великих сила.
Не само да САД, Немачка, Велика Британија и друге непријатељске силе немају последњу реч у решавању овог проблема него онај фактор који је заиста кључни нисмо ни узели у обзир. Који је то фактор? Одговор нам даје свети владика Николај Охридски и Жички:
”Питате ме… од чега или од кога зависи ослобођење једног народа од ропства?
На ово питање европски писци историја нису ни покушали да одговоре. Како се на пример руски народ ослободио монголског јарма? Или, како се балкански народи ослободили турског јарма? У историјама се не спомиње ни главни узрок нити главни узрочник ослобађања тих народа. Кажу: претерани зулуми завојевача изазивали су устанке и проузроковали ослобођење! Но, ако су зулуми завојевача проузроковали ослобођење после 200 или 400 година робовања, питамо се, како то да зулуми завојевача, много страшнији на почетку робовања него икада доцније, не проузроковаше ослобођење робља на самом том почетку, док је још заробљени народ држао слободу у свежој успомени? Какав је то одлучни чинилац ступио у живот Руса после 200 година робовања, а није га било на почетку или у средини робовања? Или, какав је то одлучни чинилац постојао код Срба уочи Устанка Српског, а није га било одмах после битке на Косову?
Све су ратне Историје површне и невезане, ако у сукобу између два народа не узимају у обзир трећега чиниоца – Створитеља народа, Промислитеља.
У књизи о Судијама најпре се говори уопште, како Господ подизаше Судије у народу Израиљеву, и како Он преко ових Судија избављаше народ из ропства. Јер се сажали Господу ради њихова уздисања на оне који им криво чињаху, који их цвијељаху (Судије 2, 8). Као узрок ослобођењу, дакле, наводи се народно уздисање ка Господу, то јест покајање, а као Узрочник ослобођења сам Свевишњи Господ, који се сажали.
Пређимо сад на појединачне случајеве. После осмогодишњег робовања под Хусан-Рисатаимом вапише синови Израиљеви ка Господу, и подиже Господ избавитеља синовима Израиљевим да их избави, Готонила, сина Кенезова, млађег брата Халевова. И бијаше на њему дух Господњи, и суђаше Израиљу; и изиде на војску, и предаде му Господ у руке Хусан-Рисатаима цара месопотамскога; и рука његова надјача Хусан-Рисатаима. И земља би мирна четрдесет година (Суд. 8, 9-11). Потом Израиљ паде поново у ропство, које трајаше осамнаест година.
После осамнаестогодишњег робовања под Еглоном царем Моавским вапише синови Израиљеви ка Господу; и Господ им подиже избавитеља, Аода, сина Гире сина Венијаминова (Суд. 3, 15). Потом Израиљ, због грехова својих, опет паде у ропство, под Мадијане, за седам година.
После седмогодишењег робовања под Мадијанима повикаше синови Израиљеви ка Господу (Суд. 6, 7). И Господ ослободи народ преко Судије Гедеона. По том Израиљ, због грехова својих, поново паде у ропство, под Филистеје, за осамнаест година.
После овог новог осамнаестогодишњег робовања под Филистејима завапише синови Израиљеви ка Господу говорећи: сагријешисмо ти што остависмо Бога својега и служисмо Валима. А Господ рече синовима Израиљевим… идите вичите оне богове које сте изабрали, нека вас они избаве у невољи вашој. А синови Израиљеви рекоше Господу: сагријешисмо; чини с нама што ти је драго, само нас сада избави (Суд. 10, 10, 14, 15). Тада се Господ смилова и избави их преко избраника Свога, судије Јефтаја. По том Израиљ, због грехова својих, паде опет у ропство под Филистеје, и робова четрдесет година. И онда би избављен од Господа преко Судије Самсона.
И тако даље редом, кроз све Књиге о Судијама и кроз све Књиге о Царевима Израиљевим.
Шта видимо из ових библијских примера?
Чим је наступило кајање и вапијање, у сусрет је гредила милост Божја. Страшни закон греха ублажаван је милошћу Божјом под условом искреног и свецелог покајања грешника.
Дакле, покајање робља бивало је узроком, који је побуђивао Узрочника ослобођења тј. Творца и Промислитеља, да ступи на сцену и промени ток догађаја.”
На крају, свети владика Николај даје недвосмислен закључак који су кључни чиниоци у ослобођењу:
”Јасно је, дакле… да су најважнији чиниоци у ослобођењу једног поробљеног народа
1) покајање народа, и
2) милост и моћ Божја.”
Ипак, пред нама је војна сила неупоредиво јача од нас а можда однос снага у примерима које наводи свети владика Николај није био такав? Да видимо:
”Сенахерим цар асирски удари на Јудеју, допре до самих зидова јерусалимских са огромном војском. Улогорени око Јерусалима почеше Асирци ружити цара Језекију, и добацивати свакојаке хулне речи на Бога Израиљева. Тада Језекија раздрије хаљине своје и веза око себе костријет па отиде у дом Господњи и уздиже овакву молитву:
Господе Боже Израиљев, који сједиш на херувимима, ти си сам Бог свијем царствима на земљи, ти си створио небо и земљу. Пригни Господе ухо своје и чуј; отвори Господе очи своје и види; чуј речи Сенахерима који посла да ружи Бога Живога… И зато, Господе Боже наш, избави нас из руку његовијех, да познаду сва царства на земљи да си ти, Господе, сам Бог.
После ове молитве цареве, дође до Господа реч кроз пророка Исаију: вратиће се путем којим је дошао, а у град овај неће ући, вели Господ. Јер ћу ја бранити тај град и сачуваћу га (Иса. 37).
Те исте ноћи догоди се нешто у војсци асирској под зидинама Јерусалима, нешто колико неочекивано толико страховито. Шта се и како се догоди, то једини Бог зна. Тек када свану дан, и када Јевреји очекиваху напад на град, под зидинама градским свуда унаоколо лежаху само лешеви људски. О тајни те тамне ноћи Свето писмо Божје овако говори: Исту ноћ анђео Господњи изиде и поби у околу асирском сто и осамдесет и пет тисућа; и кад усташе ујутру, а то све сами мртваци.”
У житију Светог Краља Стефана Првовенчаног налазимо готово идентичан пример:
”Би завист од законопреступнога цара бугарског, по имену Борила,који је близу живео, чије се безакоње не утаји од свега света, јер, уистину, надмаша Иродово безакоње.Јер се овај диже са силом својом, узев са собом зета својега, грчког цара по имену Филандра,који је у славном Константинову граду. И узнесоше мисао своју високо да поробе отачаство Светога и да ме до краја озлобе, и, ако је могућно, и да ме прогнају из државе моје. Јер рикаху као лавови, и хтедоше да ме прогутају, и, подигавши силу, да се похвале противу мене.
А ја, видев их како иду одлучно и незадржано, свирепо и неукротљиво, до града, по имену Ниша, немајући другога помагача од земаљских сем Господа мојега, Исуса Христа, и пресвете Богородице и овога светог господина мојег, вапијах у болу срца својега:
“Владико, Господе Исусе Христе, и пресвета моја Богородице, човекољубице, ти знаш помисли и дела и немоћ худих створова. Теби износим душу моју, коју оскврних греховима. Избави ме од оних који иду да ме озлобе. Јер ме, ево, као пси нападоше, и због злобних опседа ме, и нападоше на ме силни. Устани, Господе, на сусрет мени и види да не реку непријатељи моји: прождресмо га. Јер ти си заступник мој и уточиште моје. Тобом се оправдавам.Амин!”
И наједном, у поноћ, би вика. И расу невидљиво Пречасни непријатеље наше, који се беху дигли. И страхом великим обузети, појавом мојега господина светог и знамењем једним, побеђени од њега побегоше, секући сами себе, једни друге, и победа им би међу собом, и до краја се срушише. И отидоше посрамљени, у пропасти и срамоти великој.”
Али, можда осим ова два примера нема других, а само два примера нису довољна зза извођење исправних закључака? Да видимо:
”За време цара Асе, који чињаше што је добро и право пред Господом, беше мир у земљи. нити бјеше рата с њим онијех година, јер му Господ даде мир (II Дневника 14, 6). Али… удари на њ цар етиопски Зара с тисућу тисућа војске и с триста кола. Аса изађе пред непријатеља и војске се уврстише једна према другој у долини Сефати. Видећи надмоћну силу пред собом Аси паде срце, и он у очајању завапи ка Господу: Господе, теби је ништа помоћи множини или нејакоме; помози нама, Господе Боже наш, јер се у Тебе уздамо, и у твоје име дођосмо на ово мноштво. Господе, ти си Бог наш, не дај да може што на те човјек. И Бог поможе праведноме цару и његовом народу. И разби Господ Етиопљане пред Асом и пред Јудом, и побјегоше Етиопљани. Помоћ Божја беше тако очигледна, да кад се народ врати дома полупаше све идоле, који још беху заостали у земљи. И би мир у Јудеји под царем Асом за 35 година.
За време цара Јосафата, који чињаше све што је право пред Господом, и Бога оца својега тражаше и по заповијестима његовијем хођаше, беше мир у држави и благостање у народу. И посла цар кнезове да иду по народу са законом Божјим у руци и да уче народ; и посла судије правичне да пресуде раздоре у народу. Али Јосафат би присиљен на један велики рат. Моавци и Амонци ударише на земље његове, и беше их велико мноштво. Уплаши се Јосафат па огласи пост по свој земљи Јудиној. Потом стаде он усред свога народа и уздиже молитву Богу: Боже наш, зар им нећеш судити? јер у нама нема снаге да се опремо томе мноштву великом, које иде на нас, нити ми знамо што би чинили, него су очи наше упрте у те. На ту молитву цареву дође одговор преко пророка Јазила: Не бојте се и не плашите се тога мноштва великога… Не треба ви да се бијете у овом боју; поставите се, стојте па гледајте, како ће вас избавити Господ. Тада се цар са целим народом сави земљи и поклонише се Господу. Сутрадан изађе Јосафат са својим народом пред непријатеља. Па истакну напред певаче да певају:
Хвалите Господа
Јер је до вијека милост Његова
У томе часу збуни се војска непријатељска, и ударише једни на друге те се потрше. И мртваци покрише сву долину, и ниједан не бјеше остао жив. И тако Јосафат однесе победу и без борбе. А кад се врати, одаде Богу благодарност. И Бог му даде мир одасвуда.”
Постоји и велики број друих примера које овај пут нећемо наводити. Уместо тога уочимо нешто веома важно што се понавља у овим примерима. Шта је то? У свим овим примерима се за владара каже: ”чињаше све што је право пред Господом”. Зато није нимало случајно што је српска држава била најмоћнија управо у време благоверних и христољубивих владара из свете лозе Немањића. Тако, на пример, у житију светог краља Милутина читамо:
”Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства. Српска земља до Милутина беше “обузета великом теснотом и умањена”, јер држава грчка досезаше до места званог Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: “И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја[3] и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, а ТО су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства”. Од овога времена град Скопље постаде престоница Српске земље.”
О Карађорђу, свети Николај Српски пише: ”Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио “ако Бог да и Боже помози “. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе — благодарење Богу.”
О Ушакову и Суворову бисмо могли да напишемо читаве књиге.
Суворов је пред напад на турско утврђење Измаиљ, који је по свим параметрима био неосвојив наредио тродневни пост и освојио га. Благодарећи својој вери у Бога и свом хришћанском животу није изгубио ни једну битку.
За његове војнике била је обавезна молитва: „Пресвета Богородице спаси нас. Свети оче Николаје Чудотворче, моли Бога за нас”. Своје војнике је учио: „Без те молитве оружје не паши, пушку не пуни, ништа не почињи”. Кажу да је за најопасније и најтеже походе бирао само оне војнике и официре који су често били на исповести код свештеника и причешћивали се. Због своје верности Богу, добио је епитет „непобедивог Христовог војника”.
Ни Ушаков није доживео ни један пораз а своје борце је саветовао: “Идући у бој читајте 26, 50 и 90 Псалм, и неће вам моћи ништа ни метак ни сабља”.
Мислим да сам овим примерима иако посредно али ипак више него јасно дао одговор на питање можемо ли да вратимо Косово и Метохиј и уједно кроз речи светог владике Николаја указао који нас пут води ка томе: покајање, пост и молитва. Молитва најпре за благоверног владара а затим и за ослобођење Косова и Метохије.
После свих ових примера, а у вези са питањем које смо поставили, могу само да додам Спаситељеве речи: ”О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети?” (Мт. 17,17)
Дакле, покажимо веру и молимо се а онда по вери нашој нека нам буде. (Мт. 9, 29).
Димитрије Марковић
ТЕОДУЛИЈА 