Изјаве попут ове потврђују неоспорну чињеницу да су политичари код нас у великој мери, још увек, дигитално неписмени. Ово се односи на све који проблем виде у (не)слободи медија, Ковачевићеву изјаву сам изабрао сасвим случајно. Подсетимо се да је управо ово био један од разлога за бојкот претходних избора од стране једног броја политичких странака. Притом је важно имати у виду да кад се говори о ”слободи медија” мисли се пре свега на телевизију.
Зашто кажем да су политичари код нас дигитално неписмени и у каквој је то вези са њиховим непрестаним жалбама да им је ускраћен слободан приступ телевизији?
Према истраживањима која се врше сваке године, још претходне, 2019. године, интернет је претекао телевизију по времену коришћења које се изражава у просечном броју минута које им одређена особа дневно посвети. Тако је 2019. године интернет коришћен у просеку 170 минута дневно док је коришћење телевизије износило 167 минута. Овде је важно указати на још једну чињеницу: како је време коришћења интернета константно расло из године у годину трошкови рекламирања на интернету су још 2017. године били већи од трошкова оглашавања на телевизији. (1)
Подаци Републичког завода за статистику показују да је и код нас из године у годину употреба интернета у порасту а према подацима за 2020. годину 3.750.000 лица свакога дана користи интернет. (2)
Интернет је код нас почео да се користи са закашњењем, јер су економске санкције наметнуте деведесетих Србији подразумевале и забрану повезивања са пружаоцима интернет услуга у иностранству, међутим то није разлог да се данас у пуној мери не користе могућности које он пружа.
Предности интернета, како у континуираној политичкој комуникацији, односно информисању грађана, тако и у политичким кампањама су евидентне. On-line комуникација је јефтина, непосредна, брза и интензивна. Омогућава уз мале трошкове, велики учинак.
Веб-презентације (web-site), e-mail, странице и лични профили на социјалним мрежама (Facebook, Twitter итд.), снимци на YoTube-у, блогови итд. су корисне алатке политичке комуникације ради представљања политичких субјеката или формирања јавног мњења, у изборним кампањама или другим активностима на политичкој сцени.
Овде свакако треба додати и Вибер и друге сличне апликације које већ имају своју примену у политичкој комуникацији.
Комуникација, односно информисање грађана (бирача) путем интернета, гледано из угла политичких субјеката, може бити пасивно (оно које долази услед иницијативе грађана нпр. веб-презентација) или активно (које подразумева мере политичких субјеката у циљу информисања грађана нпр. e-mail, оглашавање на друштвеним мрежама итд.)
Све погодности дигиталног маркетинга се већ користе у области привреде (користе га чак и трговинске радње) али у области политике, очигледно, многи још увек нису свесни да је дошло до промена у области средстава (медија) која се користе у политичком маркетингу и начина на који се води политичка кампања.
Од председничких избора 1996. године, употреба интернета у предизборној кампањи је у Америци нешто што се подразумева.
Американац Ричард Хартман (Richard Hartmann), грађанин са правом гласа у изборном округу демократе Тома Фолија (Tom Foley) организовао је путем електронског форума у време избора за Конгрес, 1994. године, кампању против поновног избора конгресмена. Око 70 активиста се на врхунцу кампање бавило е-кампањом против Фолија. Пошто је демократа тесно изгубио на изборима, претпоставља се да је ова кампања на мрежи била од пресудног утицаја.
Интернет-кампања Барака Обаме се такође често користи као позививан пример.
И у Немачкој је приликом избора за Бундестаг 1998. године, интернет имао своју премијеру у предизбореној кампањи. Од 33 странке са дозволом да учествују на изборима, њих 26 се представило на интернету.
Од 2006. године немачка канцеларка Ангела Меркел објављује сваке суботе сопствену видео-емисију. (3)
Треба навести и пример странке „Зарес” која је настала из седмочлане фракције једне словеначке парламентарне странке (LDS). Са минималним финансијским средствима и у готово немогуће кратком року, ова група људи је активним коришћењем интернета остварила 9,4% гласова на парламентарним изборима 2008. године и постала трећа странка у словеначком парламенту.
Добар пример су и председнички избори у Чешкој 2013. године, када је неочекивано, а према мишљењу неких аналитичара управо захваљујући одличној кампањи на социјалним мрежама, у други круг избора, уместо фаворизованог Јана Фишера (Jan Fischer), ушао Карел Шварценберг (Karel Schwarzenberg). О озбиљности али и креативности кампање на социјалним мрежама се и сам аутор овога текста могао да увери пред одржавање другог круга избора у Чешкој.
Добар пример за то у којој мери су активности на интернету у стању да покрену промене у јавности је и револуција Запатиста (Ejército Zapatista de Liberación Nacional) у Мексику, „арапско пролеће” или тзв. „твитер револуција”, „босанско пролеће” итд.
Коначно, свима нам је добро позната улога тзв. МИМ-страница (интернет мим) у победи на недавним изборима у Црној Гори.
Предност интернет кампање је и то што се помоћу веза (линкова) могу користити и комуникациони ресурси и креативност свих који вас подржавају. Важан инструмент у интернет (on-line) кампањи постаје изградња мреже заинтересованих особа и симпатизера и на тај начин пружа „у случају потребе брзу, јефтину, теренску и усмерену мобилизацију свакојаке подршке, организационе или финансијске која надмашује границе традиционалне комуникације” (Clemens, 1999b: 54).
Подразумева се, могуће је ангажовати и фирму која се бави дигиталним маркетингом, што су неке мање опозиционе странке код нас радиле на изборима 2020. године и захваљујући томе оствариле обре резултате у општинама према којима је кампања и била усмерена (становништво ових општина је изабрано као циљна група).
Коначно, у документарном филму ”Great Hack” (4) на изванредан начин је показана ефикасност дигиталног маркетинга у политичкој комуникацији. Наиме, предмет овог документарног филма је скандал са злоупотребом података корисника фејбука од стране британске фирме ”Кембриџ аналитика” (Cambridge Analytica) у сврхе предизборних кампања (афера је позната под називом ”Facebook–Cambridge Analytica data scandal”). Наиме, према подацима Фејбука ова британска фирма је имала приступ подацима преко 87 милиона њихових корисника а међу најпознатије кампање у којима су учествовали свакако су председничка кампања Доналда Трампа 2016. године и Brexit.
Са друге стране, да је Александар Вучић свестан важности интернета и друшвених мрежа сведочи и постојање тзв. ”ботова” (скраћено од ”робот”, тј. интернет робот), људи који користећи лажне налоге дају подршку њему и његовој партији (коментарима и на друге начине) или нападају његове политичке противнике.
Међутим, ”ботови” нису ”проналазак” Александра Вучића. Наиме, у Европској унији, су на идеју да користе ”ботове” дошли још 2013. године (ако не и раније). Ово показује тајни документ Европског парламента који је објавио британски ”THE TELEGRAPH” још 2013. године (о овоме сам писао још тада али је прошло непримећено):
”Према изјави представника за односе са јавношћу Европског парламента, документ је био намењен за интерну употребу и изазвао је полемику у Европском парламенту, при чему је један од оних који су документ напали, британски посланик Пол Натал (Paul Nuttall), рекао да оваква пракса поткопава политичку неутралност уније.
Наиме, на основу објављеног документа, Европски парламент планира да оснује групу за надгледање која ће анализирати европску штампу и дискусије на социјалним мрежама, са циљем да се идентификују садржаји у којима се изражава негативан став према Европској Унији, при чему ће посебна пажња бити посвећена земљама у којима је приметан пораст евроскептицизма. И не само да ће ова група вршити анализу већ ће имати и задатак да активно утичу на дискусије, било упућивањем демантија, када је реч о штампи, било директним укључењем у дискусије у реалном времену, када су у питању социјалне мреже. За ово Европски парламент планира да издвоји укупно готово 2,5 милиона евра, при чему је већи део, нешто мање од два милиона евра (тачније 1,97 милиона евра) већ издвојен а остатак је планиран да се покрије из буџета за наредну 2014. годину.” (5)

Суме које се наводе довољно говоре о томе колико је ово питање озбиљно схваћено.
Подсетимо се и 2016. године када је Мило Ђукановић у току кампање пред парламентарне изборе блокирао Viber WhatsApp. (6)
Мислим да наведени примери, а посебно победа опозиције 30. августа 2020. године у Црној Гори, јасно показују да неслободна телевизија ни у ком случају не може бити разлог за лоше резултате на изборима, али може бити изговор. Конкретно, кад је реч о појединцима истранкама окупљеним у СзС разлог лежи у томе што се ни у ком погледу не разликују од Александра Вучића, СНС-а и њихових сателита.

Кад се нађе христољубив, што значи поштен, честит и родољубив човек који је уз то свестан на који начин се данас води политичка комуникација и кампања, резултат неће изостати, без обзира на то под чијом су контролом телевизије. Али није довољно бити свестан могућности које пружа дигитални маркетинг, тежиште је ипак на овом првом – на човеку.

Димитрије Марковић

1. https://www.statista.com/chart/9761/daily-tv-and-internet-consumption-worldwide/
2. https://www.stat.gov.rs/sr-Latn/oblasti/upotreba-ikt/upotreba-ikt-pojedinci
3. http://www.diekanzlerindirekt.de
4. https://en.wikipedia.org/wiki/The_Great_Hack
5. https://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/eu/9845442/EU-to-set-up-euro-election-troll-patrol-to-tackle-Eurosceptic-surge.html
6. https://www.srbijadanas.net/izbori-u-crnoj-gori-sukobi-hapsenja-nepravilnosti-kupovina-glasova-blokiran-vajber/amp/?uaid=pinterest