Ситуацију у којој се налази српски народ можемо сликовито да опишемо сценом из књиге „Алиса у земљи чуда”, када Алиса једног дана долази до рачвања пута и пита мачка Церекала:
– Који пут да изаберем?
– Где желиш да идеш? – гласио је одговор.
– Не знам – одговорила јој је Алиса.
– Онда, – рече мачак – није ни важно.
Да бисмо знали који пут да изаберемо и да бисмо знали да ли је наш садашњи пут исправан, морамо знати где смо кренули. Ово важи и за питање Косова и Метохије. А да бисмо знали куда смо кренули морамо имати национални програм којим би се дефинисали национални циљеви.
За разлику од, рецимо, Хрвата или Албанаца који константно напредују ка остварењу својих националних циљева ми не само да немамо написан програм ни јасно дефинисане циљеве, него немамо ни развијену свест о томе да нам је такво нешто потребно.
Ми очигледно немамо одговор ни на основна питања: да ли желимо да будемо национална или мултинационална држава, суверена или федерална држава, да ли ћемо бити део неке међународне организације или не, да ли ћемо као народ наставити да живимо у посебним државама или ћемо се ујединити, и коначно у ком смеру ћемо бити окренути – ка Истоку или Западу.
Не антиципирамо догађаје, не делујемо превентивно и не преузимамо иницијативу, него реагујемо тек на спољашњи подстицај, кад нас неко нечим присили да реагујемо. Колико смо способни и вешти за вођење рата толико смо неспособни за бављење политиком.
Када ово кажем мислим искључиво на опозицију јер они који су на власти од 5. октобра 2000. до данас не воде политику у вези са питањем Косова и Метохије тако како је воде из незнања већ у складу са налозима које добијају. Од испуњавања тих налога им зависи оптанак на власти, тако да од њих не можемо очекивати другачију политику, политику која би била у складу са нашим националним интересима.
Али, када кажем опозиција ту мислим само на онај мањи део родољубиве опозиције (укључујући и политички активну интелигенцију а не само политичаре) који је опозиција не само тренутној власти него и политици која је иста од 5. октобра 2000. до данас. Под опозицијом не подразумевам оне који су опозиција Вучићу али не и његовој политици и од којих је велики део већ био на власти. Та опозиција и садашња власт су заправо Курта и Мурта из свима нама добро познатог фразеологизма.
Коначно, до које мере смо сви ми (и политичари и ми који их бирамо) политички слабовиди и неписмени уочио је још Радоје Домановић и веома тачно то приказао кроз приповетку ”Вођа”.
У свим областима, па и у области политичких наука, имамо квалитетне људе који морају бити укључени у креирање националне политике а идентификација ових људи (као и у осталим областима) мора почети још у фази школовања. Али ми то не радимо, многи од њих одлазе у иностранство.
Шта јесте а шта није решиње проблема Косова и Метохије?
Кренимо најпре од тога шта није.
Када погледамо шта нам представници наводно родољубиве опозиције нуде као решења, морамо да констатујемо чињеницу, ма колико деловало невероватно и зачуђујуће, да ни сам проблем није исправно дефинисан.
Псеудорешења (лажна решења) за проблем Косова и Метохије можемо поделити у три групе:
1) У прву групу спадају ”решења” као што је пасивни став ”не признати независност и не потписати ништа” или парцијално активни став као нпр. ”прогласити окупацију”.
О практичним импликацијама ових ”решења” на живот Срба на Косову и Метохији излишно је било шта писати. Нико након пада српске деспотовине под Турке 1459. године није прогласио окупацију Србије па ипак то није ни најмање сметало ни Карађорђу ни Милошу да је ослободе неколико векова касније. Били смо сведоци бројних кршења међународног права на штету Срба током дезинтеграције СФР Југославије, о чему је писала и проф. др Смиља Аврамов (”Постхеројски рат Запада против Југославије”) а последњи чин (за сада) био је напад НАТО пакта 1999. године без одобрења Савета безбедности УН. То значи да нам ни у овом случају позивање на међународно право не би много помогло. Наше право на Косово и Метохију је пре свега историјско и морално. Можемо прогласити окупацију али само уз свест да је то тактички циљ а не решење.
2) У другу групу спадају ”решења” која предлажу ништа друго него независност, само под неким другим називом, као нпр ”широка аутономија”, ”кантонизација Србије” и сл. Један од оних који су изашли са оваквим предлозима био је и Војислав Коштуница (1)
Зар Косово и Метохија није добило широку аутономију Уставом СФР Југославије који је донет фебруара 1974. године? О каквој је сада ”широкој аутономији” реч? Суштинска аутономија значи још корак напред па је очигледно, узимајући у обзир искуство са Уставом из 1974., ништа друго него само еуфемизам за суштинску (de facto) независност овог дела територије Републике Србије.
Слично је и са предлогом о кантонизацији Србије, укључујући и Косово и Метохију. Ово би подразумевало да су албански кантони државе у држави. Како би то игледало можемо да закључимо на основу примера из времена Краљевине Југославије када је Азем Бејта у Дреници и околини основао један такав ”кантон”, односно државу у држави, под називом ”Мала Албанија” (Arbëria e Vogel). И 1998. године према сведочењу наших официра било је села у које наша полиција није улазила. Ако не бисмо имали власт на целој територији каква би то онда држава била?
На ово ”решење” се у највећој мери и односи моја примедба да ни сам проблем Косова и Метохије није тачно дефинисан. Шта је тачно проблем када је реч о Косову и Метохији? Је ли проблем само формулација у неком документу и de iure статус? Као нпр. да ли је уз назив ”Косово и Метохија” наведена звездица (*) или није? Је ли суштина проблема правно-лингвистичке природе или је суштина проблема 1) питање безбедности и опстанка српског народа на Косову и Метохији, 2) питање безбедности светиња и других културно-историјских споменика, и на крају 3) питање вредности наше имовине на Косову и Метохији у приватном и државном власништву, односно економски интереси ? Судећи по ”решењима” која нам се нуде Косово и Метохија је правно-линвистичко питање: циљ је да се нађе одговарајућа формулација која се представља као ”решење” а да се притом у стварности ништа неће променити. Како каже народна изрека, није шија него врат.
Међутим, суштина проблема Косова и Метохије није правне него БЕЗБЕДНОСНЕ природе па се отуда решењем може сматрати само онај предлог којим ће се јасно и недвосмислено српски народ на Косову и Метохији, укључујући и јерархију и монаштво, заштити од насиља а имовину (у приватном власништву, власништву СПЦ и државном власништву) од узурпације и уништавања.
Која је суштинска разлика између овог ”решења” и признавања независности? И у једном и у другом случају се проблем замрзава у садашњој тачки. Једина разлика је у томе што се они који би да признају независност надају да се проблем у будућности неће даље ширити, док се ови други надају да ће се у будућности решити у нашу корист. И једно и друго очекивање је у потпуности неосновано из више разлога а један од кључних је наталитет Албанаца уз тежњу ка ширењу изван граница Косова и Метохије у складу са њиховим националним циљевима.
Коначно, овакво ”решење” тренутно стање узима као непромењиво. Шта би било да су Карађорђе и кнез Милош, узимали тадашње тренутно стање као непромењиво? Вековима смо били под Турцима. Или Живојин Мишић пред Колубарску битку? Драгољуб Михаиловић 1941. годне?
Да поставимо, у вези са претходна два ”решења”, неколико конкретних питања: Да ли ће, у случају проглашења окупације, ”широке аутономије” или ”кантонизације Србије” Срби са Косова и Метохије моћи без страха да на задушнице посећују гробове својих умрлих? Да ли ће престати уништавање надгробних споменика? Да ли ће деца из Гораждевца моћи поново да се слободно и без страха купају на Бистрици? Да ли ће жетеоци у Старом Грацком моћи без страха поново да изађу на поља да жању? Да ли ће нестати страх од убистава, отмица, силовања, крађа и уништавања имовине? Да ли ће у манастирима престати потреба за војном заштитом и бити уклоњене бодљикаве жице?
Коначно, да ли ће се Шиптари задовољити ”широком аутономијом” уместо потпуном de facto контролом над Косовом и Метохијом и потпуним протеривањем српског становништва? Која је то тачно предност за Шиптаре коју носи ”широка аутономија” у односу на пуну (de facto) независност? Зашто би више поштовали жељу неког политичара из Србије да се, макар привидно, на било који начин, задржи наша власт над Косовом и Метохијом, у односу на нпр. Ефенди Васу (Пашко Васа) и његову тврдњу, изречену још у 19. веку, да и Врање припада Шиптарима и циљеве Призренске лиге? (2) Опште је познато да су сви Албанци који живе у иностранству били обавезни да извајају одређени проценат од својих примања за финансирање ОВК. Због чега би се онда сада напрасно окренули остварењу циљева које су поставили Војислав Коштуница или Милош Ковић уместо да наставе оно што су започели? Зар не видите ли колико је ово бесмислено?
Ча и да их неко присили на то нема никакве сумње да би то за њих било само привремено решење као што је за Хрвате била Југославија.
Питање Косова и Метохије је очигледно постало једно апстрактно питање, повезано са питањем поштовања Устава, унутрашњег и међународног права, а потпуно одвојено од онога што је кључно и најважније: безбедности и опстанка Срба који тамо живе, безбедности црква и манастира и других културно-историјских споменика, и на крају економских интереса грађана и државе.
То су ”решења” из угла људи који живе у Београду а не из угла Срба који живе на Косову и Метохији. На свакодневни живот Срба на Косову и Метохији оваква ”решења” не утичу ни ама баш ни најмање.
3) у трећу групу спадају они који ослобођење Косова и Метохије смештају у неко неодређено будуће време:
Миша Ђурковић каже: ”А ја ћу…моћи да својој деци 24. марта поновим како су нас напале злочиначке снаге, како је Космет од тада под њиховом окупацијом… И да их учим да на њима остаје завет да се Косово и Метохија врати у састав Србије…”(3)
”Добар човјек оставља нашљедство синовима синова својих”, каже се у Светом писму (ПрС 13,22), па се према томе ове речи ни у ком случају не могу означити као мудре, већ напротив. Ако се човек који својој деци и унуцима оставља наследство назива добрим, како онда назвати човека који својој деци свесно оставља дуг? Који одриче да се жртвује, било због неспремности да се одрекне удобности свакодневног живота, било због недостатка храбрости или неког другог разлога, али захтева жртву од своје деце?
Са аспекта борбеног морала ове речи могу и морају да се означе као ширење дефетистичког мишљења.
Зар ово није очигледан доказ успеха психолошког рата који за циљ има, између осталог, смањење спремности за борбу? (4)
Дефетизам долази од француске речи défaitisme, односно défaite што значи пораз, користи се најчешће у контексту рата али и у осталим областима као што су политика, економија, култура или спорт. Често се поистовећује са песимизмом и њиме се означава малодушност, неповерење у сопствене снаге, изгубљеност, одрицање од активности условљено претрпљеним поразом, односно представља прихватање и помирење са поразом без борбе проузроковано веровањем да ће борба сигурно бити изгубљена.
Исто то, само другим речима, предлаже и Милош Ковић:
,,Kосовско питање не морамо да решимо ми, наша генерација. То је питање које је отворено вековима. Оно што ми данас морамо јесте да добијемо на времену да се геополитичке околности промене. Да ли заиста мислите да ће Америка бити светска сила још дуго? Само се бојим дa овде ни председник Србије не зна шта заправо значи замрзнути конфликт. То не значи да престанете потпуно да разговарате како они то сада представљају. Ви и даље остајете у разговорима о Kосову, али не решавате коначан статус док се не створе боље геополитичке околности за Србију”, објаснио је Kовић. (5)
Ако неко после свих догађаја у свету протеклих година догађаја није приметио да је одавно дошло до промене снага у свету и да су се створили погодни услови, онда морамо да се запитамо зашто се таква, политички слабовида особа, уопште меша у политику и нуди ”решења”?
Поређења ради, кинески ноинар Гао Фен је још 2014. године писао да је то време ”у којем само лењ човек не напада Америку” и да је Америка већ једном ногом у гробу. (6) Ми чак ни протекле америчке изборе и кризу која је најављивана далеко унапред нисмо уочили као погодну прилику за деловање јер нам, по свему судећи, није познат принцип divide et impera (завади па владај). У овом случају није било потребно да изазивамо сукоб већ само да га искористимо.
Бранимир Нешић у име Двери каже: ”Треба рећи и то да у овом тренутку Србија није спремна да врати своје државне ингеренције над целокупном територијом Косова и Метохије, али исто тако не значи да мудром и дугорочном политиком за то неће бити спремна за 5, 10, 50 или 100 година.”. (7)
За 50, 100 година? Колико ће уопште Срба бити на Косову и Метохији, и да ли ће их уопште бити, након 50 година? Колико ће и шта од светиња уопште остати након 50 или 100 година? Ако ми сада нисмо спремни на жртву, на основу чега претпостављамо да ће то бити неке наредне генерације? Бела куга је посебно питање којим се сада нећемо бавити.
Милош Ковић је у међувремену отишао и корак даље и уместо поменутог лажног решења понудио решење којим се Косову нуди независност и конфедерација (савез две независне државе) Републике Косово и Републике Србије. Наиме, самозвани ”Покрет за одбрану Косова и Метохије” израдио је ”Пројекат реинтеграције Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије” а 17. јуна 2021. године јавности су га представили чланови Председништва овог Покрета Слободан Самарџић, Милош Ковић, Часлав Копривица и Душан Пророковић.
Сам Пројекат представља компилацију делова Споразума из Рамбујеа, Ахтисаријевог плана, Бриселског споразума и Устава из 1974. године. Поједини делови ових докумената су готово дословно преписани и унети у Пројекат као нпр. члан 271 устава из 1974. којим се Косову омогућава вођење спољне политике.
Анализу овог капитулантског Пројекта можете прочитати ОВДЕ.
Да сада одговоримо на питање шта јесте решење за проблем Косова и Метохије.
Оно што је директно у вези са безбедношћу и опстанком Срба на Косову и Метохији је бројчана надмоћност Шиптара тј. тренутна етничка структура Косова и Метохије. Проблеми са којима Срби суочавају као што су разни облици насиља, убиства, протеривања итд. пре свега су повезани са етничком структуром а не са правним статусом. Када је у питању безбедност Срба на Косову и Метохији de iure статус сам по себи није ни од каквог значаја. Период владавине Комунистичке партије, након Другог светског рата је најбољи пример да de iure власт над Косовом и Метохијом не значи ништа. Управо у овом периду је убијена Бранка Ђукић, Ђорђе Мартиновић набијен на колац, извршена небројена убиства, силовања,отимачине, насиља, и масовна протеривања. Коначно, покушајте да са неким видљивим српским националним обележјима посетите Велики Трновац или неко друго насеље са албанском већином у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа па ћете на најбољи могући начин разумети колико мало дејуре статус значи у таквим ситуацијама.
Коначно, наталитет Албанаца је један од кључних фактора који морамо да узмемо у обзир приликом решавања проблема Косова и Метохије. Из тог разлога је било какав покушај да се проблем фиксира у садашњој фази неодржив. Захваљујући наталитету проблем би се проширио на север Косова и Метохије, општине Прешево, Бујановац и Медвеђу, Рашку област и тако даље.
Ако прихватимо да је циљ заштита народа, светиња и имовине а не правна формулација и de iure статус онда из тога и претходно наведеног проистиче да заштита може да се оствари само у случају de facto контроле над Косовом и Метохијом тј. присуством српске војске и полиције и елиминацијом главног узрока проблема: бројчане надмоћности Шиптара тј. променом етничке структуре. Ово смо већ радили и дало је резултате.
Само присуство војске и полиције без промене етничке структуре не значи много, као што показује пример Азема Бејте или Великог Трновца. Решење које би донело безбедност Србима на тим просторима и обезбедило контролу над целом територијом државе мора да укључи и промену етничке структуре. Ово нам показује и историјско искуство.
После ослобођења Косова и Метохије у Првом балканском рату српско становништво је почело само да се враћа на те просторе, а након тога је почело и планско насељавање по Уредби о насељавању Јужних крајева донетој 20. новембра 1920. године и по Закону о насељавању Јужних крајева донетог 11. јуна 1931. године.
Који је био резултат? Проценат српског становништва је са 26% за кратко време порастао на 34% док је удео шиптарског становништва са 69% пао на и 60%. Према неким проценама удео српског и другог неалбанског становништва је 1941. године износио око 45%. (8)
Родољуби су они који брину о Србима на Косову и Метохији, и којима је питање Косова и Метохије питање народа а не права. Родољубље значи љубав према роду а не према домаћем или међународном праву. Родољуби су они који су спремни да употребом силе врате контролу над Косовом и Метохијом.
Погледајмо пажљивије руска гласила укључујући и информативне портале и колико простора посвећују вестима о свим врстама оружја, од личног па надаље, којима Русија располаже.
Подразумева се да то није случајно већ због околности и дешавања у свету, и претњама безбедности Русије.
Приче о најсавременијем и најмодернијем наоружању и борбеној готовости имају функцију одвраћања када је реч о непријатељима и неодлучнима, и истовремено су у функцији подизања морала код сопственог становништва и потенцијалних савезника.
Једино исправно и трајно решење јесте оно које су применили Чеси у решавању проблема Судетске области. Идеја да се исто решење примени и у случају Косова и Метохије није моја већ припада Вацлаву Дворжаку који ми је скренуо пажњу на то приликом једном нашег разговора, а ја сам ту идеју детаљније разрадио у тексту под насловом ”Решење за Косовo и Метохију по примеру Чешких Судета”. (9)
Укратко, решење подразумева исељење Шиптара у матичну земљу, на хуман начин, онако како су Чеси иселили више од три милиона Немаца из Судетске области (званичнан број је доста мањи а списак садржи 2 170 598 имена).
Подсетимо да је у време Краљевине Југославије, тридесетих година, постигнут договор са Турском о исељењу Албанаца али до тога није дошло због проблема са финансирањем. Наиме, било је договорено да се трошкови поделе по пола али Турска није могла да испуни своје обавезе.
Уосталом, Иво Андрић је предлагао чак и више од тога:
”Дримска долина са Скардром чини географску и економску целину са Црном Гором и пограничним крајевима Србије. За средњу Србију и Црну Гору дримска је долина једини директан и најкраћи природни пут на Јадран. Важна железница Дунав-Јадран треба да прође долином Дрима. Амбасадорска конференција у Лондону од 1913. године признала је Србији то право приступа на море. /…/ С обзиром на све што смо рекли напред за нас би подела Арбаније могла доћи у обзир само као једно нужно и неизбежно зло коме се не може одупрети, и као једна велика штета из које треба извући онолико користи колико се да… /…/ Наша држава има старих права на ове крајеве, вели се у нашем меморандуму. Скадар је бивша престолница српских владара. Наш је народ пролио потоке крви за Скадар, а нарочито у рату 1913 године…” (10)
Што се тиче самог војног решења, односно ослобођења Косова и Метохије, међу најпозваније који могу да изнесу своје мишљење о томе свакако спада генерал Божидар Делић. Ево шта он каже: ”Војни начин реинтеграције Косова и Метохије је ефикасан и не траје дуго. Ја сам чак радио један план повратка на Косово и Метохију, и знам да је то могуће, да је то оствариво, чак много лакше него што то неки мисле.”
Да ли је нама, као хришћанима, дозвољена употреба силе? На ово питање зна одговор свако ко је читао житије Кирилила и Методија. Наиме, када су боравили код Сарацена (арапских муслимана) они су им постављали различита питања, а међу њима и ово:
”Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.
На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.”
С вером у Бога – догодине у Призрену.
Димитрије Марковић
2) https://journals.openedition.org/balkanologie/2272
7) http://www.nspm.rs/politicki-zivot/dveri-ce-biti-najvece-politicko-iznenadjenje.html
ТЕОДУЛИЈА 