На свом профилу на фејсбуку (Facebook), вођа неопаганске организације ”Србија глобал”/”Трибал глобал” Александар Шаргић, објавио је у децембру 2020. године фотографију са Његовим Преосвештенством епископом крушевачким Давидом, уз пропратни текст који има за циљ да јавност доведе у заблуду како епископ Давид подржава његов рад.

Наиме, у тексту Шаргћ каже како је ”свратио” до цркве Светог Ђорђа како би епископу Давиду поклонио своју ”нову књигу” (вероватно ”Српски поглед на свет”), након чега га је епископ, наводно, позвао да уђе.

”Кажем ја њему чиме се бави нова књига.. старом вером Срба и њеном везом с православљем данашњим.. а он мени каже ‘Јесте, фали нам тај континуитет’,” пише Шаргић.

На основу реакција његових пратилаца може да се изведе закључак да су му поверовали, иако нема ни најмање сумње да је у питању само једна у низу измишљотина и лажи Александра Шаргића.

Поверовати да је један епископ, непосредни наследник Светих Апостола, коме припада највиша свештеничка и учитељска власт у управљању једним делом аутокефалне Цркве (Епархије) изјавио како нам фали континуитет са многобоштвом, може само неко ко нема ни најосновније знање о хришћанству.

Ако поврх свега додамо и то да је епископ крушевачки Давид професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, јасно је колико су Шаргићеве речи супротне истини.

Наиме, садржај Шаргићеве књиге ”Српски поглед на свет”, као и његових емисија и ”предавања” (трибина) је јасно и недвосмислено јеретички и неопагански, што ћемо показати и у наставку текста.

Иако је њихов (Шаргићев и његове организације ”Србија глобал”/”Трибал глобал”) манифестни циљ ширење ”забрањене историје Срба”, што је само једна у низу теорија завере (1), латентни и стварни циљ је, заправо, урушавање националног идентитета утемељеног, највећим делом, у светосављу.

 На исти начин на који измишљају, искривљују и кривотворе историју српског народа (и уопште историју), Шаргић и остали псеудоисторичари измишљају, искривљују и кривотворе историју Цркве и хришћанства, и износе различита јеретичка учења.

Чак и без дубље анализе његовог рада, уколико се само са мало више пажње погледају његови текстови и наступи, јасно је да је реч не само о ширењу псеудонауке већ и неопаганизма, и отворено антиправославном деловању.

Шаргић спада у групу псеудонаучника (псеудоисторичара) познатих под називом ”Српска аутохтонистичка школа”, чији су припадници, осим њега, још и Горан Шарић који износи могућност да Исус Христос није постојао већ да је реч о халуциногеној биљци; Јован Деретић који тврди да је Православна Црква највећи сатирач Срба и оптужује је за прикривање ”праве” историје Срба; Тодор Пештерски који на окупљањима под називом ”Сусрети рода” која организује, промовише учење секте ”Универзално бело братство”; Драган Јовановић који у роману ”Житије Савино од Богумила монаха” учи како је Христос рођен из блудне везе Пресвете Богородице са римским гладијатором, итд.

Осим тога, Шаргић је био члан Главног одбора Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића.

Чедомир Јовановић, оснивач и председник ЛДП-а је познат, између осталог, по ставу да Србија мора да призна независност Косова и Метохије, изјави да је „Република Српска направљена на геноциду, на сребреничком геноциду; на етничком чишћењу незабележеном у Европи после Другог светског рата“ али и залагању за легализацију бракова хомосексуалаца и права да усвајају децу.

Овакву политику Чедомира Јовановића и Либерално-демократске партије Шаргић коментарише овако: ,,ЛДП не залуђује људе великим националним темама због којих патимо вековима. Није загледан у прошлост, не превише ни у будућност, него чини ми се у садашњост и сурову реалност од које не бежи.” (2)

На седници Главног одбора ове странке у јануару 2011. године био је присутан и Јован Јово Капичић, некадашњи члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе и члан Централне ревизионе комисије Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Капичић је као генерал УДБ-е почетком 1946. године координирао операцијом хапшења Драже Михаиловића, а касније као заменик министра унутрашњих послова Југославије, био на командним дужностима везаним за Голи оток.

Имајући све ово у виду, веровати Александру Шаргићу, члану Главног одбора ЛДП-а, да је је један епископ подржао његов рад наширењу неопаганизма, може само неко са озбиљном дефицијенцијом критичког мишљења.

У једној продавници на интернету, Шаргићева књига ”Српски поглед на свет је представљена овако:

”Српска православна црква практично је једина европска црква која чува народну претхришћанску баштину. Она то чини управо кроз систем народних обичаја и народни календар. Међутим, све више се као проблем јавља превага и утицај грчких ђака, свештеника, теолога (Срба који завршавају теолошке школе у Грчкој). Њихов циљ је чишћење православне цркве од народних обичаја. Наше истраживање показује да српски народни обичаји и Христова реч чине једну органску целину. Христова реч и проповед израстају управо из етике и друштвеног уређења формираног у неолиту Балкана. Откидање Христове речи и Христовог дела од народних обичаја и народног календара, био би чин антицивилизацијске деструкције. Зато СПЦ не треба да наседа на ту пропаганду о „чистоти вере“.” (3)

Овде ћемо скренути пажњу само на то да је Његово Преосвештенство епископ крушевачки Давид свој докторски рад на тему “Заједница Духа Светога по учењу светог Василија Великог” припремао под менторским руководством патролога Стилијаноса Пападопулоса, на Теолошкој Школи Универзитета у Атини (1989/94).

У тексту у коме смо писали о календарима турбо-фолк историчара (4) указали смо на то да Шаргић не зна да је Јарило једно, и да се везује за Источне Словене, а Јаровит нешто друго, и да се везује за Западне Словене, односно да му је познавање словенске митологије на истом нивоу као и познавање историографије и етимологије.

Осим тога, видели смо да у емисији у којој Шаргић говори о Јарилу и Јаровиту, он истовремено тврди да је ”погрешно… схватање да је Јарило некакав независтан бог” већ да је Јарило ”само име за Сунце које има и људске и божанске карактеристике”. Осим тога Шаргић каже да је Јарило бог вегетације и плодности али и ”бог јарости, односно рата”. Зато, како он и коаутор емисије закључују, на Ђурђевдан почиње нова година али отпочињу и ратови. Такође, од њих сазнајемо и да је ”старински Јарило, илити Ђуро, исто што и Лазар као симбол српског косовског епа”.

Као што видимо Шаргић и његов сарадник тврде да је Ђурђевдан празник Јарила, из чега следи да је Јарило, заправо, Свети Ђорђе.

Да саберемо сада све горе речено: Јарило је исто што и Сунце, али је истовремено исто што и Свети Ђорђе, ”илити Ђуро”, односно исто што и Свети Кнез Лазар ?!

Оваквих сулудих и хаотичних теорија код Шаргића налазимо веома много, а сваки коментар је, мислимо, сувишан.

Једино што је јасно из оваквих Шаргићевих прича јесте да је реч о покушајима да се хришћанство на силу и по сваку цену (цену плаћају не само чињенице и истина, него и сама логика) доведе у везу са фиктивном прасрпском религијом.

Показаћемо још како Шаргић тумачи Васкрсење, како бисмо уклонили могућу сумњу да је пример који смо претходно навели (поистовећивање Јарила, Сунца, Светог Ђорђа, Ђуре и Светог Кнеза Лазара) некаква грешка, или да ми, можда, нисмо добро разумели Шаргићеве речи. (5)

О грешци и случајности не може бити ни говора, напротив, слична јеретичка тумачења налазимо у свим његовим емисијама и текстовима.

Емисија ”Васкрс и истина о старој српској вери и српском календару‘’ је својеврсни наставак емисије о календару. Овде Шаргић допушта могућност да су Васкрс и Ђурђевдан некада били један исти празник, тако да се овде претходно наведени низ поистовећивања наставља.

”Сасвим је могуће да је у давној прошлости, да се радило једном празнику,” каже Шаргић и наставља: ”Ту наравно постоји та прича о проблему Лазарица јер Лазарице су у нашем народном обредном календарском обичајном кругу су везане за Ђурђевдан, а у хришћанском кругу су везане за Васкрс и суштински гледано према артефактима, према ономе што можемо видети у природи кроз почетак вегетације је л’ тако, ми можемо говорити о томе да су постојала два празника па је један био да кажемо први знак буђења и овај Васкрсење би био да кажем први знак буђења природе и победе над смрти, а Ђурђевдан би био да кажемо пуна победа, пунолетство, пуни лет, ново лето је л’ тако, али можемо размишљати о томе да је рецимо у мезолиту када је постојао култ месеца и кад је он био главни и када нисмо живели у том соларном кругу, кад наши преци нису живели у том соларном кругу, да је можда тада Васкрс је л’ тако био васкрсење природе за које је потребно је л’ тако да се испуни сунчев феномен пролећне равнодневнице, али пре свега чекамо месец је л’ тако он даје задњу реч да је онда постојао Васкрс док би оно што се у хришћанству зове Ђурђевдан а раније се звало Јариловдан, дан нове јаре, дан новог лета је л’ тако, да би такав празник преовладао у неком средњем неолиту и касније у гвозденом и бронзаном добу, о чему опет да кажем постоје некаква сведочанства, да би онда са повратком хришћ… са хришћанством ‘е ли тако се слављење Васкрса вратило као главни да кажемо празник.”

Кренимо, редом. Прво, Лазарице су женске пролећне обредне поворке које су део обичаја везаних за празновање Лазареве суботе и као такве се налазе на списку нематеријалног културног наслеђа Србије, заједно са нпр. израдом пиротског качкаваља, пиротског ћилима, злакуском грнчаријом, косовским везом, певањем уз гусле итд. Дакле, Лазарице су део обичаја српског народа, а не елеменат хришћанске вере (због тога и подвлачимо речи ”део обичаја”). Осим тога, као што је већ речено, Лазарице су део обичаја везаних за празновање Лазареве суботе а не Ђурђевдана, а овај обичај је најбоље очуван у Сиринићкој жупи, на Косову и Метохији.

Када је реч о обичајима, у вези са Ђурђевданом је Молитва под Миџором или Ђурђевданска молитва, која је такође уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. Али и овде је реч о обичајној пракси везаној уз хришћански празник и хришћански обред.

Дакле, Шаргић, из незнања или интенционално, за разлику од Чајкановића на кога се позива, као што ћемо касније видети, не прави разлику између обичаја и хришћанске праксе (обреда) и поистовећује паганске богове са хришћанским светитељима.

Наведимо само неколико примера из Чајкановићеве књиге ”О врховном богу у старој српској религији” који показују да Чајкановић итекако разликује не само обичаје, легенде и веровања (сујеверје) од хришћанског учења и праксе, него разликује стару (паганску) веру од хришћанства.

Тако, Чајкановић на страни 42 поменуте књиге каже да се ”један исти старински култни обичај, или култна легенда, или веровање, које је првобитно било везано за само једно старинско божанство, може, приликом доцнијег асимиловања старе вере новој, распоредити на неколико разних празника и везати за разне хришћанске свеце…”

У светлу овога треба тумачити и следеће Чајкановићеве речи у вези са светим Ђорђем: ”Овај један случај у коме је свети Ђорђе заменио старинског врховног бога…”. (стр.85) Дакле, ”старински врховни бог” и свети Ђорђе нису једно и исто.

Нешто даље, на истој страни, Чајкановић у вези са зимским хришћанским празницима, односно светитељима које прослављамо у зимским месецима, каже следеће: ”Ми смо до сада имали прилике да видимо како су функције некадашњег нашег врховног бога, и цело његово култно и митолошко наслеђе, пренесени и расподељени на зимске свеце…”.

Можемо навести још сличних примера из Чајкановићеве књиге који недвосмислено показују да је он, за разлику од Шаргића, уочавао и признавао поменуте разлике, али и ових неколико примера је сасвим довољно.

Ово ипак не значи да се сви закључци које износи Чајкановић могу прихватити као валидни, напротив. О томе ћемо касније рећи нешто више.

Када је реч о самим обичајима, још у средњој школи се учи да су они повезани са дуго упражњаваном праксом једне одређене заједнице, и да се људи тешко ослобађају обичаја, чак и када је престала потреба за њима. (6)

Један од најпознатијих паганских обичаја који је опстао до данас и везује се уз хришћанство, иако са хришћанским учењем и обредом нема никакве везе, јесте изношење хране на гробље приликом служења опела са погребом и парастоса (панихида). Упркос томе што није у складу са хришћанским учењем и што Црква упорно ради на томе да се искорени, овај пагански обичај и даље опстаје.

Наведимо још неке Шаргићеве тезе изнете у овој емисији.

”Сада долазимо до најважније теме наше емисије а то је Васкрс, васкрсење природе што ће рећи устајање природе из мртвих јер ми овај у васкрсењу Христовом имамо управо тај мотив значи васкрсење живота, значи поновно рађање живота и смрти, васкрсење Христово након распећа, жртвовања и смрти. Оно што је кључно рећи јесте да ми имамо заиста прегршт доказа да васкрсење јесте праисторијска… праисторијски празник и праисторијски мотив. Ја сам у књизи српски поглед на свет дао прегршт доказа на ту тему, сада можемо увек кренути од најједноставнијих ствари, на пример шта је симбол Васкрса за све нас. Па, пре свега симбол онај видни, онај етнолошки симбол, које зна свако дете које се не разуме у теологију или не знам које није читало Свето Писмо, оно зна да се тог дана куцају односно крше јаја и сада поставља се питање одакле тај обичај који је видно, или тако, предхришћански и праисторијски, и ту онда долазимо заправо до питања када настаје Ускрс, са чиме је он везан, и заправо која је веза између тих обичаја који ми изводимо и астрономских феномена, односно феномена у природи и наравно одговор на то питање увек мора бити чињенично заснован. Значи, постављамо питање када ми славимо Васкрс? Значи, датум Васкрса одређен је путем природних феномена. Морају да буду испуњена два феномена. Један је сунчев, други је месечев. Зато се то назива , зато ми Васкрс називамо лунисоларним празником, значи Луна-Месец, и Сол, Соларно, Слнце, Солнце, Сунце.”

Прво,речима да постоји ”прегршт доказа да васкрсење јесте праисторијски празник” имплицитно али недвосмислено себе сврстава уз оне који не само да не сматрају хришћанство Богом откривеном истином већ фалсификатом и копијом неких ”праисторијских” религија, него и само Васкрсење Христово представљају као лаж и обману. Да поменемо само, у вези са овим последњим, Јевреје и муслимане, али и гностике који су на различите начиње оспоравали Васкрсење Спаситеља и представљали га као лаж .

О томе како су Јевреји, попут Шаргића, покушали да представе Васкрсење Богочовека као лаж и обману, читамо у Светом Писму. Пошто су ”Марија Магдалина и друга Марија” нашле празан гроб и среле Исуса који им је заповедио шта да кажу његовим ученицима ”неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намјесник, ми ћемо га увјерити и вас ослободити бриге. А они узевши новце учинише као што бише научени. И разгласи се ова ријеч међу Јудејцима до данас.” (Мт. 28, 1-13).

Две хиљаде година касније, Шаргић покушава, као и Јевреји, да нас увери да је Васкрсење обмана и представа по узору на неки ”праисторијски празник”.

У Корану се изричито говори против вере да је Христос Син Божији: ”Бог не може имати дјеце.” (с. 39, а. 36). Осим тога у исламу, попут Шаргића, поричу Христова смрт на крсту: ”Не, они га нијесу убили, они га нијесу распели, неки ћовјек који му наликоваше би стављен на његово мјесто…” (с. 4, а. 155-156).

Један од раних јеретика који је тврдио да је Христос само привидно страдао за људе, био је Маркион из Синопе. Персијанац Манис, оснивач секте Маниеизма, учио је да  је Христос дошао привидно у телу, да спасе људе итд.

Дакле, Шаргићево учење бисмо могли да сматрамо једним обликом посредног (имплицитног) докетизма.

Речима да је Васкрс празник васкрсења природе Шаргић створено (природу) ставља изнад Бога Створитеља, Свете Тројице, чије је Христос друго лице.

”Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи. И би тако. И пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме по својим врстама, и дрво, које рађа род, у којем је сјеме његово по његовијем врстама. И видје Бог да је добро.” (1 Мој. 1, 11-12).

Да видимо шта даље у свој емисији учи Шаргић.

”Једна од ствари о којој сам ја писао у књизи ”Српски поглед на свет”, јесте заправо тај, та апсолутна органска повезаност хришћанске теологије, хришћанства, православља и наше старе народне вере и огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет”, каже Шаргић. ”Дакле то је нешто што спада у један од највећих светских ”багова” (популарни назив за грешку у рачунарском програму, примедба Д.М.) како бих рек’о модерним речником, дакле нешто што заправо је толико очигледно да вришти, та истина вришти али се о њој и даље ћути јер се наша стара вера назива паганизма је л’ тако погрдно док се овај покушавају да нађу неке најневероватније паралеле са јудаизмом.”

Већ смо указали на дуалистичку јерес код Јована И. Деретића и Горана Шарића, а као што видимо, срећемо је и код Александра Шаргића у тврдњи да постоји ”огроман раскорак у односу на јудаизам и уопште у односу на ту неку семитску и јеврејску праксу религијску обредну и поглед на свет”. Ни ово није ништа ново и оригинално, наравно, јеретик Меркион, кога смо претходно поменули, је написао ”Антитезе” у којима покушава да докаже оно што тврди и Шаргић – да постоје противречности између Старог и Новог завета, односно, како Шаргић каже, између јудаизма и хришћанства.

”Што се тиче Васкрса ради се заправо у праисторијском феномену, феномену који у себи носи кључне информације о људској биологији о феноменима значи живота, вегетације о феноменима природе и о космичким феноменима, дакле о астрономским феноменима. Према томе како Сунце и Месец утичу заправо на плодност у природи. Да је то све тако доказе налазимо у археологији односно пре свега у српском неолиту,” каже Шаргић, а затим наставља причу повезујући Васкрс са садњом поврћа, односно, представљајући га као празник који слави почетак садње и сетве повртарских и ратарских култура.

Да Сунце и Месец, које је створио Бог, утичу на човека и природу, није ништа непознато хришћанским Учитељима, те нам, према томе, Шаргић није открио ништа ново: “Нико не спори да космос утиче на човека. И сам човек је микрокосмос и у њега су свељубазном руком творца на најсавршенији начин урађени сви елементи Божије творевине. Познато је у медицинској науци да извесне промене на Сунцу могу да изазову болести код људи. Ако месец изазива плиму и осеку, како да не изазива промене у човеку пуном течности. Али човек није само микрокосмос, човек је и микротеос, бог у блату који кроз Богочовека Христа позван да постане наследник Царства Небескога као такав саздан по прилици Оца и Сина и Светога Духа, он је изнад и звезда и планета и галаксија,” пише Свти Јустин Ћелијски.

Али, утицај Сунца и Месеца на човека и обожавање Сунца и Месеца, уместо онога ко их је створио, и поистовећивање на тај начин хришћанства са астролошким култом, су две потпуно различите ствари. Тачније, Шаргић овде покушава да представи хришћанство као некакав крипто-астролошки култ.

”Ми смо много пута говорили о томе да су све главне информације о прошлости, о праисторији заправо записане пре свега у нашим речима,” наставља даље Шаргић. ”Кршење јајета, значи то куцање јајета, разбијање јајета јесте заправо слика пуцања пуног месеца, значи заправо ствари које видимо на небу у тим космичким, астрономским појавама имају свој одраз у људској природи и у природи иначе. Дакле сматра се да је потребно да дође дакле до… да се напуни месец је ли тако које је праслика космичког јајета, што је опет најчешћи мит ‘ел тако космогонија односно митова о настанку света да је свет настао из космичког јајета, дакле потребно је да прође та фаза ‘ел тако месеца и да онда овај из тог пуног месеца први следећи дан је’л тако кад он пукне да из њега заправо изађе материја новог рађања, и сматра се да сада ‘ел тако из тог кршења васкрсава, свекрсава живот у природи. И сад многи ће рећи, па чекај ово је нека језичка акробација, међутим, пун месец настаје 14-ог дана у месечевој тој да кажем месечној фази, што је овако већ нека врста плеоназма, значи да би се напунио месец потребно је 14 дана што је апсолутно једнак период са репродуктивним циклусом код жена. Везан је наравно за процес менструације јер ми сви знамо да 14-ог дана долази до тог пуцања фоликула и да од 14-ог дана у месечном периоду жене настају ти плодни дани.

Сам назив празника Вас-крс говори о нечему што се крши, и о нечему што постаје кршно, јако…и зато кршимо јаје и зато после тога природа постаје јача, зато после тога успева наша садња…

Значи сама реч васкрсење и васкрсавање и кршење јајета и кршење космичког јајета Месеца о чему смо говорили, доказује, као и разни страни називи… доказују да та, да тај празник има корен у нашој народној вери и да није настао из неке чињенице изласка Јевреја из ове или оне земље.”

Највећи део овога што је Шаргић изрекао, као нпр. да је Васкрс заправо празник овулације код жена, нећемо анализирати и оповргавати, јер се са плодовима уобразиље не може полемисати, посебно ако је то повезано са неком лошом намером, као у овом случају да се омаловажи најрадоснији хришћански празник, понизи сам Христос, али и Апостоли, јер негирајући Васкрсење Шаргић имплицитно Свете Апостоле назива лажовима и преварантима јер су проповедали и писали о ономе што се, наводно, није десило.

О тајни Васкрсења, Свети Јустин Поповић, између осталог, у ”Догматици” пише и ово:

”Спаситељ… у своме богочовечанском свезнању одређено претсказује и тврди: предаће се Син човечији у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Но не само то, него им Он, видећи јасно будућност као садашњост, говори о појединостима тих догађаја: Ево идемо у Јерусалим, и Син човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају, да га шибају и разапну; и трећи дан устаће. А на Тајној вечери, као тешећи ученике који никако не могу да схвате зашто ће се све то збити са њиховим омиљеним Учитељем, Господ им јасно објављује: По васкрсењу свом ја идем пред вама у Галилеју.

Без васкрсења све је сабласт, све је привиђење: и Христос, и сва дела његова, и целокупно учење његово. Зато је сам Спаситељ још за живота на земљи указивао на своје васкрсење као на догађај који ће објаснити и Личност његову и дело његово.

Но без васкрсења Богочовека не би се могло објаснити ни апостолство Апостола, ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни подвижништво Подвижника, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, ни пост испосника, ни молитва молитвеника, ни кротост кротких, ни жалостивост жалостивих, нити икоји хришћански подвиг уопште. Да Господ Исус није васкрсао, и као такав ученике своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости, да онако неустрашиво, силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно иду на смрт за Њега?

Васкрсење Господа Христа имало је, и вавек ће имати, такву свепобедну силу и значај само зато што је оно најочигледнији историски факт, најопипљивија историска стварност. Факт, најубедљивије посведочен у самом почетку, и од тада па све до сада посведочаван безброј пута на безброј начина. Ученици Спасови, који су били очевици његових дела до његове крсне смрти, били су очевици и делатности његове после васкрсења његовог. Отуда су они и први сведоци, јер им Господ Христос: и по страдању свом показа себе жива многим истинитим знацима (έν πολοΐς τεκμηρίοις), јављајући им се четрдесет дана, и говорећи им о царству Божјем. Нека од ових јављања описали су ови сами свети очевици Спасови, као јављање: Марији Магдалини, Мироносицама, Симону Петру, двојици ученика на путу за Емаус, свима Апостолима без Томе, свима Апостолима са Томом, неколицини Апостола на мору Тиверијадском, Апостолима у Галилеји, стотинама браће, апостолу Јакову, свима Апостолима у дан Вазнесења.

Врхунац апостолског немислосрдног критицизма у проверавању стварности и истинитости васкрсења Христовог преставља случај апостола Томе. Када остали Апостоли, којима се васкрели Господ јавио, саопштавају Томи: видесмо Господа, он им скептички одвраћа: док не видим на рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прста свога у ране од клинаца,инеметнемруке своје у ребра његова, нећу веровати[30]. И жељу овако упорног неверја васкрсли Господ задовољава. Еванђелист прича: После осам дана опет беху ученици његову унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад врата беху затворена, стаде на среду и рече: мир вам. Затим рече Томи: пружи прет свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. Уверен на тако очигледан и несумњив начин у стварност васкрслог Господа, Тома са вером узвикује: Господ мој и Бог мој!”

У једном од претходних текстова смо указали на то да је псеудолингвистика, и у оквиру ње народна етимологија, један од кључних извора ”доказа” за неопаганске лажиисторичаре. То се потврђује и у вези са Шаргићевим учењем о Васкрсу које износи у овој емисији: ”Вас-крс говори о нечему што се крши, и о нечему што постаје кршно, јако…”.

Само, Шаргић опседнут својом жељом да докаже недоказиво и оствари постављени циљ, следећи принцип да циљ оправдава средство, превиђа једну просту чињеницу – да се Васкрс слави широм планете, да обичај фарбања јаја не постоји само код нас, и да се у другим језицима, природно, не користи реч ”Васкрс”. Тако, нпр. Бугари за Васкрс користе назив Великден (Велики дан), али се и на југугу Србије (призренско-тимочки дијалекат) користи реч Велигден, на енглеском је то Easter, Грци кажу Пасха (Πάσχα) и Ανάστασις ( Ἡ Ανάστασις τοῦ Ἰησοῦ Χριστοῦ) , у Русији се каже Воскресе́ние Христо́во али се Васкрс такође назива Пасхом , у Словачкој је то Велика ноћ (Veľká noc), као и у Чешкој и Пољској итд. Осим тога Васкрс је црквенословенска реч, док је народни облик Ускрс (Иван Клајн, Речник језичких недоумица). Васкрс долази од старословенског въскръсъ, односно глагола *krьsnǫti, са значењем расти, развијати се.

Обичај фарбања јаја (Debjenje jutrownych jejkow) заузима веома важно место у култури Лужичких Срба. Тачније, реч је о украшавању а не фарбању јаја, а најлепши примерци овако украшених јаја изложени су у Српском музеју (Serbski muzej) у Будишину (Bautzen). Међутим, код Лужичких Срба се слично као у Чешкој и Пољској каже Велика ноћ (Wielkanoc) а не Васкрс.

Осим тога, мит о космичком јајету присутан у многим паганским митологијама али не и у паганизму и митологији старих Словена, па је Шаргићева тврдња како у томе лежи доказ да корени Васкрса леже у ”нашој народној вери” само један у низу доказа да њега, као ни остале турбо-фолк историчаре и неопагане, ни у најмањој мери не обавезују ни истина ни логика.

На овај начин Шаргић посредно поистовећује, или бар доводи у везу, хришћанство са орфичким митом, а Богочовека Христа са Фанесом (да не наводимо примере из митологија других народа), познатим и као Протоген, мистичним божанством, који је био првобитни бог, а рођен је из космичког јајета.’

На који начин је Христово Васкрсење настало ”из неке чињенице изласка Јевреја из Египта”вероватно зна само Александар Шаргић.

”Када говоримо о крштењу јајета и том куцању јајета који је главни практично етнолошки симбол Васкрса,” наставља даље Шаргић, ”које зна свако дете као што рекох, које није читало ни један библијски је л’ тако , ни о једном библијском догађају нити зна било шта о хришћанској теологији, ми заправо треба да кажемо да је кључно за Васкрс што треба да буде а то је црвено јаје. Значи неко шарање, украшавање јаја то је да кажемо нека мода или да кажемо нешто што би било да је то нека изведеница која на неки начин постаје сама себи циљ, то једно улепшавање празника не треба то осуђивати. Међутим, право фарбање јајета је фарбање у црвену боју. Е, сад, црвена боја јесте кључ приче још од Лепенског Вира. Подови кућа, а свака кућа је била храм, рам, су били сви црвене боје. У Винчи већину тих фигурице које су нађене још у прво доба су биле су биле црвене боје. Вино које је данас је л’ тако пре свега у хришћанској обредној пракси и хришћанској теологији заступљено као крв Христова је заправо одговор на то питање. Још у најстарија времена крвна жртва се замењивала, супституисала заправо том црвеном бојом. Црвена боја се налази и у Медведњаку, и у Белици значи у Лепенском Виру дакле у свим тим културама које су заправо једна те иста култура, то је развој једне културе кроз време.

Корени хришћанске теологије што је главна теза ”Српског погледа на свет” моје књиге налази се у српском неолиту.”

Овде поново наилазимо на (намерно) поистовећивање народних обичаја и хришћанских обичаја, учења и богослужења.

Архиепископ Аверикије (Таушев) говорећи о обичају фарбања јаја каже да се она фарбају у “црвену боју, у спомен на то како је Марија Магдалина донела у Рим цару Тиберију црвено јаје са поздравом: „Христос воскресе“. Обојено црвеном бојом, оно символизује наше препорађање крвљу Господа Исуса Христа.”

Свети Владика Николај Охридски и Жички овако говори, у стиховима, о овом обичају:

„Земља се стресе, Христос воскресе из тамног гроба.

Стражари па’ше, анђели ста’ше жене с’ радоваше.

Злотвори чуше, црне им душе, страхом уздрхташе,

Стражу платише, лажи скројише против Васкрса.

Марија хитра на Сион хита, апостолма јавља,

Црвено јаје свакоме даје – радост победе.“

Дакле, фарбање јаја је хришћански обичај а не српски, и није ни у каквој вези са културама Лепенског вира и Винче.

Међутим, иако је реч о хришћанском обичају, опет се мора правити разлика између обичаја и хришћанског учења и обреда. Према томе, апсурдно је говорити о фарбању јаја као о ”кључном” када је празновање Васкрса у питању.

Када је реч о празновању Васкрса за све хришћане, укључујући и Србе, кључна су богослужења, на првом месту Света Литургија, као и Васкршњи пост.

Васкршњи пост, који се назива и Великим, састоји се од Свете четрдесетнице, по узору на четрдесетодневни пост Господа Исуса Христа, и Страсне седмице, посвећене учествовању у страдањима и смрти Богочовека Христа.

Прва три дана Великог поста, позната као тримирје, подразумевају уздржавање не само од хране него и од воде. Дакле, током та три дана православни вереници ништа не једу и не пију. Слично је и на Велики Петак, када се уздржавамо од јела и пића све до изношења плаштанице. Осталим данима се пости на води, суботом и недељом на уљу а риба се једе само на Благовести и Цвети. Прва недеља поста се назива Чиста, или недеља православља, друга је Пачиста и посвећена је Светом Григорију Палами, трећа је Крстопоклона јер се верницима износи Часни крст на поклоњење и целивање, четврта седмица је Средопосна а затим следе Глувна и Цветна. Последња седмица поста је Страсна седмица, а сваки дан ове седмице, назива се светим и великим, због великих догађаја који су се збили у тим данима.Најпознатији од ових дана је, свакако, Велики Петак.

Једино током Великог поста служи се Литургија пређеосвећених Дарова, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица Великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду, док се пуна Литургија служи суботом и недељом.

Поменули смо већ и изношење плаштанице. Плаштаница је платно са извезеним или насликаном представом скидања Христа са Крста и Његовог полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована. Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто.

Од Васкрса до Томине недеље чита се посебно Пасхално (Васкрсно) молитвено правило.

Овде смо поменули један део онога што се у Православној Цркви везује уз прослављање Васкрса. Фарбање јаја, њихово освећење, и на крају куцање јајима налази се на самом зачељу, у складу са својом (не)важношћу, и чињеници да припада обичајима.

Шаргић даље каже: ”Кроз српску новску грађу, што је приметио и Чајкановић, кога највише цитирамо ‘ел тако, он примећује да у српској етнолошкој грађи да је убедљиво најбогатији празник по начину прославе Ђурђевдан. ‘начи, Ђурђевдан и Божић, односно Бадње вече и Божић као једна спојена… спојен празник и категорија. Дакле, није Васкрс најбогатији празник по начину слављења, богат је али није најбогатији него је Ђурђевдан. Количина обичаја, количина ствари који се ради тог дана о чему опет кажем обимно сам писао у књизи ”Српски поглед на свет” овај је заиста енормна и она указује на то да би у српској етногенези, у настанку српске етнологије Ђурђевдан можда могао бити јединствени празника јел’ тако са Васкрсом. То су хипотезе које проистичу не из неког мог умовања, из неке моје жеље да ја сад нешто оригинално кажем него пре свега из те наше обредне праксе…”

У претходном коментару смо највећим делом одговорили на питање количине обичаја, довољно је још само да додамо да се Ђурђевдан, као и други слични празници, обележава Литургијом, а уколико је некоме Свети Ђорђе Крсна Слава врши се освећење славског колача и жита. И то је све, у складу са различитом чашћу која припада Сину Божијем и угодницима Божијим.

Одговор на Шаргићеву тврдњу о поистовећивању празника дају цитати из Чајкановићеве књиге које смо претходно навели, па су додатни коментари сувишни.

Пошто овде Шаргић каже да се најчешће позива на Чајкановићеве радове, иако и њих као и све друге изврће и кривотвори, навешћемо овом приликом и један краћи коментар владике Атанасија (Јевтића) о Чајкановићевом раду, како бисмо показали да ни он (Чајкановић), независно од Шаргићевих злоупотреба његовог рада, не може бити ауторитет по питању везе хришћанства са старословенском и српском паганском религијом.

Иако се Чајкановићев рад битно разликује од Шаргићевог, јер је код овог последњег јасно уочљив ненаучан приступ који подразумева и унапред постављен циљ (примена познатог прокрустовског метода), ипак су и бројни Чајкановићеви закључци спорни.

О томе владика Атанасије (Јевтић) пише следеће:

”О једној мани Српског народа треба овде посебно проговорити, јер њу особито истичу поједини проучаваоци српског духовног живљења и веровања. Реч је о српској општој религиозности и њеној, наводно, изразито „паганској“ оријентисаности и обојености. Познати српски универзитетски професор Чајкановић је у том погледу највише писао о „миту и религији“ код Срба, што у наше дане једва чекају да користе комунисти који желе да вере, или религије, код Срба сасвим нестане. Писали су о томе и други српски интелектуалци, као што је нпр. недавно изашла наказна књига Миодрага Поповића „Видовдан и часни крст“, или најновија књига Р. Николића „Камена књига предака“. Поводом српске религиозности ови српски интелектуалци најчешће тврде да Срби или „нису религиозни“, или да су још увек остали већином при својој старој словенској, тј. паганској многобожачкој религији, или у најбољем случају да су то неки својеврсни „природни“ хришћани – малтене „богумили“! Оваквих паушалних судова срешћемо чак и онда кад је реч само о томе да Срби „нису клерикални“ (тј. да нису „црквени“ на један њима туђ, западни начин), или кад се просто констатује да код Срба нема биготизма (као код неких других хришћана), или да нема толико спољашње формалне побожности (за коју српска пословица каже: „Ђе велика звона звоне, онђе мало Бога моле“), итд, итд. Када је пак реч о појединим српским обичајима, особито Крсној слави или Божићу, онда се поједини наши и страни професори и интелектуалци брзо пожуре да код Срба пронађу пре бога Перуна неголи Христа, или попа пре Богумила неголи Светога Саву. Судећи пак по неким данас у комунизму вођеним анкетама међу „верујућим“ Србима (напр. недавно у београдском „НИН“-у и другде), испада да Срби данас нису више ни „верни“ ни „сујеверни“, него просто „не верују ниукога осим у себе“ и ваљда, у – једино спасавајући систем марксизма. Поменути професор М. Поповић чак тврди да ни српско поштовање и празновање Видовдана, тј. Косовских Мученика и Часног Крста за који су они положили свој живот, није хришћанско него „паганско“, и да су идеју Косовског епоса Србима дали Турци! Итд, итд. (Узгред да приметимо да је документован одговор на то дао проф. Јеремија Митровић у „Југословенском историјском часопису“, 3-4, 1977). Поменути пак Р. Николић, коментаришући нпр. несумњиво хришћанске и православне знакове и натписе по српским гробљима и споменицима крајпуташима у Западној Србији, ипак се не устручава да каже целом Српству у очи: да Срби нису верујући, да сумњају у Бога и у бесмртност, итд, итд. Овакви закључци су, свакако, само у служби комунистима).

Свакако, није спорно да међу Србима има сујеверја и извесних остатака паганизма, тако присутних уосталом и у другим народима и уопште у души старог адамовског, непрепорођеног човека. (Ово, наравно, није правдање сујеверја, нити сујеверних Срба). Исто тако познато је да су извесни Срби још у доба Немањића, и доцније, у Босни, били богумили. Али од тога па до горњих генералисаних тврђења врло је далеко, и то растојање може бити само незнањем, предубеђеношћу или злонамерношћу покривено, као што је случај чак и код проф. Чајкановића (иначе типичног ђака немачке школе „религионгешихте“, која ни у самој Библији није остављала ничега хришћанског!), а поготову код савремених марксистичких ангажованих стручњака „за питања религије“. (Српски народ на ово лепо каже: Свако време има своју „цркву“ и своје „попове“). Шта би за таква тврђења рекао велики Његош, који је још за Доситејево критиковање народне вере и обичаја говорио да је Доситеј „некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“, тј. над Православном вером, док је за издајице вере Христове Његош говорио да су „хулитељи имена Христова“, јер „јавно на Крст Часни пљују“, те тако „некршћу се горе усмрђеше“ (Горски вијенац).

Стога о правој вери, побожности, духовности, моралности и црквености српског човека можемо говорити не према судовима појединих интелектуалаца, поготову не оних који су изгубили или губе свој српски идентитет духовни, него тек гледајући на сам побожни и богомољни Српски народ и на његове Светитеље, јер су тек Светитељи у Српском народу његови прави представници и сведоци, и његови прави учитељи и надахнитељи духовног живота.

Особити вид и врхунац српске верности Православљу, тј. Христу, Јеванђељу и Часном Крсту, јесу српски Мученици, исповедници и подвижници вере и живота у Христу и по Христу. Познат је вековни мартирологиј српског народа, и то управо за „Крст Часни и вјеру Христову“…

Нису малобројни ни српски подвижници, испосници, пештерници, молитвеници, ћутљивци, исихасти и остали Божији угодници, који су своју верност Христу и јеванђелској Православној вери и животу посведочили својим саможртвеним подвигом поста и молитве, самоодрицања и сиротовања, девствености и чистоте, љубави и смиреноумља.”

Као што видимо, владика Атанасије овде не говори само о Чајкановићу, него и о другим интелектуалцима са сличним приступом Православљу. Иако Шаргић, наравно, не спада у интелектуалце све речено се ипак може применити и на њега, а посебно Његошеве речи да је „некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“.

Остаје нам само да одговоримо на питање: коме? До одговора бисмо можда могли да дођемо идући трагом његовог чланства у Главном одбору Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића.

Погледајмо шта још говори Шаргић у овој емисији:

”Порекло те године 7529. односно 7508. пре нове ере, што би била нека основа за рачунање, апсолутно нема поткрепљење у Библији. То једна од највећих злоупотреба која се, да кажем, користи у том јавном простору јер опште је познато да су хришћански мислиоци у различитим вековима на различите начине сабирали године из Библије.”

О томе да се до ових бројева дошло управо на основу Библије писали смо подробније у тексту о ”старосрБским календарима” које измишљају лажиисторичари па нема потребе да се поново бавимо тиме.

”Пре свега тамо постоји проблем различитих верзија писама односно верзија Светог Писма”, наставља даље вођа неопаганске организације ”Србија глобал”, и самозвани историчар, теолог и економиста. ”Пре свега Септуагинта и Вулгата као да кажемо две главне верзије мада и оне имају различите верзије овај по себи, овај, оне носе собом различита рачунање година па ће тако Вулгата која је рађена, коју је радио блажени Јероним, Далматинац, наш човек, јел’ тако, који се слави и у нашој да кажем Православној и у Католичкој цркви равноправно, овај, он ће радити Вулгату по изворном јеврејском тексту, и по његовом тексту да кажем постоје различита та нека сабирања, имам и ја радио сам нека сабирања… о томе планирамо једну посебну књигу… али кажем по том сабирању има до 4.000 година значи по том рачунању ми смо негде отприлике у 6000-ој години. Са друге стране јеврејско рачунање времена има нешто мање од 4.000 година пре нове ере дакле релативно је блиско рачунању из Вулгате оно, опет кажем, име и мање од 6.000 година, конкретно јеврејско рачунање година. Међутим, грчки текст Септуагинте овај има то неко додавање овај стотина година на овај животе да кажемо дужину живота неких праотаца и мислим просто види се да је то вештачки додавано, али никада ниједан мислилац хришћански у историји хришћанске мисли није дошао до 5.508 године. Значи, то је кључно што треба рећи. Долазили су до разних блиских година али до те године нико никада није дошао, већ се то овај први пут појављује на такозваном Пето-шестом сабору источних цркава на којем први пут учествује један српски епископ и то из ГордосерБона у Фригији у Малој Азији односно околина Анкаре, Битинија, Витинија и тако даље.  … ми знамо да хришћански календар не постоји као засебно категорија него он потиче од саборa у Никеји, од тада заправо 325 године, мислиоци и владари са овог простора, који потичу одавде, са овог простора, заправо уводе Христову реч и Христову теологију и Христово натприродно откривење и Христову реч спасења уводе у обредно-обичајни календар Балкана, односно Срба. То је уједно и праевропски, староевропски календар, јер су тај календар старе Европе прихватили сви који су у Европу долазили да живе, чак и преци Келта, преци Германа који ће доћи да кажем пре око 4 и по хиљада година или нешто мало више, у Европу.”

Шаргићева тврдња о ”различитим верзијама Светог Писма” може бити резултат или зле намере или незнања. Уколико је плод зле намере, онда је можемо упоредити са тврдњом његовог колеге из ”Српске аутохтонистичке школе”, Драгана Јовановића, који каже да је написано 70 (седамдесет) Јеванђеља од којих је жири изабрао четири.

Уколико је, пак, реч о незнању, онда ову тврдњу можемо упоредити са изјавом Тијане Максимовић (познатије као Тијана Ајфон), да је Мона Лизу насликао Леонардо Дикаприо. Тијана Максимовић (Тијана Ајфон) је, попут Шаргића, веома популарна на друштвеним мрежама – у тренутку писања овог текста само на Инстаграму је имала близу 120.000 пратилаца (ово помињемо због тога што Шаргић и други турбо-фолк историчари број људи који их прати виде као потврду истинитости својих тврдњи и теорија). (7)

”За разлику од природних религија, које су дело човека, натприродна Хришћанска религија је дело самога Бога; до те религије човек није дошао својим умом него му је она дата у натприродном Божјем Откривењу….”, пише Свети Јустин Ћелијски. О Светом писму, у Основама православне вере (катихизису), Свети Филарет Московски каже следеће: ” Светим Писмом називају се књиге које је написао Дух Божији преко од Бога освећених људи који се зову Пророци и Апостоли. Свето Писмо дато је зато да би се Откривење Божије сачувало тачније и непромењено.”

Из Шаргићевих речи о више верзија Светог писма, а у вези са речима Светих Јустина Ћелијског и Филарета Московског, могли бисмо да закључимо да постоји више Богова, а у складу са тим и више Откривења и Светих писама, или да је један Дух Божији преко Пророка и Апостола написао више верзија Светог писма.

На претходну тврдњу се надовезује изјава о Септуагинти и Вулгати као о две ”главне верзије” Светог писма. Ако смо у претходном случају могли да расправљамо о томе да ли је реч о незнању или лошој намери, овде нема никакве сумње – реч је неприхватљивом и запањујућем незнању.

Кренимо редом, наводећи само оно што је у непосредној вези са Шаргићевим тврдњама.

Свето писмо или Библија (од грчког τὰ βιβλία) се састоји од књига Старога завета, које описују период пре оваплоћења Сина Божијег, и књига Новог завета, писаних након Његовог овоземаљског живота, учења и деловања, Васкрсења и Вазнесења.

Тзв. Септуагинта и Вулгата су преводи Светог писма Старог завета, а не верзије Старог и Новог завета, односно Библије.

Књиге Старог завета писане су на јеврејском, арамејском (западноарамејски дијалекат) и грчком језику (коине дијалекат). (8)

Као што је познато, после Навукодоносоровог разорења Јерусалима 586. године пре Христа, већи део јеврејског народа је одведен у ропство у Вавилон, где су усвојили арамејски језик, док су они који су отишли у Египат прихватили грчки, након Александра Македонског. Због тога се већ у то време јавила потреба за превођењем књига Старог завета, а касније, приликом ширења хришћанства, за преводом књига и Старог и Новог завета. (9)

Септуагинта, или превод седамдесеторице, је превод Старог завета грчки језик (поменути коини дијалекат). Познат је и као Александријски превод а ”Септуагинта” је скраћено од ”Interpretatio septuaginta virorum” или ”Interpretatio Septuaginta Seniorum”, што значи превод седамдесеторице или седамдесет стараца. Отуда се често користи и скраћеница у виду римског броја седамдесет – LXX. Негде може да се нађе термин “septuaginta interpretum versio”, па је могуће да је Шаргић користећи се машинским преводом (Google translate), пошто не говори латински, на основу овога ”versio” дошао до закључка да је реч о верзији Светог писма, а не о преводу.

Иако се у називу превода говори о седамдесеторици, према историји превода коју излаже Аристеј, преводиоца је било укупно 72, из сваког јеврејског племена по шест, а превод су на острву Фаросу завршили за 72 дана. (10)

Књиге Старог завета су превођене и касније (Аквилин превод, Теодотионов превод итд.) а у првим вековима хришћанства су вршене и исправке (рецензије) текста. Најпознатије ревизије су Оригенова Хексапла, Лукијанова и Исихијева рецензија.

Сматра се да су Свети Ћирило и Методије користили Лукијанову рецензију приликом превођења на словенски језик. (11)

Вулгата је превод књига Старог завета на латински језик (lingua rustica), који је извршио Евсевије Софроније Јероним (познат као блажени Јероним)крајем четвртог и почетком петог века (391. до 405. године) после Христа. Вулгата (Vulgata) је скраћено од Biblia Vulgata, што значи оптепозната Библија, а сам термин се јавља доста касно, по неким наводима тек крајем средњег века. Приликом превођења, Јероним се користи Септуагинтом, али и Аквилиним, Симаховим и Теодотионовим преводом и рабинском егзегезом. (12)

Како би могао да Свето писмо преведе на латински језик, блажени Јероним је од 386. године усавршавао знање јеврејског језика код хришћанског Јеврејина Никодима. (13). Ово је важно да поменемо пошто велики број турбо-фолк историчара (Александар Шаргић, Горан Шарић, Јован Деретић итд.) представљају блаженог Јеронима као Србина, а неки од њих тврде да је Свето писмо писано српским језиком, да је Пресвета Богородица била српкиња, да је Христос говорио српски, да су Свети Апостоли проповедали на српском језику итд. а да је наводно фалсификовање српске историје почело са Берлинским конгресом 1878. године. Осим тога, Јероним у свом преводу Старог завета мање позната географска имена замењује познатијим (Италија уместо Китим, Александрија уместо Но итд.)  што довољно говори о утемељености тврдњи појединих лажиисторичара (Горан Шарић, Ђорђе Јанковић итд.) да је Свети Апостол Павле доживео бродолом на Мљету а не на Малти.

Речима да је блажени Јероним ”наш човек, јел’ тако, који се слави и у нашој да кажем Православној и у Католичкој цркви равноправно”, Шаргић још једном показује своје незнање.

Послужићемо се речима блаженопочившег патријарха Павла како бисмо одговорили на ову Шаргићеву тврдњу:

”Док Западна црква, као што рекосмо, разликује два ступња светости: нижи Блажених, и виши Светих, у Православној цркви те разлике нема. Додуше, у Руској и нашој Српској цркви, назив Блажени употребљава се, али само за два западна свеца: Августина и Јеронима, „који су поштовани из давнина, но у појединим теоретским питањима нису без приговора. Од источних мужева назива се Блаженим само Теодорит Кирски, но зашто и у каквом управо смислу, није јасно по историјским подацима“. Глубоковски претпоставља да је овај назив настао „као компромис непримерених ауторитативних суђења о овом великом црквеном делатељу“. Биће да се овај назив за поменуту тројицу познатих црквених мужева који се у Православној цркви молитвено не призивају, немају чина службе, почео употребљавати код руских богословских писаца XVIII века, а од њих прешао нама. Код грчких богослова не употребљава се ни у овим случајевима.” (14)

Дакле, блажени Јероним није светитељ православне Цркве а један од разлога су његова спорна учења.

Услови да би неко у Православној Цркви био проглашен светим су, по речима јерусалимског патријарха Нектарија (1680 г.) следећи: „Три се ствари признају доказом истинске светости међу људима: Беспрекорно православље, 2. Вршење свих врлина, што претпоставља стајање за веру до крви, и најзад 3. Прослављање од Бога натприродним знацима и чудесима.“.

Веома је важно, у вези са свим претходним да скренемо пажњу и на ову Шаргићеву изјаву:

”Ја сам рецимо студирао… апсолвирао на теолошком богословском факултету Српске православне цркве…”

Колико има истине у овоме, није тешко закључити. То што Шаргић не зна ни тачан назив овог факултета овај пут нећемо коментарисати.

Што се тиче Шаргићевих речи ”ГордосерБона у Фригији у Малој Азији, односно околина Анкаре, Битинија, Витинија”, у питању је уобичајена надринаучна мешавина незнања и обиља информација које служе да се створи привид учености. Гордосервон (Γορδοσέρβων) се није налазио у Фригији него у суседној Битинији, док је Анкира (данашња Анкара) била седиште Галатије.

О Гордосервону може да се прочита нешто више у раду др Предрага Коматине, сарадника Византолошког института САНУ, под насловом ”НАСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА У МАЛОЈ АЗИЈИ У ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ ЈУСТИНИЈАНА II И ЕПИСКОПИЈА ΤΩΝ ΓΟΡΔΟΣΕΡΒΩ” (SETTLEMENT OF THE SLAVS IN ASIA MINOR DURING THE RULE OF JUSTINIAN II AND THE BISHOPRIC ΤΩΝ ΓΟΡΔΟΣΕΡΒΩΝ).

Речи да ”хришћански календар не постоји као засебно категорија него он потиче од саборa у Никеји, од тада заправо 325 године, мислиоци и владари са овог простора, који потичу одавде, са овог простора, заправо уводе Христову реч и Христову теологију и Христово натприродно откривење и Христову реч спасења уводе у обредно-обичајни календар Балкана, односно Срба”, су још један пример мешавне незнања, лажи и измишљотина.

На Првом васељенском сабору у Никеји је донета одлука да се усвоји јулијански календар и решен проблем различитог датума празновања Васкрса. Наиме, све до овог Васељенског сабора постојале су несугласице око датума празновања Васкрса, тако да су га у различитим хришћанским заједницама празновали различитог датума, што је изазивало бројне спорове и немире. (15)

Тек на Првом васељенском сабору 325. године у Никеји утврђене су одредбе у вези са датумом празновања Васкрса: ”Прво, да треба држати Пасху после пролетње равнодневнице; друго, не истог дана кад је и јудејски празник; треће, не одмах после равнодневнице него после првог пуног месеца иза равнодневнице; и четврто, после тог пуног месеца не иначе него у први дан седмице (тј. у недељу)“. (16)

Пуни месец у овом случају служи само за временску оријентацију, на исти начин на који звезда Северњача путницима служи за просторну оријентацију, и не може се довести у везу са обожавањем небеских тела, митом о космичком јајету и сл. како то покушава да уради Александар Шаргић.

Ово је само један од примера који показују да Шаргић не само да нема теолошко образовање већ да нема ни елеменарна знања о хришћанству. Наиме, у Књизи Постања читамо следеће: ”Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама;” (1Мој. 1,14). О томе пише и Свети Василије Велики у ”Шестодневу”: ”Што се тиче знакова, о њима смо говорили. Кад каже временима, мислим да под тим треба подразумевати промене годишњих доба: зиму и пролеће и лето и јесен; јер установљено кретање светила допушта нам да правилно мене тих доба.”

Осим тога, чињеница да је тек 325. године тачно одређен датум празновања Васкрса, додатно показује неутемељеност и бесмисленост Шаргићевих тврдњи, којима смо се претходно бавили.

Коначно, никакав ”хришћански календар” не постоји, баш као ни ”обредно-обичајни календар Балкана, односно Срба”, нити се Први васељенски сабор може на било који начин довести у везу са Србима.

Напротив, Први Васељенски сабор је наложио не којој било Цркви, него баш Александријској да она, према изнетим принципима, израчунава време кад ћe пасти Васкрс, почети пост и др. идуће године, и да о томе извештава остале Цркве, зато што је у Александрији астрономија била на највишем нивоу. (17)

Додајмо као закључак следеће речи Светог Владике Николаја Охридског и Жичког:

”Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелазак као из Старог Завета у Нови.

То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским Свецима и Мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну безпримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку Крста и слободе.”

Након свега претходно наведеног не треба да чуди што Шаргић оптужује Васељенску патријаршију за наводно скривање српске историје:

”Често за своје невоље и лажирану историју кривимо Ватикан и Рим, но, како ствари стоје, изгледа да постоје одређене тајне, па самим тиме и одговори које можемо и морамо потражити у Васељенској патријаршији у Цариграду.” (18)

Аутор: Димитрије Марковић

Упутнице:

 1) https://recineeu.wordpress.com/2021/05/04/%D1%82%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B5-%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D0%B8/

2) https://localpress.org.rs/nisu-dovoljne-samo-kozmeticke-promene/

3) https://www.korisnaknjiga.com/srpski-pogled-na-svet-naslov-193567

4) https://recineeu.wordpress.com/2021/04/06/%d0%be-%d0%bd%d0%b5%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%be%d1%98%d0%b5%d1%9b%d0%b5%d0%bc-%d1%81%d1%80%d0%b1%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%bc-%d0%ba%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80%d1%83-%d0%bd%d0%be/

5)  https://www.youtube.com/watch?v=bKzf8NLTszE  

6) др Милован Митровић, др Сретен Петровић, Социологија за III разред стручних чкола и IV разред гимназије. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005. стр. 181)

7) https://www.alo.rs/vip/rijaliti/ajfonka-monalizu-je-naslikao-leonardo-dikaprio-video/25900/vest

8) Драган Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, стр. 31)

9) исто, стр. 87

10) исто, стр. 88- 89

11) исто, стр. 97

12) исто, стр. 115

13) исто, стр. 115

14) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/13/

15) https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/14/

16) исто

17) исто

18) https://srbin.info/pocetna/aktuelno/srbija-global-vaseljenska-patrijarsija-krije-dokaze-o-poreklu-srba-i-cirilice/