Шта су то псеудонаука и псеудоисторија?

Пише: Димитрије Марковић

Наука је скуп систематизованих знања, о нама и свету који нас окружује или о одређеној области, стечених применом одговорајућих научних метода.

Научни метод је пут или начин долажења до сазнања, односно решења одређеног проблема и подразумева неколико фаза: идентификација проблема, хипотеза, предвиђање резултата, експеримент за проверу предвиђања, резултат, тумачење и закључци. Теорија се поставља онда када хипотеза задовољава.

Према Кембриџ речнику псеудонаука је ”систем мишљења или теорија која се не формира на научни начин”. (1)

To да је реч о систему мишљења или теорији која се ”не формира на научни начин”, у најкраћем значи непоштовање научних метода из различитих разлога, по правилу субјективне природе.

Када је реч о псеудоисторичарима можемо упрошћено да кажемо да код њих постоји знак једнакости између хипотезе и теорије, односно хипотеза се аутоматски претвара у теорију, без корака између који се подразумевају у научном раду. Наравно, како је ово упрошћено објашњење, оставићемо по страни питање дали се њихове претпоставке уопште могу назвати хипотезама јер нису плод научног расуђивања које карактерише рационалност, систематичност и објективност.

Овде, свакако, морамо нагласити то да управо постојање или одсуство тежње ка истини и објективности одређује да ли ће или неће бити примењен и поштован научни метод у току рада.

”Најстарија позната употреба речи „псеудонаука“ датира из 1796. године када је историчар Џејмс Петит Андрју (James Pettit Andrew) алхемију поменуо као „фантастичну псеудо-науку“ (Oxford English Dictionary). Реч је у честој употреби од 1880-их (Thurs and Numbers 2013). Кроз своју историју реч је имала јасно дерогирајуће значење (Laudan 1983, 119; Dolby 1987, 204),” пише Свен Уве Хансон (Hansson, Sven Ove), у тексту под насловом ”Наука и псеудонаука”, у Станфордовој енциклопедији филозофије (The Stanford Encyclopedia of Philosophy). (2)

”Израз “псеудонаука” се користи да имплицира да особа или група која користи израз “наука” за описивање својих активности, полажући тако право на одговарајући друштвени статус, нема на то право. Префикс „псеудо“ потиче од грчке речи ψευδειν, што значи „варати, лагати или обмањивати“. Дакле, оптужба за псеудонауку указује на лажно присвајање статуса науке. Израз првенствено имплицира вредносни статус,” каже др Уте Фрич (Ute Frietsch) са Хумболт универитета у Берлину (Humboldt University Berlin). (3)

Постоје различите поделе псеудонауке, али како велики број научних дисциплина има свој псеудонаучни пар, поделу псеудонауке бисмо најисправније могли да извршимо пратећи поделу науке.

Иако за све припаднике тзв. Српске аутохтонистичке школе користимо термин ”псеудоисторичари”, у складу са псеудонаучном дисциплином која доминира у њиховим радовима бисмо могли да их поделима на псеудоисторичаре (нпр. Јован Деретић, Радован Дамјановић, Горан Шарић, Александар Шаргић, Небојша Озимић итд.), псеудолингвисте (Анђелија Станчић-Спајић, Олга Луковић-Пјановић, Славиша Миљковић и др.), псеудоархеологе (Ђорђе Јанковић, Јелена Малешевић, Милутин Јаћимовић и др.) итд. Ипак, како је често тешко одредити која псеудонаучна дисциплина код некога од њих доминира, и како је њихов коначни циљ исти – доказати старост српског народа и аутохтоност на овим просторима, најчешће се користи већ поменути термин псеудоисторичари.

Поменимо само неке од најпознатијих псеудонаука: астрологија, нумерологија, хиромантија, псеудомедицина (надрилекарство) у најширем смислу, које укључује како бројне надрилекарске методе (на пример, код нас широко растрањено ”намештање костију”, ”намештање желуца”, ”саливање страве”, лечење бионергијом, и бројне друге) тако и псеудомедицинску дијагностику (радиестезија тј. дијагностика виском и др.), парапсихологија, уфологија, псеудоисторија, псеудоархеологија, псеудолингвистика, нова хронологија руског математичара Т.А. Фоменка, коју налазимо и код неких ”наших” псеудоисторичара (нпр. Тодор Пештерски и Драган Јовановић), ДНК генеалогија Анатолија Кљосова на коју се позивају готово сви ”наши” псеудоисторичари, и бројне друге.

И док је у случају појединих псеудонаука јасно уочљива њихова штетност, јер представљају непосредну опасност по живот и здравље људи (у најбољем случају очигледна је њихова неефикасност), као у случају псеудомедицине, дотле опасност од других псеудонаука, попут псеудоисторије, није тако јасно уочљива, иако итекако постоји и оставља погубне последице.

Према томе, разлику између одређених псеудонаучних дисциплина можемо правити и на основу тога да ли су мета и жртве псеудонаучника одређене циљне групе, као нпр. у случају одређене надрилекарске праксе, или друштво у целини, као у случају са псеудоисторијом.

О опасностима од псеудонауке Валериј Кувакин, доктор философских наука и професор Московског државног универзитета, у тексту под насловом ”Лажинаука – дијагноза друштву, каже: ”Неким псеудонаучницима није туђа мистика, а видовњаци могу да се позивају на ауторитет науке. Али све ове појаве обједињене су лажима и преварама, чиме они прете нашем друштву. Рекао бих да су то манифестације деструктивних тенденција у отачаственој култури, тачније то је антикултура. У геополитичком смислу, ово угрожава безбедност Русије, јер слаби њену цивилизацијску конкурентност.

Заиста, ако желите, планетарни друштвени свет је конкурентан, и чим цивилизација ослаби, она постепено, а понекад и брзо нестаје, не без „помоћи“ других одрживијих друштвених организама. Имунитет цивилизованог преживљавања слаби зависност од дрога, алкохолизма и других друштвено условљених болести, попут АИДС-а и туберкулозе, али и псеудонауке. Ово је једна од социјалних болести. Као што је рекао Сергеј Петрович Капица још у 1990-им, за Русију је обимна псеудонаука такође била нови облик организованог криминала.

Јефтини сензационализам, псеудонаука, окултизам, видовњаци и други шарлатани данас буквално доминирају неким од водећих руских телевизијских канала. То је потпуно неприкладно за цивилизовано друштво.

Псеудонаука је слична патогеним бактеријама или вирусима: они нас окружују свуда, али ако смо имуни, онда их се не бојимо. Тај имунитет је, пре свега, висока оцена науке и критички стил размишљања.

Методе борбе су исте: потребно је популаризовати науку и критичко мишљење.” (4)

У већ поменутом раду, Свен Уве Хансон се подробније бави и питањем критеријума за разграничење псеудонауке од науке:

”Разграничење између науке и псеудонауке је део већег задатка утврђивања која мишљења су епистемолошки оправдана.

Разграничавање науке од псеудонауке може се извршити и из теоријских и из практичних разлога (Mahner 2007, 516). Са теоријског становишта, питање разграничења је осветљујућа перспектива која доприноси филозофији науке на исти начин као што проучавање заблуда доприноси проучавању неформалне логике и рационалне аргументације. Са практичне тачке гледишта, разлика је важна за управљање приликом одлучивања како у приватном тако и у јавном животу. Будући да је наука наш најпоузданији извор знања у широком распону области, морамо разликовати научно знање од онога што личи на њу.

Многи од оних који су писали о псеудонауци су нагласили да је псеудонаука не-наука која се представља као наука. Према Брајану Бајгрију (Brian Baigrie) (1988, 438), „оно што је за осуду када је реч о овим веровањима јесте да се маскирају као истински научна“. Ови и многи други аутори претпостављају да активност или учење мора да испуњава следећа два критеријума да би била псеудонаучна (Hansson 1996):

(1) није научна, и

(2) њени главни заговорници покушавају да створе утисак да је научна.

Већина аутора који су понудили критеријуме демаркације су изнели листу таквих критеријума. Објављен је велики број листи који се састоји од (обично 5-10) критеријума који се могу користити у комбинацији да би се идентификовала псеудонаука или псеудонаучна пракса.”

Историја (од грчке речи ἱστορία) једруштвена наука која се бави проучавањем прошлости људског друштва.

Први део методологије историјске науке односи се на проналажење историјских извора, односно сведочанстава о прошлости, затим утврђивање веродостојности и избор најверодостојнијих, што подразумева нижу и вишу критику, и на крају излагање добијених резултата.

Псеудоисторија је свако дело за које се тврди да је историја, али не примењује методе историјске науке и стога не излаже веродостојна сведочанства о прошлости.

Псеудоисторчари се не баве проналажењем историјских извора па самим тим у њиховом раду не постоје ни поменути кораци који следе након тога.

У свом раду се не користе примарним изворима јер немају одговарајућа знања и способности које то захтева. По правилу се користе секундарним, неретко и терцијарним изворима, али кључни ослонац им представља псеудонаучна литература њихових колега псеудонаучника.

У раду псеудоисторичара све је подређено испуњавању постављених циљева, а у случају домаћих циљ је доказати древност српског народа и његовог језика, и његову аутохтоност на територији коју насељава.

У Русији се за псеудонауку користи и термин лажинаука а за псеудоисторију лажиисторија и фолк-историја.

У складу са нашим искуством у области музике а узимајући у обзир популарност и квалитет ове појаве, ми бисмо псеудоисторију могли да назовемо турбо-фолк историја. Музичар за кога се наводи да је први употребио термин турбо-фолк, овај правац у музици је дефинисао на следећи начин: „Турбо-фолк није музика, турбо-фолк је какофонија свих укуса и мириса везаних у једну звучну промају која има задатак да задовољи најшире укусе, најниже страсти“. (5) У складу са тим можемо да кажемо да турбо-фолк историја није наука већ папазјанија добијена спајањем различитих псеудонаучних грана која задовољава оне са нижим степеном образовања и критичког мишљења .

Као што се историчари у свом раду користе помоћним историјским наукама попут дипломатике, сфрагистике, нумизматике, палеографије, филологије, ономатологије итд. тако се и псеудоисторичари користе помоћним псеудонаукама као што су псеудоархеологија, псеудолингвистика, псеудогеологија, ДНК генеалогија Анатолија Кљосова итд.

Роберт Тод Керол (Robert Todd Carroll) у ”Речнику скептика” (The Skeptic’s Dictionary) за псеудоисториу каже да је ”наводна историја која

– третира митове, легенде, саге и сличну литературу као дословну истину

– није ни критична нити скептична у свом читању древних историчара, узимајући њихове тврдње здраво за готово и занемарујући емпиријске или логичке доказе супротне тврдњама древних историчара

–  у мисији је, а не у трагању, желећи да подржи неку садашњу политичку или религијску агенду, а не да сазна истину, целу истину и ништа осим истине о прошлости

– често негира да постоји нешто такво као што је историјска истина, држећи се екстремно скептичне идеје да се само оно што је апсолутно сигурно може назвати ‘истинитим’ и да ништа није апсолутно сигурно, тако да ништа није истина

– често тврди да историја није ништа друго до стварање митова и да се различите историје не могу упоређивати по таквим традиционалним академским стандардима као што су тачност, емпиријска вероватноћа, логичка конзистентност, релевантност, комплетност, поштење, искреност итд., већ на моралним или политичким основама

– селективна је у коришћењу древних докумената, наводећи са наклоношћу оне који се уклапају у њену агенду, а игнорише или тумачи по свом нахођењу оне документе који јој не одговарају

– сматра да је сама могућност да нешто буде истинито довољна за веровање да је то истинито ако се уклапа у агенду

– често тврди да постоји завера за сузбијање њених тврдњи због расизма, атеизма или етноцентризма или због противљења њеној политичкој или верској агенди.” (6)

Историчар, проф. др Роналд Фрице (Ronald H. Fritze) пише : ”Сви желимо идентитет као индивидуе и као друштва или као групе унутар друштва или самог света. Појединци желе да знају о прошлости своје породице. Друштва и групе желе да знају своју колективну историју. Што се дубље могу вратити у својим историјама, то боље. Најбоље од свега је ако се потрага за идентитетом може пратити до стварања или почетка записане историје.” (7)

Псеудоисторичари у Србији раде управо то – попуњавају простор пре првог историјски документованог помена о Србима уназад, све до стварања света, својим конструкцијама. Срби су били свуда и увек, не само на Балкану,” оцењује у једној реченици рад српских аутохтониста руски историчар Јуриј Владимирович Шахин (Шахин Юрий Владимирович). (8)

Професор археологије на Универзитету Централног Конектиката (Central Connecticut State University), Кенет Фејдр (Kenneth L.Feder ) у књизи под насловом ”Преваре, митови и мистерије: наука и псеудонаука у археологији” (Frauds, Myths, and Mysteries: Science and Pseudoscience in Archaeology), о мотивима псеудонаучника каже:

”Национализам је шира врста славе која је такође послужила као мотив за екстремне или непоткрепљене археолошке тврдње. Жеља да се докаже нека националистичка тврдња кроз археологију била је уобичајена. Жеља да покажу да смо “ми” били овде први или да смо “ми” били цивилизовани пре “вас” навела је неке да поступају неодговорно са археолошким чињеницама. Нацисти пружају посебно мрзак пример овога. Тридесетих и четрдесетих година прошлог века отишли су толико далеко да су објавили карте које приказују наводни земљописни опсег њихових Аријских предака током неолита, време које се датира на пре 5.000 година, а све је засновано на њиховој интерпретацији артефаката пронађених на древним археолошким налазиштима ископаним у Европи. Присуство ових наводних “германских” артефаката сматрало се доказом претходног немачког власништва над тим другим територијама, пружајући барем делимичан разлог за исељавање или чак покољ не-Немаца који тамо живе. Све је то била глупост, али је то ипак била застрашујућа и смртоносна глупост. Информативни чланак Бетине Арнолд (Bettina Arnold ) (1992) описује ово присвајање археологије од стране нациста. Као што Арнолд (1992: 33) истиче, нацисти су били у потпуности отворени у вези својих лажи. Она цитира Хејнриха Химлера (Heinrich Himmler), нацисте који је такође оптужен за вођење логора смрти, у вези с његовим мишљењем о сврси археолошких истраживања: „У свом овом проблематичном послу нас занима само једна ствар – да се пројектује у замрачену прошлост слика наше нације онаква какву је замишљамо за будућност… Наше учење о немачком пореклу вековима је зависило од фалсификовања. Имамо право да у било ком тренутку наметнемо наше сопственo.“ Невероватно и гротескно; застрашујући и екстремни пример злоупотребе археологије.” (9)

Професор Бари Бејерштајн (Barry L Beyerstein ) са Универитета Сајмон Фрејзер (Simon Fraser University) у раду под насловом ”Разликовање науке од псеудонауке” (Distinguishing Science from Pseudoscience), пише:

”Престиж и утицај науке у овом веку је толико велики да веома мало поља изван религије или уметности желе да буду посматрана као отворено ненаучна. Као резултат тога, многа настојања која немају битне карактеристике науке почела су да се маскирају као наука у циљу побољшања њиховог економског, социјалног и политичког статуса. Иако ове псеудонауке теже да личе по спољашњости на стварне науке, помније испитивање њиховог садржаја, метода и ставова открива да су то пуке пародије. …

Псеудонауке су поља која покушавају да присвоје престиж правих наука и копирају њихове спољашње знаке и протоколе, али су далеко од прихваћених стандарда праксе и верификације у легитимним пољима која желе да опонашају. Псеудонауке не цене расправу и критику и ретко показују интелектуално врење или истински напредак. Њихова објашњења обично су у супротности са чврсто утврђеним научним сазнањима и њихова сопствена открића ретко, ако икада, издрже контролу компетентних критичара. (10)

Тако нпр. Горан Шарић, како би створио привид научности свог рада, на једном месту каже: ”Чак ни истомишљеницима не вјерујем, него апосолутно све подвргавам научној методологији и логичкој аргументацији.” (11)

Професор Бајерштајн даље пише: ”Еминентни физичар и филозоф науке, професор Банџ (професор Марио Банџ/Mario Bunge са Универзитета Мекгил (McGill University), примедба је моја Д.М.) је учинио више од било ког другог научника да би објаснио границе између науке и псеудонауке.

У чланку за Skeptical Inquirer из 1981. године, Банџ је тврдио да, више него што предмет њиховог рада значи per se, поља су место проблема доказа који разликују научни рад од псеудонауке. Дакле, уместо да дели когнитивне домене на науке насупрот не-наукама, Банџ је предложио поделу на оно што је назвао „пољима веровања“ и „пољима истраживања“. У поља веровања је укључио религије, политичке идеологије, псеудонауке и псеудотехнологије … Главна особина поља веровања је да је за њихове приврженике доказ личан и субјективан. На пример, они се залажу за коришћење емоционалних критеријума за разликовање истине од неистине. Поља вере држе лична осећања и слутње као разумно тло за увереност – или, како то пишу писци Њу Ејџа (New Age), „ви стварате своју сопствену стварност.“ У таквој фирми је популарно негирати постојање заједничке спољашње стварности и критиковати чак и могућност укључивања у непристрасно и објективно проучавање било чега. За безброј деконструкциониста и постмодерниста који иду тим путевима, наводно не постоје не-лични стандарди верификације. Према томе, „предосећаји“ било ког појединца о стварности једнако су валидни као и било чији други и наука нема посебно право да јој се верује. “Истина” за такве екстремне релативисте је само одраз односа моћи који постоје у друштву у било којем тренутку.” (12)

Да псеудонаука спада у поље веровања потврђује нам и професор Радивој Радић: ”Један професор Богословског факултета упоредио је српске псеудоисторичаре са неком фанатичном сектом чији припадници, лишени било какве објективности, са непримереном острашћеношћу и ужагрених очију бране своје теорије. У њиховој интерпретацији те теорије немају много везе са науком него израстају у догму коју, наравно, не треба доказивати. И, заиста, у току полемике која се на страницама „НИН”-а одвијала током јула, августа и септембра 2004. године, новинар који је водио то сучељавање ставова предочио је једном од псеудоисторичарских првака чињеницу да сам „математички”, хладним и непристрасним језиком научних доказа, оповргао омиљену тезу псеудоисторичара да су Етрурци заправо Рашани, то јест Срби. У недостатку било каквог научног аргумента овај је готово завапио: „Не интересују мене Радићеви докази! Ја у то верујем!” Е, ту смо! Овде су на недопустив начин помешани вера и уверење у нешто, с једне, и тобожња тежња ка научности, с друге стране.” (13)

Коначно, у вези са претходним, лажиисторију бисмо могли да посматрамо и као квазирелигију по дефиницији Паула Тилиха (Paul Tillich) или да је сврстамо у трећи тип псеудорелигија (популизам или расизам) по подели коју даје Јоахим Вах (Joachim Wach). (14)

Професор Бајерштајн о псеудонауци још каже: ”Посматрачи спорних наука проводили су доста времена гледајући псеудонаучнике како раде. Из њихових запажања могу се извући неке генерализације о уобичајеним методама деловања међу псеудонаучницима. Марио Банџ, с једне стране, нагласио је да су, за разлику од признатих научника, псеудонаучници ретко заинтересовани да откривају природне законе – њихова запажања су папазјанија неповезаних, често опречних, наводних чињеница. Њихов рад није ни синтетичан, нити систематичан, уместо тога теже да прелете од једне изоловане демонстрације на другу. …није наглашен значај логике у извођењу хипотеза, интегрисању података са теоријом и одмеравању закључака. … Псеудонаучници често искривљују или злоупотребљавају поуздане научне податке. На овај начин, псеудонаучници су често у стању да унесу бесмислице на леђима поузданог знања. Међу заговорницима лажне науке уобичајено је да почну са ставом који ће противници лако признати. Затим настављају, готово неприметно, да додају постепено спорне и непотврђене аргументе све док парченце истине с којим су почели не може више да издржи зграду која је изграђена на њој. … …њихови радови ће се вероватно појавити у популарној штампи или у власничким часописима који припадају њиховим сопственим организацијама. Такође се често налазе у самообјављеним трактатима или монографијама или у „услужним штампаријама“ које прихватају готово све прилоге и наплаћују ауторима за објављивање. Још један знак псеудознауке је да су „уџбеници“ које користе… и популарне књиге на ту тему, написане за јавну потрошњу, често једно те исто. … Многе псеудонауке захтевају претпоставке које пркосе здравом разуму и свакодневном искуству.” (15)

Тако у допису доцента др. Бранислава Анђелковића Комисији Одељења за археологију за реизбор доц. Др Ђ. Јанковића, читамо следеће: ”Као одговор на „нова тумачења ране историје Срба” у Византолошком институту САНУ одржана су предавања која су указала на прекрајања историјских извора. У саопштењу академика Божидара Ферјанчића (Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво: Осврт на нова тумачења. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 117-154), поред осталог се наглашава: „Још чуднија тумачења царевих вести изнео је Ђ. Јанковић, предлажући да се то првобитно боравиште Срба, односно крај око Сервије, пребаци на сасвим другу страну Балканског полуострва. Према његовој комбинацији, нечувеној у било каквом озбиљном научном раду, цар писац није мислио да је у питању град у области Солуна већ Салоне (Solina), a онда би Сервија била добро познато место Срб у околини Книна, које је око 150 km далеко од Салоне. Тако су по предању Срби уствари стигли у залеђе Солина, односно у западну Далмацију. Не улазећи у методолошки недопустиво прекрајање података извора, само бисмо хтели да подсетимо на сву бесмисленост комбинације Ђ. Јанковића: да ли је могуће и помислити да је византијски цар, говорећи о славном граду Солуну (Θεσσαλονίικη) уствари имао у виду Салону (Σαλωνα), главни град римске провинције Далмације, који се под тим именом више пута спомиње у истом спису De administrando imperio. Споменута комбинација је очигледно направљена да би се потврдила што ранија присутност Срба у залеђу далматинске обале, а при томе нису поштовани основни принципи методологије историјских истраживања.” Оштар став и мишљење о таквој псеудонауци изнео је и академик Љубомир Максимовић (Покрштавање Срба и Хрвата. Зборник радова Византолошког института XXXV (1996): 155-174).” (16)

Оно што још вреди запазити јесте да псеудонаучници неретко делују у више области лажинауке истовремено. Карактеристичан пример код нас у вези са тим је Мирољуб Петровић. Нашој јавности је познат пре свега као надрилекар па тек онда као псеудоисторичар, али је присутан и у другим областима псеудонауке.

Петровић је оснивач Центра за природњачке студије, који описује као непрофитну организацију ”која је основана са циљем научне афирмације и популарисања концепта библијског стварања, као и принципа здравог живота.” (17).

Као што ћемо видети, бављење псеудонауком и материјална корист су код Мирољуба Петровића уско повезани, а како је Центар за природњачке студије само део система псеудонаучних организација путем којх Петровић остварује зараду, информацију да је реч о непрофитној организацији не можемо узети као тачну.

Информација да је реч о организацији која ради на афирмацији и популарисању концепта библијског стварања могла би да изазове представу да је реч о организацији која афирмише и популарише православну веру, посебно ако се узме у обзир да се Петровић изјашњава као православац, али ћемо касније показати да је реч о јеретичким учењима. Отварање неке од опција листе под називом ”Најважнија питања” на страници Центра за природњачке студије јасно показују да није реч ни о науци ни о православном тумачењу Библије. Тако, на пример, уколико изаберете опцију ”Тајна пирамида” сусрешћете се очигледно неправославним тумачењем Старог завета а уколико изаберете последњу у низу опцију под насловом ”Закони здравља” бићете преусмерени на нову страницу на којој вам се нуди више опција, међу којима су и ”Лечење неизлечивих болести” и ”Лечење рака и других болести на природан начин”. Мислим да сами ови називи говоре сасвим довољно о томе да ли је реч о науци или псеудонауци, а поједни летални исходи за које се тврди да су последица Петровићеве надрилекарске праксе то само потврђују. Такође, постоје и опције ”Биљни препарати за чишћење и јачање организма” и ”Пакет здраве хране” које вас преусмеравају на странице путем којих Мирољуб Петровић продаје своје надрилекарске и пољопривредне производе (18).

Петровић је оснивач и Института за националну историју (19) где се током једносеместралних студија стиче звање ”дипломирани историчар”. на интернет страници овог Института налазимо информацију да је овај ”факултет” пут који нас води не само у ”свет историје и метода за откривање важних чињеница о нашем пореклу” него и о ”сврси живота”. На истом месту, нешто ниже (”Колегијум, особље и стручни сарадници”), сусрећемо се са добро познатим именима турбо-фолк историје: покојни Јован Деретић (још увек стоји његово име), Слободан Јарчевић, Илија Петровић, Стеван Томовић и др. Списак предмета и материјала за студирање је такође занимљив. Међу предметима су, на пример, ”Античка Србија (до Свевладовића)” али и ”Семинарски рад” и ”Дипломски рад”, од књига су ту нпр. ”Кратка повјесница Срба”, Симе Лукиног Лазића и ”Одломци историје Срба” Милоша Милојевића а од материјала вреди поменути филмове ”Вук Караџић” и ”Бој на Косову”. Ипак, најзанимљивија ставка у оквиру ”Материјала за студирање” су свакако ”Мајице знаменитих јунака”.

Што се услова за пријем на овај ”факултет” тиче довољно је само да попуните пријаву у електронској форми а што се тиче завршене средње школе довољна је само часна реч, диплома и сведочанства нису неопходни.

Коначно, на презентацији Института за националну историју дати су и резултати ДНК тестирањ Мирољуба Петровића, његовог оснивача. (20)

Како се садржај ових страница повремено мења, што смо уочили током посета у току неколико месеци, осим веза ка њима обезбедили смо и доказе у виду снимака екрана.

Мирољуб Петровић је оснивач и Института за природну медицину. (21) На овом ”факултету” (као и код Института за националну историју и овде се наизменично користе термини ”институт” и ”факултет”) може се стећи звање дипломираног лекара природне медицине, магистра природне медицине и доктора природне медицине, затим нутриционисте, хербалисте, киропрактичара али и бабице. За разлику од претходног о коме смо говорили, на страници овог Института наведен је и начин полагања испита: ”Испити се полажу тако што студент за сваки испит добија два Word документа – у једном се налазе питања, а у други треба да упише одговоре. Такође, за сваки испит добија се уџбеник у електронској форми (већина њих је већ постављена на овом сајту), а постоји могућност куповине уџбеника у књижари или преко неког од дистрибутера. Дакле, студент нема предавања, већ спрема испите искључиво из уџбеника, а полаже их попуњавањем документа са одговорима и слањем на е-маил факултета.”

Ту је поново и веза ка страници путем које можете купити Петровићеве надрилекарске производе.

Још једна у низу псеудонаучних установа чији је оснивач Мирољуб Петровић је и Институт за креационистичка истраживања (22). На овом ”факултету” можете да стекнете звање дипломирани креациониста, магистар креационизма и доктор креационизма а услови уписа и начин полагања испита је исти као и у претходним случајевима. Неке од могућности за запослење и примену стеченог знања које се наводе на страници Института су: аутор текстова о креационизму, дистрибутер књига и видео материјала из области креационизма, предавач или водич по различитим природним локалитетима који потврђују библијску историју, власник музеја стварања са експонатима који потврђују библијску историју итд.

Осим тога ”Институт за креационистичка истраживања нуди својим студентима бесплатну правну помоћ за отварање приватног бизниса, као и бесплатну помоћ око маркетинга, укључујући и израду веб сајта.”

Иако ови детаљи које наводимо можда делују као сувишни, они имају за циљ да боље разумемо мотиве бављења псеудонауком Мирољуба Петровића.

Мирољуб Петровић је оснивач и Института за органску пољопривреду, последњег у низу бар у тренутку писања овог текста. (23) Услови уписа и начин полагања испита су исти као и у претходним случајевима а звања која се стичу су дипломирани инжењер органске пољопривреде, магистар органске пољопривреде и доктор органске пољопривреде.

Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих института, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Ево шта о овоме каже новинар недељника ”Време” који је о томе писао у тексту под насловом ”Универзални Универзитет за ово и оно”:

”Институт природне медицине (на енглеском представљен као University: Natural Medicine) основан је 2009. године, али није јасно где, осим у главама својих утемељивача и на интернету. На презентацији овог, наводно америчког и наводно универзитета, пише да му је седиште у Ричмонд хилу, Њујорк, и то на броју 8786 у 116. улици. Бела породична двоспратница на тој адреси више личи на кућу из које ће Хомер Симпсон сваког момента кренути на посао, а мање на образовну установу. “Факултет је регистрован на поменутој адреси приватне куће где се налази седиште и канцеларија. Пошто су студије онлине, нема потребе за већим просторијама, учионицама…”, овако је на упит, који смо поднели као заинтересовани студент, одговорио Петар Калезић, секретар Института за природну медицину. Тако се номинално из куће у предграђу Њујорка будућим студентима обећавају велика знања и признате дипломе, чак и докторат природне медицине, студије за антистрес терапеута, шминкера (make up artist) и саветника познатих.”(24)

На презентацији Института за органску пољопривреду се каже: ”Диплома са овог факултета призната је у свим државама света за рад у приватној пракси. Признавање дипломе у државним институцијама и другим организацијама које се баве производњом хране, зависи од локалних закона.” Слично је и са Институтом за природну медицину: ” Са дипломом овог факултета може се радити у свим државама света у приватној пракси, и то у доменима природне медицине, здравствене едукације, хигијене и превентиве. Признавање дипломе у здравственим институцијама и лекарским ординацијама које се баве конвенционалном медицином, зависи од локалних закона.” Погледајмо шта се о овоме каже у поменутом тексту недељника ”Време”:

”Речене студије су по разним интернет форумима рекламиране као “проверене”, “јединствене у Европи”, а увек се у први план истицало да је факултет амерички, односно акредитован у САД. Америчко министарство образовања (Department of Education) има детаљну базу података о високошколским установама у земљи. Ипак, чак ни та, најопширнија листа, нема података о Универзитету природне медицине. Ни листе у државама Њујорк (где је наводна адреса канцеларије Универзитета) и Калифорнија (где је основан Центар за природњачке студије) не пружају више информација. Како оснивачи тврде да је факултет признат у свим земљама ЕУ, проверили смо и немачку датотеку anabin.kmk.org – која такође не признаје студије Универзитета природне медицине.

На питање где је заправо акредитован факултет чији је секретар, Калезић је одговорио: “Група лекара из Америке и Европе је основала организацију за доделу акредитација The International Accreditation Board for Studies in Natural Medicine а наш факултет има акредитацију те организације.” Иако “интернационално” име улива поверење, ова фиктивна “организација за доделу акредитација” заправо је и упарађена како би акредитовала факултет који то није, факултет који ни у једној земљи света не може да добије акредитацију и дозволу за рад. Наиме, свако ко нешто боље познаје интернет зна за страницу whois.net. На тој страни је могуће уписати било коју интернет адресу на свету и одмах видети податке о датом домену. Тако сазнајемо да је страница iabsnm.org (сајт The International Accreditation Board for Studies in Natural Medicine) регистрована на име Жељка Станојевића, упитног доктора наука и наводног стручњака за бројне области, иначе предавача свих факултета који постоје у оквиру Универзитета природне медицине и, уз Мирољуба Петровића, другог стуба читавог “бизниса”.”

На презентацији Института за националну историју налази се следећа информација: ” У процесу је добијање акредитације од стране министарства Републике Србије.”. Да ли је заиста тако проверавала је новинарка ”Вечрњих новости”:

” На сајту института наводи се да је установа у процесу акредитације код министарства. Нити је написано код ког министарства, нити иједно министарство, па било оно задужено и за просвету, издаје акредитације. То је досад био посао Комисије за акредитацију, а ускоро ће се њиме бавити Национално акредитационо тело, које би у наредним недељама требало да буде формирано. У Комисији, незванично сазнајемо, никада нису акредитовали овакву институцију, нити имају њихов захтев. У Министарству просвете кажу да они нису издали дозволу за рад овом институту.” (25)

Како пишу ”Вечерење новости” након што је једна особа оптужила Мирољуба Петровића за смрт члана породице сличне оптужбе изнели и сродници још неких људи који су се лечили код њега, а у Основном тужилаштву у Врању је у вези са тим покренута истрага. Они су користили његове тинктуре а неки од њих су се лечили у његовом ”Центру за здравствени опоравак” у селу Петровац недалеко од Лесковца. (26)

Уместо да ово код њега изазове саосећање и осећај кривице Мирољуб Петровић је сестру преминуле особе вређао и упућивао јој претње о чему је писао ”Блиц”. (27)

Синиша Огњеновић, алијас Тодор Пештерски, у емисији ”Космос” у којој је најављен као ”спелеолог, учитељ Валдорф система образовања (Штајнерова школа) веган, натуролог, познавалац самониклог јестивог биља и космичких законитости” (28), каже следеће: ”Ми исто имамо идеју да у том нашем еколошком насељу, да имамо једну кућу за порођај где ће свака жена моћи да изабере да ли жели да се породи у кади, у базену с водом или жели да има мир и тишину…” Шта је циљ оваквог порођаја? Да се рађају деца са телепатским способностима и ”јаки људи”, попут Черчила и Стаљина, каже Пештерски.

У јуну 2020. године Пештерски је организовао догађај под називом ”Сусрети рода – Ртањ 2020 – Тодор Пештерски” (29) где су посетиоци, између осталог, упознавани са учењем секте ”Универзално бело братство” чији је оснивач Бугарин Петар Данов (на бугарском Петър Константинов Дънов). И као што следбеници ове секте на својим окупљањима на планини Рили у Бугарској изводе ритуал под називом панеуритмија који им, по њиховом учењу, помаже да се повежу са космичком енергијом (30), тако су и следбеници синкретистичке секте Тодора Пештерског приликом овог окупљања учили да изводе овај ритуал. Осим тога, имали су и сеансу псеудонаучне, надрилекарске и окултне ”гонг купке” (гонг терапија) којом се постижу ”значајне трансформације ума, физичког и психичког стања”. (31)

Осим тога, Тодор Пештерски је сарадник и псеудонаучног ”Центра за истраживање и екологију Дух Ртња” чији је директор лажинаучник Саша Нађфеји. (32)

На интернет презентацији овог Центра се, у уводном делу, каже: ” Хвала што се интересујете за истраживања Ртња у функцији пирамидалне грађевине и његових односа између енергија земље и снага космоса.” (33)

Овај Центар организује и бројне догађаје путем који се користе за ширење псеудонауке. Један од њих је и ”Пирамида Трансртањика”, одржан 2019. године, о коме се, између осталог каже: ”Дводневни колаж програм базиран на предавањима инспирисаним досадашњим истраживањима планине Ртањ у функцији пирамидалне грађевине и Михољдански успону на Шиљак, врх прве, највеће и најмоћније пирамидалне грађевине света.

Сазнајте зашто је након 11 година истраживачких подухвата правилније рећи да је Ртањ древна грађевинска заоставштина архитектонског решења који твори мега пирамидални комплекс настао планским мисаоним процесима, него да је реч о обичној планини насталој произвољним слегањем тла и утицајима атмосферских прилика.”

Дакле, Ртањ је пирамида а не планина, а као што ћемо видети не и једина.

На једном месту (34) Пештерски објашњава да су велике пирамиде ”у ствари велике планине које су обрађени врхунским алатима, да кажемо неком врстом ласера.” У истој емисији каже да је попевши се на Ртањ ги гледајући на исток, запад, север и југ, уочио да се на све четири стране налази по једна пирамида а да је Ртањ у центру.

Весна Пешић је оснивач Центра за палеословенска истраживања који има за циљ ”учинити продор до нових извора и откривање правих, научно утврђених али одбачених, прикривених или фалсификованих истина које би могле дати вернију слику развоја словенске цивилизације.

Слободно истраживање и приказивање нових историјских извора и грађа осмишљено трансисторијском оријентацијом и мултидисциплинарним приступом…” (35) Мултидисиплинарни приступ у овом случају значи коришћење упоредо више различитих псеудонаука, почев од псеудопалеографије, у сврху доказивања својих тврдњи о древности српског народа,његовог језика и писма и његовој аутохтоности на Балканском полуострву.

Да све ово, нажалост, не остаје само мртво слово на папиру, већ да Весна Пешић активно ради на промовисању псеудонауке као и Мирољуб Петровић, Синиша Огњеновић и други псеудоисторичари, потврђују и њене објаве на фејсбуку (Facebook) и видео снимци на јутјубу (YouTube). Свакако највише забрињава пропагирање псеудонауке деци. Тако, на пример, на њеном фејбук профилу видимо неколико фотографија са децом којој држи предавање, при чему користи плакат на коме је приказано оно што турбо-фол историчари називају ”Винчанско писмо” а са овим плакатом се, држећи га у рукама, сликају и деца. Фотографије прати следећи текст: ”Управо сам овој предивној дечици (8-10 година из једног боравка у Београду), на обали Дунава, одржала мали час о културном наслеђу у којем је централно место имала Винчанска цивилизација. Прво рударство, трговина, високи ниво становања, одевања, пренос и ширење знања, прва писмена комуникација (Винчанско писмо), време старе или Прве Европе, 2000 година без сукоба и ратова…”

Мирослава Петровић, власница издавачке куће ”Мирослав”, о којој смо већ говорили, која издаје књиге псеудоисторичара и других псеудонаучника и која је организовала трибине Олге Луковић Пјановић након издавања њене књиге ”Срби… народ најстарији”, у емисији ”Голи живот” представила је ”ДМД биопирамиду”, ”српску пирамиду”, која по њеним речима штити од штетних зрачења. Тачније, како она каже, ова биопирамида ”прекида доток подземних вода и прекида доток штетног зрачења”. Такође сазнајемо да су Египћани узели облик српског крова из Винче и Лепенског вира и од тога направили пирамиде. Ова њена ”биопирамида” је занимљива и по томе што има кабал и утикач али не и чепове на утикачу, тако да се у утичницу ставља само да би се остварио контакт са уземљењем.

Наравно, Мирослава Петровић нам је у истој емисији потврдила и то да су Срби најстарији народ и да бела раса води порекло од нас. (36)

У обраћању уживо на фејсбук страници ”Милош С. Милојевић” 25. септембра 2020. године Мирослава Петровић је открила гледаоцима да је патентирала светлосни комјутер али да још увек није произведен.

Александар Шаргић и Игор Милосављевић се, на исти начин на који се баве историјом, на свом јутјуб (YouTube) каналу ”Трибал Глобал” баве и медицином и политиком, па нам тако нпр. дају своја ”стручна” мишљења о корона вирусу и проглашеној пандемији, политичким приликама и дешавањима у Србији, шансама председничких кандидата на изборима у САД заказаним за 3. новембар 2020 године и бројним другим питањима. (37)

Као што видимо, турбо-фолк историчарима ни у ком случају није страно бављење и другим псеудонаукама укључујући и надрилекарство.

Значајан број ”доказа” псеудоисторичара темељи се на народној етимологији, тј. нестручном тумачењу значења речи на основу или подударања са неком другом речи, без обзира на стварну сродност. (38).

Професор Роналд Фрице кога смо већ помињали, у раду под насловом ”Измишљено знање: лажна историја, лажна наука и псеудорелигије” (Invented Knowledge: False History, Fake Science and Pseudoreligions) о карактеристикама лажиисторичара пише:

”Псеудоисторичари обично својим предметима приступају са предрасудама, можда чак и са скривеним планом који се заснива на жељи за накнадом или угледом. Улазећи у тему они знају шта се десило или мисле да знају, па траже доказе да то поткрепе. Као резултат тога, псеудоисторичари избирају своје доказе. Они игноришу оно што је противно њиховим идејама и користе само доказе који подупиру њихову ствар.”

И још: ”Псеудоисторичари радо користе изразе као што је “забрањена историја” да би описали свој рад, а као што је познато, забрањено воће има најслађи укус… Проблем је што већи део псеудоисторије очигледно није истинит. Мигел де Сервантес је приметио у Дон Кихоту да „Ниједна историја не може бити лоша док год је истинита.“  Пошто псеудоисторија није истинита, то је лажна историја, а понекад чак и опасна историја.” Осим тога: ”Они се фокусирају на аномалије у доказима, пре него на оно што превлађујући докази откривају разумном истраживачу.” (39)

Осврнимо се на кратко на запажање професора Фрицеа да је један од мотива материјална корист (накнада).

На страници Холистичког центра Вељи Невен (Holistički Centar Velji Neven) из Подгорице, који пропагира различите надрилекарске праксе, у септембру 2019 године наилазимо на најаву предавања Горана Шарића (”Забрањена историја Балкана”) са информацијом да је цена улазнице 10 евра. (40)

Дана 15. марта 2020 године, када проглашено је ванредно стање на територији целе државе због вируса корона, на страници Милош С. Милојевић се појављује оглас за продају надрилекарских производа уз број телефона путем кога може да се наручи и везу ка интернет продавници : ” У време борбе са вирусима имамо решење: ГУШЧИЈА МАСТ – Добро познат народни лек! Органиски производ Удружења “Милош Милојевић” из Црне Баре. Милош Милојевић је до краја живота писао гушчијим пером. Гуска је златокрила огњена птица рађајућег сунца Бога Сварога. Удружење је установило награду “Милошево гушчије перо”. Поседујемо мини огранску фарму гусака чији производ управо престављамо ГУШЧИЈА МАСТ!” (41)

Осим гушчије масти путем њихове интернет продавнице можете да купите и књиге Милоша Милојевића, Јована Деретића, али и псеудоисторијске књиге издавачке куће ”Мирослав”. Ту су још и магнети са ликом Милоша Милојевића и сл.

Александар Шаргић и Игор Милосављевић зарађују продајом ”Српског колодара (календара)” путем свог канала ”Србија Глобал ТВ” на јутјубу и Шаргићевих књига.

Након што је Епископ крушевачки Давид издао саопштење у којем анатемише Александра Шаргића због проповедања старог словенског многобоштва и ширења порнографије, Шаргићев сарадник, Игор Милосављевић, пожалио се на свом фејсбук профилу како је Шаргићу на тај начин нанета огромна финансијска штета.

Мирољуб Петровић боравак у свом Центру за опоравак наплаћује 120 евра дневно (42) а тинктуре продаје и за 1900 динара за 50 милилитара. (43)

Да би се стекло звање “Дипломирани историчар” на његовом Институту за националну историју цена је 950 евра, а цена полагања једног испита је 60 евра.

Цена ”докторских студија” је 1250 евра, а сличне цене су и на осталим институтима. Курсеви ”Нутрициониста”, ”Хербалиста” и ”Бабица” коштају 400 евра а ”Киропрактичар” 600 евра.

Александар Митић, који се представља као историчар, путем интернет презентације свог пољопривредног газдинства, које се налази у селу Мајковац, недалеко од Лебана, продаје, попут Мирољуба Петровића, надрилекарске тинктуре које коштају од 480 до 1050 динара за бочицу од 50 милилитара. (43а)

Мађутим, није свим турбо-фолк историчарима примарни мотив бављења псеудонауком материјална корист, неки то раде и због славе.

Ево шта о сујетној слави, али и вези таштине са среброљубљем позивајући се на Свете Оце, пише Жан-Клод Ларше, доктор филозофије и теологије, у књизи ”Лечење духовних болести: увод у аскетску традицију Православне цркве.”: ”Таштина (κενοδοξία) обично названа и сујетна слава или сујета, јесте посебно важна страст и извор бројних других болести душе. /…/На једном тананијем плану… таштина се за онога ко је њен објекат заснива на томе да се покаже поносним на своје умне квалитете (памет, маштовитост, памћење, итд., али и познање или знање, владање говором, способношћу доброг излагања или писања, итд.) и да због тога тражи туђу пажњу, дивљење и похвале од других. Очигледно је да је циљ у областима умне активности и културе, као и у области политике или финансија, најчешће производ таштине. /…/Тако ова страст може представљати покретач страсти среброљубља, која опет може човека привести таштини. Често такође вођен таштином, жели да достигне неки високи положај и место у друштву. Ова га страст повезује с моћи у свим њеним облицима и често тражи свој узрок; она је тада савезница и покретач обеју страсти, које Свети Оци називају ,,славољубље” (φιλαρχία) и ,,дух надмоћи”. Очигледно је да онај ко има моћ и у коме обитава таштина настоји да му се диве и да га хвале, али се такође стално труди да се допадне како би одржао и појачао то дивљење, да би сачувао своју моћ и искључива права која се с њом повезују и предности које из њих извлачи.” (44)

Управо у сујети треба тражити узрок бројним лажним звањима којима се ките турбо-фолк историчари, о чему је било речи у посебном тексту. (45)

Историчар, др Даглас Хантер (Douglas Hunter) у раду коме се бави проблемом демаркације и питањем где се завршава ”званична” историја а почиње псеудоисторија, између осталог каже: ”По мом искуству псеудоисторичари су попут Фаганових псеудоархеолога, који ретко врше теренске радове: слабо познају примарне изворе или академска истраживања која су им посвећена, све до тога да намерно игноришу истраживања која би пореметила њихове аргументе. Ниједан предмет истраживања није вредан тога да доведе у питање драгоцену реликвију као што је псеудоисторичарска интерпретација. Псеудоисторичари су склони да се ослањају на секундарне изворе и преправљају их, овековечујући и увећавајући погрешне интерпретације колега псеудоисторичара и третирају дискредитоване радове из прошлих векова као веродостојне изворе. Они су попут мољаца привучени истим реликвијама, које се поновљено пренамењују за крајње различите теорије без обзира на контрадикторности. Могу бити толико ревизионистички настројени да се могу назвати аисторични. Они посебно воле конспиролошке сценарије у којима је истина потиснуте од стране академске јавности … Псеудоисторичари показују агресивно непријатељство према свим академским експертизама.

Позиције бране осуђујући научну заједницу као конспиративно непријатељску према онима који су изван и новим идејама, тако што се износе приговори да су научне дисциплине ирелевантне.

Постоји природна синергија између теорија о тајним заверама у историји и теоретичара који желе да мислимо да се боре против мрачних сила које не желе да они објављују (своје радове) или су усмерени на уништавање њиховог кредибилитета.” (46)

Теоријама завере псеудоисторичара смо се бавили у посебном тексту (47) а овде ћемо навести запажање професора Радивоја Радића које потврђује оно о чему пише др Даглас Хантер у вези са историјским изворима: ” Једна од грубих и методолошки недопустивихпогрешака у радовима ,,новоромантичара” огледа се у томе што не умеју да направе разлику између онога што је историјски извор и онога што је литература, односно радови савремених научника који своје расправе пишу на основу сачуваних извора. Код ,,новоромантичара” је то све у истој равни. Тко се код њих на научно недопустив начин мешају Херодот и Халкокондил, дакле, извори, и Сипријан Робер и Милош С. Милојевић, истраживачи IX стоlећа. Колоквијално речено, na taj начин мешају се бабе и жабе.‘‘ (48)

Професор Бари Барејерштајн у раду који смо већ помињали пише: ”Ако практичари псеудонауке нису самоуки, они често имају квалификације које нису релевантне за подручја у којима нуде своја упитна излагања. Примерне квалификације у једној области не морају се нужно односити на једнаке компетенције у неповезаним областима.” (49)

И он, такође, повезује псеудоисторију са теоријама завере: ”Псеудонаучници су такође склони да своје непризнавање виде као прогон или сузбијање од стране непријатељских „институција“. Као резултат, још један чест знак псеудонаучника је спремност да се укључи у сулуде теорије завере.” (50)

Када је реч о томе да псеудонаучници често немају образовање из одговарајуће области и одговарајући степен стручне спреме, професор Радић ово такође потврђује и у вези са турбо-фолк историчарима: ” Ако се мало боље загледамо у интелектуалне биографије ,,новоромантичара”, расуте у кратким и штурим подацима у њиховим књигама, не без извесног изненађења увидећемо да међу њима готово да нема историчара од заната.” (51)

Тако се за Јована Деретића наводе различите информације, као нпр. да је студирао на Природно-математичком факултету у Београду, затим на Техничком колеџу у Паризу, па онда историју у Лиону итд. при чему ни за једну од ових тврдњи не постоје докази. На основу неких изјава може да се закључи да има образовање из области машинства али је нејасно о ком степену стручне спреме се ради. (52). Горан Шарић је наводно студирао теологију а историју ”докторирао” код Мирољуба Петровића на његовом Институту за националну историју о чему смо писали у поменутом тексту о лажним звањима. Мирољуб Петровић је инжењер геологије а наводи се и да је докторирао филозофију у Јашију, у Румунији. Александар Шаргић се представља као правник и теолог, Милутин Јаћимовић је правник а Божидар Митровић је, како се наводи, доктор правних наука. Олга-Луковић је филолог, дипломирала је на Филолошком факултету у Београду а докторирала у Паризу. Слободан Јарчевић је завршио Факултет политичких наука у Београду, Драгољуб Антић је, како се наводи, инжењер електротехнике и магистар техничке физике, итд.

Као што видимо већина аутохтониста нису историчари али се упркос томе тако називају и баве том академском дисциплином.

Оно што привлачи пажњу у вези са тим јесу двоструки аршини њихових следбеника али и шире јавности, која не види ништа спорно у томе да се историјом баве они који нису за то школовани. Наиме, исти они који у томе не виде никакав проблем сасвим сигурно неће за правну помоћ отићи код геометра него код дипломираног правника, аутомобил неће поправљати код месара него код аутомеханичара, нити ће дете на часове математике слати код наставника биологије. Такође, када их заболи зуб неће отићи код педијатра него код стоматолога а за проблеме са видом се неће обратити оториноларингологу него офталмологу.

Слично је и када је реч о степену стручне спреме. Не може да буде наставник неко ко има завршену само основну школу, нити факултетски професор неко са средњом школом.

Уколико погледамо било који конкурс за посао видећемо да се од кандидата захтевају оба услова која смо навели – и одговарајуће звање и одговарајући степен стручне спреме.

Са овим правилима се сусрећемо у свакодневном животу и поштујемо их, осим када је реч о историји, јер допуштамо да историјом може да се бави било ко. Штавише, не само да допуштамо да овом науком могу да се баве људи који немају одговарајуће звање него уз то дајемо и право да суде о раду наших највећих стручњака из те области, омаловажавају их и вређају.

Међутим, међу аутохтонистима има и оних који су стекли звање историчара, попут Реље Новаковића, Радована Дамјановића, Небојше Озимића, Саше Адамовића итд., али их ипак сврставамо у псеудонаучнике. Због чега? Део одговора на ово питање смо већ дали када смо рекли да је једна од основних карактеристика псеудонауке одсуство научних метода. То значи да формално образовање из одговарајуће области само по себи није довољно да би неко био научник, већ мора да га прати и примена научних метода али и истинољубивост. Без истинољубивости и тежње ка објективности и непристрасности може доћи до злоупотребе не само знања него и научних метода.

Колико мало вреди формално образовање из одређене области без позитивних моралних особина, најбоље показују примери Анте Павелића који је био не само дипломирани правник него је имао и титулу doctor iuris (доктор права) или Јозефа Менгелеа, а можемо да нађемо још доста сличних примера.

Иако је овде реч о екстремним примерима употребљени су јер врло јасно показују како знање из одређене струке може бити злоупотребљено и инструментализовано под утицајем расизма, шовинизма, идеологије или различитих разлога субјективне природе, и подређено остварењу одређених циљева.

Слично је и са злоупотребом научних метода до које може доћи нпр. под утицајем политичке коректности, о чему већ постоје објављени радови.

Дакле, да би се неко могао сврстати у научнике мора задовољити сва три услова: имати знање из одговарајуће области, примењивати научне методе и бити истинољубив.

Када је реч о знању из одређене области, оно не мора нужно бити стечено путем формалног образовања. Тако имамо примере у различитим областима науке, укључујући и историјску науку, одређеног броја појединаца који су знање стекли путем неформалног образовања (нпр. Мајкл Фарадеј) или су имали образовање из друге научне гране (нпр. Иларион Руварац), али су упркос томе својим радом дали известан, или чак изузетан допринос научној области којом су се бавили. Али, ови примери само додатно потврђују колика је важност примењивања научних метода у раду и истинољубивости, и да одговарајуће формално образовање само по себи није довољно.

Ипак, стицање знања путем неформалног образовања и постизање запажених резултата у науци након тога су изузетак и реткост. По правилу резултатима у научном раду претходи многогодишње формално образовање и велики уложени труд.

Колико је, са друге стране, лако постати псеудонаучник, очигледно је из речи Весне Пешић. Говорећи о књигама са темом турбо-фолк историје она каже: ”Многима су ове књиге биле подстрек за самоиспитивање, самопотврђивање, размишљање али понекад, такође, и не тако ретко, и за неки лични рад. Многи су читајући ове књиге дошли на идеју да и сами пишу, да и сами истражују. И, рецимо, неке сјајне, бриљантне ауторе сам ја тако некако, овај… на неки начин, овај… и ова кућа и породила.”

Код турбо-фолк историчара у потпуности су искључени тежња ка објективности, истинољубивост и примена научних метода, а у највећем броју случајева, као што смо видели, немају ни одговарајуће квалификације. Другим речима, најчешће не испуњавају ни један од три постављена услова.

Антони Пратканис (Anthony R. Pratkanis), професор психологије на Калифорнијском универзитету у Санта Крузу (University of California, Santa Cruz), у чланку под насловом ”Како продати псеудонауку?” (54) наводи више тактика које користе лажинаучници да би ”продали” своје теорије, тј. да би друге убедили у истинитост својих тврдњи и теорија. Запажања професора Пратканиса су веома важна јер је и сам вршио истраживања која су се бавила ефективношћу више различитих тактика убеђивања (нпр. Pratkanis and Aronson, 1992). Његова теза је да псеудонаучници свакодневно користе тактике убеђивања које су открили социјални психолози, иако можда не потпуно свесно.

Као прву тактику Пратканис наводи креирање привиђења, недостижних циљева који делују реално и остварљиво. Изгледа као да они могу да досегну само уз прави напор, само уз праву веру, али у стварности они су недостижни. У случају турбо-фолк историчара ово привиђење је откривање сакривене, забрањене и фалсификоване историје Срба и увођење теорија турбо-фолк историчара у наставни програм. Нека истраживања (Pratkanis and Farquhar, 1992) показују да привиђења (фантоми) служе као ефективна средства пропаганде. Већина псеудонаука је утемељена на вери у привиђења и удаљене циљеве.

Следећа тактика коју Пратканис наводи је замка рационализације кoја имa за циљ да особа што пре постане посвећена ствари, јер се посвећена особа више неће бавити вредновањем поступка већ доказивањем да су он или она у праву. Као пример наводи Џима Џонса (Jim Jones)  који је код следбеника своје секте ”Храм народа” корак по корак подизао степен посвећености да би ови на крају извршили масовно самоубиство. Наравно, нису сви примери посвећености псеудонауци овако екстремни.Сетимо се нпр. Зорке Пуцар, познате као Видовита Зорка, која је женама које желе да задрже мужа саветовала да ручак кувају искључиво ноћу, другима је саветовала да за решење својих проблема везују доњи веш у чворове док је трећима саветовала да баце катанац преко рамена у текућу воду.

Праткинс даље као једну од тактика како ”продати” псеудонауку наводи и ”произвођење извора кредибилитета и искрености”. У слачају ”наших” псеудоисторичара то су разне титуле којима се ките као што су доктор наука, професор, академик и слично, о чему смо писали у посебном поглављу. Као један од разлога зашто је кредибилитет ефективно средство пропаганде Пратканис наводи чињеницу да кредибилитет спречава постављање питања. Ко смо ми да сумњамо у неког ”доктора”, ”професора” или ”академика”?

У вези са овом тактиком, код домаћих турбо-фолк историчара, уочавамо још један начин на који производе кредибилитет, а то је везивање свог имена и тзв. аутохтонистичке школе, на различите начине, уз угледне научнике, образовне и научне институције и Цркву (СПЦ).

Велики успех, када је о овоме реч, постигли су гостовањем у Свечаној сали САНУ. О томе професор Радивој Радић пише:

”Догодило се нешто што никако не би требало, боље рећи не би смело, да се догоди. Псеудоисторичари, представници самозване ,, србске аутохтонистичка школе”, успели су да ,,продру” у Свечану салу Српске академије наука и уметности и у њој одрже научни скуп. Десило се то 21. јуна 2007. године када је одржан ,,мултидисциплинарни округли сто” под насловом ,,Методолошки проблем истраживања порекла Албанаца”. Било је то под покровитељством Одељења друштвених наука, односно нашег угледног филозофа, Михаила Марковића (1923 – 2010). Он је очито заобишао Одељење историјских наука које би по природи ствари требало да организује научне састанке такве тематике. Тако су се, све заједно на челу са Марковићем, у Свечаној сали САНУ нашли врли ,,аутохтонисти” предвођени Јованом И. Деретићем.” (55)

Горан Шарић је на Машинском факултету у Београду одржао трибину ”Срби у тајним архивама Ватикана”, више пута је гостовао у Културном центру Новог Сада итд.

Александар Шаргић на свом фејбук профилу објављује фотографију књиге ”Није било сеобе Срба на Балкан”, коју је објавио у коауторству са Александром Митићем, тако да се у првом плану види књига а иза ње, у позадини, зграда (вероватно) Универзитета Западног Онтарија. Фотографију прати текст: ”Стигла књига у Канаду. Western University, London, Canada.” На тај начин Шаргић жели да доведе у заблуду своје следбенике да се ова књига користи на овом Универзитету.

Нажалост, због неинформисаности и неопрезности, турбо-фолк историчари се често везују и уз Цркву, епископе и свештенике и јеромонахе.

Тако је нпр. У фебруару 2017. године Црквена општина Обреновац најавила трибину Мирољуба Петровића под називом ”Како да обновимо Душаново царство”, али је под притиском оних који су упознати са Петровићевим радом отказана.

У новембру 2019. године, у организацији Епархије шабачке и Управе манастира Илиње, у Мачви, код Шапца, представљена је књига „Пророк Милош Милојевић“, ”академика” Драгољуба Мирковића.

Истог месеца, у манастиру Сланци код Београда, одржана је трибина турбо-фолк историчара Александра Митића под називом ”Да Ли Је Била Сеоба Срба?”. Организатор је Мисионарско Братство Свети Стефан (назив трибине и организатора смо пренели верно, онако како су их они написали), а предавање је најављено као ”историјско”.

Удружење грађана ”Милош С. Милојевић” је за Ивањндан 2020. године најавило манифестацију ”Дани Милоша С. Милојевиће” у порти цркве Вазнесења Господњег у Црној Бари.

Књигу псеудоархеолога Ђорђа Јанковића ”Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије. Кратак преглед од почетка до турске окупације”, издала је 2015. године ”Хришћанска мисао” а у Уређивачком савету су, између осталих, и митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Лаврентије (Трифуновић) и епископ Атанасије (Јевтић). Иако је јасно да чланови Уређивачког савета нису били упознати са садржајем књиге, Јанковић је постигао свој циљ.

Мирослава Петровић, власница издавачке куће ”Мирослав, која издаје не само књиге турбо-фолк историчара него и и из других грана псеудонауке, пише како своје књиге доставља ‚”на увид у Српску патријаршију”, затим да су ”на промоције, трибине и научне расправе редовно … позивани и представници наше Цркве”, осим тога ”књиге су достављене у Манастир Хиландар”, а наводи и да су промоције одржавали у цркви Светог Петра и Павла (Топчидер), манастиру Сланци, у цркви Преображења, итд.

Љиљана Кртинић из Суботице, за коју се наводи да је академски сликар и графичар, већ неколико година заредом издаје свој ”православни календар” на коме се упоредо налазе ликови православних светих и паганских богова.

Осим ових које смо навели, постоје и други примери злоупотребе Цркве од стране лажиисторичара у циљу обезбеђења кредибилитета.

Следећа тактика коју наводи Пратканис је формирање група за које Курт Вонегут (Kurt Vonnegut) користи термин ”granfalloon” а Пратканис их описује као ”поносне и бесмислене групе људских бића”. Лакоћа са којом се овакве ”granfalloon” групе формирају је једно од открића вредних пажње у социјалној психологији. Овим питањем се бавио пољски социјални психолог Хенри Таџфел (Henri Tajfel), чија су открића постала позната као парадигма минималне групе.  У једном истраживању од Таџфелових испитаника се тражило да гледају бацање новчића а затим су насумично подељени на две групе означене као Xs и Ws на основу тога да ли је новчић пао на главу или писмо. “На крају истраживања, потпуни странци су се понашали као да су им људи у њиховој групи блиски рођаци а они у другој групи њихови најгори непријатељи”

На овај начин, формирањем групе ”аутохтониста” (у најширем смислу), обезбеђује се оданост и посвећеност појединца а остали постају њихови непријатељи.

Професор Пратканис каже: ”Основно за успех granfalloon тактике јесте креирање заједничког социјалног идентитета.” Даље наводи неке од неопходних елемената: а) ритуали и симболи (нпр. ритуал панеуритмије који смо помињали, а од симбола је најчешћи коловрат), б) жаргон и веровања (”Хелм”, ”Хелмско полуострво”, ”бечко-берлинска школа”, ”селидбари” (селидбарима псеудоисторичари и њихови следбеници називају све који говоре о досељавању Словена на Балканско поуострво, примедба Д.М.) итд., в) заједнички циљеви (да се ”скривена”, ”забрањена”, и ”фалсификована” историја ”открије” и уђе у наставни програм итд.), г) заједничка осећања (узбуђење због разних ”открића” псудоисторичара, нпр. обелиска из Ксантоса, Јеванђеља у Даблину итд.), д) специјализоване информације (псеудоисторичари износе ”скривене”, ”тајне” информације о српској историји што чини да се њихови следбеници осећају посебно јер спадају у узак круг оних који их добијају.), ђ) непријатељи ( најчешће збирно означени као ”бечко-берлинска школа” и др.)

Следећа тактика за промовисање псеудонауке, коју су, по речима Пратканиса, социјални психолози идентификовали као једну од најмоћнијих, је само-генерисано убеђивање. Као што може да се закључи из назива, циљ је да они који су мета убеђују сами себе. Ову технику су открили продавци тзв. нутриционистичких производа тако што су своје купце претварали у продавце. Да би направили вишестепену продајну организацију продавци су регрутовали купце, који даље регрутовали купце који ће служити онима који продају производ. Покушавајући да прода производ купац који је прешао у ред продаваца и сам постаје све више уверен у вредност производа који продаје. И заиста, активност турбо-фолк историчара на друштвеним мрежама нам ово потврђује. Наиме, полазећи од оних који креирају ове теорије видећемо врло разгранату мрежу њихових следбеника који не само да деле ове објаве него активно учествују у убеђивању других у њихову истинитост а неретко и сами, у складу са својим интелектуалним способностима, креирају нове теорије (најчешће користећи народну етимологију).

Као још једну од тактика Пратканис наводи и живописно обраћање. Он каже да ”живописно изнет случај или пример може да остави трајни утисак. Живописна презентација ће вероватно бити лака за памћење и тешка за оповргавање. Није важно колико логичких доказа може бити наведено да би се супротставило тврдњи псеудонауке, увек остаје тај један графички инцидент који брзо долази на ум да подстакне одговор… ” Овде спадају разне мапе које објављују псеудоисторичари, попут нпр. ”Карте Србије пре Лужичког боја који се одиграо 806. године”, на којој ”Велика Србија” захвата велики део Европе а главни град је, наравно, Београд. То што се као главни град означава Београд, па још и под тим називом никоме од њихових следбеника, наравно, не упада у очи, као што не виде ништа необично у томе да се на тој карти налазе Грчка, Украјина, Белорусија и друге државе које нису постојале у то време, а поврх свега и Калињинградска област. (56)

Други пример је живописног обраћања је опис дисања кроз трску приликом досељавања Словена који наводе бројни турбо-фолк историчари приписујући га научницима како би оповргли теорију о досељавању. Тако нпр. Јован Деретић каже: ”Докази кажу у причи, што сад терају наше ученике да уче, да су Словени дошли на Дунав, ишли су по дну Дунава пешке и дисали на трске. А ја сам онда додао питање: а је ли, јесу ли и волови дисали на трске јер они нису ишли без волова?… Дунав је дубок од 5 до 10 метара, каква трска, јадна трска,. Трска има сваких 20 центиметара пршљен…” (57)

А сада погледајмо како заиста пише у научним радовима:

”Настањени на мочварном терену Словени су временом постали прави мајстори за ратовање на води; на дрвеним чамцима, направљеним од издубљеног дебла – моноксилима (грчка реч састављена од монос = један и ксилон = дрво) они су се изванредно вешто борили на рекама, па чак и на мору. Ову вештину борбе у мочварним пределима нарочито истичу византијски писци. Ако би их непријатељ изненада напао, Словени би легали у воду, дишући кроз за то специјално припремљену трску.” (58)

Као седму тактику Пратканис наводи пред-убеђивање које, како он каже, припрема сцену да бисте победили а да притом не изнесете превише валидних аргумената. Овде су важна најмање три корака. Прво, неопходно је одредити природу случаја. Турбо-фолк историчари то раде тако што свој рад представљају као израз родољубља док рад научника повезују са аутошовинизмом. Наравно, нико не жели да буде на страни аутошовиниста. Други корак је постављање очекивања која воде ка томе да се двосмислене информације тумаче тако да подржавају изнете хипотезе. Тако нпр. Јован Деретић наводи да је Комисија за супротстављање покушајима фалсификовања историје ради наношења штете интересима Русије (Коми́ссия по противоде́йствию попы́ткам фальсифика́ции исто́рии в уще́рб интере́сам Росси́и), основана 15. маја 2009 године указом тадашњег председника Руске федерације Медведева, резултат Конгреса лажинаучника одржаног у Санкт Петербургу под називом ”Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура” (Докирилловская славянская письменность и дохристианская славянская культура). У овом случају као двосмислен се користи термин ”фалсификовање историје”. Значење које овај термин има код турбо-фолк историчара и његово значење у називу комисије и разлози за оснивање Комисије, подразумева се, немају ништа заједничко. Штавише, како у Русији виде поменути Конгрес лажинаучника у Санкт Петербургу на ком су учествовали и српски турбо-фолк историчари довољно говори наслов једног текста на интернет страници која се критички бави псеудонауком. Наиме, текст који је посвећен овом Конгресу носи наслов ”Манифест клиничког идиотизма” (Манифест клинического идиотизма). (59)

Трећи корак тактике пред-убеђивања је успостављање критеријума за одлучивање. Уколико се ови критеријуми прихвате, теорије псеудоисторичара се морају прихватити као истините. Ова тактика подразумева и то да се терет доказивања пребацује са турбо-фолк историчара на критичаре.

Пратканис о следећој тактици пише: ”Да бисте продали псеудонауку, обилно зачините своје обраћање хеуристиком и тривијалностима,” а затим наводи неколико примера. Један од њих је консензусна хеуристика, то јест уколико се сви слажу онда то мора да је истина. Као што знамо турбо-фолк историчари имају немали број следбеника и управо у томе виде потврду истинитости својих теорија и тврдњи.

Пратканис затим наводи и хеуристику дугачке поруке, то јест ако је порука дугачка онда је снажна. Неинформисани посматрач ће бити импресиониран тежином доказа.

Последњој тактици Пратканис даје наслов: ”Нападните противника инсинуацијама и повредом угледа (убиством карактера).” О овоме каже: ”Коначно, желите да ваша псеудонаука буде безбедна од штете и спољашњег напада. Ако узмемо да је напад најбоља одбрана, препоручујем вам савет Цицера: ”Уколико немате добар аргумент, нападните тужиоца.” Професор Пратканис у наставку наводи пример за ово из сопственог искуства. Када је реч о инсинуацијама он каже: ”Због чега су инсинуације толико моћно средство пропаганде? Социјални психолози указују на три врсте одговора. Прво, инсинуације мењају дневни ред дискусије. /…/ Друго, инсинуације бацају трачак сумње о карактеру особе која је нападнута. Сумња може да буде посебно снажна уколико постоји недовољно других информација на основу којих може да се донесе суд. /…/ Треће, инсинуације имају ефекат хлађења (Kurtz 1992). Жртва инсинуација почиње да се пита о његовој или њеној репутацији и да ли је борба вредна тога. Лакомислена тужба је ефективан начин да се појача ефекат хлађења.”

Када је реч о псеудоисторичарима код нас, као пример за први и други случај можемо да наведемо различите инсинуације и оптужбе на рачун образовних и научних институција, најчешће САНУ и Филозофског факултета, представника одређених научних грана, при чему су најчешћа мета, природно, историчари, и на крају појединаца. Најчешћа мета је професор Радивој Радић, али ни други нису поштеђени. На тај начин се пажња јавности са питања стручности псеудоисторичара и садржаја њихових текстова преусмерава на оне који су нападнути. Када је реч о појединцима, најчешће се наводи да су под контролом страних сила (често се средство за стављање под контролу наводи примање мита или стипендије) и да раде против српских националних интереса. На тај начин се повређује њихов углед и отвара питање њиховог морала.

Тако нпр. у емисији ”Домаћи плаћеници крију српску историју” Јован Деретић каже ”Овде, у време кризе 93′, 94′, ви знате… ја још нисам био ту, али ви знате шта је било, мени су из ДБ-а рекли да је један број академика и интелектуалаца добивао из неких фондова са Запада по 1.000 марака месечно.”

Божидар Митровић је наводно поднео кривична пријаву ”против непознатих извршилаца удружених ради пропагирања немачке колонијалне историографије”, о чему су писали поједини информативни интернет портали. Ова кривична пријава је наводно поднета Републичком јавном тужиоцу у Београду иако је могуће да је, заправо, реч о маркетиншком потезу у циљу ”продаје” псеудонауке и да је ”поднета” само на интернету.  У случају да је заиста поднета, оно што је важно и на шта треба обратити пажњу јесте да се у њој помињу ”непознати извршиоци”. Док у својим јавним наступима и текстовима нападају конкретне личности (Радивој Радић, Дејан Ристић, Борис Стојковски, Алексаднар Палавестра, Владимир Ћоровић, Јован Рајић итд.) или институције, рачунајући са тим да за то највероватније неће одговарати , у тужби наводе ”непознате починиоце” како би избегли могуће последице. Да су заиста уверени у оно што причају и у своје ”доказе” судски поступак би, свакако, био једно од средстава путем којег би могли да остваре свој циљ.

У вези са овим бисмо могли да наведемо још велики број примера. Поменимо ипак још само колективну оптужбу на рачун чланова фејсбук групе ”Наука узвраћа ударац деретићевцима”, која окупља велики број научника из различитих области и  бори се против псеудонауке. Наиме, на једној од страница која промовише псеудонауку и псеудоисторију (”Корени Срба I”)за поменуту групу  каже се да је ”секташка, педофилска, србомрзачка, аутошовинистичка, расистичка, ксенофобична…”

Код ”наших” турбо-фолк историчара уочавамо још две тактике које користе да ”продају” својих теорија.

Прва од њих је коментарисање актуелних политичких догађаја како би се повећала сопствена видљивост, при чему су коментари осмишљени тако да буду у складу са ставовима родољубивог дела јавности, да му годе и подстичу национални понос.

У овоме је посебно вешт Горан Шарић који не пропушта ни један битан догађај а да се не огласи са оваквим коментарима.

Тако се огласио и поводом историјске победе опозиције у Црној Гори, на изборима одржаним 30. августа 2020. године, а његов текст (коментар) је дељен чак и у православним групама на Виберу (Viber). У томе их није их спречило ни то што се у њему у исту раван стављају свети Василије Острошки и ”света” Хилдегард из Бингена, или што као стручњака за молитву наводи ”човека који је годинама водио ФБИ”. Ипак, ово више говори о непознавању сопствене вере од стране оних који су ово делили, него о самом Шарићу.

Огласио се и поводом предлога за разграничење са са самопроглашеном Републиком Косово који је изнео председник Републике Србије, заузимајући врло чврст просрпски став. (60) Како не сматрати за пријатеља и добронамерну особу некога ко напише нешто попут овога: ”И како су цар Лазар и Милош Обилић реагирали? Нису се потурчили, нису се поклонили, нити Мурату понудили подјелу Косова, него су Мурата подјелили на пола, од учкура до бијелог грла.”?

На сличан начин се огласио у вези са прославом ”Олује” у Хрватској, објашњавајући због чега никада није присуствовао овој прослави, (61) али и бројним другим питањима.

Јован Деретић је у емисији ”После ручка” на телевизији Happy говорио о Косову и Метохији. Тема емисије су била питања ”Где су запели проговори о статусу Косова и Метохије? Да ли Косовски Албанци могу и даље да пркосе ЕУ? Колико су наши грађани сигурни на Косову и Метохији?” а Деретић је, попут Шарића, давао одговоре који годе већинском, родољубивом, делу јавности. (62)

Александар Шаргић је такође врло активан у коментарисању политичких догађаја али и други турбо-фолк историчари.

Међутим, не улагују се сви турбо-фолк историчари потенцијалним следбеницима. За разлику од Горана Шарића, Јована Деретића, Александра Шаргића и других, Мирољуб Петровић се нада да ће стећи корист улагујући се властима. Из тог разлога су чести не само његови хвалоспеви председнику Републике Србије, Александру Вучићу, него и председнику Црне горе Милу Ђукановићу.

Кратко пре него што је ДПС Мила Ђукановића доживео пораз на изборима 30. августа 2020. године, Петровић је у емисији ”Питања и одговори” (204. део) Србе из Црне Горе назвао ”прдњавом” и ”буздованима”, запретио им НАТО пактом а митрополиту Амфилохију (кога назива ”квази попом”) и епископу Атанасију Јефтићу (за кога каже да је ”полупан” ) запретио је хапшењем ”ако дође у Црну Гору, тамо”. O литијама каже:

”Пријатељу, власт мора да се поштује, то је библијска заповест.  Пусти ти шта прича Амфилохије и ови острашћени лидери који три чуке са теологијом немају и са Светим писмом. Власт мора да се поштује.‘‘

”Али, ако власт хоће да узме светиње, шта онда?‘‘, пита га водитељ.

– Ако власт хоће да ти узме нешто, Исус је лепо рекао, кад ти неко тражи кошуљу дај му и хаљину тако каже Исус. Крај приче.” (63)

Друга тактика која је карактеристична за ”наше” турбо-фолк историчаре је тактика недоступних места. Наиме, они често наводе податке из (непостојећих) докумената у које онај ко би желео да их провери не може да има увид, јер су места на којима се налазе недоступна или тешко доступна. Под овим се подразумевају места која су недоступна њиховом просечном следбенику било због физичке удаљености или због тога што у њих није омогућен приступ свакоме.

Колико је ова тактика ефикасна врло добро се види на примеру тврдње да Хашим Тачи води порекло од српског свештеника а о ”свему овом постоји документ, који се налази у библиотеци манастира Хиландар”. Иако Хиландар није недоступак ипак јесасвим довољно физички удаљен да текст о овоме већ неколико година кружи интернетом а да нико до сада није објавио поменути документ.

Када је реч о другој врсти недоступних места, физички ближих али недоступних широј јавности, као пример можемо да наведемо тврдњу Јована Деретића да се списи Милоша Милојевића који, наравно, крију бројне важне информације о историји Срба, крију у просторијама САНУ. На питање новинара ”Да ли је истина да САНУ и дан данас има његове списе под кључем и да неће да дозволи издавачима да их издају?”, Деретић одговара: ”Мени је у то време кад сам се вратио у Србију, ја сам се вратио 97′ у јесен, мени је један полицајац рекао тачно број сефа где се то налази.”

Нешто раније смо рекли да се турбо-фолк историчари у свом раду користе и помоћним псеудонаукама међу којима је и псеудолингвистика. Посебно место у оквиру псеудолингвистике заузима народна етимологија.

Народна етимологија је, као што смо рекли,  ”нестручно тумачење значења речи на основу сличности или подударања са неком другом речи, без обзира на стварну сродност.”

На основу сличности или подударања страних речи (нпр. топонима, личних имена итд.) са речима из српског језика турбо-фолк историчари граде своје теорије о присуству Срба у различитим деловима Европе и света, српском пореклу значајних историјских личности, пореклу других језика од српског итд.

Како овакав начин доказивања не захтева никакво предзнање ни из лингвистике, ни из етимологије, нити из било које друге научне области, већ само бујну машту и жељу да се нешто докаже, народном етимологијом се обилато користе и следбеници турбо-фолк историчара градећи своје сопствене теорије.

Због тога не треба да чуди што је управо ова врста ”доказа” турбо-фолк историчара најчешћи предмет подмеха научног дела јавности и оних који критички мисле.

Тако је нпр. на интернет телевизији ”Балкан инфо”, која промовише различите области псеудонауке, турбо-фолк историчар Радован Дамјановић најављен на следећи начин:

”Гост емисије “Интервју” био је Радован Дамјановић, историчар и истраживач језика. Више од тридесет година истражује табу теме српске историографије и палеолингвистике. Широј јавности познат је као идејни творац и реализатор књиге прилично интригантног наслова – “Српско-српски речник”. Ова књига баца ново светло на развој најстаријих цивилизација Медитерана и Европе. Радован Дамјановић тврди да етимологија представља кључ историје Срба, али и историје других народа. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама.” (64)

Александар Лома, професор Филозофског факултета у Београду и академик САНУ о овоме пише: „Има око нас немало стварних слободних стрелаца и чак читавих паранаучних формација који с још више произвољности и необуздане маште врше свакојаке злоупотребе и насиља над језиком и посебно топонимијом, у циљу сензационалистичких и мегаломанских реконструкција своје националне прошлости. То још не би била толико невоља кад би они, пре него што изнесу пред јавност своје резултате, питали за суд неког стручњака, али ти људи без икаквог осећања интелектуалне одговорности држе предавања, иступају на гледаним и слушаним медијима и објављују књиге у високим тиражима, које се, што је најгоре, чак и добро купују. Неретко, своје излагање почињу оградом да нису баш стручни за материју о којој пишу (има их историчара, лекара, инжењера и разних других струка), а у закључку испада да су упркос томе (или можда баш захваљујући томе) дошли до генијалних открића, успели да разбију вековне заблуде и завере и изнесу на видело велике истине за које смо ми, који се сматрамо стручњацима, били слепи или смо пред њима хотимично жмурили. Наш проблем није само како њима објаснити у чему греше него и како то учинити с обичним конзументима њихових брљотина који нам се, збуњени или одушевљени тиме што су чули или прочитали, обраћају за мишљење. Ми нисмо, пак, у ситуацији да само презриво одмахнемо руком, него нас наша струка обавезује да штету која се тако чини поправљамо кад год и где год можемо.” (65)

Професор Радић о овоме пише следеће: ” Ако бисмо покушали да у најкраћем сведемо круцијалну аргументацију „новоромантичара” за немерљиву страну српског рода, онда бисмо дошли до закључка да је, по њима, свака реч на било ком језику која у себи има слова С, Р ил Б, неизоставно везана за Србе. Пример: Сурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Сербин, Сибир, Сибрин, Серб, Сербин, Срб, Србин (Д. Јевђевић); Сарба, Сербон, Серби, Сораби, Сороби, Соробати, Сабири (др Деретић); и тако у недоглед.

Ако је већ и то недовољно, то јест ако у таквим речима нема управо та три слова (С, Р и Б), онда ће у обзир доћи све речи које имају слова С и Р, као што су, на пример: Сорди, Сордиски, Серди, Сарди, Сардон, Сарда, Сармати, Спори, Сури, Саромати итд.

Како би међу Србе укључили и читав низ других племена чија имена немају неопходан предуслов – дакле, С, Р и Б, или С и Р, или у крајњем случају само С – они се довијају на разне начине. Из недоказиве и нетачне претпоставке да су Срби најстарији Словени – пошто су најстарији народ на свету, а по убеђењу „новоромантичара” јесу, онда су по неумољивој логици и најстарији међу Словенима – на волшебан начин српска старина доказује се и помоћу слова В и Н, односно слога ВЕН из назива Словен, па се тако, оп-хоп – као неки чаробњак у циркусу, показује да су, примерице, Венди и Венети такође Срби, „генетски” Срби, додао би такав зналац као што је др Влајић-Земљинички, једна од „ударних песница” такозване Српске аутохтонистичке школе.

Када им понестане и те муниције, неуморни истраживачи ће увек наћи потребан прикључак и наставити своју бесомучну лингвистичку игру у којој је све могуће, јер то је лутрија у којој сви добијају. У критичном тренутку, из шешира ће извући нови аргумент – Рашане, и спремно устврдити да је, на пример, „име Тракија само погрчено српско име Расија, као што су Трачани погрчени Рашани”. И тако даље, и тако све укруг. Сви најстарији народи које помињу сачувани расположиви извори, и који се зову на најразличитије начине, у ствари су само и искључиво Срби!” (66)

”Ми са истим таквим успехом можемо да тражимо прапостојбину Срба на Сардинији или да тврдимо да је овај народ настао од сардина”, каже руски историчар Јуриј Владимирович Шахин (Шахин Юрий Владимирович). (67)

Александар Палавестра, професор Филозофског факултетаУниверзитета у Београду, пишући о томе како је Светислав Билбија ”дешифровао” етрурско писмо, између осталог, каже: навод „Једном прочитани текстови, ма како необично звучали (ипак је то древни српски), потом се лако преводе уз помоћ сличних српских речи. Рецимо, ако се прочита авлеши, то личи на авлијаши, што ће рећи они који живе у истој авлији, значи комшије (нећемо ваљда ситничарити о томе да је авлија турска реч.) И ето превода! Као и свако друго генијално откриће и ово је неизрециво једноставно!” (68)

С обзиром на то да је овај пример који је навео професор Палавестра објављен у књизи ”Боља прошлост” и допро до великог броја људи, није изостао ни одговор турбо-фолк историчара.

Тако нпр. Александар Шаргић пише: ”Узгред, АВЛИЈА није турска реч већ стара српска коренска. AULA u latinskom значи исто = двориште, предворје. Потиче од ОБЛО, ОВАЛНО односно од корена ВЛ, одакле и базичне речи ВАЛ, Велик, БАЛ, БЕЛ, ОБАЛА..  Због јаке соларне сунчане компоненте у старој народној вери, дворишта, па и цела насеља грађена су у облику кола, то јест круга, односно била су овалног облика. Одатле ОБЛА=АБЛА=АВЛА=АULA=AВЛИЈА.”

За оне који немају одговарајуће знање из лингвистике препоручујем да крену од саме логике и личног искуства: да ли сте икада, игде, не само код Срба, видели кружна или овална дворишта, или чули за њих?

Славиша Миљковић је, у емисији под насловом ”Ку.ац као творац и плодитељ је врховни бог свих Срба!”(цензура је моја, Д.М.) био далеко краћи и јаснији: ”Не постоји ниједан турцизам у српском језику. И не само то, преко 90% свих турских речи које Срби не користе а Турци их користе су србизми у турском језику.”

Миљковић је, тврдњом да турски језик безмало не постоји, применио принцип који је уобичајен код турбо-фолк историчара, наиме историјске изворе који им не одговарају они просто прогласе за фалсификате. Рецимо, поједини међу њима су ”решили” проблем досељавања Срба о коме се пише у Порфирогенитовом спису познатом под називом ”О управљању царством” тврдњом да Порфирогенит није ни постојао или да је спис ”прерађен, или потпуно изнова написан и објављен у 17. веку” те према томе ”нема никакву историјску вредност”.

Са друге стране, покушај Александра Шаргића да докаже да је авлија ипак српска реч можемо најбоље да објаснимо Данинг-Кригеровим ефектом.

О псеудолингвистичким вратоломијама професор Радић пише:

”Строго узевши, највећи број „доказа” за своје замагљене тезе „новоромантичари” заснивају на подацима из лингвистике. Колико је то опасан и клизав терен, не треба посебно ни наглашавати. Озбиљно бављење овом научном дисциплином подразумева огромно знање, познавање читавог низа како модерних, тако и старих и изумрлих језика, знање, дакле, које, уз часне изузетке, „новоромантичари” не поседују. Уосталом, уверили смо се како неки од њих преводе латинске изворе, а о грчким или неким другим да не говоримо. Уз то, они неретко ратују и са сопственим, матерњим језиком.”

Ово, међутим, није ништа ново јер ни њихов претходник и утемељивач лажиисторије, Пантелија Срећковић, није имао ништа веће знање у овој области од њих. Иларион Руварац о овоме каже:

”Ја сам у првом одељку Приказа мога навео неколико латинских речи и реченица и из тих неколико речи и реченица извео сам, да г. Панта не зна латинског језика, да не зна латински а цитира из латинских повесних извора и оперира латинским речима и реченицама.” (69)

Руварац каже да ако Срећковић успе да докаже да зна латински неће ” никад више ни приказивати нове књиге ни критиковати дела по историји српској, па ма г. Панта са својим пријаном Милојевићем Србе тражио и налазио и по самој ,,жаркој Африки”.

Пошто је на конкретним примерима показао да Пантелија Срећковић заиста не зна латински, Руварац на другом месту закључује: ”Па шта се из ових неколико само опаски извести даје? … То значи, да писац, који тако преводи и тако слаже, не зна латинског језика ни онолико, колико један гимназијалац у IV разреду треба да зна”.

Ово (непознавање језика) је један од кључних разлога због кога турбо-фолк историчари не користе примарне изворе.

Када је реч о превођењу постоје индиције да се турбо-фолк историчари користе машинским превођењем, то јест за превођење са латинског и других језика користе програме као што је Google Translate. Они који се професионално баве превођењем знају да су овакви преводи на српски језик у најбољем случају незадовољавајући а често и потпуно бескорисни.

Осим Илариона Руварца, конкретне примере нетачних превода турбо-фолк историчара наводи и професор Радивој Радић. Тачније он наводи преводе Бориса Влајића-Земљаничког. Један од њих је следећи: ”Активност за повратак себи славе (богатства) свирепим биткама на оглашено неслагање (буне), такође самостално смиривање и сређивање стања, када: моноштво првака води међусобно трговање, трећина провинција ратује, многе спољне (аутономне), исто тако, препуштене су (својој државничкој вољи); просперитет на Истоку, ситуација (тешка) у западној стварности; немир Илирика, Галија у опасности (од Германа – БВ), изгубљена Британија и већ отпуштена; супротно од нас одреди Сармата уосталом Свеборум народа; обустављена размена од племена Дакије; покрети војске под оружјем на домаку Партхорума, све у то предмети подсмеха Нерону.” (70)

Овај превод Земљаничког професор Радић коментарише овако: ” Какав рогобатан језик! Какав галиматијас! Какав смушен исказ, без главе и репа! Каква скандалозна синтакса! …Шта је ово? Да ли неко коме је српски матерњи језик може да напише нешто тако несувисло и да се при том славодобитно хвали да је то његов превод, као и да дозволи да се овакав немушти текст публикује за ,,вечност”? … Инкриминисани – и рекао бих већ ,,антологијски” превод – неодољиво подсећа на ону чувену депешу из Нушићевог ,,Сумњивог лица”: ,,Плава риба,кљукана династија, локомотива, округ, трт, трт, трт, зора, кундак, владика, фењер, свастикин бубањ, печат, пензија , поп.”

Ради упоређења професор Радић даје и тачан превод овог Тацитовог текста: ” Прихваћам се дјела богата несрећама, пуна страшних битака, раздора и буна, чак и у миру ужасна. Четири цара смакнута мачем, три грађанска рата, више вањских ратова, и понајчешће и једних и других истовремено. Успјеси на Истоку, неуспјеси на Западу, узнемирени Илирик, Галије непоуздане, Британија покорена и смјеста напуштена; подигла се на нас племена Сармата и Свеба, прославио се својим и нашим поразима Дачанин. Умало се на оружје не дигоше и Парти, заведени вјештом варком лажног Нерона.”

Још једна од карактристика турбо-фолк историчара је мултидисциплинарни приступ. Ево шта о томе кажу Монка Милосављевић и Александар Палавестра:

”Једна од омиљених стратегија у псеудонауци је измештање аргументације с поља једне дисциплине односно једног научног дискурса и епистемологије, на други терен за који се претпоставља да је читаоцима непознат и неразумљив, те да ће тако заправо аутор избећи проверу својих теза. … Ово су познате псеудонаучне стратегије где се често меша позивање на ауторитете (који нису рекли то што им псеудонаучници приписују), искривљавање познатих података, одсуство релевантности, или такозвани „аргумент судопере“ (kitchen-sinc argument) где псеудонаучник, уместо да поштује правила аргументације у једној области, стално извлачи другу дисциплину из широког спектра различитих наука, избегавајући да пружи јасно и подацима поткрепљено научно објашњење (Fagan 2006, 36).” (71)

Тако нпр. у најави трибине ”Срби у тајним архивама Ватикана” Горан Шарић набраја теме којима ће се бавити и закључује: ” Све ове тезе браним у четвртак, 13.12. у 19 сати на Машинском факултету у Београду, на темељу стотина књига, докумената и знанствених радова свјетских експерата, користећи тридесетак грана знаности (подвачење је моје, Д.М.).” (72)  Дакле, ни мање ни више него тридесет грана науке!

Професор Гарет Фејган (Garrett G. Fagan) то коментарише овако: ” „Апсурдно је помишљати да би просечан читалац могао да буде толико добро информисан о најновијим достигнућима у тако широком спектру специјалистичких научних поља, да би могао да приступи провери појединачних тврдњи, похараних из тако много дисциплина. Као резултат, читалац ће бити убеђен, наизглед импресивним корпусом селективних ’доказа’, тобоже преузетих из ригорозних научних дисципли-на и постављених у драматичан наратив.“

У раду који смо већ цитирали, Моника Милосављевић и Александар Палавестра нам скрећу пажњу на још једну карактеристику турбо-фолк историчара, и лажиннаучника уопште:

”Опште је позната фасцинација псеудонаучника, посебно псеудоархеолога, небесима, астрономијом, древним опсерваторијама и наводним корелацијама археолошких објеката и артефаката са сазвежђима, звездама и другим небеским појавама. /…/ У ту опседнутост астрономијом спадају и календари, који су посебно омиљени међу српским псеудоархеолозима, пошто би као систем организованог мерења времена указивали на напредност цивилизације, као усталом и писмо. Наиме, уколико би се показало да су у Лепенском Виру или неолитској Винчи постојали календари и писмо, то би сведочило о високој и древној цивилизацији на нашим просторима. То се потом у псеудоархеолошким радовима, уз силне логичке вратоломије, непоштовање евиденције и стандардно одсуство метода, убрзо претвара у „древне српске календаре“ и „винчанско писмо, претечу ћирилице“ (Палавестра 2010). Одатле до ур-фашизма само је мали корак, како је убедљиво показао Умберто Еко (Eco 1995).”

О овоме смо подробније писали у чланку под насловом ”О непостојећим “старим србским календарима” турбо-фолк историчара”.

У својој књизи, коју смо већ поменули (75), професор Фејдр пише и о парапсихолошкој (видовњачкој) археологији (стр. 283) , једној од форми псеудоархеологије о којој се код нас мање зна (ако се уопште о њој негде говори). Парапсихолошка археологија укључује тврдње да је захваљујући парапсихолошким моћима могуће лоцирати археолошка налазишта, да је на основу додира са археолошким артефактима могуће рећи нешто о њиховој историји и сл. Вероватно кључни разлог због кога се о овој форми псеудоархелогије не говори код нас јесто то што се још нико (колико нам је познато) од псеудоархеолога код нас није позвао на парапсихолошке (видовњачке) способности у вези са својим ”открићима”.

Професор Кенет Фејдр је спровео и један експеримент који описује у својој књизи (стр. 286-288) у вези са последњом тврдњом, којим је недвосмислено показао да су такве тврдње о парапсихолошким способностима неутемељене и неистините, и да су вероватно резултат неких субјективних мотива. Због обима га нећемо овде наводити али препоручујемо свима који су заинтересовани да га прочитају.

Оно због чега ипак помињемо парапсихолошку (видовњачку) археологију јесте то да бројне тврдње турбо-фолк историчара код нас, који спадају у подгрупу псеудоархеолога, нису засноване не само на њиховим сопственим, него неретко ни на било каквим, археолошким истраживањима и налазима што их сврстава у исту групу са видовњачком археологијом коју професор Фејдр назива археологијом без ископавања.

Нпр. Милутин Јаћимовић није вршио никаква ископавања у Скадру за који тврди да је некадашња Троја (могуће је да никада није ни био у том граду), а слично је и са различитим тврдњама и теоријама Миодрага Милановића, Илије Огорелице, Тодора Пештерског (нпр. ”Бродолом који мења лажну историју” и сл.) и др. Ако узмемо у обзир да њихове тврдње и теорије углавном нису резултат рада на терену и да нису поткрепљене било каквим опипљивим, материјалним доказима, морамо да закључимо да су до информација дошли захваљујући својим парапсихолошким (видовњачким) способностима или да је просто реч о њиховим фантазијама и измишљотинама. У крајњој линији, као што показује тест професора Фејдра, и видовњачка археологија се своди на исто, тј. на машту и обману тако да је одговор на претходно питање врло једноставан.

Ипак, не смемо у искључити могућност да турбо-фолк историчари заиста верују у оно што износе, иако је реч о фикцији, већ суд опет морамо препустити науци, као у случају нпр. Видовите Зорке (Зорке Пуцар). Наиме, на суђењу је вештачењем двојице стручњака, неуропсихијатра и психолога, утврђено да она заиста верује у своје способности што значи да њене преваре нису биле извршене са умишљајем.

Дакле, питање је само да ли турбо-фолк историчари раде то што раде са умишљајем или без њега.

Слично је и са тврдњама и теоријама осталих турбо фолк историчара који износе бројне детаље који немају никакво чињенично утемељење па морамо да закључимо да је реч било о парапсихолошкој било о фантазмагоричној историографији.

Тако, нпр. Јован Деретић, пишући о бици не Косовом пољу, наводи различите детаље који немају утемељење у изворима. На самом почетку и сам потврђује како ”историчари нису ни до данас потпуно расветлили догађаје у овом славном и страшном боју,” па да стога у његовом тексту ”неће бити речи о појединостима из тога боја него само о неколико битних чињеница.” Упркос томе каже следеће: ”Срби су и у овоме боју, и поред великих губитака, убедљиво победили Турке. Битка је била завршена око три сата после подне са потпуним расулом поражене турске војске, која се у нереду повлачила. Тада је војвода Влатко кренуо са Косова Поља са својом војском, остављајући кнеза Лазара здравог и веселог међу својима. Са Влатком су ишли бројни трговци из Италије и Фрушке, који су били очевидци догађаја на Косову. Ови трговци су свуда причали о великој српској победи у част које су чак у Паризу звонила звона. Кнез Лазар је заробљен и погубљен истог дана предвече, од Муратовог млађег сина Бајазита, неколико сати после боја. Погубљење кнеза Лазара имало је тешке последице по Србе тако да се ова велика победа претворила у пораз. Зато је у Српском народу Косовски бој остао оно што јесте: пораз у победи и победа у поразу!”

Одакле Деретићу информација да су Срби ”убедљиво победили, да је битка завршена ”око три сата после подне”, да су били присутни ”трговци из Италије и Фрушке” и да је кнез Лазар ”заробљен и погубљен истог дана предвече”? Објашњење лежи или у његовим парапсихолошким моћима или у фантазмагорији што се, као што смо већ рекли, на крају своди на исто.

Узмимо на пример његове тврдње да је битка завршена око три сата после подне а да је кнез Лазар заробљен и погубљен истог дана предвече јер подаци којима располажемо говоре нешто друго.

Податак о времену мученичке кончине кнеза Лазара налазимо у косовском натпису који се приписује његовом сину, деспоту Стефану Лазаревићу, а у коме се о томе каже следеће:

”О чудеса Божијих судбина,

ухваћен би храбри страдалац

безаконим агаренским рукама

и крај страдању добро сам прима

и мученик Христов постаје

велики кнез Лазар.

Не посече га нико други, о љубими,

до сама рука тога убице, сина Амуратова.

И све ово речено сврши се

лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,

а час је био шести или седми,

не знам, Бог зна.”

Као што висимо, деспот Стефан наводи приближно време ”шести или седми” час и додаје: ”не знам, Бог зна”. Из ових последњих речи је јасно да је утврђивање тачнијег времена од овог наведеног изван његових људских моћи, а нема никакве сумње да се интересовао за све појединости битке и трудио да што више сазна,посебно када је реч околностима и времену погибије свога оца. Али, ту је Јован Деретић да нам открије детаље и имплицитно стави до знања да је деспот Стефан погрешио. 

Како се овај натпис често помиње у текстовима турбо-фолк историчара у којима пишу о ”српском календар” (због датирања по византијској ери – ”лета 6897”) искључено је да Јован Деретић не зна њега.

О овом натпису академик Ђорђе Сп. Радојичић пише: ”Часови су забележени по старом рачунању, које је и дандањи у употреби у Хиландару. Часови дана броје се од изласка сунца. У јуну је, по византиском рачунању, дан почињао у 4 1/2 часа“). То би значило да је Косовска битка завршена и кнез Лазар погубљен у 6 или 7 часова по византиском времену, односно у 10 1/2 или 11 1/2 часова по данашњем нашем времену.”

Да оно чиме се баве турбо-фолк историчари није наука можемо да закључимо и посредно. Тако нпр. у ”Вечерњим новостима” наилазимо на следећи наслов: ”Илири су били Срби, а не Албанци: Горан Шарић приредио спектакуларно предавање у Новом Саду.” (78)Тешко да придев ”спектакуларан” који се, као што знамо, најчешће користи уз извештаје о спортским и сличним догађајима који имају за циљ да забаве гледаоце, можемо да повежемо са науком.

Трибине турбо-фолк историчара, а посебно Горана Шарића, заправо и јесу својеврсне представе које имају за циљ да забаве публику па су тако и конципиране.

Један од најочигледнијих примера да је реч о догађају забавног а не научног и едукативног карактера је трибина ”Срби у тајним архивама Ватикана,” коју је Горан Шарић одржао на Машинском факултету у Београду.

Шарић ово потврђује већ на самом почетку описујући ово ”предавање”: ”Ово предавање је прича, прича о народу који држи у једној кеси све остале кесе, који има кутијицу од еурокрема… ово је љубавна прича о том народу, како сам се у њега заљубио!”

На неком предавању из области туризма и гастрономије, који би имао за тему прехрамбене навике у Србији, могло би можда да се нађе места и за помињање еврокрема, али тешко да можемо да уочимо неку везу архива и историографије, са једне стране, и еврокрема, са друге. Везу можемо да успоставимо само уз помоћ кључа који смо дали: да је реч о представи а не о предавању. Наставак поменутог ”предавања” ово потврђује.

Шарић путем пројектора приказује слику Шибеника где је, наводно, одрастао, помиње Србе у том граду, прве пријатеље међу њима, прве љубави, играње ”ногомета”, тренирање бокса и сл. и најављује 430 слајдова које ће приказати.

Затим следи фотографија детета, за које каже да је то он док је био мали; затим плажа, наводно испод његове куће; онда фотографија кошаркашког клуба на којој је и он; фотографија на којој га видимо како држи микрофон и пева у групи људи; затим како плива у мору итд.

Често током приче износи различите шале и инсинуацијена на рачун жена, при чему се посебно помињу српске жене, између осталог и као ”најбоље на свету”, да имају најлепше ноге итд.

Колико све ово, као и еврокрем и кесе, има везе са науком, није тешко закључити.

Затим следе фотографије наслова из различитих гласила које он назива доказима, а којима доказује присутној светини да са наших простора потиче прва мини сукња, најстарији календар, најстарији сир, најстарији хлеб, најстарији урбанистички план, најстарија пећ, најстарија кућа са централним грејањем, најстарија кућа са подним грејањем, најстарија металургија, најстарији прстен итд.

Довољно је да погледамо насловне стране нпр. ”Трећег ока” и ”Зоне сумрака” па да закључимо шта бисмо све на овај начин могли да докажемо: ”Деспот Стефан – чувар тајне Светог грала?”, ”Србија на корак до – летећег тањира?!”, ”Параћин у уклетом троуглу”, ”Ексклузивно са Чукарице: ћерка Мона Лизе”, ”Огромно водено чудовиште се појавило у Дрини код Малог Зворника”, ”Тито и Јованка добили бебу на небу!!!” итд. Уз помоћ насловних страна или текстова из различитих гласила, очигледно, можемо да докажемо шта год пожелимо.

Даље се на овом Шарићевом ”предавању” нашло места и за текстове и књиге о деконструкцији СФР Југославије, фотографије обореног Ф-117а, фотографије Жака Огара, Петера Хендкеа, лепих жена, првакиње света у варењу (заваривању); затим Шарић прича у чему лежи успех у завођењу српкиња, па онда следе фотографије Новака Ђоковића, српских одбојкашица, хрватског фудбалера Луке Модрића, хрватских навијача у Новом Саду, фреске Бели Анђео; затим следи прича о проценту птичјих врста које живе у Србији, онда се опет смењују фотографије (овог пута у питању је већи број фотографија природних лепота Србије, од планине Таре и реке Дрине па надаље); ту је и фотографија са сахране патријарха Павла, срушене цркве на Косову и Метохији, мапе Косова и Метохије на којој су светиње приказане у виду светлећих тачки итд.

Да ли се овај опис уклапа у опис неког научног предавања или паранаучне представе за светину жељну забаве, није тешко закључити.

Хитлер, у својој књизи ”Моја борба” пише о томе: ” Свака пропаганда мора да буде народска, а њен духовни ниво да буде подешен према способности примања и најограниченијег појединца међу онима према којима она намерава да се усмери.  Што је скромнији њен научни баласт и што више она узима у обзир искључиво осећање масе, тиме је и пробојнији њен успех.Управо у томе лежи уметност пропаганде да она схватајући осећајни свет представа великих маса, налази у психолошки тачној форми пут до заинтересованости, и даље до срца широких маса.”

Псеудонаучници желе да уживају углед који имају научници али нису спремни да плате одговарајућу цену за то у виду дуготрајног школовања, мукотрпног рада, упорности и стрпљивости па се из тог разлога окрећу лажинауци. Аналогно томе и посетиоци њихових ”предавања” желе да задовоље своју потребу за учешћем у животу научне заједнице али немају одговарајуће знање које је неопходно да би се пратила стручна предавања нити су спремни на интелектуални напор који је такође неопходан за то, па се због тога окрећу сурогату у виду псеудонауке. И једни и други на тај начин задовољавају своје пориве и због тога су глуви за критику јер би њено прихватање значило рушење имагинарног (”научног) света који су изградили за себе и у коме живе.

Коначно, не само да ова трибина није имала ништа заједничко са науком него ни са самим насловом. Наиме, већ на почетку Горан Шарић каже да на католичком богословском факултету долази ”до архива и свега оног што ћу вам вечерас презентирати”, али све до краја трибине ни једном речју се више не помињу ни архив Богословског факултета ни Тајни архив Ватикана нити је иједна изнета информација плод истраживања неког архива од стране Горана Шарића

Управо из тог разлога, како би својим пратиоцима приредио још једну представу, Горан Шарић је позвао тројицу професора са Философског факултета у Београду на јавну дебату. Да је реч о представи а не о дебати јасно је већ из назива који је Шарић дао овом позиву (”Изазов гвоздене рукавице”); садржаја текста и правила која је он одредио (између осталог захтева да дебата буде одржана у сали која има капацитет минимум хиљаду места уз предлог да салу обезбеди продукција која буде снимала дебату); и закључка: ”Бирајте мјесто и вријеме. Чекам вас!” Између осталог, Шарић каже: ”Ако одбијате расправу ради новца, могу осигурати спонзоре који ће вам платити хонораре.”

Основни разлог због кога се ниједан научник неће одазвати оваквом позиву лежи у чињеници да расправа између научника и псеудонаучника није могућа због чињенице да први припадају пољу истраживања а други пољу веровања. Први оперишу искључиво објективним, научним чињеницама и информацијама добијеним применом научних метода док други оперишу информацијама од других псеудонаучника, информацијама које су кривотворене у складу са њиховим жељама, потребама и циљевима или су просто плод њихове фантазије (измишљене су).

И овде могу да нам помогну примери из других област псеудонауке. Узмимо поново пример који смо навели. Незамисливо је да неуропсихијатар или психолог, који су се појавили као вештаци на суђењу видовитој Зорки, претходно воде јавну дебату са њом.

Коначно, ово нас доводи и до чињенице да ово није питање само личног и научног угледа појединаца, већ да је ово и правно питање, јер су законом регулисани врсте и нивои стручних квалификација и начини њиховог стицања. Стечена квалификација се потврђује јавном исправом, дипломом или сертификатом, која производи правно дејство.

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:

1. https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/pseudo-science

2. https://plato.stanford.edu/entries/pseudo-science/#NonSciPosSci

3. http://ieg-ego.eu/en/threads/crossroads/knowledge-spaces/ute-frietsch-the-boundaries-of-science-pseudoscience

4. http://klnran.ru/2015/10/valerij-kuvakin/

5. https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:445829-%D0%A0%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B1%D0%BE-%D1%84%D0%BE%D0%BB%D0%BA%D0%B0

6. http://skepdic.com/pseudohs.html

7. Ronald H. Fritze, Invented Knowledge: False History, Fake Science and Pseudoreligions стр. 61 https://www.semanticscholar.org/paper/Invented-Knowledge%3A-False-History%2C-Fake-Science-and-Fritze/8130be776e967aaa59981b2f56b475afc8af82db

8. Шахин Ю.В. Истоки сербской государственности: между наукой и жанром фолк-хистори. Вестник ПНИПУ.

9. Feder, Kenneth L. Frauds, myths, and mysteries : science and pseudoscience in archaeology / Kenneth L. Feder, Central Connecticut State University.—Eighth edition 2014, стр. 10-11

10. http://www.dcscience.net/beyerstein_science_vs_pseudoscience.pdf стр. 2 и 3

11. https://www.sanmagazine.ca/articles/interview/article/ekskluzivni-intervju-sa-goranom-%C5%A1ari%C4%87em-%C5%A1ta-je-narod-bez-svoje-istorije

12. http://www.dcscience.net/beyerstein_science_vs_pseudoscience.pdf

13. Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 276-277

14. ТЕОЛОГИЧЕСКИЕ КОРНИ КОНЦЕПЦИЙ КВАЗИРЕЛИГИЙ, К. А. КОЛКУНОВА, стр. 64 – 66

15. http://www.dcscience.net/beyerstein_science_vs_pseudoscience.pdf  , стр. 36, 30, 28

16. https://forum.b92.net/topic/51861-%D1%87%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%BE%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/

17. http://www.creation6days.com/o_nama.htm

18. http://www.zakonizdravlja.com/

19.  http://www.institutni.com/pocetna

20. http://www.institutni.com/dnk

21. https://www.institutpm.com/ipm.php?kontakt-13

22. https://institutki.com/?page_id=6

23. http://www.institutop.com/onama.htm

24. https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1096991

25. https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:723878-POD-MAC-BATO-Miroljub-Petrovic-osnovao-Institut-za-nacionalnu-istoriju

26.   https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:774615-POSTUPAK-PROTIV-DOKTORA-MIROLjUBA-Nema-dokaza-da-je-pocinio-delo-protiv-zdravlja-ljudi

27.  https://www.blic.rs/vesti/drustvo/zaustavite-ovog-coveka-nadrilekar-miroljub-porodici-mladica-koji-je-preminuo-nakon/fbb3tgl

28. https://www.youtube.com/watch?v=W16IJKzalUM

29. https://dzonson.wordpress.com/tag/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D1%80%D1%82%D0%B0%D1%9A/

30. https://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/zanimljivosti/3637472/bozanska-nova-godina-docekana-kod-rilskih-jezera.html

31. https://www.dnevnik.rs/magazin/zdravi-i-lepi/drevna-medicina-kad-zazvoni-gong-krenu-pozitivne-vibracije-02-12-2019  

32. https://www.youtube.com/watch?v=CCaeXqRUbVU

33. http://www.duhrtnja.com/

34. https://www.youtube.com/watch?v=lljazDR4CZI

35. https://web.archive.org/web/20120120041740/http://www.pesicisinovi.co.rs/srb/cpi_center.html

36. https://www.youtube.com/watch?v=R5adaXP4XcY

37. https://www.youtube.com/channel/UCddlukhll9myuOA_Cy4moMg/videos

38. . Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Прометеј Нови Сад 2008, стр. 465

39. https://www.semanticscholar.org/paper/Invented-Knowledge%3A-False-History%2C-Fake-Science-and-Fritze/8130be776e967aaa59981b2f56b475afc8af82db стр.  16,18,12

40. https://www.facebook.com/378311662537085/photos/a.390963157938602/906495136385399/?type=3&theater

41. https://kupidar.com/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D0%B4/guscija-mast-organski-proizvod/?fbclid=IwAR0BZ9Wy0NBnrIoNU9k0IDn8N7zNlT39qdPqMR154qAPpCcOkqdOc0jomIA

42. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/pod-mac-bato-preti-novinarki-blica-sarlatan-miroljub-petrovic-i-sledbenici-njegove/s7d1pf4

43. http://ipmproizvodi.com/tinkture/

43а. https://hranailek.com/kategorija-proizvoda/tinkture/

44. Жан-Клод Ларше, Лечење духовних болести: увод у аскетску традицију Православне цркве. Службени гласник, Ниш,Београд 2017, стр. 214, 215, 216

45. https://recineeu.wordpress.com/2021/03/14/%D0%BE-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%81%D0%B5%D1%83%D0%B4%D0%BE%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B0%D1%80%D0%B0/

46. https://www.researchgate.net/publication/263963112_The_Demarcation_Problem_Where_Does_Proper_History_End_and_Pseudohistory_Begin стр. 13,14,15

47. https://recineeu.wordpress.com/2021/05/04/%d1%82%d0%b5%d0%be%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%b7%d0%b0%d0%b2%d0%b5%d1%80%d0%b5-%d0%be-%d0%b7%d0%b0%d0%b1%d1%80%d0%b0%d1%9a%d0%b5%d0%bd%d0%be%d1%98-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%be%d1%98-%d0%b8/

48. Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 102-103

49. http://www.sld.cu/galerias/pdf/sitios/revsalud/beyerstein_cience_vs_pseudoscience.pdf стр.34

50. http://www.sld.cu/galerias/pdf/sitios/revsalud/beyerstein_cience_vs_pseudoscience.pdf стр. 34

51. Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 40

52. http://www.intermagazin.rs/magistar-milan-celik-otkriva-sve-o-jovanu-i-dereticu-i-tvrdi-da-je-on-prevarant/?lang=cir

53.  https://www.youtube.com/watch?v=3OMtYOMVODw

54. https://skepticalinquirer.org/1995/07/how-to-sell-a-pseudoscience/

55. Радивој Радић, Клио се стиди, Београд: Еволута 2016, стр. 127-128

56. https://www.facebook.com/srbin.info/posts/1980333502276922/

57. ”Јован Деретић, Црква и попови су имали већу моћ у XVII веку него медији данас.

58. др Божидар Ферјанчић, Византија и Јужни Словени, стр 17-18

59. https://chudinologia.livejournal.com/83379.html

60. https://srbin.info/pocetna/aktuelno/zasto-car-lazar-i-milos-obi4lic-nisu-muratu-ponudili-podjelu-kosova/?lang=lat о мурату

61. https://www.blic.rs/vesti/politika/vise-moras-mrzeti-srbe-hrvat-napisao-ostar-post-o-oluji-pa-porucio-srbofobija-se-ne/4wyvpby

62. https://www.youtube.com/watch?v=9QwgFzmxP-g 63. https://www.youtube.com/watch?v=20nZFK1-DqA&feature=youtu.be&fbclid=IwAR3sAXqZuLPEY8U1ynqjWJz8-UR4_2F2CTTqcI-XLfy3QK0O_cuOxn-UbFE

64. https://www.youtube.com/watch?v=44hOMM38wnc

65. https://dais.sanu.ac.rs/bitstream/handle/123456789/2190/loma.toponomastika.kao.izazov.pdf?sequence=1&isAllowed=y

66. Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 144, 146-148

67. Шахин Ю.В. Истоки сербской государственности: между наукой и жанром фолк-хистори. Вестник ПНИПУ.

68. Боља прошлост, Александар Палавестра и др. Еволута, Београд 2018, стр. 16

69. Зборник Илариона Руварца, Сремски Карловци 1934, стр. 129, 130, 95

70. цитирано према: . Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011, стр. 93-96

71. https://doi.org/10.21301/EAP.V12I3.8 стр. 835

72.  https://srbin.info/pocetna/aktuelno/saric-beogradjanima-dodjite-na-2moju-tribinu-srbi-u-tajnim-arhivama-vatikana/

73. цитирано према: Злоупотреба природних наука у (псеудо)археологији, Моника Милосављевић, Александра Палавестра https://eap-iea.org/index.php/eap/article/view/779/736

74. https://recineeu.wordpress.com/2021/04/06/%d0%be-%d0%bd%d0%b5%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%be%d1%98%d0%b5%d1%9b%d0%b5%d0%bc-%d1%81%d1%80%d0%b1%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%bc-%d0%ba%d0%b0%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b4%d0%b0%d1%80%d1%83-%d0%bd%d0%be/

75 . Feder, Kenneth L. Frauds, myths, and mysteries : science and pseudoscience in archaeology / Kenneth L. Feder, Central Connecticut State University.—Eighth edition 2014.

76. https://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2003&mm=06&dd=19&nav_id=111661

 77. ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ФИЛОЛОГ, ПОВРЕМЕНИ СПИС ЗА СЛОВЕНСКУ ФИЛОЛОГИЈУ, ХХ КЊ. 1—4, БЕОГ РАД, 1953 — 1954, СВЕТОВНА ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ И КОСОВСКИМ ЈУНАЦИМА, Ђорђе Сп. Радојичић

78. https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:835332-Iliri-su-bili-Srbi-a-ne-Albanci-Goran-Saric-priredio-spektakularno-predavanje-u-Novom-Sadu

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s