Дубину Јанковићевог пада у псеудонауку потврђује и то што се у књизи позива на Анатолија Кљосова и његову псеудонаучну ДНК генеалогију: ”Неке науке налазе претке Словена и Срба међу првим неолитским становницима Европе (А. Кљосов 2008; Н. Димитријевић 2007).” (1)Осим тога, Јанковић се више пута позива и Милоша С. Милојевића и његову књигу ”Песме и обичаји укупног народа србског” као и на књигу псеудонаучног садржаја ”Обредне пјесме древних Срба из Индије” Аљоше Арсеновића у којој аутор, користећи се Милојевићевим песмама, покушава да докаже порекло Срба из Индије. ” Ми смо као изузетне над изузетним, засебно издвојили и обрадили петнаест обредних пјесама у којима се помињу Индија и србска страдања од Хиндушана и Манџура, од Тартара и Глобира и црних Гата. ” (2)И као што је Драган Јовановић, немајући савести и стида, злоупотребио свог деду како би подметнуо свој роман ”Житије Савино од Богумила монаха” као средњевековни спис, тако и Аљоша Арсеновић није оклевао да злоупотреби свог оца, монаха Галактиона, некадашњег сабрата манастира Ковиљ (у свету Бранко (Милана) Арсеновић), како би остварио своје циљеве. И не само што се Ђорђе Јанковић позива на ову књигу,него је био и њен рецензент. О каквој књизи је реч може да се закључи већ и из ових неколико редова:”Ипак, најзанимљивије сазнање које добијамо у овој збирци обредних пјесама јесте презиме Стефана Немање – Дрванић или Дрвенаровић. У пјесмама 217 и 255 помиње се царска лоза Дрвенаровића, а у пјесмама 109, 129 и 175 Немањићима се придодаје презиме Дрванић односно Дрвенаровић: ”Свети Сава србска слава… Свети Сава Немањићу Немањићу Дрванићу…” (пј. 109) (…) Наведене обредне пјесме исто говоре да су Немањићи стара владарска лоза, али још и додају да воде поријекло од славних Дрванића: ”Свети Сава Немањићу/ Немањићу Дрванићу…” (пј. 109).Под исто питање може се свести и име Немањиног оца. Знамо да је био хришћанин владарске крви, да је у црквеним књигама морао бити заведен датум његовог рођења, затим вјенчања, да су била уписана и имена његове дјеце, као и дан његове смрти. Био је од чувене лозе Дрвенаровића, вјероватно жупан или војвода, властелин. Али нигдје нема његовог имена, чак ни каква наговјештаја. Додуше, они ништа не кажу ни да воде поријекло од славних и старих Дрвенаровића, нити да имају право на дједовину од Истре и све Далмације до Тесалије, те од Саве и Дунава до Јадранског и Егејског мора. Је ли у питању хришћанска скромност, сматрање сваке хвале злом и гријехом? Да није било народног казивача, ништа се о славним прецима Немањића не би сазнало.Занимљиво је да Милојевић сматра кнеза Лазара, његове присталице и његово потомство главним узрочником губљења многих сазнања о Немањићима. Наиме, послије смрти Стефана Уроша V (1336-1371) одржан је сабор у Призрену на којем су побиједиле Лазареве присталице, те је тако дошло до династичке промјене.”Оваквој књизи је Јанковић био рецензент и дао о њој позитивно мишљење. Пошто се овде помињу родни и венчани лист одлична је прилика да видимо како, за разлику од Јанковића, у сличној прилици реагује професор Радивој Радић:„У гостовању на телевизији „Елта”, 23. јануара 2013. године, самозвани „академик” Јован И. Деретић је изјавио: „Ја сам у Паризу видео Јустинијанову крштеницу на којој пише да се звао Управда Саватије!”Подсетимо се, реч је о чувеном византијском цару Јустинијану I Великом из VI века.То би отприлике било исто као кад би рекао да су египатски фараони Тутанкамон или Рамзес II са сарадницима комуницирали преко фејсбука.Имао сам утисак да би потпуно фасцинирани водитељ ове телевизијске емисије поверовао и да је Деретић рекао како је уз цареву крштеницу у Паризу нашао и Јустинијанову здравствену књижицу, возачку дозволу, пасош, мобилни телефон и чланску карту спортског друштва „Палилулац” из Београда. Јер, Деретић добро зна, Јустинијан I Велики, који се заправо лажно представља, а у ствари је Управда Саватије (Србенда каквог нема!), ватрени је „фан” фудбалског клуба „Палилулац” и напамет зна не само прву „једанаесторицу” него и имена и презимена резервних играча.” (3)Да би они мање упућени боље разумели због чега је спорно помињање извода из матичне књиге рођених, венчаних и умрлих у вези са Немањићима а у књизи којој је Ђорђе Јанковић дао позитивну оцену, довољно је да кажемо да се вођење матичних књига у Србији јавља тек у 19. веку.”Вођење матичних књига везује се за Тридентски концил (1545–1563), када је римокатоличким свештеницима уведена обавеза вођења евиденције о крштеним, венчаним, крижманим и умрлим. Нешто касније, 1616. године, енцикликом папе Павла V прописује се вођење наведених матичних књига (Предојевић 2000: 305).Уписивање у матичне књиге преноси се и у Кнежевину Србију по обрасцу за матичне књиге римокатолика. Најраније су подаци почели да се бележе у Београду, на иницијативу Српске митрополије, 1816. године. Након тога, следеће књиге почињу да се воде у Шапцу од 1824. и за њим, вероватно у Крагујевцу. На територији Србије (без Војводине) матичне књиге рођених, венчаних и умрлих воде се од 1836. године (Природно кретање 1957: I). Ова обавеза постаје званична 1844. године увођењем Грађанског законика Књажевине Србије.” (4)

Аутор: Димитрије Марковић

1. Ђорђе Јанковић, Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, Кратак преглед од почетка до турске окупације, ХРИШЋАНСКА МИСАО Београд, 2015. стр. 27

2) Аљоша Бранков Арсеновић, ОБРЕДНЕ ПЈЕСМЕ ДРЕВНИХ СРБА ИЗ ИНДИЈЕ, Прво издање, ”МИРОСЛАВ” 2008.

3) Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.

4) Милош М. МАРСЕНИЋ, Универзитет у Приштини, Филозофски факултет Косовској Митровици Катедра за историју, ЦРКВЕНЕ МАТИЧНЕ КЊИГЕ КАО ИЗВОРИ ДЕМОГРАФСКИХ ПОДАТАКА ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ