Историјски фалсификати: померање граница прошлости

Лобања и доња вилица човека из Пилтдауна (Piltdown Man) према реконструкцији др Артура Смита Вудварда (Arthur Smith Woodward( (лево) и професора Артура Кита (Arthur Keith) (десно)

Пише: Димитрије Марковић

У овом текстуу ћемо навести неколико примера фалсификата који имају исти циљ као и псеудоисторија – да помере границе познате историје сопственог народа дубље у прошлост.

Један од најпознатијих примера у овој области су лажна открића Јапанца Шиничија Фуђимуре (Shinichi Fujimura), названог ”Божија рука” због својих проналазака.

”Пре Фуђимуре, аматерског (пра)историчара са мало научне обучености, врх јапанске праисторије био је пуких 35.000 година на више од 600.000 година леденог брега праисторије североисточне Азије. Али, почевши од 1981. године, прво сам а касније уз наивну помоћ десетина научника из целог света, Фуђимура је проширио јапанску праисторију дубоко у азијско камено доба, лако се уклапајући у антику својих континенталних суседа и повећавајући дубину јапанске праисторије фактором шеснаест. Захвална нација поносна на своју прошлост и  кохорта задивљених колега похвалила је Фуђимуру, чинећи га најпознатијим археологом у Јапану – човеком кога су назвали Божја рука.

Какву год срећу он имао, ишчилела је када је 22. октобра 2000. године тим истраживачких новинара из једних од јапанских дневних новина, Маиничи Шимбун (Mainichi Shimbun), извео изузетан потез постављајући скривене видео камере на локацији Камитакамори (Kamitakamori) место на коме је Фуђимура вршио ископавања (Holden 2000; Normile 2001a, 2001b; Yamada 2002). Блажено несвестан да је ухваћен на снимку, Фуђимура је разапео замку над собом већ следећег дана, када је на конференцији за новинаре објавио своје откриће још једне запањујуће древне локације, са скупином камених алата који су пронађени испод, и стога старији од вулканског лежишта датираног на пре 570.000 година. Маиничи Шимбун је задржавао паљбу до 5. новембра, када је штампао фотографије са видеа које су јасно показивале Фуђимуру ноћ пре открића и конференције за новинаре, како пажљиво поставља артефакте који су очигледно долазили са неког другог места, у ископ, где их је “пронашао” наредног дана.” (1)

Сличан пример налазимо и у Италији с том разликом што је реч о ”проналазачу” из 17. века.

”Размотримо наизглед невероватну срећу Курција Ингирамија (Curzio Inghirami) , младог и богатог Италијана који је 1634. године открио минијатурну временску капсулу покопану на имању породице у Тоскани (Rowland 2004). У капсули, названој “scarith”, налазио се свитак, који је наводно писан на древном етрушчанском језику од стране “Prospero of Fiesole”. У време писања свитка (у теорији, око 2500 година пре његовог открића), Етрурци су били пред поразом и подјармљењем од старог Рима. Ингирамијев  scarith фасцинирао је становнике Тоскане, који су себе сматрали потомцима Етрураца и који су још увек имали тешке замерке против Римљана. Било је ранијих открића докумената написаних на етрушчанском језику који су могли дати детаље историје те групе, да није значајног проблема: етрурски није био дешифрован. Добра вест за становнике Тоскане из седамнаестог века била је да је Просперо, врло спремно,  дао латински превод scarith документа са етрушчанског . Као резултат тога, scarith се видео као изузетно значајан историјски документ и извор поноса од стране локалног становништва. Да је Ингирами пронашао само један scarith , можда би остао као историјски куриозитет и можда би успео да се извуче из прилично добре шале. Али је нашао више од једног; у ствари, током наредних неколико година пронашао је више од 200 scarith-а, представљајући корпус писаних радова који су заједно представљали дугу и детаљну историју етрурског народа. Такав успех, та невероватна срећа у проналажењу историјски важних артефаката, наравно, привукла је интересовање научника и инспирисала њихов скептицизам. Како може један младић бити тако невероватно, посебно, јединствено срећан у проналажењу управо само ове врсте артефакта? Па, срећа није имала ништа са тим. Детаљна анализа показала је да су рукописи Проспера и Ингирамија били једни те исти! Каснија анализа потврдила је налаз да су сви scarith-и били лажни: папир на којем су писани scarith  документи носили су водени жиг произвођача папира из седамнаестог века (Rowland 2004:135).”

Наведимо сада један  пример из Енглеске, ”откриће” Чарлса Досона, адвоката из Сасекса.

”Немци су могли да укажу на своје костуре Неандерталаца и тврде да је прво примитивно људско биће било Немац. Французи су могли да се супротставе да је њихов Кромањонац – древан, иако не толико стар као немачки неандерталци – био предак који је изгледао модерније и напредније; те да је стога први прави човек био Француз. Фосили су такође пронађени у Белгији и Шпанији, тако да Белгијанци и Шпанци могу да траже за себе место у саги људског порекла и развоја. Чак и тако мала нација, као што је Холандија, могла би да полаже право на место у историји људске еволуције; 1891. године Холанђанин, Еуген Дибоа (Eugene Dubois), открио је фосилизиране остатке примитивног људског претка на Јави, острву у холандској колонији Холандска Источна Индија (сада Индонезија). Међутим, једна велика европска нација није и није могла материјално да допринесе дебати око крајњег порекла човечанства. Та нација је била Енглеска.

Тако је постављена сцена за иницијално прилично безопасну објаву која се појавила у британском научном часопису Нејчр (Nature) (News, December 5, 1912) у вези са фосилним налазом у Пилтдаунском (Piltdown) делу Сасекса (Sussex) у јужној Енглеској. Обавештење гласи, делимично:  Остаци људске лобање и доње вилице, за које се сматра да припадају раном плеистоцену, открио је г. Чарлс Досон (Charles Dawson) у шљунковитом лежишту у сливу реке Ус (Ouse) , северно од Луеса (Lewes)  у Сасексу. (…)

Због тога је закључено да остаци из Пилтдауна … представљају најстаријег познатог људског претка на свету.

Ова врста конфузије карактерисала је статус Пилтдауна скоро четрдесет година, све до 1949. године, када је коначно на фосил примењена процедура хемијског датирања. Извршено је мерење количине елемента флуора у костима. Познато је да се ради о релативној мери колико је времена кост била у земљи. Кости покупе флуор из подземних вода; што су дуже сахрањене, то имају више флуора. Тест је спровео Кенет Оукли (Kenneth Oakley) из Британског музеја природне историје. Фосилне животињске кости са локације показале су различите количине флуора, али су показале и до десет пута више него што је то било код лобање или вилице људског фосила. Човек из Пилтдауна, Оукли је закључио, на основу поређења са концентрацијама флуора у костима са других места у Енглеској, није стар више од 50.000 година (Oakley and Weiner 1955). Иако је ово приказало Пилтдаун у новом светлу, импликације су биле једнако мистериозне; шта је радио фосилни човек са антропоидном вилицом у времену од пре  50.000 година? Затим, 1953. године, примењен је прецизнији тест на веће узорке лобање и чељусти. Резултати су били убедљиви; лобања и чељуст су биле из потпуно различитих година. Лобања је имала 0,10% флуора, а вилица мање од 0,03% (Oakley 1976). Дошло се до неибежног закључка да су лобања и вилица припадале двама различитим створењима. Као резултат овог одређења, спроведено је детаљно преиспитивање фосила, и тужна истина је коначно откривена. Цела ствар је била превара. Лобања је припадала модерном људском бићу. Његова привидна старост је, барем делимично, последица тога што је вештачки хемијски обојена. Сугерисано је да је мала дебљина кости могла бити узрокована патолошким стањем (Spencer 1984) или резултатом примењеног хемијског третмана, можда да би изгледао старији него што је био (Montague 1960). (…) Вилица је изгледала као мајмунска из доброг разлога: то јесте, у ствари, била вилица од мајмуна.” (3)

У енциклопедији Британика се каже да је ово била једна од најуспешнијих превара у историји науке. (4)

На Велестуру, једном од Кремницких врхова између Банске Бистрице и Кремнице, у банскобистрицком региону у Словачкој, наводно су пронађени знаци уклесани у камен. Овај, као и још два натписа у близини ”пронашао” је Павел Крижко и о њима писао у ”Соколу” 1862., 1863. и 1865. године.

Крижко се у потрагу упутио након што је био упозорен да се у кремницким планинама налази  камен са уклесаним знацима, које до тада нико није успео да прочита. Први пут је то покушао у септембру 1860. али ни након целодневног тражења није успео да их пронађе. У повратку је срео старијег сељака који га је питао одакле иде на шта му је Крижко изнео шта је тражио и питао га где је тај натпис и шта се о њему зна. Сељак му је одговорио да су те ”црте” уклесане у једној стени која личи на гроб, објаснио му где се налази и упозорио га да остави на миру те ”црте” јер се са таквим стварима није играти. Осим тога, рекао му је да је то писмо чаробњака. Испричао му је и легенду о том ”писму” у којој се говори о златној јабуци, војнику који ју је чувао и змају који је хтео да је поједе. Војник је убио змаја и онда мачем уклесао те ”црте” у камен. Открили су их случајно сељаци, приликом сече дрва у шуми а налази се на Смрчнику, једном од врхова овог планинског венца.

У јесен 1861. године на основу информација које је наводно добио од овог сељака Крижко се поново упутио у планине и нашао натпис.

Други натпис, ”црте” уклесане у камен на Велестуру, недалеко од Смрчника, пронашао је 12. новембра 1865. године, опет (наводно) по упутству једног сељака. У повратку са Велестура, приликом одмора на Девојачкој стени (Dievčej Skale), пронашао је и трећи натпис.

Велестурски натпис је представио широј словачкој публици 1868. године у Летопису Матице словачке (година V, свеска  I)  при чему је описао проналазак и дешифровао натпис. (5)

На основу ”дешифрованог” натписа, закључио је да је на Девојачкој стени био жртвеник богињи Лади или Весни, и каже: ”Овде се јавља питање, да ли су Словени већ пре светог Ћирила имали писмо? Многи недобронамерници Словенства, а посебно међу Немцима и Мађарима, уобичајили су да коренито поричу словенским народима образовање, чак и дар и способност за стицање образовања а као последица тога, и писмо.”

Званичан став историјске науке у Словачкој јесте да је у питању – фалсификат. Сматра се да су ови фалсификати настали како би се доказала аутохтоност словачког становништва у овим крајевима

Први је упозорио на то да је реч о фалсификату Михал Матуњак (Michal Matunák) а касније су о томе писали и други, између осталих и  проф. др Владо Ухлар (Vlado Uhlár) који се бавио питањима из области филологије, ономастике, дијалектологије и сл.

”Већ  1928. г.  у делу Из историје слободног и главног рударског града Кремнице (Z dejín slobodného a hlavného banského mesta Kremnice, прим. Д.М.) , кремнички архивар и историчар Михал Матуњак само у примедби у фусноти је навео: „Управа Кремнице каже да је идејни творац натписа Крижко, цртач (писма) Клеменс а клесач (обућар) Моравчик. Лингвистика, историја и епиграфика заузели су према велестурском епиграфу одлучно негативан став, сматрајући га за фалсификат. То мора да се понови. Фалсификат је у супротности са науком и искреним патриотизмом.” (6)

У познатом словачком дневном листу ”SME” у тексту под насловом ”Врх Велестур привлачи окултисте”, читамо, између осталог, следеће:

”Велестур траже следбеници неопаганских религија и разних окултних деноминација. У близини су подигли светилиште и старословенске идоле.

Присутни су и уфолози и окултисти. Покушавају да предскажу из натписа на Велестуру. Они покушавају да развију подсвест, што се може постићи дугим и фокусираним погледом на руне.

Психолог Јиндржих Цупак истиче да многе од ових пракси могу имати негативне последице по људску психу.”(7)

У фалсификате познате широј научној заједници спадају и Краледворски и Зеленохорски рукописи из Чешке.

Кралодворски рукопис је збирка наводно старочешких песама које је 16. септембра 1817. године ”пронашао” Вацлав Ханка у кули цркве светог Јована Крститеља. Песме су епске, лирскоепске и лирске. Рукопис се састоји из 12 листова и две уске траке пергамента. Историја овог рукописа са бројним детаљима дата је  у Отовој енциклопедији. Јернеј Копитар у спису под насловом ”Hesychii glossographi discipulus” је изразио сумњу о Краловодворском рукопису и примећује у њему сличност са српским песмама које је издао Вук Стефановић Караџић 1815. године. На знакове српског народног песништва у Рукопису, указује и Ватрослав Јагић. (8)

Назван је ”Краловодворски” по  месту Dvůr Králové nad Labem где је пронађен, а уобичајена скраћеница којом се означава  је R.K.

Докази који потврђују да је у питању фалсификат леже у озбиљним историјским нетачностима и културно историјским анахронизмима. (9)

О Краледворским и Зеленохорским рукописима писала је и историчарка др Павлина Рихтерова (Pavlína Rychterová), члан Чешке али и Аустријске академије наука, у раду под насловом  ”The Manuscripts of Grünberg and Königinhof: Romantic Lies about the Glorious Past of the Czech Nation” (10)

”Када је откриће  рукописа најављено 16. септембра 1817, то је изазвало праву сензацију у друштвеним круговима Прага заинтересованих за чешку па према томе и словенску књижевност и језике.

Откриће је изазвало широко интересовање и изван граница Чешке, посебно на словенском ¬ говорном подручју. Песме и поеме које приказују херојске и поетске епохе чешке праисторије постале су веома брзо средство за потпуно нову формулацију друштвеног идентитета заснованог на језику и националности.

Појава псеудо ¬средњовековне поезије на народном језику је подстакнута са неколико кључних фактора.

Постојао је круг научника који су у последњој трећини 18. века, под руководством Јозефа Добровског,  установили историјско, лингвистичко и књижевно истраживање у словенским језицима. Током неколико деценија прикупили су одређену количину података који су били довољни не само за разумевање средњовековних текстова, већ и за њихово добро опонашање. Други кључни фактор био је покровитељство и посвећеност утицајних представника провинцијског племства, који су у то време тражили нове могућности артикулисања сопственог идентитета унутар хабсбуршке монархије” пише Павлина Рихтерова.

У изради овог фалсификата учестовали су  Вацлав Ханка и Јосеф Јунгман, а највероватније и Јозеф Линда.

”У својој каснијој каријери Ханка је измишљао много прича о свом претходном животу у најбољем стилу романтичара, представљајући себе као природно талентованог патриотског самоуког Славенофила. Чак ни његови савременици нису били сигурни да ли су приче које је испричао о свом детињству и младости имале неког стварног основа. (…) Још један који је фалсификовао своју прошлост био је Јосеф Јунгман,” пише Павлина Рихтерова о Ханки и Јунгману.

”Откриће фрагмента рукописа Вацлав Ханка је инсценирао у кругу својих пријатеља и подржаваоца у родном крају, Двору Краловом, гдје је био у блиском контакту са својим бившим колегом студентом, општинским адвокатом Јаном Скленичком (Jan Sklenička). Вероватно је Ханку увео у друштво локалних достојанственика чији су чланови постали очевици открића рукописа у келији торња деканата 16. септембра 1817. године. Ови људи су препричавали “причу о открићу” и потврђивали својим ауторитетом аутентичност рукописа изнова и изнова, током наредних деценија. Ханка је добио рукопис од општине као донацију и одмах је почело да ради на његовој промоцији. (…)

”Већина “средњовековних” чешких песама које чине садржај рукописа су израдили Ханка и његов сарадник, писац и песник Јозеф Линда и преводилац и специјалиста у лингвистици, Јозеф Јунгман (Josef Jungmann) , који је био једну генерацију старији. Ниједан од њих није никада признао своје ауторство, али то произилази из карактера текстова Рукописа, чији језик и стил одговарају њиховим другим делима. Преобликовање песама у древни облик језика било је очигледно плод заједничког рада, такође. Да би то урадили, аутори су користили и знање средњовековног чешког језика Добровског (сви су били његови ученици) и њихових сопствених студија на словенским језицима. Текстови садрже многе неологизме, неуобичајене спојеве, русизме и друге славизме које су и Ханка и Јунгман волели да користе у својим радовима, а посебно у преводима. Поред Ханке који је вероватно био једини “писар”, неко други је учествовао у продукцији рукописа, његов пријатељ, сликар и рестауратор средњовековних слика Франтишек Хорчичка (František Horčička) , који је имао значајно искуство у древним сликарским техникама (рестаурирао је ретке слике мајстора Теодорика из капеле св. Крста у дворцу Карлштајн). Он је био тај који је нацртао богато украшене псеудосредњовековне  иницијале у рукопису. Утисак аутентичности појачан је концепцијом рукописа као случајно сачуваног фрагмента изворно опсежнијег кодекса. “Сачувани” рукопис представља скуп од дванаест слободних листова пергамента  са 13 комплетних и једном некомплетном поемом,  где прва композиција нема почетак а следећи текст је означен као Поглавље 26, свезак три. (…)

Рукопис је у своје време био високо цењен због своје уметничке вредности. Фини иницијали са оригиналним графичким дизајном и бојама нису имали паралелу ни у једном другом средњовековном рукопису и одвели су чешке стручњаке за палеографију и кодикологију у теорију специфичне школе писања и сликања у Чешкој у десетом до четрнаестом веку. Ова идеја трајала дуго јер је потпомогнута од стране Ханке са више мањих фалсификата: уписао је у оригиналне средњовековне рукописе Чешка имена фиктивних писара и илуминатора. Један од фалсификата налази се у богато украшеном бревијару из друге половине 14. века века који је направљен на двору Карла IV. (Prague, Národní knihovna, XIII A 12). Кодекс је 1826. поклоњен Чешкој музејској Библиотрци којом је управљао Ханка. Већину имагинарних уметника је измислио Ханка користећи списак прашких трговаца који су постојали од 14. до 15. века, тако да су се „ потписи “ у кодексима сложили са стварним лицима и занатлијским породицама. Фалсификати су могли бити откривени само пажљивим палеографским прегледом који је био далеко од лаког до краја 1860-их. Било је мало стручњака за палеографију а Ханка, који је био библиотекар музеја сам је одлучивао о томе коме ће дати рукописе за гледање. Пажљиво је бирао своје посетиоце а понекад се ослањао на стране научнике који су мало знали о средњовековној рукописној продукцији Чешког порекла и својим ауторитетом подржали аутентичност фалсификата.”

Занимљиво је да је Јозеф Линда посредно признао своје учешће у овом фалсификаторском подухвату.

”Јосеф Линда је оставио иза себе “књижевно” признање: 1823. године укључио је две песме из Краловодворског рукописа у антологију својих дела, у којима је изјавио да је све у њој његово искључиво власништво,” пише о овоме Павлина Рихтерова.

Међутим, Краледворски рукопис није био први Ханкин фалсификат, а као што ћемо видети ни последњи.

”Амбициозност читавог подухвата далеко је надмашила претходни успешан покушај да се јавно протури књижевни фалсификат. Рукопис Вишеградске песме из 1816. године, датиран приближно у прву половину 13. века.

Ханкин близак пријатељ, писац, новинар и највероватније “саучесник” у свим каснијим фалсификатима, Јозеф Линда (Jozef Linda), је наводно открио пергамент у некој древној лисници за коју каже да је користио као ослонац свом столу код куће. Ова бизарна прича сугерише да кривотворење није било озбиљно, иако је успело. У случају Кралеводворског рукописа, изванредни организатор Вацлав Ханка није ништа препустио случају.”

Зеленогорски рукопис (Zelenohorský rukopis), је још један лажни чешки историјски рукопис. Послат је 1818. године анонимно из замка  Zelená Hora, по коме је и добио име, Фрнтишку Антонину Коловрату (František Antonín Kolovrat) за новоосновани чешки музеј. До 1859. године је носио назив Libušin Soud.Скраћено се означава са RZ или LS, а састоји од два дволиста пергамента, односно осам страна текста. Садржи делове две песме, и то 9 последњих стихова песме Sněm и 112 стихова Libušin soud. Писан је писмом и језиком који покушавају да имитирају карактер писма и језика IX—X века. (11)

О Зеленохорском рукопису др Павлина Рихтерова, у истом раду, пише следеће:

”Поново је у питању фрагмент рукописа, много краћи (четири пергаментна листа), који садржи поетску композицију која приказује улогу принцезе Либуше (Libuše) у спору између два брата (племића) над наслеђем.”

Аутори текста су очигледно исти они који су аутори Краледворског рукописа: Између осталог, у оба рукописа постоје веома слични стилски извори инспирације (Слово о Игоровом походу, Милтонов Изгубљени рај и Шатобријанова Атала, оба у преводу Јосефа Јунгмана), а текст је писан у десетерцу који су типичан за српску поезију. У Чешкој средњовековној поезији није документован, али у време израде рукописа Ханка је објавио избор чешких превода из збирки Вука Стефановића Караџића, поступајући на исти начин као и са Зеленогорским рукописом. Прича о “Либушином суду” је узета од стране аутора из епа Јохана Готфрида Хердера (Johann Gottfried Herder) Die Fürstentafel, , са неким упадљивим иновацијама у односу на Хердеров текст и средњовековне хронике из којих је Хердер преузео причу. (…)

Поента приче је дакле да пружи доказе о постојању напредног прехришћанског Словенског социјалног система (писани закон, “демократска” владајућа структура), много супериорнијег од “немачког” друштвеног система меровиншке и каролиншке епохе.

Као што је Краледворски рукопис славио митске претке утицајних породица Штернберк и Валенштајн (Šternberk and Wallenstein) , (песме Jaroslav and Beneš Heřmanóv), Зеленогорски рукопис створио је линију од осмог века за друге чешке племићке породице, пре свега ништа мање утицајну породицу Лобкович (Lobkovic): Протагонисти приче, браћа која се свађају, долазе из те породице. (…)

Зеленогорски рукопис  за разлику од текстова Кралеводворског рукописа, у суштини је значио потребу да се препише рана чешка историја у целини. Текстови Зеленогорског рукописа “открили” су да су закључци Јозефа Добровског о раној словенској култури били потпуно погрешни. У свом Geschichte der böhmischen Sprache Добровски је (исправно) изјавио је да је било немогуће добити било какве информације о словенском друштвеном систему и образовању из времена пре византијске мисије, јер је то било друштво без писане културе.”

Да је реч о фалсификату, открио је управо Добровски, Ханкин и Јунгманов учитељ.

”Фрагмент пергамента је послат Јозефу Добровском ради његовог мишљења, и велика слика чешке и словенске праисторије, толико различита од његових налаза, и изнад свега фантастични језик и писмо у рукопису, изазвали су његову сумњу. (…)

Јосеф Јунгман је објавио текст Зеленогорског рукописа у Прагу. Добровски је одговорио оштрим критикама у Archiv für Geschichte, Statistik, Literatur und Kunst и у Wiener Jahrbücher der Literatur, где је открио да је модел за Зеленогорски рукопис текст Краловодворског рукописа и означио је Ханку, Линду и Јунгмана као ауторе фалсификата.”

О томе какав утицај на друштво и појединца имају овакви фалсификати очигледно је из речи Сватоплука Чеха:

“За Краледворски рукопис бисмо урадили било шта на свету”, подсетио је песник Сватоплук Чех  (Svatopluk Čech) на своје студентске године испуњене “културним” ривалством са немачким студентима у прашкој гимназији: “И то је за нас био  прави паладијон, наш највећи понос и најмоћније оружје против немачких другова, кад год су се хвалили духовном супериорношћу свог народа над нашим. У многим другим стварима смо морали да признамо, макар у духу, са болом, исправност њиховог резоновања, али постојало је једно оружје које нам је увек помогало да избегнемо невољу: драгоцени “Рукописи.”

Наводну аутентичност поменутих Рукописа  Вацлав Ханка је покушао да поткрепи додатним фалсификатима.

”Фалсификати произведени у 1820-им и 1840-тим годинама у радионици Вацлава Ханке учинили су критику два Рукописа веома тешком. Сви су они створени као подршка његовој аутентичности и стога је било неопходно да се сваки од њих одвојено открије. Први од фалсификата “подршке”  је уједно последње књижевно кривотворење од стране Ханкине групе. Тзв. Љубавна песма краља Вацлава II је откривена 1819. године у прашкој Универзитетској библиотеци од стране писца Ј.В. Цимермана (J.W. Zimmerman). У то време, библиотека је за кратко време запослила Јозефа Линду, који је највероватније усмерио Цимермана на “откриће”. Песма је била на слободном свеску пергамента и њен карактер је датиран у крај тринаестог века. Ханка је тврдио да је аутор Краљ Вацлав II ( 1278-1305).

Закључни доказ да је Љубавна песма била лажна изнео је тек 1857. Јулиус Фејфалик (Julius Fejfalik), који је одредио изворе: Погрешна издања немачке средњовековне поезије из 1794. и 1803. Накнадни хемијски тест пергамента и мастила доказао је да је у питању кривотворење без икакве сумње. Јулиус Фејфалик је одмах након тога жестоко оспорио аутентичност Краледворског рукописа. (…)

Сва Ханкина каснија кривотворења су претежно филолошка и била су углавном докази о средњовековне Чешке идиосинкретике типизоване Краледворским и Зеленогорским рукописима. Најважнији од низа понекад кратких фалсификата у различитим средњовековним рукописима које је поседовао чешки Музеј, био је фрагмент Јеванђеља по Јовану. Лабави пергаментни лист са латинским текстом датиран у десети век  је “откривен” од стране Ханке на подигнутој унутрашњој страни корица књиге из шеснаестог века. Он је између редова аутентичног латинског текста убацио чешки превод датиран у исти период. Као и у случају Љубавне Песме, фалсификат је открио Добровски, који је поново спречио његово објављивање. Еванђеље је објављено тек након његове смрти 1829. године.

Ханкина следећа лажирања, тзв. ¬ Речи у речнику Mater verborum, било је такође веома тешко разоткрити,” пише Павлина Рихтерова.

”Калевала, званично названа и призната као национални еп Финске, је књига стихова на финском језику коју је саставио лекар и колекционар фолклора Елијас Ленрот (Elias Lönnrot)  на основу традиционалних песама народне поезије коју је записао међу неписменим певачима у источној Финској и руској Карелији између касних 1820-их и раних 1840-их. Књига је први пут објављена 1835. године, али након новог прикупљачког путовања и добијања додатног материјале од својих  колега сакупљача, Ленрот  је саставио проширену верзију која је изашла 1849. године,” пише професор Перти Антонен (Pertti Anttonen) са Универзитета Источне Финске (University of Eastern Finland). (12)

”Од њеног објављивања, о Калевали се расправљало у смислу колико је она тачна као представа и рефлексија усмене традиције. Дебата се углавном тицала Ленротове уредничке улоге у компилацији епа и до које мере су његови уреднички избори и текстуалне праксе компромитовале аутентичност епа. Након објављивања, Калевала је примљена уз велико признање и прослављена као откриће и рестаурација древног народног епа који је временом разбијен на комаде и преживио у облику фрагмената у усменој традицији. У складу са савременим романтичним погледима, веровало се да је јединствена књижевна форма коју је Ленрот дао својим прикупљеним материјалима представила еп у његовом изворном облику. Касније, међутим, идеја о Калевали као истинском народном епу, кад је у питању облик и садржај, замењена је гледањем на њега као на књижевну интерпретацију усмене народне поезије, као на “Ленротов еп.” (…)

Као таква, дошло је до тога да буде виђена као фундаментално различита од изворних материјала и традиције усмене поезије коју наводно приказује. (…)

Најжешћи критичар Калевале био је Карл Аксел Готлунд (Carl Axel Gottlund), један од оригиналних Турку романтичара, страствени колекционар фолклора посебно у области Финскоген (Finnskogen) у западној Шведској и особа која је првобитно дошла на идеју финског епа. Готлунд је гледао на Калевалу као Ленротов књижевни рад а не као народни еп. (…)

Готлундова критика против Ленрота и Калевале била је изузетна по својој оштрини, али, што је занимљиво, једна од његових главних тачака постала је од централне важности за многе касније генерације научника који су расправљали и вредновали Калевалину етнографску вредност, као приказа традиционалне усмене поезије. (…)

Већина, ако не и сви, научници који се баве финским фолклорним студијама заузели су критички став према епу на основу тога што се разликовао од оригиналних народних песама и по садржају и по дужини. Заправо, ова разлика је постала главно питање у дебати о аутентичности Калевале, и од фундаменталног значаја за научни идентитет академских студија фолклора у Финској. (…)

Приликом разврставања додатних колекција након што је прво издање штампано, Ленрот  је писао онима који су сумњали у народно порекло његових материјала да ће предати сва оригинална документа Финском књижевном друштву. То је, међутим, урадио тек четири деценије касније, 1874. (…)

Према Вејне Кауконену (Väinö Kaukonen), 33% редова у епу подудара се са оригиналним текстовима, док је Ленрот  променио правопис, језик и метрички стих у 50% редова. Ленрот је написао 14% редова користећи одабране елементе из народних песама, а 3% су оне које је Ленрот сам саставио или за које изгледа да немају еквивалент у изворима. (…)

Наука о народној поезији и митологији одбацила је Калевалу као поуздан етнографски извор, због многих одступања од изворних народних песама. Ленротов еп је признат углавном као књижевно достигнуће од националног значаја. Јулијус Крон (Julius Krohn), на пример, наводи у уводу своје књиге Suomen suvun pakanallinen jumalanpalvelus (Паганско обожавање финских народа, постхумно објављене 1894.) , да ће “са естетског гледишта Калевала увек бити камен темељац наше књижевности, али за научна истраживања је сасвим бескорисна, чак и обманљива.”

Алан Дандес (Alan Dundes), амерички фолклориста и професор антропологије на Универзитету Калифорније у Берклију, пише у свом чланку из 1985. године о Калевали као случају псеудофолклора.

”Дандес се враћа на концепт псеудофолклора који је педесетих година прошлог века сковао његов учитељ Ричард Дорсон (Richard Dorson)… Цитирајући Дорсона, Дандес дефинише псеудофолклор као “презентацију лажних и синтетичких списа под тврдњом да су они прави фолклор”. Као и Дорсон, Дандес изједначава псеудофолклор са кројењем, измишљањем, лажирањем, манипулацијом и фалсификовањем, и смешта га у комбиновање различитих верзија и израду композитних текстова, у фалсификовање добијених података, у дотеривање, у уљепшавање и разраду усмених материјала, као и у наметање литерарних критеријума усменој грађи. Псеудофолклор се састоји од погрешног представљања и лажних тврдњи о аутентичности. (…)

Разлог за ову обману према Дандесу је фински национализам. (…) Дандес такође наводи примедбу Мартија Хавија (Martti Haavio) о томе да га је Карл Крон (Kaarle Krohn) учио да је ”Калевала искрено и отворено говорећи јасан фалсификат“.

Оно због чега смо навели и пример Калевале јесте мотив Елија Ленрота за њено састављање.

”У фебруару 1834. године, када је уређивао и упоређивао своје прикупљене материјале за минијатурне епове који су претходили Калевали, написао је да се “у мени пробудила жеља да се они организују и унификују, да из финске митологије извадим нешто што одговара исландској Еди.” Он је такође видео ово као подухват који би требало да укључи више од једне особе, “јер ће наши потомци вероватно ценити такву збирку онолико високо колико готске нације поштују Еду или Грци и Римљани, ако не Хомера, барем Хесиода”. (12)

Дакле, и овде имамо као мотив надметање са другим народима.

Од више примера који постоје  још ћемо само поменути фалсификате Абрахама Фирковича (Аврагъам Фиркович) којима је покушао да ”помери” досељавање караитских Јевреја на Крим у време пре Христа (пре нове ере). Мит је покушао да створи фалсификовањем надгробних натписа на кримском јеврејско-караитском гробљу заједно са другим лажним доказима попут тзв. Дербенд документа нађеног у оквиру тзв. Дарбенд свитка Торе, 

О овоме је писао професор Дан Шапира (Dan Shapira) са Универзитета Бар Илан (Bar-Ilan University) у Израелу.

Погледајмо најпре шта, између осталог, каже о поменутом тзв. Дарбенд документу.

”Садржај овог “документа”, који је очигледно Фиркович написао сам, је сензационалан: он говоре о Јеврејима из Јудеје који су дошли у помоћ својој израиљској браћи у Самарији и одведени са њима у асирско заточеништво. Ту су научили Медијски језик (аутор “документа” је мислио да је “Медијски” нека врста Азери језика), а затим им је Камбиз дао Крим као поклон и они уче локалне људе њиховом “Медијском”. Зато кримски Татари говоре онако како говоре. Онда се Хазари у овом “документу” појављују на сцени: кнез Владимир Свети моли караитског кнеза Давида Кримског да му пошаље рабине (овај мотив је очигледно узет из руске Примарне хронике, са погрешним датумом као што је уобичајено у 1840-им),и тако даље. Ова измишљотина постала је један од камена темељаца Фирковичевих теорија –  заједно са натписима са надгробних споменика са Крима, где је Фиркович “пронашао” гробове људи поменутих у овом тексту и кривотворио колофоне и маргиналије, наводно написане од стране људи сахрањених у Чуфут калеу (Çufut-Qal‘eh) и Мангупу, у прилично старим библијским рукописима које је заправо прикупио на разним местима 1840-их.”

О кривотворењу поменутих натписа професор Шапира пише следеће:

‘‘Постоје 564 натписа са гробља Чуфут кале (Çufut-Qal’eh). Од оних који су објављени, на подручју гробља још увек постоји њих око четири стотине; од тада је изгубљено неколико десетина, а неколико их никада није ни постојало, већ их је Фиркович створио само “на папиру”. У неколико случајева, он је створио “двојнике” истог натписа објављујући их два пута и приписујући их различитим датумима , са празнинама од стотине година. Међу онима који су објављени, око 160 – око трећине свих – имају датум формиран од стихова Јеврејске Библије  (хронограм); скоро све ове постојеће надгробне споменике објавио је Фиркович. Ове натписе карактерише чињеница да бројање датума зависи од чисто произвољног избора речи чија се слова рачунају. Јеврејска слова се користе и као цифре; h / ה , када се појављује као прво слово у датуму, означава 5000 , док d / ד , означава 4000 ; t / ת , означава 400 ; š / ש , означава 300 ; r / ר , означава 200 , и k / ק , je 100 . На пример, hšlg / השלג значи 5000 (h) + 300 ( š) + 30 (l) + 3 (g), то јест, 5333. Међутим, хебрејска слова х / ה и т / ת понекад су врло слична у писању, а у многим случајевима Фиркович је променио h у t,  добивши тако 600  година више од стварног датума: t се не може рачунати за хиљаде, за разлику од h; ако h није прва цифра датума, читалац треба да претпостави да су хиљаде једноставно имплициране, иако нису назначене; hšlg / השלג промењен у tšlg / תשלג постаје 400 + 300 + 30 + 3 , дакле 733 , а на читаоцу је да одлучи о миленијуму. Други пример: ht значи 5400 (= 1639/40 наше ере), где h означава хиљаде; 1839/40 била је јеврејска година htr / 5600 ; промењени датум tt би био једнак 800 и без хиљаду би припадао бившем јеврејском миленијуму, години 1039/40 наше ере. Датуми који почињу са hk припадају годинама после 1339/40 ; датуми који почињу са hr припадају годинама после 1439/40 ; датуми који почињу са hš припадају годинама након 1539/40. Међу надгробним натписима које је Фирковиц објавио и који још постоје, датираним уобичајеним начином замене хебрејских слова за датуме, 124 имају датум који почиње са ht (5400 или 400); 33 са tt (800); 2 почињу са hr (5200 или 200); 12 са tr (600); 19 са hš (5300 или 300); 46 почињу са tš (700); 81 почињу са tk (500); један (и можда још два) који почиње са hk (5100 или 100). На овај начин, Фиркович је променио датуме смрти многих десетина кримских Јевреја од седамнаестог-осамнаестог на седми до дванаести век, што је потпорило његове идеје о караитској историји на полуострву. (…)

У неколико случајева, Фиркович је објавио натписе који су мењали имена покојника или делове датума, додајући или прескачући речи или чак целе редове, али само у неколико случајева Фирковиц  је(или његов сарадник) створио потпуно нови натпис.Фирковиц је створио композитне везе између особа чије је гробне натписе изменио и кривотворио, снабдевајући их новим биографијама, приписујући им књиге које никада нису написали, и, у многим случајевима, кривотворећи на библијским свитцима њихове потписе и текстове које су наводно они написали.”

О Фирковичевим мотивима професор Дан Шапира пише следеће:

”Нова “сепаратистичка” верзија источноевропске караитске митологије коју је конструисао Фирковиц (и, делимично, поменути Султански и други), тврди да се порекло источноевропских караита разликује од оног осталих Јевреја. Овај мит се заснива на тексту “Дербендових и Мејелисових докумената ” и на доказима кривотворених надгробних натписа из Чуфут калеа и Мангупа . Према овом миту, источноевропски караити су древни огранак Јевреја из Јудеје и Израела – не изгубљених племена! – који нису, одвојени од остатка Израела у осмом веку пре нове ере, имали контакте са остатком Јевреја све до 1000. године нове ере. Дакле, њих не би требало окривљавати за Исусову смрт, и нису били морално искварени Талмудом и другим јересима из периода  Другог храма – понављајући старе страхове Караита који живе у хришћанским областима.”

Аутор: Димитрије Марковић

Коришћена литература:

1) Feder, Kenneth L. Frauds, myths, and mysteries : science and pseudoscience in archaeology / Kenneth L. Feder, Central Connecticut State University.—Eighth edition.2014, стр. 47-48
2) исто, стр. 65 – 66
3) исто, стр. 71-83
4) https://www.britannica.com/topic/Piltdown-man
5) https://books.google.rs/books?id=iNdAAQAAMAAJ&pg=RA6-PA75&lpg=RA6-PA75&dq=%E2%80%9CStarobyl%C3%A9+n%C3%A1pisy+na+kremnickom+pohor%C3%AD%E2%80%9C.&source=bl&ots=kQYHHDy29x&sig=ACfU3U3vTrFE7Nu4bsGPzEB5IhvE6Xh2mQ&hl=sr&sa=X&ved=2ahUKEwiclLXzgPz0AhWPQ_EDHXzKAbMQ6AF6BAgdEAM#v=onepage&q=%E2%80%9CStarobyl%C3%A9%20n%C3%A1pisy%20na%20kremnickom%20pohor%C3%AD%E2%80%9C.&f=false
6) UHLÁR, V.: Velestúr a názvy odvodené zo slova tur, KULTÚRA SLOVA — ROČNÍK 22 — ČÍSLO 4, стр. 111-112
7) https://www.sme.sk/c/3436326/vrch-velestur-laka-okultistov.html
8) Kralodvorský rukopis. In Ottův slovník naučný XV, pp. 44 – 56
9) Ottův slovník naučný nové doby, Praha 1935, Dodatky k velikému Ottovu slovníku naučnému (díl III., svazek 2.), стр. 817
10) Manufacturing a Past for the Present Forgery and Authenticity in Medievalist Texts and Objects in Nineteenth-Century Europe, National Cultivation of Culture, Volume: 7, Brill 2015 стр. 1-30
11) Zelenohorský rukopis. In Ottův slovník naučný XXVII, pp. 529 – 534
!2) Manufacturing a Past for the Present Forgery and Authenticity in Medievalist Texts and Objects in Nineteenth-Century Europe, National Cultivation of Culture, Volume: 7, Brill 2015 стр. 56-80
13) исто, On Firkowicz, Forgeries and Forging Jewish Identities, Dan D.Y. Shapira стр. 156-169

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s