Неопаганизам у Србији и спрега са псеудоисторијом

Весна Пешић уз скулпуру паганског бога

Важан сегмент у процесу наметања нове парадигме од стране лажинаучника представља и ширење неопаганизма.
Лажиисторија и неопаганизам се међусобно преплићу, што је лако уочити анализом рада псеудоисторичара и неопаганских организација и појединаца.

Код нас, међу главне пропагаторе псеудоисторије а посредно или непосредно и неопаганизма спадају Весна Пешић, Горан Шарић, Александар Шаргић и Игор Милосављевић (”Србија Глобал” и ”Трибал Глобал”), Драган Јовановић, Предраг Ђурић и Удружење грађана ”Милош С. Милојевић” итд. а међу њих је спадао и Јован И. Деретић.

(Више о њиховом деловању можете прочитати у књизи ”Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква”)

На спрегу између псеудоисторије и неопаганизма указује се и у документарном филму „Буђење – пронађи веру предака“ али су је уочили и наши научници:
„Ваља истаћи да је нарочито занимљив однос псеудоисторичара и њихових присташа према паганској историји Срба. Како је написао Радован Пилиповић у приказу моје књиге Срби пре Адама и после њега, они су ,,у трагању за сопственим коренима и духовним упориштем стављени на несрећан избор између отворене репаганизације (усхићење словенским пантеоном) и неумерене националне глорификације“, пише проф. др Радивој Радић. (1)
Турбо-фолк историчари пропагирају паганизам, док истовремено новопагани пропагирају турбо-фолк историју.
Урушавање поверења у Цркву и удаљавање од православља је процес који тече истовремено и преплиће са процесом урушавања поверења у историјску науку и води ка циљу урушавања националног идентитета.
Као што ћемо видети у овом поглављу, све турбо- фолк историчаре без изузетка карактерише не само искривљавање историје Цркве него и различита јеретичка учења и рехабилитација многобоштва.
Како тема новопаганизма захтева посебну обраду овде ћемо указати само на неке основне карактеристике ове појаве, изнети неке основне информације и указати на везу са псеудоисторијом.
Оно што је заједничко за новопагане у словенским земљама, укључујући и Србију, јесте коришћење термина „родна вера“ или „родноверје“, који потиче из Русије. Осим ових неопаганских група („родноверци“) постоје и они који су у вези са западним неопаганизмом.
„ССО СРВ (Савез словенских заједница словенске завичајне вере, примедба Д. М.) је једна од највећих организација новопагана која постоји од 1997. године и има центар у Калуги, где живи њен идеолошки инспиратор и творац, Вадим Казаков. По свему судећи он је био тај који је увео појам „родноверје“ у употребу да означи свој облик неопаганизма,“ пише Владислав Туљанов (Тулянов Владислав Андреевич). (2)
У Србији је 2011. године основана Међународна паганска федерација Србије, испостава Међународне паганске федерације (MPF) са седиштем у Енглеској, која је основана са циљем да „помогне и подржи Пагане широм света“ као и да се бави „образовањем и промоцијом Паганизма на светском нивоу“. „Приметна је жеља да се укључи оно што је домаће, али предсловенско- балканско (нпр. Винча). Мада се наглашава да је група религијски, а не магијски покрет, присутни су и елементи карактеристични за ритуалну магију, али и за њу ејџ као културни феномен: радионице тарота, читања кристала, руна итд. Годишњи круг прати и соларни и лунарни календар, као и тзв. хтонски (година почиње 1. фебруара), а постоји и „стеларни” (који се не обележава посебно).“ пише др Немања Радуловић о овој Федерацији. (3)
„Као прва родноверна група може се узети Свевлад, основан 2002. … Већ и летимичан поглед на текстове у зборнику и на сајту показује да реч није чак ни о дилентатизму, већ о псеудонауци. Велесова књига се користи као изворни текст, позива се на континуитет винчанске цивилизације и Срба, указује се на велику берлинско-бечко-универзитетску заверу против података о Словенима, цитирају се Салинас Прајс, Милош Милојевић, Радивоје Пешић, Александар Асов (ноторни фалсификатор словенских старина, кога је чак осудила и једна руска родноверна општина). Свевлад заправо пружа симулацију науке – фусноте, резимеи, назив „научни скуп” само имитрају праву методологију; озбиљни текстови признатих научника стављени су заједно са мистификацијама, што овим другим треба да прибави легитимитет,“ пише даље Радуловић.
Подразумева се, на интернет презентацији “Свевлада“ могу се наћи и текстови Момира Јовића, Симе Лукиног- Лазића, Илије Живанчевића, Драгољуба Антића и других турбо- фолк историчара.
Удружење родноверних Србије „Старославци“ основано је у Београду 2012. године један од циљева им је „оснивање огранака удружења у свим већим градовима Србије“. (4) Ево како „ Старославци“ описују покрштавање Словена:
„Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. … Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ. … Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима. … Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. … Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили.“ (5)
Опште је познато да су Константин, у монаштву прозван Ћирило, и његов брат Методије кренули у Моравску на молбу моравског кнеза Растислава, о чему читамо и у њиховом житију: „ Моравски кнез Ростислав одржа веће са својим кнезовима и са свим народом Моравским о томе да се пошаљу грчком цару Михаилу изасланици са молбом, да им пошаље хришћанске учитеље. На већу би решено да се изасланици пошаљу са оваквом поруком: Наш народ је одбацио незнабоштво и држи хришћански закон. Само у нас нема таквог учитеља који би нам веру Христову објаснио на нашем језику. Видећи то, друге земље (словенске) пожелеће да иду за нама. С обзиром на то, господару, пошаљи нам таквог епископа и учитеља: од вас у све земље добри закон исходи. … После тога Константин заједно са братом Методијем и ученицима крену у словенске земље. Цар им даде за пут све неопходне ствари… Тако света браћа проведоше четрдесет месеци у Моравији, путујући из места у место, и свуда проповедајући на словенском језику. … Оснивајући школе за словенску децу, они су стекли много ученика, готових да буду добри учитељи и достојни свештенослужитељи у своме народу. „
„Као извор података за стварање митологије други живот је дочекала и полузаборављена збирка Милоша Милојевића“, пише о старославцима др Немања Радуловић.
И код пагана, као и код турбо-фолк историчара календар заузима посебно место. Тако према „Родноверном календару за 7528.(2020)“ који издаје Удружење родноверних Србије „Старославци“, Нова година почиње 23. децембра, а тада ова секта слави и празник „Божић-Сварожић“, а у њиховом календару су још и овакви „празници“: Светковине паса – Пасји дани, Светковине коња – Коњски дани, Мишји дани – сечковске задушнице, Светковине медведа – Мечкин дан, Кокошији Божић и слично.
У опису фотографије која прати Светковине паса између осталог, стоји: „Пасји дани почињу данас и трају пет дана (мада постоји могућност да су трајали и седам дана). Наиме, на овај празник био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају псе. … Из тог периода остала је изрека: „прошао к’о пас на Василицу“ – што значи страдао.“
Циљ хришћанског живота је уподобљавање Богу: „Будите, дакле, ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт.5,48). Светитељи су они који су који љубећи Господа и Спаса нашег Исуса Христа држали Његове заповести (Јн. 14, 15) и постигли циљ хришћанског живота, због чега осим Господњих и Богородичиних празника имамо и празнике посвећене светим Божијим угодницима. Као такви, они су наши молитвени посредници пред Господом, али истовремено и узор који следимо на нашем духовном путу.
У светлости претходно реченог поставља се питање сврхе и смисла празновања паса, коња, мишева, мечки, кокошки итд. од стране новопагана? Посебан одговор захтева питање начина на који се празнују – мучењем животиња.
О њиховом дочеку Нове године у шуми на Кошутњаку писао је и један дневни лист: Нову годину су дочекали уз „храну, пиће, секиру и буздоване“ а ватру су прескакали како би „прочистили ум и тело“. ( 6)
На дан јесење равнодневнице, када ови многобошци прослављају „ Радогостов дан“, одржано је и прво новопаганско венчање у Србији, негде у шуми, како се може закључити на основу фотографије. (7)
Ова група новопагана покушава да присвоји манастир Рођења Пресвете Богородице коме припада тзв. Тршка црква. Наиме, на њиховој страници на крају текста у коме се пише о овој цркви налазимо закључак да је „Тршка црква грађена на темељима старијег и много већег објекта највероватније старословенског – многобожачког. Не може се са сигурношћу рећи ком словенском божанству је припадало светилиште“, док о грифонима, које осим на Тршкој цркви можемо да видимо на још неким манастирским црквама из Немањићког периода (Високи Дечани, Студеница, Милешева) кажу: „У родноверју, бог Симаргл (Огњебог) често је представљен као грифон тј. као крилато биће „симург“ чије се порекло везује за Персију и Скитију. Симаргл је бог кућног огњишта, дома, заштитник породице. Симаргл је бог свете ватре коју су наши преци палили за време обреда.“
Исту цркву присваја и турбо- фолк историчар Синиша Огњановић (Тодор Пештерски) који је представља као „староведскки храм“ који је, како он каже, „сигурно преко две хиљаде година стар“. Посебно скреће пажњу на троугао за који каже да представља пирамиду, док унутар тог троугла види, између осталог, и мали „ васионски брод“. Као и новопагани бави се грифонима и и животињским и другим облицима уклесаним у камену темеља цркве.
Како је Тршка црква споменик културе под заштитом државе из тога следи да је била предмет интересовања стручњака из одговарајућих области који су о свим релевантним питањима у вези са њом донели свој суд. Ово истовремено значи да није тешко наћи неопходне податке о њој.
„Тршка црква подигнута је уз трг – уобичајени средњовековни назив за место куповине и продаје, попут данашње пијаце. Трг је дао име селу, а тај назив пренео се и на цркву, која је гласовном променом постала Тршка. …Податак из 1734. изричито наводи да је подигнута 1274, што одговара изгледу њене архитектуре и каменог украса. Њена посебност лежи у томе што је подигнута најсеверније од малобројних очуваних грађевина рашке стилске групе, чији су ктитори по правилу били владари или архиепископи. О њеном ктитору нема података. Првобитно је била посвећена Светом Николи, а данас Богородици, а промена патрона указује на прекид у њеном литургијском трајању. Невелика је и једнобродна, са куполом на коцкастом постољу, грађена каменом и украшена фигурама лавова и грифона на западном порталу, као Студеница или Милешева“, каже се о овој цркви на страници Републичког завода за заштиту споменика културе.
На страници „Споменици културе у Србији“ се каже да „њен изглед, иако је доживео бројне измене, јасно показује да је црква средњовековна, а детаљна истраживања датовала су је у крај XIII века.“ (8)
Када је реч о грифонима њихово порекло ни у ком случају не можемо везивати ни за словенску митологију ни за Србе, нити за просторе на којима они живе. Грифони се јављају неколико миленијума пре првог помена о Србима или Словенима, а најпознатији грифон је, свакако, Велика сфинга у Гизи.
Када је реч о пореклу геометријских, вегетабилних и зооморфних облика који се јављају на спољашњости цркве, а које новопагани и псеудонаучници тумаче у складу са својим жељама и циљевима, најбоље је погледати неки од научних радова који се баве плиткорељефном декоративном пластиком јер је то тема која захтева посебну обраду.
„Старославци“ издају и свој часопис под називом „Слава!“ а његов главни уредник је Весна Какашевски. Током трајања проглашене пандемије корона вируса 2020. Године, Весна Какашевски објављује видео снимак на YouTube-у под насловом „Активирање магијске заштите здравља“ и под насловом „Magijska zaštita protiv aktuelnog virusa, alergija i ostalih „napadača“ naimunitet. Magical protection against Corona virus.“ (9) За оне који не разумеју енглески језик, последња реченица у преводу значи „ Магијска заштита од корона вируса“. Весна Какашевски је била и гост емисије „Ослобађање историје“ на „Народној телевизији“ а емисију је на свом YouTube каналу пренео и Радио Снага Народа ( Radio Snaga Naroda). Њена домаћица том приликом била је Весна Пешић, један од најактивнијих пропагатора не само псеудонауке него и неопаганизма. Пешићка на почетку емисије гледаоце поздравља неопаганским поздравом „Слава роду!“ који назива посебним, а касније препоручује поменути часопис који назива фантастичним и брилијантно урађеним и на друге начине пропагира неопаганизам. У овој емисији се сусрећемо са оним на шта наилазимо и код псеудоисторичара – покушај повезивања православља са неопаганизмом. (10)
На интернету и друштвеним мрежама можемо наћи немали број страница и других новопаганских група. Тако на прмер на интернет страници http://www.starisloveni.com на којој се пише о „старословенској религији, митологији, веровањима и историји“ налазимо информације о Велесовој књизи, „словенском календару“, „влесовици“, „винчанском писму“ и сл. (11)
Ту је и интернет презентација Српске родноверне жупе „Луг Велеса” која „окупља људе који желе учествовати у истраживању, очувању и обнављању словенских, и превасходно српских, обичаја, веровања и културе“ . На њиховој презентацији можемо наћи и њихов календар под називом „рожданик“ са празницима као што су јариљдан, дожињалица, крес, великдан, плодови и сл.
На интернет страници kolodar.rs, такође налазимо календар уз пратеће објашњење: „Многи од Вас верују слепо званичним објашњењима о мерењу времена , астрологији као и о зодијаку и сличним подвалама модерне науке . Ми Словени смо упали у ужас векова и страшну погибију и међусобну мржњу само због лажне историје , подметања и насилног увођења религије. Ко прочита Веде и Велесову књигу схватиће да смо ми Словени слетели на Мидгард Земљу у древној прошлости. Словени су тада себе називали Раса . Никоме се нису молили, него су Богове славили ! Нису били раби божији , него деца и унуци Богова . Бог није био свемоћно биће које кажњава ако не верујеш у њега , већ предак који је достигао ниво Творца . Творац је био Род.“ Осим о календару овде можемо наћи и информације о „старословенском хороскопу“: „Срби су до краја Првог Светског Рата користили Календар који је донекле био у складу са природом и њеним променама… Пре више од 10 000 година, Срби које су тада називали Расенима (Раси) припадали су Светој Раси Словена .“ На другом месту налазимо, између осталог, ово: „И упамтите ми Срби смо деца божија , а не раби (робови)! Дајбог је наш деда!“
Анонимни аутор ове странице нам о себи и својим активностима каже, између осталог, следеће: „Направио сам овај сајт у жељи да Вас све подсетим на ваше корене, културу, старо знање и стару веру. Нисам могао да немо посматрам како гасне сећање на наше традиције, језик, писмо и претке.
Прво што ме је подстакло на ово је љутња усмерена ка нашем школству. Знао сам све о античкој Грчкој или старом Риму , а о својим прецима и постању ништа. Теорија да смо дошли овде и пали са неба на Хелм –Балкан не пије воду. … Мало по мало докопах се до информација које су било строго чуване од свих нас током векова . … Изучио сам тоне материјала који су у данашње време, вероватно због грешака и аљкавости владара света изашле на видело.“ Веза неопаганизма са теоријама завере о „забрањеној историји“ је овде очигледна.
У вези са текстом анонимног аутора би могло да се постави више питања а нека од основних су следећа: о којим прецима то „гасне сећање“ ако знамо да су Срби хришћани дуже од једног миленијума? О ком писму? Ком језику? По којој логици су нам преци они чија имена не знамо и ближа нам је њихова вера (о којој такође не знамо довољно), а нису нам преци наши православни очеви, деде и прадеде?
„Беседа о идолопоклонству као прељуби“ Светог Владике Николаја је упућена управо хришћанима и потомцима хришћана који се окрећу обожавању идола, односно новопаганима: „Јуда као и Израиљ оскврни земљу јер чињаше прељубу с каменом и с дрветом (Јерем. 3, 9). Каква је то прељуба, коју учинише Израиљ и Јуда (тј. народ израиљски и јудејски) с каменом и дрветом? То је поклоњење идолима од камена и дрвета. Но пре овога греха они учинише један други, наиме: одвратише се од поклоњења Богу правоме, Богу живоме и јединоме. Зашто се њихово идолопоклонство назива прељубом? Зато што су они били везани првом љубави за Бога правога, за Бога живога и јединога, па су после изневерили ту љубав и предали се срцем туђим идолима од камена и дрвета. Зато Господ назива њихово идолопоклонство прељубом.
Да ли је овај укор Божји био заслужен само у оно старо време а не и у наше, и само од Израиља и Јуде а не и од хришћана? Нажалост, овај укор Божји потпуно је заслужен и данас од многих хришћана. У коме је год охладнела љубав према Богу правоме, Богу живоме и јединоме, и разгорела се ниска љубав према стварима од камена и од дрвета, према трулежним стварима и смртним створењима, тај прељубу чини, и тај навлачи онај укор Божји на себе. Тада је онај укор Божји и данас уместан као и некад, јер онда грешаху људи не познавајући Христа, а сада греше познавајући Христа.
О браћо, докле ће се вући ово мрачно идолопоклонство по земљи? Докле ће заударати земља од људске прељубе са идолима од камена и дрвета, од сребра и злата, од тела и крви? Није ли свемоћни Христос сакрушио све идоле у прашину и пепео? Зашто се сада неки сагињу и од те прашине поново праве себи богове? Због ђаволске лажи и своје сопствене самообмане.
О Господе вазнесени у врховно небо, одбрани нас од ђаволске лажи и наше сопствене самообмане. Сачувај нас од срамне прељубе са скрушеним идолима — Крстом Твојим чесним. Помози нам, Господе, да се непрестано поклањамо само Теби Богу правоме, Богу живоме и јединоме. Теби слава и хвала вавек. Амин.“
Нешто даље у тексту ћемо дати одговор на питање на који начин новопагани конструишу оно што називају „родном вером“.
Осим интернет страница, новопагани имају и велики број страница на друштвеним мрежама. Тако се нпр. на фејсбуку може наћи већи број страница и група сличних назива као што су Родноверци, Родноверје, Родна вера или Староверје, Правоверје и сл. На овим страницама можемо да наиђемо и на пропагирање неморала и блуда који су, као што је познато, били део начина живота пагана: „Раније се није постављало питање да ли је примерено појавити се го у јавности, имајући у виду да се наго тело сматрало нормалном појавом код наших предака.Они су веровали да је одећа само нуспродукт цивилизације и да је голотиња блиско повезана са магијом и њиховом способношћу да се сједине са природом.То је дакле био саствани део ритуала.Например,нага жена би кружила око колевке новорођеног детета како би истерала све демоне.
За време празника „Иван Купала“,млади људи би одлазили у шуму у потрази за цветом папрати који цвета само тог дана.Паипак,како се веровало цвет нисте млгли да нађете уколико имате одећу на себи,тако да су сви учесници одлазили у потрагу потпуно голи.Модерна наука је у међувремену доказала да ова биљка никада не цвета у правом смислу те речи,што очигледно указује на то каква је намера овог ритуала.
Неколико примера нам сведоче о томе да су масовне оргије биле део словенских прослава све до 16.века.Оне су се односиле најчешће на период после зиме,када се сматрало да сексуалне активности чисте душу човека,припремајући га за напоран рад у пољу.У оквиру ових сексуалних фестивала, мушкарци и жене би се купали заједно учествујући у ритуалним оргијама где би мушкарци симболично оплодили земљу,док би жене излагале своје гениталије ка небу призивајући кишу. …
Израз „блудница“ или ти жена слободнијег понашања,није увек имао негативну конотацију као што је рецимо то данас случај.Термин се први пут појављује негде у 7.веку и значио је да је жена још увек у потрази за иделниммужем.У 8.веку око ових жена се развијала сасвим другачија традиција у односу на савремену,што нам указује да наши преци нису имали апсолутно никаквих проблема са предбрачним сексом.Заправо,уколико је девојка била девица до пред сам брак,Шаман је био обавезан да је дефлорише дан пре венчања што се у оквиру словенских ритуала називало „девојачком купком“.“ (12)
Да овај текст, који прате фотографије нагих девојака, није написан без неког посебног циља потврђују нам примери блудничења међу новопаганима попут овога: „У селу Васенево, Шабалински округ Кировске области, постоји новопаганска заједница коју је створио А.А. Добровољски , која исповеда типични фалички култ – насилне еротске игре се одржавају око дрвеног стуба који симболизује мушки полни орган. У овом стубу , „породица“ А.А. Добровољског види манифестацију бога Рода, који се назива не другачије него „Хер“, а у чију се част одржавају и ритуалне копулације [9, стр. 24 -25]. Несумњиво, таква неопаганска пракса има најнегативнији утицај на морални карактер људи који су упали у „породицу“ А.А. Добровољског.“
Слично је, у предхришћанско време, и међу другим паганима био раширен блуд и свака врста разврата: „Небројено је пута наглашен и описан факт, како је морални ниво у грчко-римском свету у време Христово ниско стајао, како су баханалне свечаности биле учестале, како је трка једино за насладом и уживањем, природним и неприродним, била необуздана; речју, како се тело гонило и трло до његовог коначног онакажења и руинисања у служби страстима. Сви културни историци тога времена дају најнеповољнију оцену моралног стања, како Рима и Италије, тако Грчке и осталих провинција. Везувом затрпана Помпеја 79 г. сачувала је још опипљива сведочанства о тешкој неумерености и ексцесима у наслади сваке врсте у то време. Уосталом, доказе о томе ми налазимо и у књигама Новог завета. Своје савременике називао је Христос „родом злим и прељуботворним (Мт. 12, 39)“. Павле у својој посланици Коринћанима укорева ове због ужасног разврата, који је о њима био разглашен (I. Кор. 5, 1, 69-II). Апокалиптичар слика разврат Рима под именом Вавилона и вавилонске блуднице; само ово идентификовање Рима с озлоглашеним, старим Вавилоном, довољно јасно казује, какви су обичаји и какве нарави царовале у гордој престоници света у првом столећу наше верске епохе,“ пише Свети Владика Николај. (13) Сувишно је подсећати да су Содом и Гомора уништени из истог разлога (1. Мој. 19). Ово нам јасно говори где новопагани, уз садејство турбо- фолк историчара, желе да нас врате.
Новопагани се баве и продајом различитих производа повезаних са многобоштвом као што су талисмани, кумири, хороскоп- чертози, одећа са новопаганским мотивима итд. У једној од њихових продавница на фејсбуку („Сербона Талисмани“) могу се купити и језиве скулптуре њихових богова, међу којима и Сербоне, измишљене од стране турбо-фолк историчара.
„Како стара вера у великој мери није сачувана, ни у записима, ни у живој традицији, вође и идеолози „родне вере” су приступили „обнови” вере старих Словена попуњавањем празнина, путем компилирања паганских елемената народних култура са неаутентичним „реконструкцијама” Велесове књиге Јурија Мирољубова и његових следбеника. … Како су неопагански радови одређени и личним склоностима и идеолошким пројекцијама, различите обнове „старе вере” заснивају се на различитим темељима, идејама и вредносним усмерењима.“ пише Дејан Ајдачић у књизи „Перунославија“. О паганским боговима у непаганска времена. (14) У последњој реченици налазимо још једну сличност са турбо- фолк историјом – као што имамо више „ родних вера“, из разлога које наводи Ајдачић, тако, из сличних разлога, имамо и више „забрањених историја“ Срба.
Још један везивни елемент између турбо- фолк историчара и неопагана представља поменута Велесова књига, на њу се позивају и једни и други, па је неопходно да о њој кажемо неколико речи. „Велесова књига“ је по недвосмисленом ставу у научним круговима, утемељеном на научним анализама, фалсификат. Реч је о тексту на брезовим дашчицама религијског и историјског садржаја, а догађаји о којима се говори обухватају период од 7. века пре Христа до 9. века после Христа. Због свега овога се на њу, као што смо рекли, позивају истовремено и турбо- фолк историчари и неопагани. „ Велесову књигу“ је наводно 1919. године пронашао пуковник Беле армије А.Ф. Изенбек у једном уништеном домаћинству, али (наводно) није могао тачно да сети ни имена власника имања, ни његовог места, већ је касније Б. А. Ребиндер сугерисао да је то било имање Задонских у Великом Бурлуку (Великий Бурлук). Подаци о А. Ф. Изенбеку као наводном проналазачу ових дашчица потичу од Јурија Мирољубова (Ю́рий Петро́вич Миролю́бов) коме је, по његовим речима, Изенбек дозволио да изучава ове дашчице при чему му није дозволио да их износи. Оно што је важно знати јесте да, осим Ј. П. Мирољубова, дашчице нико никада није видео, чак ни њихове фотостате, нити постоје било какви докази о њиховом постојању. Педесетих година двадесетог века у часопису „Жар-птица“ у Сан Франциску, чији је уредник био Јуриј Мирољубов, објављивани су одломци из тзв. Велесове књиге, укључујући и једну фотографију текста (дашчица број 16) али ни ово, по мишљењу стручњака, није фотографија дашчице, већ цртежа или прориса.
Ј.П. Мирољубов је по струци био инжењер хемије, али је писао о темама из области (псеудо)историје, религије и митологије. Неке од књига које је написао носе наслове „Ригведа и паганизам“ (Риг-Веда и Язычество), „Руски пагански фолклор. Есеји о свакодневном животу и обичајима“ (Русский языческий фольклор. Очеркибыта и нравов), „Руска митологија. Есеји и извори“ (Русская мифология. Очерки и материалы), „Додатни извори за праисторију Руса“ (Дополнительные материалы к предыстории Русов), „Праисторија Славено-Руса“ (Предыстория Славяно-Русов), „Руски календар“ (Русский календарь) итд.
У зборнику радова „Фалсификовање историјских извора и конструкција етнократских митова“’ Одељења историјско- филолошких наука Руске академије наука, Ј.П. Мирољубов се назива „оцем класичног фалсификата“ тј. Велесове књиге.
Још једно име које је важно када се говори о тзв. Велесовој књизи је Сергеј Лесној (Серге́й Лесно́й) што је заправо псеудоним Сергеја Јаковљевича Парамонова ( Серге́й Я́ковлевич Парамо́нов). Лесној је објављивао одломке које му је слао Мирољубов и он је, заправо, аутор назива „Велесова књига“.
Сергеј Лесној, односно, Сергеј Парамонов је био доктор биолошких наука, специјалиста за систематизацију двокрилаца, али се и он, попут Мирољубова, бавио псеудоисторијом. Неки од његових радова су „Историја „руса“ у неискривљеном виду“ (История «руссов» в неизвращенном виде), „ Из далеке прошлости Словена“ (Из далекого прошлого славян), „Ревизија основа историје Словена“ (Пересмотр основ истории славян) итд.
Први научни закључак да је реч о фалсификату изнела је палеограф и лингвиста, историчар староруског језика Лидија Жуковска (Жуковская Л. П.) којој је испитивање поверио академик В. В. Виноградов. Они који говоре руски ову анализу Лидије Жуковске могу пронаћи на интернету. (15)
Једну од најподробнијих анализа овог фалсификата дао је руски филолог Олег Творогов (Оле́г Ви́кторович Тво́рогов) која је такође, на руском језику, доступна на интернету. (16)
„О.В.Творогов је најпре изнео опширан историјат настанка Велесове књиге… Потом је минуциозно, реченицу по реченицу, реч по реч, слово по слово, анализирао текст Велесове књиге пажљиво упоређујући три изворника… Укрштајући речене текстове, после језичке анализе, Творогов је дошао до непоколебљивог закључка да је пред нама вештачки језик ,,изум“ лица које није упућено у историју словенских језика и стога није у стању да створи свој доследно промишљен језички систем. Свој закључак руски научник поткрепљује многобројним примерима: нетачним коришћењем полугласова, погрешном употребом слова ,,јат“, недозвољеним мешањем слова ,,ч“ и ,,шћ“, доношењем речи којих није могло бити крајем IX века у ареалу где је настала Велесова књига, грубим грешкама у глаголским облицима, очигледним омашкама у падежима итд.
Потом се О.В. Творогов бавио историјским фактима које доноси Велесова књига и устврдио је да су те вести веома кратке, тешко разумљиве и необично противречне. Концепција овог извора се упадљиво разликује од хармоничних концепција које се налазе у осталим словенским летописима и хроникама. Аутор Велесове књиге нема никакву историографску концепцију, изразито је конфузан, са много колизије у изнесеним чињеницама, чиме јасно показује своју псеудоисторичност. Потом Творогов доноси читав низ примера где се подаци Велесове књиге косе са поузданим историјским чињеницама,“ пише професор Радивој Радић. (17)
Погледајмо шта на „ званичној интернет презентацији организације Слободна Србија академика др Јована И. Деретића“ пишу о Велесовој књизи. Текст носи наслов „Велесова књига доказ да није било сеоба Словена у седмом веку после Христа,“ а у њему читамо, између осталог, следеће: „Приче које су написане на њима су покренуле многа питања везана уопште за историју и митологију народа већег дела европе под општим именом Словени. Јуриј Мирољубов у Бриселу успева да прочита текстове ових плочица, а скоро пола века касније професор Радивоје Пешић, у потпуности разоткрива право значење и вредност овог писаног блага.
Велесова књига, право археолошко благо, не само сама по себи већ са текстовима који су исписани старим писмом које је развијено из прото писма насталог у неолиту на Хелму, тачније у Србији и баштина је Винчанске културе. Ова књига писана на брезовим дашчицама, је доказ да је права историја народа европе фалсификована и диригивана одлукама Берлинског конгреса из 1878.године.Ниме текстови на брезовим дашчицама су писани Винчанским писмом а садржај описује и даје широку слику настанка развоја и сеоба ’’словенских’’ племена и њихову улогу и историји.“ (18)
У светлу претходно изнетих информација о тзв. Велесовој књизи сваки коментар овог текста би био сувишан.
„Како су творци амблема и симбола словенских неопаганских организација били усмерени ка заједничкој старини“, пише даље Ајдачић, „ симболи ових организација су сродни, али се разликују по издвојеним и наглашеним цртама те заједничке прошлости. Неке дружине симболиком истичу словенско братство, подупиру уверења да су Словени били моћни док су веровали у своје старе богове и међусобно били у вези, те да ће своју снагу повратити и увећати уколико се Словени врате својој вери, док неки истичу националне старине. … Тако Алексеј Гајдуков, аутор дисертације и низа текстова о омладинској субкултури словенског неопаганства у Петербургу, пише: У својству симболике често се користи деснострана и левострана трозракаста, четворозракаста, шестозракаста и осмозракаста свастика; „Коло” или „Перуница” – крст са шест (ређе – осам) зрака или латица, уписани у круг; „Коловрат” шестозракаста, осмозракаста свастика, уписана у круг; други соларни и лунарни симболи, „древнеруске руне” и други [ГАЙДУКОВ 1999].”
По Ајдачићевом мишљењу, употреба свастике, иако измењене у односу на ону коју су користили нацисти, није случајна. „Може се додати да поред функције прилагођавања, и одвајања од изгледа кукастог крста ради посебности, имају и функцију мимикрије – делимичног прикривања, које служи одбијању могућих приговора за изједначавање са нацистичким симболом. Ма како се мењала свастика, присутност других елемената нацистичке симболике – пре свега црвене и црне боје и друго, потврђује да избор нацистичког симбола није случајан. … Склоност ка неонацистичким идејама може се препознати у интересовањима вођа неких неопаганских организација. Тако је Вођа Савеза Венеда, Безверхи својевремено објавио Хитлеров Мајнкампф,“ пише Ајдачић.
„Поред поменутих, најчешће коришћених симбола у представљању неопаганских организација јављају се још симболи са животињама, старим оружјем, представама идола,“ наводи Ајдачић.
Чест симбол код српских новопагана је вук. Тако на страници „Правоверје“ уз цртеж вука и осмокраког кукастог крста читамо следеће: „Само Србе и вукове није могуће припитомити, дресирати и запослити их у циркусу. По томе су Срби Вучји Род, Вучје Племе. Вучја нарав је у сваком расном Србину. Он жели да буде слободан, самосвојан и самобитан.“
За разлику од новопагана Свети Владика Николај нам као узор, ни када је реч о неустрашивости са којом се вук често повезује, не нуди као узор њега, нити било коју другу животињу, већ светитеље: „Јунаштво је цар зла свакојега. … Ја не говорим напамет. Ја имам милион доказа за ово што говорим. Овај храм ваш доказ је овога, што ја говорим. Ова слободна земља, у којој живите доказ је тога. Она је дело јунаштва. Ова црква, која је ваша највећа светиња, дело је јунаштва. Овај храм није само место ваше молитве но у исто време споменик јунаштву, и то највећем, какво је икад било у свету. Христос је победилац свију зала, Он је “Цар зла свакојега”, Он је јунак над јунацима. Овај храм споменик је Његовом јунаштву. Нашто је овај храм у средини вашој ако не зато, да вас подсећа на јунаштво и запаја јунаштвом? Погледајте на овај иконостас, – на ове суве и озбиљне ликове! Ти светитељски ликови сведоци су онога, што вам ја говорим. Сви прави следбеници Христови, сви апостоли и светитељи, сви мученици и архимученици били су велики јунаци, достојни дивљења и подражавања. Највеће богатство њихово било је јунаштво душе њихове. Они су често имали мало здравља, мало злата, мало учености, но они су увек имали једно неисцрпно богатство, које их је и учинило царевима над злом. Имали су јунаштво, које је извирало из њихове вере и наде. Хиљаде година далеко од вас у времену и хиљаду километара далеко од вас у простору, живели су они и показивали своје јунаштво. Њихово јунаштво победило је и време и простор. … Мислите, браћо, у сваком свесном тренутку живота на јунаке своје вере и своје народности.“
Осим тога, у Светом Писму се вукови помињу у негативном контексту: „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ (Мт. 7,15)
У Ајдачићевом раду налазимо још једну сличност између неопагана и турбо-фолк историчара – присвајање култура Лепенског вира и Винче.
„У делатности неких неопаганских словенских организација може се приметити тенденција укључивања елемената црта пресловенских народа и култура на територији коју су касније населили Словени. При томе постоји тенденција повезивања старије несловенске и старе словенске културе, повезивања археолошких налаза два слоја. Тако се у Србији истичу две подунавске културе – старија култура Лепенског вира и неолитска култура Винче…“, пише Дејан Ајдачић.
У тексту под насловом ”Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити”, као што може да се закључи из наслова, Горан Шарић покушава да докаже порекло српске Крсне Славе из Лепенског Вира о чему смо писали у засебном тексту који можете прочитати ОВДЕ.
На овом месту свакако морамо скренути пажњу и на „ Винчанску молитву“ о којој се, у тексту у коме се говори о аутохтоности Срба на простору на коме данас живе и истраживањима Анатолија Кљосова која то наводно потврђују, између осталог каже: „Винчанска молитва је креирана да буди кодове са ових поднебља као и да активира исконску радост живота. Музика компонована на питагорејских 432 Hz подстиче благотворну исцељујућу енергију и буди креативне животне снаге које свако биће поседује у себи. На микроплану, ови фреквенцијски распони хармонизују енергетске структуре ћелија и везе између њих. На макроплану оне хармонизују односе међу људима, као и повезаност са природним планетарним токовима.“ (19) Уколико потражимо податке о музици на наведеној фреквенцији (432 Hz) видећемо да је повезана са различитим надрилекарским и окултистичким учењима. (20)
И неки новопагани, попут турбо- фолк историчара, заступају тезу о постојању писма пре Ћирила и Методија, па у ту сврху неке руске неопаганске организације представљају руне, писмо северних народа, као руско писмо које је постојало и коришћено пре ћирилице. (стр. 152) Али, сличност се ту не завршава. „У формирању система значења које руне имају велики је простор за фантазију и измишљање, што изгледа привлачно за мало упућене. Рунама се сугерише и писменост пре писмености западних европских народа и износи идеја више вредности у односу на њих. Измишљање тобожње традиције заснива се на претпоставци да се традиција може смислити, при чему је само повезивање измишљених делова у јединствен систем засновано на игри, измишљању и домишљању, као и на уверењу да они којима је таква врста тајног знања „потребна” немају жеље ни знања да провере истинитост предложене традиције“, пише Ајдачић.
Коначно, први кумир једном паганском богу подигао је турбо-фолк историчар Драган Јовановић у селу Мокро, код Беле Паланке. Кумир је посвећен „врховном богу Виду“, а овде се одржавају и „академије“ односно „предавања“ турбо-фолк историчара, што смо већ поменули у једном од претходних поглавља. (21)
Подсетимо и на предлог, из 2018. Године, власника хотела „Славија“ у Врњачкој Бањи, о чему се доста писало, да се постави споменик богу Перуну, који није реализован захваљујући противљењу Српске православне цркве. (22)
У периоду од 28- 30. маја 2021. године одржан је „Сабор рода 2“, у Рековцу, где су „предавања“ одржали бројни познати псеудонаучници, између осталих Радован Дамјановић, Драган Јовановић, Дејан Лучић, Божидар Митровић, Мирослава Петровић, Светозар Радишић, али и Велимир Абрамовић и други. Ту је и Љиљана Кртинић, аутор „старосрбског“ календара под називом „Забрањена историја Срба“ и власник интернет странице (23) затим Срђан Дошен који се „ у свом истраживању бави… фактором СРБ као елементом у настанку цивилизације и будућности човечанства, односом писма-говора-мишљења, филозофијом православља, календаром, аутохтоном историјом Срба, односом жена-мушкарац, васпитањем“. (24) Уз Дошеново име се пишу разне титуле, па је тако у једној емисији најављен као „ економиста, филозоф и историчар“. У опису емисије се каже и ово: „ Данас су људи усмерени према конзумеризму и материјализму, а у давним временима витешкој српској војсци – Спартанцима, циљ је био да буду скромно обучени, да се скромно хране и да служе својој земљи, рекао је Срђан Дошен и навео јединствен феномен у историји ратовања, када је само 300 српских Спартанаца победило 30.000 непријатељских војника.“ Осим тога, у емисији је говорио и о „српским великанима попут Јована Деретића“. (25)
Један од „ предавача“ била је и Валентина Јаковљевић, власница „Анима Интегративног Центра“ у коме се бави „холистичким исцељивањем“. О њему се на презенацији овог центра каже следеће: „Технике Холистичког исцељивања представљају рад на физичком као и на енергетском нивоу човека. Енергетски аспекти подразумевају наше емоционално биће, мемориско биће, етерично биће, астрално и узрочно биће.“
Учење о етеричном и астралном бићу је заједничко за различите окултне организације попут Теозофског и Антропозофског друштва, али и секте Ordo Templi Orientis (Ред источног храма) која је деловала, или још увек делује, и у нашој земљи. О поменутим окултним друштвима и Реду источног храма, који се сврстава у сатанистичке секте и неодвојиво је повезан са Алистером Кроулијем, писао је официр полиције Зоран Д. Луковић у књизи „Верске секте. Приручник за самоодбрану“. (26)
Од бројних гостију поменимо још и Славицу Шетину, ауторку више надринаучних и јеретичких књига. У опису њене књиге „Крај Земљиног циклуса“, читамо следеће:
„ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ АКАДЕМИКА ЈОВАНА И ДЕРЕТИЋА
Књига Крај Земљино циклуса упозначе читаоца са свесним човековим делом – Душом. Душа је божанство у сваком од нас и поседује суптилно тело. Рађа се из костију покојника на дан васкрсења и носиће обличје тела из ког је рођена. Библија даје податак о томе:
Коринчанима посланица прва, гл. 15: 46/49;
“Али духовно тело није прво, него телесно, па онда духовно”.
“Како носимо обличје земљанога тако ћемо носити обличје небескога”.
У физици је познато – када се у једном молекулу раздвоје два атома – у следећем сусрету они ће се препознати. М.М. Славица Шетина тврди да тај принцип следимо и ми – препознајемо своју другу половину у шестој димензији, када се усавршимо и добијемо тело од угљеника Ц7.“ (27)
И у овако кратком тексту налазимо ( ако оставимо по страни само јеретичко учење) фалсификат. Наиме, у Првој посланици Коринћанима Светог Апостола Павла, читамо следеће: „Али није прво духовно, него душевно, потом духовно.“ (1Кор. 15, 46).
Опис учења Славице Шетине би нас одвео предалеко и вероватно је пре за анализу стручњака из области психијатрије и психологије него историчара и теолога. Између осталог, пишући о реинкарнацији, Шетина тврди да је њена унука заправо њена баба (?!), да је њена пријатељица Вера некада била Катарина Медичи, Мирослава П. Хелен (вероватно још једна њена пријатељица) је „ супруга Симона Зелота, рођеног брата Марије Магдалене“, Драгица Ј. Ивана је „сестра Иродове жене…“ итд. Осим тога, Шетина каже како је „препознала… све душе које су уз Христа створиле хришћанство и сви се налазе у Србији. Једино је Јаков Забедејев у Аустрији“. (28) Све ово Славица Штетина „поткрепљује“ цитатима из Светог Писма, на исти начин на који псеудоисторичари поткрепљују своје тврдње.
Ово је само део „предавача“ на поменутом скупу „Сабор рода 2“.
Ево како један од истакнутих новопагана, Драган Симовић, види битку на Кошарама:
„МИТ О СВЕТОМ РАТУ НА КОШАРАМА: КОСОВСКИ ЗАВЕТ БЕЛИХ СРБА У ЗЛАТНО ДОБА СВАРОГА
Само видовити посвећеници знају, да се у пролеће 1999. године, на Кошарама, водио свети рат.
Свети рат је, истовремено, вођен и на Земљи и на Небу, како у Вишњим тако и у Њижњим световима.
Кошаре су свето место космичког светог рата, космичке драме која се дешава једном у тисућу година.
Сви србски ратници са Кошара били су опасани и вођени Творчевим енергијама, и ниједан од њих није осећао ни најмањи страх од смрти.
Сви су они до једнога, скоро у трену, били посвећени из Вишњих светова, а да тога нису бивали ни свесни.
Сваки је од тих светих србских ратника са Кошара био кадар да брани и одбрани Бело Србство, и сваки је од њих изабран од Творца да се до краја жртвује за Бело Србство.
Свети рат на Кошарама није вођен само у одбрану Белога Србства, већ и у одбрану Васељенског Поретка.
Свети рат на Кошарама јесте свети рат за Мидгард, за Светлост Мидгарда.
И ово још да освестимо.
Све свете ратове на Мидгарду, кроз тисућлећа и еоне, водили су искључиво Бели Срби, изабрани и посвећени ратници Белих Срба.
Само србски свети ратници бране и чувају космички и божански Поредак на Мидгарду.
Због светог рата на Кошарама – и ово је важно да знате! – Срби су све ове минуле године били прогоњени и сурово кажњавани од свих мрачних сила што ће још мало да владају овим светом.
На Кошарама су, за многе будуће векове, поражени црни владари са својим зверињим и гмазовским војскама.
Бела Србска Мајка у сваком столећу, упркос свим еонским погромима над Србима, породи довољан број изабраних светих ратника који су у сваком трену спремни и кадри да се посвете, да се безусловно жртвују за Бело Србство.
Они су скоро невидљиви у свету, и нико од нас не зна ни ко су ни где су они, иако су они ту негде око нас, али их ми не видимо, јер нам и није дано да их видимо и препознамо.
Невидљиви остају у свету како их свет не би прогонио!
И тако они све време свог боравка на Мидгарду остају невидљиви и неоткривени међу људима, и, само се, у једном трену – а ми знамо у којему трену – ниоткуда, и изненада, појаве и построје на Бранику Белога Србства.
На Кошарама је вођен тако жесток свети рат, да то обични људи никада неће моћи ни да схвате ни да замисле, нити се, пак, то може и описати обичним људским језиком.
Само видовити може да види и разјасни.
На Кошарама, и понад Кошара, тада је све горело.
Горело је и Небо и Земља, без престанка.
По светим србским ратницима, у свакоме часу, ватра је отварана и са земље и из ваздуха.
Уз то, наспрам сваког србског светог ратника на Кошарама било је више од тридесет црних зверова у окружењу који су само чекали тренутак када ће да попусти, да се пробије и отвори, линија србских светих ратника, па да у чопорима и помрачена ума кидишу на њих.
Иако је данима и недељема, двадесет и четири часа, без предаха и престанка горело и Небо и Земља, србски свети ратници су, упркос свим мрачним силама овога света, били и остали стамен-бедем на Кошарама, на Бранику Белога Србства.
Да србски свети ратници нису одбранили Кошаре, питање је свих питања, шта би после тога остало и од Србства и од Србије!
О Кошарама се данас бојажљиво говори и још бојажљивије пише, јер је мало освешћених, видовитих и храбрих Срба који су кадри да опишу и осликају космички свети рат са Кошара.
Чека се једно будуће поколење Белих Срба које свагда изнова рађа, скривена и невидљива, Бела Србска Мајка.“
Да бисмо боље разумели са чиме то Симовић повезује див-јунаке са Кошара, морамо објаснити шта је то Мидгард. Мидгард је у германској митологији назив за земљу која се налази између Нифлхајма и Муспелсхајма, а ево како је настао.
„У почетку времена није било ни песка ни леда ни земље ни неба. Кроз цео простор простирао се само празан бездан. Но много пре него што се море створило, појавио се један свет од облака и мрака, на северном делу бездана, звани Нифлхајм. У средини Нифлхајма беше чесма Хвергелмир, из које истицаху дванаест ледених река. На југу, пак, налазила се земља ватре звана Муспелсхајм. Између њих је био мореуз Хинунга. Његова северна обала је била смрзнута а на јужној је била врела вода. Из додира тих двеју вода родио се један див у виду човека, звани Имир. Он је отац дивова. Десило се једном кад је спавао да се сав ознојио и том приликом му се под левим пазухом родише човек и жена, дивови као и он. У исто време из леда који се топио појавила се крава Аудумла која је хранила млеком дивове јер је из њеног вимена истицало четири потока млека. Та крава лижући лед и со, чиме се хранила, донела је на свет неко биће по имену Бури. Он се ожени Бестлом, ћерком једног дива, и из тог брака родише се три бога: Один, Вили и Ве. Они започеше борбу против Имира и џинова, до њиховог уништења. Они убише најпре старог Имира. Из њега је истекло толико крви, да се сав мореуз напунио и да су се у тој крви подавили сви џинови осим Белргелмира који је успео да се помоћу неке барке спасе са својом женом те да тако продуже појаву нове расе џинова. Из крви извадише мртво тело Имира па од њега начинише земљу која се зове Мидгард и налази се на средини између Нифлхајма и Муспелсхајма. Од његовог меса постаде копно, од крви море, од костију планине, од косе дрвеће, и од лобање коју су подигли на четири стуба постао је небески свод. Свод су украсили искрама огња које избијају из Муспелсхајма, па су тако постала небеска тела Сунце, Месец и безбројне звезде.“ (29)
Ево и једне од бројних песама Драгана Симовића у којима се пропагира новопаганизам. Песма се завршава његовим мислима о родноверју.
„ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА БЕЛОМЕ СРБСТВУ – О РОДНОВЕРЈУ
Ко год жели да позна себе – а то и јесте смисао и сврха нашег свеколиког битисиња у свим световима – мораће пре тога да упозна своје богове и претке.
Најдубље истине и тајне о нама налазе се у нашим боговима и митовима, у нашој праисконој вери и нашем древном песничком предању.
Наше песничко предање, то је ведање кроз песничку реч.
Поезија се и ствара ведањем, ствара се срцем и душом из дубина оностраних пространстава.
Све потоње религије туђе су и посве стране нашем бићу и суштаству.
Ми смо родноверни по природи и крви, по души и духу, по битном и суштом.
Родноверје није вера, већ знање.
Или још јасније: родноверје је вера која происходи из знања и знање што исијава из вере.
Када се сједине вера и знање тада се рађа родноверје.
Бити родноверан, значи: бити природан, али у оном надубљем и најсуштаственијем значењу те речи.
Бити родноверан, значи: бити битан и сушт, бити истинска и надсушта слика Творца.
Шта значи бити природан у оном најдубљем и најсуштаственијем значењу те речи?
То значи: мислити, осећати, говорити, стварати, понашати се и живети саобразно са својом суштом природом.
Мушко је мушко, а женско је женско!
Мушко и женско се понашају и живе саобразно строгим начелима и законима Творца и Васељене.
Не може се мушко понашати као женско, као што се ни женско не може понашати као мушко.
Бог је бог, а богиња је богиња!
Мушко сеје, а женско рађа.
Велика смутња настаје у свим потоњим религијима.
У свим религијима по напуштању родноверја човек почиње полако да се удаљава од своје битне и суште природе, од Бити и Сушти Творца и Васељене, те постаје чудовиште без јасно изнијансираног и заокруженог Стварања, губећи своја у самој природи утемељена битна и сушта начела.
Човек потоњих религија није више разлучено, искристалисано и освешћено мушко или женско начело, већ нешто између: мало једно, а мало друго, па на крају ни једно ни друго.
Повратак родноверју јесте повратак својој првобитној суштој природи, односно: Бити и Сушти Творца и Васељене.“
Као и у случају псеудонауке и када је реч о неопаганизму, у Русији су ову појаву уочили и идентификовали као опасност далеко пре нас. На основу извештаја протојереја Всеволода Чаплина, председавајућег Синодског одељења за односе између цркве и друштва, са предлозима за сузбијање новопаганизма, Свети синод Руске православне цркве је 22. октобра 2015. године донео одлуку да се размотри оправдана забринутост због растућег ширења паганства у земљама канонске одговорности Московске патријаршије, укључујући и културну и информативну сферу и нагласи потреба за активнијим радом на црквеним и епархијским нивоима ради оповргавања новопаганских заблуда. (30)
У књизи „Руски неопаганизам. Историја, идеје, митови“ (Российско енеоязычество. История, идеи и мифы) члан Мисионарског центра Рјазањске епархије РПЦ, Максим Кузњецов (Максим Николајевич Кузнецов), не само да потврђује везу између неопаганизма и псеудоисторије него тврди да се неопаганизам темељи на њој и објашњава због чега је то тако.
„Група псеудоисторијских митова основа је новопаганске идеологије, створене, прво, да оправда потребу за повратком паганству, показујући невиђену моћ и напредак претхришћанске Русије, и друго, да се унизе сва достигнућа Русије која су се догодила после Крштења. Неопагани покушавају да докажу „наметање“ хришћанства помоћу митова „о крвавом крштењу Русије“, „зверствима црквењака у Русији“ итд. Мит о моћној паганској словенској држави веома је популаран,“ пише Кузњецов.
Имајући све ово у виду лакше ће нам бити да разумемо речи Јована Деретића „Главни сатирач Срба је хришћанска Црква! … Српство, овде на Балкану, је сломила православна Црква, из Византије!“ (31)
Осим тога, Деретић оптужује Цркву и за прикривање српске историје. Тако у емисији „Без устручавања“ Деретић каже да је прикривање историје Срба била организована акција Источне и Западне цркве (32) док у емисији „Голи живот“ тврди да се „ документ који Србима забрањује историју пре Немањића“ налази у Хиландару. (33)
„Група псеудолингвистичких митова је помоћно оруђе новопаганске идеологије, уз помоћ које новопагани покушавају да поткрепе древност словенског народа и словенског језика, из којег су наводно проистекли и сви други језици у свету. У том правцу су популарни и митови о словенском прехришћанскомалфавиту, из кога су потекла сва друга писма света. Овде су такође популарне и игре речима, тражећи на савременом руском и другим језицима света комбинације слова имена словенских богова и других бића словенске митологије, потрага за скривеним паганским значењем у речима и фразама. Неопагани не престају да покушавају да увере све у аутентичност „Велесове књиге “, коју научна заједница сматра лажном“, каже још Кузњецов.
По речима представника Епархије Архангелска, ђакона Андреја Алексејева неопаганизам је вештачки створен пројекат за уништавање темеља руске државе и културе. Према речима ђакона Андреја, неопаганизам радикално мења наше националне, културне и верске вредности. „Људи који прихвате вредности неопаганског система, престају да себе везују за последњих хиљаду година руске историје и културе. Промена у националном идентитету доводи до промене у политичким погледима и принципима.“ (34)
Роман Лункин (Рома́н Никола́евич Лу́нкин) доктор политичких наука и филозофије, руководилац Центра за проучавање проблема религије и друштва Института за Европу Руске академије наука такође сматра да се неопаганизам користи у политичке сврхе. „Пагански, у суштини антихришћански, поглед на свет постао је популаран међу омладином и међу делом интелигенције. Али, заинтересованост младих људи за неопаганизам – све чешће користи у политичке сврхе. Под маском „родне вере“, тинејџерима се често подмећу идеологија неофашизма, расизам и национализам у широком смислу те речи. У вези са украјинским догађајима, идеологија „словенског братства“ у Украјини је постала инструмент русофобије и одвајања од православља. Због тога је важно увидети реалност руског словенског неопаганизма, којег такође користе деструктивне политичке снаге као простор за манипулације. … Неофашистички позив постао је за словенски паганизам озбиљно искушење. … Познат је цео низ акција које су извршили „родноверци“: подметање бомбе у православном храму у Бируљиово-Западном, актови вандализма против крстова. Међутим, колико су ове акције повезане са паганским заједницама, остаје нејасно, јер адолесцентска употреба коловрата и свастика још увек их не чини паганима. … Један од циљева лидера паганских организација је – званично признавање словенског паганизма као једне од „традиционалних религија“. У том смислу, следбеници „староседелачке вере“ периодично јавно иступају као руске патриоте. И сами нови пагани признају да у њиховом покрету има жестоких присталица „аријевске чистоте“, непријатељски расположене према хришћанству. И, мало ко може разликовати тинејџера-нацисту, који себе назива „родноверцем“, од паганина-интелектуалаца из „Велесевог круга“ који медитира о природи и једном богу Одину и Роди“, пише, између осталог Роман Лункин. (35)
У вези са Лункиновим речима да неопагани периодично јавно иступају као патриоте ваља скренути пажњу на фејсбук страницу продавнице „ SerbonButik‘‘ где налазимо информацију о прикупљеном новцу који су у сарадњи са „Фондацијом Јунак“, „расподелили на пар хероја из Отаџбинских ратова 1991-1999“, затим поделу божићних пакетића на Косову и Метохији након чега наилазимо на фотографију скулптуре на којој је скулптура неког паганског бога (Перуна?) са огрлицом на чијем привеску се налази шестокрака свастика, и флаше на којима је лако уочљив натпис „Перун“. Фотографију прати текст „Родноверна заједница јача из дана у дан!“. Код њих се могу купити различити производи повезани са неопаганизмом, а 6. јануара не славе Бадњи дан и Бадње вече него славе „ водокрес“. „Водокрес“ је дан када је искра небеског огња из Сварогове ковачнице пала у земаљске воде. Велес благосиља воду и она добија чудотворна својства. На празник Водокрес завршавају се Велесови дани“, каже се у објави ових „патриота“. (36)
Погледајмо још шта руски историчар Владислав Туљанов, кога смо поменули на почетку поглавља, пише у свом раду о неопаганима у Русији. „У својој критици православља, родноверци често иду до отворених фалсификата и нагађања информација које су прикупили из историјских извора. То се посебно односи на наводно постојећи „терор православне цркве над руским народом“, који, према родноверцима, није упоредив по величини са терором западне цркве. … Уз оцрњивање православља и омаловажавање његове улоге у руској историји, у часописима родновераца се активно практикује уздизање незнабожачке Русије. Конкретно, у једном од чланака се тврди да је усвајањем хришћанства сакривено од руског народа много хиљада година историје пре крштења Руса – то јест, Русија је постојала скоро и пре наше ере. … Несумњиво, главни историјски мотив чланака у часопису „Родноверје“ и званичном сајту ССО СРВ (Савез словенских заједница словенске завичајне вере, примедба Д. М.) је критика улоге православља у историји Русије.“
Туљанов је закључке у свом раду изнео управо на основу анализе поменутог часописа „Родноверје“. „Дакле, у својој критици улоге хришћанства у руској историји, родноверци теже циљу оцрњивања православља. Истовремено, немају проблем ни са фалсификовањем ни апсолутно нетачним тумачењем историјских чињеница у ту сврху. Уздизање предхришћанске Русије, по нашем мишљењу, има потпуно ненаучни карактер. …
Као по правилу, критика православља и његове улоге у историји Русије родноверци уско повезују са „духовним препородом Русије“… наравно на основу нео-паганизма, који аутори часописа Родноверје сматрају за „родну веру“ руског народа. Другим речима, родноверци, оцрњујући православље и омаловажавајући његову улогу у руској историји, сањају о повратку Русије у паганизам – који они називају „духовним препородом Русије“. Истовремено, у разним контекстима често се чују позиви да се „одбаци туђинство“, под којим се подразумева православно хришћанство, које често називају „јудео-хришћанством“. Често се хришћански Бог назива „злим и осветољубивим Јахвеом“, којем је супротстављен „добри Сварог“ “, пише даље Владислав Туљанов.
Као што турбо-фолк историчари одбацују податке о досељавању Словена и Срба на Балканско полуострво изнете у спису Константина Порфирогенита „О управљању царством“, било тврдећи да је спис фалсификат било негирајући постојање Константина Порфирогенита, тако и неопагани у Русији нападају „Несторов летопис“, познат и као „Примарна хроника“ или „Повест минулих лета“ (Пóвесть временных лет).
„Летописац Нестор је посебно критикован међу родновернима… Углавном, Нестор је оптужен да „бесрамно лаже о пореклу и животу словенско-руске цивилизације“ „ , пише Туљанов у свом раду, али говори и о „ Велесовој књизи“ : „Родноверни имају посебан однос према такозваној „Велесовој књизи“ коју датирају у 9. век. а коју су, наводно, створили новгородскиволси. По мишљењу родноверних, „Велесова књига“ је написана древним словенским писмом, које је постојало много пре Ћирила и Методија.“

Аутор: Димитрије Марковић

Коришћена литература:

1) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011. стр. 277-278

2) Тулянов Владислав Андреевич, Псевдоисторическиевзглядыродноверов (по материалам журнала «Родноверие»)

3) https://www.academia.edu/35689144/%D0%A1%D0%90%D0%92%D0%A0%D0%95%D0%9C%D0%95%D0%9D%D0%90_%D0%A1%D0%A0%D0%9F%D0%A1%D0%9A%D0%90_%D0%A4%D0%9E%D0%9B%D0%9A%D0%9B%D0%9E%D0%A0%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%98%D0%9A%D0%90_II_CONTEMPORARY_SERBIAN_FOLKLORISTICS_

4) https://www.wikiwand.com/sr/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%86%D0%B8

5) https://staroslavci.blogspot.com/2014/04/blog-post.html

6) https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1146467/nesvakidasnje-na-kosutnjaku-cekali-novu-7522-godinu 

7) http://staroslavci.blogspot.com/2015/03/blog-post_50.html 

8) http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=752 

9) https://www.youtube.com/watch?v=hD2nuehI6pY&t=11s 

10) https://www.youtube.com/watch?v=q3Bg5zTg85Y 

11) https://www.starisloveni.com/Kalendar.html 

12) https://www.facebook.com/groups/238823366820459 

13) https://svetosavlje.org/rehabilitacija-tela/ 

14) Дејан Ајдачић, Перунославија, О паганским боговима у непаганска времена. Алма, Београд 2016. стр. 140 – 141

15) http://knigavelesa.narod.ru/knigi/Chto_dymaiyt_uchenye_o_VK/poddelnaia_rukopis.html

16) http://russiancity.ru/books/b48.htm

17) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Стубови културе, Београд 2011.   стр. 290 – 292

18) https://www.facebook.com/SlobodnaSrbijaSerbijana.Akademik.drJovan.Deretic/photos/a.215656668611169/511431289033704/ 

19) http://www.rasen.rs/2015/01/%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B2%D0%B0-432-hz/#.YAMSj-hKhPY 

20) http://orgoneria.com/432hz-i-muzika/ 

21) http://www.eterna.rs/site/pradavni/vidovo.html 

22) https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:729408-%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%9F%D0%B5%D1%80%D1%83%D0%BD%D0%B0 

23) http://www.zabranjenaistorija.com,

24) https://www.balkaninfo.rs/emisija/intervju-srdjan-dosen-srpski-jezik-i-pismo-su-dati-od-boga-i-kljucni-su-za-svet-10-3-2020/ 

25) https://opozicijanajednommestu.rs/video-srdjan-dosen-pravoslavna-svetosavska-vera-jezik-i-pismo-su-nase-najvece-vrednosti/ 

26) http://www.anima.autentik.net/holisticko-energetsko-isceljivanje.php 

27) http://www.slavicasetina.com/?fbclid=IwAR1l0K7sgXpWOJPO-_nXzUS2IHd1H8cQVfpxWLG4aR2SUfoUgiHFEwQ4h30 

28) http://www.slavicasetina.com/Reinkarnacije%202.html

29) Лазар Милин, Научно оправдање религије књига 2, ПБФ, Београд 2017, стр. 304-305

30) http://www.patriarchia.ru/db/text/4250904.html Журнал № 77

31) https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8 

32) https://www.youtube.com/watch?v=ALYCHAWgrFU

33) https://www.youtube.com/watch?v=T3dFQD20914&t=18s 

34) http://www.pravoslavie.ru/srpska/print87972.htm 

35) https://www.fakti.org/rossiya/medija-menju/slovenski-neopaganizam-trazi-u-rusiji-status-tradicionalne-religije 

36) https://www.facebook.com/serbonshop/

2 thoughts on “Неопаганизам у Србији и спрега са псеудоисторијом

  1. Чиме било кога НОРМАЛНОГ угрожава туђа вера у исконска словенска Божанства или уосталом било која друга немонотеистичка? Монотеизам је као и сваки други апсолутистички Weltanschauung много зла нанео током историје својим наметањем (не толико јудаизам, наравно, где је прозелитизам минималан, колико хришћанство и ислам — религије мача и принуде).

    Политеизам је далеко демократскији. Демократија је настала у политеистичкој Хелади не у монотеистичком Египту Ехнатона, нити у јудејском Јерусалиму, о Риму и Константинопољу хришћана или Меки муслимана да и не говоримо. Чак ни релативно толерантни будизам који је де факто атеистички нема демократију какву имају политеистички Атина и Коринт.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s