Драган Јовановић: Свети Сава је злочинац и преварант

Драган Јовановић (лево), Весна Пешић и Бранко Драгаш (десно), пропагатори псеудоисторије и неопаганизма

Пише: Димитрије Марковић

Када је реч о Драгану Јовановићу коментари су, толика мржња, не само према Богу, него према свему што је „ свето и честито и миломе Богу приступачно“ је нешто што се заиста ретко среће. Читајући и слушајући Драгана Јовановића, хришћанин лако може да разуме због чега се Ђаво најчешће назива Сатана. Наиме, реч „ сатана“ је семитског порекла и у преводу значи непријатељ или клеветник.

Драган Јовановић у једној емисији интернет телевизије „Балкан инфо“, познатој по сличним гостима, тврди како је хришћанство наметнуто Србима и да ми имамо „нашу стару веру“. (1)

Поменули смо већ да је Јовановић, у Мокром код Беле Паланке, направио светилиште богу Виду са великом статуом односно кумиром, а како каже у овој емисији он је то сматрао својом дужношћу. 

Јовановић прича како му је игуман Серафим из недалеког манастира Светог Димитрија, познатог и као Дивљански манастир, наводно запретио да ће уништити кумир на шта је Јовановић узвратио да ће игумана Серафима полити кантом бензина у „иконостасу“ (односно олтару) и запалити га. Чак уколико и јесте истина да је игуман Серафим претио да ће уништити поменути кумир, спремност да се на то узврати спаљивањем живог човека само нам говори ко је Драган Јовановић, и од кога је: „По овом се познају деца Божија и деца ђавоља: свако, ко не чини праведност и ко не воли свога брата, није од Бога. Јер ово је вест коју сте чули отпочетка: да волимо један другога. Не као што Каин беше од нечастивога и уби брата свога. И зашто га уби? Зато што дела његова беху зла, а дела његовога брата беху праведна.“ (1. Јн. 3, 10-12)

Даље, Јовановић тврди како су Немањићи на силу увели „јудео-хришћанство у Србију, као што је друг Тито на силу водио једно друго модерније хришћанство“, а „јудео-хришћанство је црна магија“, каже Јовановић. Коришћење термина „јудео-хришћанство“ је често међу теоретичарима завере али и неопаганима. Иако се овај термин користи у науци он има потпуно другачије значење од оног које му даје Драган Јовановић, и односи се на неке појаве у вези са раним хришћанством. (2) У контексту у ком га Јовановић користи се не може употребљавати, јер хришћанство као Богом откривена истина није и не може бити у органском јединству са јудаизмом или неојудаизмом, упркос заједничким коренима, јер „Како ли се слаже Христос с Велијаром? или какав дијел има вјерни с невјерником?“ (1. Кор. 6,15). Исто важи и ако бисмо префикс „јудео“ користили у етничком, а не у верском кључу јер јевреји у већини нису прихватили и препознали Исуса као Христоса: „Својима дође, и своји га не примише.“ (Јн. 1,11). Напротив, Јевреји су Га убили: „ Људи Израиљци! послушајте ријечи ове: Исуса Назарећанина, човјека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знацима које учини Бог преко њега међу вама, као што и сами знате, Овога одређенијем савјетом и промислом Божијим предана примивши, преко руку безаконика приковасте и убисте.“ (Дап. 2, 22-23)

Следећи логику заједничких корена могли бисмо да говоримо и о „исламо-хришћанству“ како због биолошког порекла Исмаила од праоца Аврама, тако и по томе што и муслимани уче о Исусу Христу (Иса Пејгамбер) и Богородици (Мерјем), Мојсију (Муса Пејгамбер) итд. али на другачији, искривљен и погрешан начин.

Када је реч о хришћанству као црној магији, подсетимо се само да се са оваквим оптужбама суочавао и сам Христос током свог овоземаљског живота, па је довољно да наведемо његов одговор: „А фарисеји чувши то рекоше: Овај другачије не изгони демоне до помоћу Веелзевула, кнеза демонског. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати. И ако сатана сатану изгони, сам се у себи раздијелио; како ће, дакле, опстати царство његово? А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне, онда је дошло к вама Царство Божије.“ (Мт. 17, 24-27)

Даље, Јовановић каже како је „ сва наша несрећа кренула од Немањића, то јест од Немање“, а  Немања је унук цара Константина који је у Охриду срушио 365 цркава.  Као што видимо, Јовановић тврди да је Немања Константинов унук при чему се, да би оно што прича звучало уверљивије и подсећало на науку, позива на академика Љубомира Стојановића и његове „Српске родослове и летописе“. Немања се, да подсетимо још једном, родио 1113. године док је Константин Велики умро 337. године, али ову непремостиву разлику од око осам векова Јовановић решава Новом хронологијом А.Т. Фоменка, о чему ћемо рећи неколико речи даље у тексту. Позивање на академика Љубомира Стојановића и његове „Српске родослове и летописе“ је једна од дрских лажи којима су склони турбо- фолк историчари, а које износе са претпоставком да они који прате њихово излагање неће проверавати тврдње које износе. Већ у самом уводу Љубомир Стојановић, говорећи о родословима Немањића, каже да су они прекрајани „ тиме што су или скраћивани изостављањем понечега или сажимањем у краће, или попуњавањем другим чим чега у првобитном тексту није било“ (стр. XV), а део где се говори о Немањином пореклу од Констанстинове сестре ( у неким родословима се каже кћерке) која се удала за Лицинија (отуда и Деретићева тврдња да Немања води порекло од Лицинија) коментарише кратко: „Тако је, ето, по свима родословима (сем пајс.) Немања праунук Константинов по сестри му иако их раставља 800 година!“ (стр. ХХ) У следећој реченици следи коментар Љубомира Стојановића о писцима родослова који су наводили овај податак: „ То им је силно убијало вредност…“

Погледајмо како наводно Немањино порекло од римских царева (иако у вези са тврдњом Јована Деретића) коментарише професор Радивој Радић:  „Просто је дирљиво како др Деретић и остали „новоромантичари”, са мешавином инфантилне наивности и грубог незнања, верују у нешто што је сасвим немогуће. Они сматрају да Немањићи потичу од императора Лицинија, односно Ликинија како они воле да га пишу, савладара Константина Великог. Истина, у српским родословима пише да је Ликиније Србин и налазе се такве вести о Немањином пореклу. Међутим „новоромантичари” при том упадају у општепознату замку јасну свим медиевистима. Многе владарске династије у Средњем веку настојале су да покажу своју старину, па су њихови дворски историчари посезали за најразноврснијим родбинским конструкцијама. Тако су настајале породичне легенде које нису имале много везе са историјском истином, те им научници нису ни поклањали поверење. У овом случају писцима српских родослова као извор је послужио словенски превод византијске Светске хронике коју је саставио Јован Зонара.

Међутим, да видимо чињенице: Лициније је убијен 325. године, а Немања се родио 1113. године. Између њих двојице зјапи празнина од безмало осам векова, а научници су са великим напором, и после дугих распри, једва утврдили ко је био Немањин отац (видели смо да др Деретић ни то не зна!). Дакле, др Деретић зна ко је био Немањин предак од пре осам стотина година, а не зна ко је био Немањин отац. Осим тога, према српским родословима Стефан Немања је био Лицинијев праунук, што би значило да су Немањини отац, деда и прадеда морали живети по три или четири столећа. Досадашња медицина, међутим, не зна за тако дуговеке примерке људског рода.” (3)

Као што видимо, Јовановић Светог Равноапостолног Цара Константина, супротно историјским чињеницама, представља као гонитеља хришћана и рушитеља цркава. О томе да ли је у Охриду крајем трећег и почетком четвртог века могло бити ни мање ни више него 365 цркава, сувишно је и говорити. Ипак, за оне мање упућене да напоменемо да се у то време под Охридом подразумевао простор тзв. Охридске или Самуилове тврђаве, чији остаци и данас постоје, па није тешко закључити да ли је на том простору могло бити изграђено толико цркава. Када се поред тога у обзир узме и број становника у то време и број цркава данас, није тешко закључити колико је крупна лаж оно што износи Јовановић. У, до сада, најстарије пронађене цркве спадају црква у Акаби (Јордан), грађена крајем 3. и почетком 4. века и црква код Тел Мегидоа (Израел), из приближно истог периода. Обе ове цркве су нешто старије од цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму и цркве Рођења Христовог у Витлејему које су, као што је општепознато, подигнуте управо захваљујући цару Константину и његовој мајци, царици Јелени.

Затим нам Јовановић потврђује да теорије и тврдње турбо-фолк историчара зависе искључиво од њихове маште, жеља и циљева а не од научних чињеница. „Немања је био цар. Ја ћу сада за једно послеподне, за један викенд, да вам направим лозу и Немањину и Исусову и коју год хоћете“, каже Драган Јовановић. Христов родослов налазимо у Лукином и Матејевом Јеванђељу, па када говори о Његовом родослову Јовановић вероватно мисли на неки нови и лажни родослов, чиме се већ у одређеној мери и бавио, као што ћемо видети касније.

Ево како Јовановић види Немањино порекло: „Немања је Герман. Имао је можда и мало наше крви али је дошао са стране и његов сурови обрачун са српским народом је део тога.“ А затим наставља: „Анте Павелић каже да му је узор од државника био Немања. Између немањићке суровости и Павелићке суровости није било разлике у односу на Србе.“

„Немања је био плаћеник византијске Коминтерне“, каже он.

„Ово што Шиптари пале манастире по Косову, усташе раде то што раде, Олује и сва та чуда, то је та лоша карма која се нама враћа због Немањића“, закључује Јовановић.

О „родољубљу“ човека који поистовећује светородне Немањиће, у чије време је српска држава доживела политички, територијални, привредни и културни успон; који су оснивали прве болнице и школе и оставили задужбине од којих се неке налазе и на Унесковој Листи светске културне баштине, са поглавником НДХ Антом Павелићем у чије време је извршен незапамћен покољ Срба, сувишно је и говорити. У вези са овим тврдњама Драгана Јовановића, тема може бити само његово душевно здравље (онако како га дефинишу Свети Оци) и име, у складу са причом из Јеванђеља: „И кад изађе из лађе, одмах га срете из гробова човек с духом нечистим, који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама; јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити. И стално ноћ и дан он беше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем. А кад виде Исуса издалека, потрча и поклони му се. И повикавши из свег гласа рече: „Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме!” Јер му говораше: „Изиђи, душе нечисти, из човека!” И питаше га: „Како ти је име?” И одговори му и рече: „Легион ми је име: јер нас је много.“ „ (Мк. 5, 2-9)

Већ смо рекли да Драган Јовановић (можемо ли га назвати Легион?), кидише на све што је свето и честито па тако и за Светог Кнеза Лазара Косовског каже да је „Немањић, али је дворско копиле“ и да је „ Милошу Обилићу убио оца“.

Однос Драгана Јовановића према СПЦ је исти као и према Православној цркви уопште: „Српска православна црква је једна дивља градња“, каже он, а своје богоборство, као и остали лажиисторичари, покушава да образложи родољубљем. „Моји интереси да рушим Српску православну цркву су дубоко српски и аријевски. … Док се ми не решимо српске православне цркве за Србе нема спаса.“ 

Сачувај нас Боже оваквих Срба!

Шта је то српски национализам (родољубље) објашњава нам Свети Владика Николај Охридски и Жички:

”То је рам, у коме је икона Христова,

То је дом, у коме је Христос домаћин.

То је брак, коме је Христос благословитељ.

То је село и град, у коме је Христос начелник.

То је држава, у којој је Христос цар.

То је уметност, у којој је Христос чаробност.

То је школа, у којој је Христос учитељ.

То је црква, у којој је Христос просвештеник.

То је борба, у којој је Христос војсковођа.

То је страдање, у коме је Христос главни страдалник.

То је мука, где се Христос мучи кроз невину децу.

То је мрак, у коме је Христос једина свећа.

То је робовање, које је издржљиво само са Христом.

То је устанак против неправде, са барјаком Христовим.

То је победа са певањем: Христос воскресе!

То је песма која Христово име слави.

То је весеље, где анђели Христови са људима играју.

Шта је то српски национализам?

То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос, а потка свеци и светитељке и јунаци и мученици Христови.” 

И још каже Свети Ниолај Српски: „Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљујући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.“

Важно је да наведемо и коме је Златоусти проповедник Васкрслог Христа упутио ове речи:  „А то је речено комшијама српским и издајницима српским којима је национализам рам, у који они стављају другу слику коју им противници Христови гурну у руке.“

Шта Драган Јовановић гура у рам српског национализма? Исту ону слику коју нам у рам гурају и наши непријатељи, слику Антихриста.

„Исус из Назарета уопште није постојао. Назарет уопште није постојао у првом веку, то је исто једна велика превара коју сам ја начео“, каже Драган Јовановић и наставља: „Постојао је Исус из Охрида који је био син Александра Македонског и Клеопатре.“  За оне мање упућене у псеудонаучне теорије ове тврдње ће изгледати само као плод помраченог ума, али се заправо ради о теоријама заснованим на псеудонаучној дисциплини руских математичара А. Т. Фоменка (Анато́лий Тимофе́евич Фоме́нко) и Г.В. Носовског (Глеб Владимирович Носо́вский) познатој под називом Нова хронологија. Њихове методе, аксиоми и хипозе су више пута побијани од стране руских научника из различитих области а Нова хронологија и њени аутори су честа тема Комисије за борбу против псеудонауке Руске академије наука. Наиме, Фоменко и Носовски тврде да је постојећа хронологија историјских догађаја нетачна и захтева радикалну ревизију.

„Сљедећа ”реална хипотеза” до које су двојица руских математичара дошли ”по опису распореда звијезда” јесте да је Исус Христ рођен у XI вијеку (1054. или, како Носовски каже, 1095. године!!!) и то у Византији, a не у Палестини, тако да је библијски Јерусалим у ствари Константинопољ (Цариград, Инстанбул), а Голгота са друге стране Мореуза, у Малој Азији. Тумбање библијске хронологије Фоменко допуњује још смјелијом хипотезом по којој је Мојсије Исусов стриц!!!“, пише историчар др Зоран Пејашиновић. „ О чему је у ствари ријеч? Доктор Фоменко, наиме, тврди да је до ”великог фалсификата” дошло у вријеме чувеног Тридентског сабора (1545-1563), када су папе, са планом да од Рима направе ”пупак свјетске историје”, од тадашњих француских научника Скалигера (Joseph Justus Scaliger, 1540-1609) и језуите Петавијуса (Learned Dionysius Petavius, 1583-1652) наручиле хронологију која ће касније бити општеприхваћена“, закључује Пејашиновић.

Наравно, Јовановћ се не позива само на Фоменка већ и на друге псеудонаучнике, између осталих и на Кљосова.

Стари Завет је писан после Новог Завета, тврди Драган Јовановић, и каже да је написано 70 ( седамдесет) Јеванђеља од којих је жири изабрао четири.

Свети Сава, односно Растко Немањић, је побио 20.000 ( двадесет хиљада!) жена, деце и стараца, за два дана, између Сићевачке клисуре и Чифлика ( општина Бела Паланка, примедба Д. М.) и након тога отишао у манастир, каже он, док за Немању тврди да побио 200.000 (двеста хиљада!) Срба.

Рекло би се да је Драган Јовановић овде применио исти метод који су применили они који нас оптужују за масакре на Маркалама и Рачку и „ геноцид“ у Сребреници. А метод је следећи – кадија који те тужи и који ти суди је претходно сам инсценирао случај.

Свети Владика Николај у књизи „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ пише о „ бесловесној и несавесној руљи сатанској“ која је уместо Христа изабрала Вараву или Барабу, па поставља питање: „Бирање између Бога и сатане. Бирање између добротвора и злотвора. Бирање између Исуса и Барабе. То је заиста велико звоно које сваки дан узбуњује са вест човечанства. Свак се пита, како се то могло догодити? А ми се питамо: како се то може и дан данас догодити? Зар не видите, браћо, да и дан данас на избору добија Бараба а губи Исус? Узрок мрачне трагике западног човечанства може се објаснити једном речју. Јер су изабрали Барабу, место Христа. И јер су постали барабе место да буду хришћани. Барабски су им и циљеви, барабски и методи.“

Драган Јовановић је изабрао Барабу уместо Христа. Постао је бараба уместо да буде хришћанин. Барабски су му и циљеви и методи. 

Ово уједно објашњава и све остале барабске тврдње Драгана Јовановића. О безобзирности Драгана Јовановића доста говори и чињеница да се није устручавао да са својим богохулним романом „ Житије Савино од Богумила монаха“ повеже и свог деду, почившег свештеника Војислава П. Поповића, некадашњег архијерејског намесника белопаланачког, путем лажног писма које му приписује. Наиме, Јовановић и путем овог измишљеног дединог писма жели да читаоце доведе у заблуду како није реч о његовом роману него о истинском „ Житију“ које је наводно, његов деда, Војислав П. Поповић пронашао у Дивљанском манастиру, превео га са старословенског и чак покушао да изда у Нишу 1939. године. Како би све изгледало уверљивије Јовановић у роману доноси и фотографију свог деде, али и фотомонтажу једне стране „ Житија“ са штамбиљом „ забрањено за штампу“ којом жели да поткрепи причу о покушају издавања наведене године. Шта можемо да очекујемо од човека који се овако односи према својим мртвим прецима?

Не можемо а да у вези са овим не скренемо пажњу и на књигу „Обредне песме древних Срба из Индије“ коју је приредио Аљоша Арсеновић, а која се доводи у везу са његовим оцем монахом Галактионом, пре упокојења сабратом Светоархангелске обитељи у Ковиљу, чије је име пре монашења било Бранко (Милана) Арсеновић. У овој књизи, коју је издала издавачка кућа „ Мирослав“,  наведен је један број песама које је објавио Милош С. Милојевић а којима се пропагира „ стара вера Срба“ и пагански богови (што они који су познати из словенске митологије, што они које је измислио сам Милојевић) и покушава да успостави веза између хришћанских обичаја и паганизма (нпр. каже се како се „ поуздано знало“ да Крсна Слава потиче из „ старе вере“ и сл).  И овде је вероватно реч о злоупотреби, као и код Драгана Јовановића, јер је тешко поверовати да би један православни монах узео учешћа у приређивању и издавању књиге антихришћанског садржаја. (4)

Вратимо се сада Јовановићевом роману „Житије Савино од Богумила монаха“ из кога ћемо навести само неколико Јовановићевих богохулних тврдњи. У уводном делу романа под насловом „Уместо предговора“ сазнајемо одакле још Драган Јовановић добија идеје за оно што пише, осим Фоменкове Нове хронологије. Наиме, у овом делу његовог сатанистичког романа наилазимо на име Николаја Нотовича, аутора књиге „Непознати живот Исуса Христа“ (позната и као „Тибетанско јеванђеље“) кога смо већ поменули у вези са појединим тврдњама Јована Деретића. Додајмо овде у вези са Нотовичем и његовом књигом, која је очигледно добро позната српским турбо- фолк историчарима, неколико битних информација. Николај Нотович је поменуту књигу наводно написао на основу документа који је, опет наводно, пронашао током боравка у будистичком манастиру Хемис, у хималајској регији Ладакх у Индији. Да је Нотовичева књига и прича о документу, на основу кога је наводно написао књигу, обична измишљотина потврђено је веома брзо након што је изашла из штампе. Наиме, Оксфордски професор, филолог немачког порекла, Макс Милер (Friedrich Max Müller) упутио је писмо у манастир Хемис са упитом о наведеном документу и Нотовичевој причи, на шта је од Ламе добио одговор да манастир у претходних петнаест година није посетио ниједан странац, као и да поменути документ не постоји. Отприлике у исто време, манастир Хемис је посетио професор Џејмс Арчибалд Даглас (James Archibald Douglas) коме је Лама потврдио да Нотович никада није посетио манастир као и да поменути документ не постоји. (5) Осим тога, др Даглас Мекгечин ( McGetchin, Douglas T.) у једној својој књизи наводи податак да је Нотович касније и сам признао да је измислио доказе. (6)

„Не бече Савиних чудеса, подизања раслабљених и васкрсавање мртвих, те његово утишавање буре на пучини а и мироточење из гроба Немањина…“ каже већ на првој страни Јовановић устима „ Богумила монаха“. 

На почетку Прве главе читамо следеће речи самог Сатане, исписане руком Драгана Јовановаћа: „ Прво беше Завида па имаше сина Немању… Тај сербски владар науми себи наследника да створи, јер синови Вукан и Стефан не беху му по вољи. А жена му Ана стара и јалова беше, а и Немања старац би али још плодан па му требаше некаква јуница, крв да му појача. И пође глас по земљи како стари жупан се споји са некаквом младицом из Рибнице, али учини као Ана да је бременита и да треба да роди.  Удеси све Немања да буде као у књизи Мојсијевој, где старица роди Јована Крститеља, и као што Јосиф Дрводеља пусти другог жени својој па сложи тако рожденије сина свога, као да је божански дар, и чудо големо.“ (стр. 3) 

О благовести и безгрешном зачећу Пресвете Богородице пише се у Јеванђељу по Луки (Лк. 1, 24-38), а Свети Јован Шангајски о томе каже следеће: „ „Како ће ми то бити кад ја не знам за мужа“, питала је Арханђела Гаврила, заветовавши се на девственост, Марија, када јој је он благовестио да ће родити Христа. А Анђео одговори: „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те. Зато оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји“ (Лк. 1, 34-35). Касније се Анђео јавио и праведном Јосифу, који је Марију хтео да отпусти из дома, видећи да је затруднела не ступајући са њим у брачни однос. Јосифу је Арханђел Гаврило рекао: „Не бој се узети Марије жене твоје, јер оно што се у њој зачело, од Духа је Светога“, и подсетио га на Исаијино пророчанство о томе да ће Дјева зачети (Мт. 1,18-25).“

Ако је Драган Јовановић овакве речи написао о самом Спасу и Господу нашем Исусу Христу и Његовој мајци, Пресветој Богородици, зар има места за чуђење што на сличан начин пише о Његовим Светима – Светом Сави и његовим родитељима, Светом Симеону Мироточивом и Светој Анастасији Српској? И зар може да нас чуди што је на представљању овог романа говорио редитељ Синиша Ковачевић, аутор позоришне представе „Свети Сава“ у којој Немањиће назива „билмезима“, „бахатима“, „охолима“, „пасјом сортом“ и представља их као примитивце и блуднике, а самог Светог Саву и као убицу (као и у Јовановићевом роману убио је Стреза). (7) (8)

Остале јереси (несторијанство, пелагијантво итд.) и лажи које Драган Јовановић даље износи у роману кроз уста Богумила монаха тешко се могу све и побројати. Ту је, као и код Деретића и Шарића дуалистичка јерес о два бога, добром и злом; затим Јовановић попут Мирољуба Петровића каже како онима који би да иду за Христом није потребна Црква јер је ни Исус није имао; да су Јеванђеља „ добрано лажна“; да је Црква од царева, а не од Исуса Христа (ово је вероватно варијација познате хипотезе по којој су религију измислили жреци и владари коју су заступали још грчки софисти, примедба Д. М.); Христов гроб је у Индији, говори даље Јовановић устима свог алтер ега, а „његове кости јалове су као и у сваког почившег мужа“ (стр. 8.). Видели смо на какав начин Јовановић на почетку негира безгрешно зачеће Богочовека, док овде затвара круг негирајући Његово Васкрсење и Вазнесење које исповедамо у 5. и 6. члану Символа вере: 

„ И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;

И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца.“

„И нико никада није тако прославио тело људско као што је то учинио Господ Христос васкрсењем својим са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца“, каже о Васкрсењу и Вазнесењу Свети Јустин Ћелијски.

Драган Јовановић, коме је очигледно мрско све што је ма у којој мери обасјано божанском светлошћу па покушава да је угуши бацајући на њу прљавштину, даље пише како у светогорском манастиру Светог Пантелејмона „ богумилске књиге у потаји држе“ и „не зазираху од богумили“ и како су у светогорским манастирима живели измешани монаси са људима из света, укључујући и жене и децу. „И живот се множаше тамо где нико рођен не сме да буде, јер Света Гора само је за подвизавање и умирања“, каже он.

За Растка Немањића каже да на Свету Гору „не дође Бога ради“, него да би побегао од тираније родитеља, а затим пише како је потера коју је послао Немања убила дванаест монаха у покушају да га врати. Даље каже како Саву по одласку у Ватопед игуман ватопедски „поново замонаши и крсти, јербо монашење у… Русику рђаво беше“. 

Затим налазимо и иконоборачку јерес у речима да су цркве и иконе за бесловесне, након чега Јовановић наставља и са другим лажним сведочењима и хулама (Мт. 15, 18-19) и другим јересима. Како би нас њихово подробно навођење одвело предалеко ( досадашњи примери се налазе на прве 22 стране од укупно 314 колико их има ова књига), навешћемо још само два примера. На 27. страни Драган Јовановић поново хули на Богочовека Христа и на најгнуснији начин клевеће девственост Дјеве Марије, говорећи да је Христос „ син и копиле војника римског Пиндара, па потом и гладијатора преубава у кога се Марија загледа.“ – Боже сачувај! Али ово није ништа ново. „ Нанети ударац поштовању Богородице значи ударити на корен хришћанства, уништити хришћанство у самој његовој основи“, пише Свети Јован Шангајски и наставља: „ И сам почетак њене небеске славе обележен је на земљи провалом злобе и мржње неверника према њој. Када су после њене свете кончине Апостоли носили њено тело према Гетсиманији да би га тамо, на месту које је она изабрала, сахранили. Јован Богослов је ишао на челу поворке, носећи рајску гранчицу коју је три дана пре тога Арханђел Гаврил донео Светој Дјеви, обавештавајући је о њеном скором преласку у небеске обитељи.

„Када изађе Израиљ из Египта, дом Јаковљев из народа туђег“ започе Апостол Петар Псалам 113, „Алилуја“ – прихвати сво сабрање Апостола и њихових ученика, који такође беху тада на чудесан начин пренети у Јерусалим. И док су они певали ту свештену песму, коју Јевреји зову „велико Алилуја“, тј. велико Хвалите Бога, један јеврејски свештеник, Атоније, прискочи одру хотећи га преврнути и на тај начин збацити тело Богородице на земљу.

За ту дрскост Атоније би истог часа кажњен: Арханђел Михаил му невидљивим мачем одсече руке и оне остадоше да висе на одру. Пренеражени Атоније, мучен страховитим боловима, увиде свој грех, и завапивши у молитви ка мрском му до тада Исусу, одмах доби исцељење. Тада он прихвати хришћанство и исповеди га пред својим бившим једноверцима, због чега пострада од њих мученичком смрћу.

Непријатељи Христови се потом нису више усуђивали да грубом силом испољавају своје непоштовање према телу Пречисте, али још дисаху злобом на њу. Видећи како се хришћанство посвуда шири, они почеше проносити разне гнусне клевете о Хришћанима. Не оставише на миру ни име Мајке Христове, и измислише да Исус из Назарета тобож потиче из рђаве и неморалне породице, и да се Његова Мајка дружила са неким римским војником.

Али, ова лаж је била исувише очита да би могла привући озбиљнију пажњу. Целу породицу заручника Јосифа и саму Марију добро су познавали сви житељи Назарета и околине. „Откуда овоме премудрост ова и моћ? Није ли ово дрводеља, син дрводељин, Јосифов и Маријин син, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове међу нама?“, говораху Његови земљаци у Назарету, када Христос пројави Своју неземаљску мудрост пред њима у синагоги (Мт. 13, 54-55; Мк. 6, 3; Лк. 4, 22). У мањим местима врло добро су познате свачије породичне прилике, а на чистоту брачног живота се у оно време пазило веома строго.

Да је Христос био рођен из незаконите везе, зар би се према Њему односили са уважавањем, и зар би Му дозвољавали да проповеда у синагогама? На Марију би био примењен Мојсијев Закон, који наређује да се таква лица убију каменовањем; фарисеји би се користили тиме и пребацивали Христу за понашање Његове Мајке. Међутим, било је обратно. Марија је уживала велики углед: у Кани је била почасни гост на свадби, и чак, када су њеног Сина осудили, нико се није дрзнуо да исмева или блати Његову Мајку.“

Закључимо коментар хуле и клевете Драгана Јовановића првим анатемизмом Светог Кирила Александријског: „Ко не исповеда да је Емануил истински Бог и да је зато Света Дјева – Богородица, јер је она у телу родила Логоса, Који (Логос) је једне суштине са Богом Оцем и Који је постао тело – нека буде анатема.“

О престављењу Светог Симеона и мироточењу његових моштију, Драган Јовановић пише на неколико страна (од 60 стране), при чему само мироточење представља као превару организовану и спроведену од стране Светог Саве. И у овој причи је Јовановић уметнуо још једну хулу на Христа негирајући да је умро на крсту речима да се „ три дана, по распећу… одмараше и ране видаше пре него што опет стаде на ноге.“ Најпре Јовановић за Светог Симеона каже како „за шест дана хтеде светац да постане. Јер толико на асури поживе“, затим дело Немањино као властодршца назива Сотонским, његове мошти лешином а за његову душу каже да „Сотони отиде“.

Не могу ништа друго сем да и овде завапим са Светим Игњатијем Брјанчаниновим: „Авај, каква заслепљеност, какво страшно сагрешење, какав страшан пад!“

Затим Јовановић пише како је Свети Сава припремао превару са мироточењем, балсамујући тело свога оца: „Утробу покојникову кварљиву извадише тако што му трупло са стране, поребарке отворише, а кривим гвожђем кроз нос извукоше му мозак и сву течност из лобање“, и наставља: „ Него ови што отворише тело Немањино не завршише работу сатрапску како треба. Јер, имаху само домаће уље кедрово, па још га и не ставише колко треба те мироточење Симеоново никако, по укопу, не почињаше…“ Ни ово Драгану  Јовановићу није довољно него наставља своју сатанску причу пишући о другом покушају, а онда и о трећем: „… још једном отворише Немању те га напунише миром за тројицу…“

И у вези са овим могу само да додам речи светог Игњатија Брјанчанинова: „Авај, какво помрачење! Авај, какав пад ума! Са висине боговиђења и богословља, наш род, у нашем праоцу, муњевито пада у понор вечне смрти… Прво је пао сатана; светли анђео постао је мрачни демон: пошто није имао тела, сагрешио је умом и речју. Уместо да у непорочном весељу, са осталим светим анђелима, славослови Бога, Доброчинитеља, он је заволео хулу на Бога. Чим је зачео мрачну, смртоносну замисао, чим ју је остварио кобном речју, сличној најљућем отрову, одмах је потамнео, изменио се, сурвавајући се неисказивом брзином из високог Едема на земљу. О брзини његовог пада сведочи превечна реч: Видјех сатану гдје паде са неба као муња.“

Набрајати остале примере из овог романа Драгана Јовановића је, поред ових које смо већ навели, потпуно сувишно. Поменимо само још то, да на крају књиге на странама од 302. до 306. Јовановић, могуће по узору на Милоша С. Милојевића, наводи измишљене „староверске“ и „ богумилске“ народне песме, приписујући и њих свом деди, проти  Војиславу П. Поповићу.

Више о Драгану Јовановићу, Горану Шарићу, Весни Пешић, Бранку Драгашу, Јовану И. Деретићу, Александру Шаргићу и другим псеудоисторичарима и неопаганима можете прочитати у књизи ”Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква”.

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:

1)  https://www.youtube.com/watch?v=BE0ZtJjS4Sk   

2) https://www.pravenc.ru/text/1237773.html 

3) Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Еволута, Београд 2015.

4) http://srbskenovine.com/monah-galaktion-aljosa-od-indije-do-srbije/

5) BradleyMalkovsky, “SomeRecentDevelopmentsinHinduUnderstandingsofJesus” intheJournalofHindu-ChristianStudies (2010) Vol. 23, Article 5.

6) McGetchin, Douglas T., Indology, Indomania, andOrientalism, FairleighDickinsonUnivPress, 2009, стр. 133

7) https://stanjestvari.com/2018/12/26/sinisa-kovacevic-sv-sava/

8) https://svetosavlje.org/carstvo-bozije-i-carstvo-praznine-pravoslavlje-i-duhovnost-nju-ejdza-pravoslavlje-i-sekte-knjiga-vii/60/

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s