Прави научници


У тексту под насловом ”О лажним звањима псеудоисторичара” писао сам о томе како се псеудонаучници и псеудоисторичари ките различитим лажним звањима доктора наука, професора универзитета и академика делом руковођени славољубљем а делом и из практичних разлога, како би на тај начин себи на брз и лак начин обезбедили кредибилитет и лакше ”продали” своје псеудонаучне тврдње и теорије.

Веома је корисно, у вези са тим, да наведемо и неколико примера како су се понашали и према слави односили неки од највећих европских и светских научника.
Михаило Петровић, познатији као Мика Алас, је на Сорбони најпре 1892. године дипломирао математику, затим физику 1893. Године, а 1894. године одбранио докторску дисертацију.
„Ја сам још као ђак у Београду изучио рибарски занат и добио мајсторско писмо; оно ми је милије но докторска диплома,“ (1) каже Мика.
Као најбољи студент у генерацији, 1893. и 1894. године је био на пријему код председника Француске али у је у писму молио деду, протојереја Новицу Лазаревића, да о томе никоме не говори. (2) Члан Српске краљевске академије постаје 1899. године, када је имао 31 годину, а био је и почасни члан неколико страних академија (Букурешт, Праг, Варшава и Краков).
Његов однос према слави се јасно види и из разговора са Милутином Миланковићем, са којим је делио професорску собу. Миланковић пише:
„У нашим разговорима дође реч и о оним научницима који се највише брину о том да им се глас што пре и што више прочује.
-Будале! – узвикну Мика. – Исрпљују се у грозници да им се име окачи о велико звоно, а не знају како је слатко радити без бриге.
Те Микине речи урезале су се дубоко у моје сећање, у њима сам увидео прави смисао научног рада који чини човека срећним.“ (3)
О томе како се завршио покушај општине града Београда да једну улицу назове његовим именом писао је Јеленко Михаиловић: „ Општина града Београда желела је да једну улицу назове именом професора Михаила Петровића. Одабрала је једну од оних улица које носе имена наших научника и знаменитих људи јер је налазила да и његово име, као великог математичара, буде међу именима других научника. Мику је о томе известио један његов пријатељ. Речено му је да је општа жеља у Одбору да се једна престоничка улица назове његовим именом. Мика је на то одговорио: ,, Ако општински одбор баш нешто тако хоће, ја сам најпознатији међу аласима на дунавском крају и моје ће се име дуже и радије тамо помињати и памтити као аласа него као професора и математичара.“ Његова је изјава прихваћена и тако је једна улица на Дунаву добила назив Улица Мике Аласа…“ (4)
Милутин Миланковић, члан Српске краљевске академије, је са непуних 26 година у Бечу одбранио свој докторат и постао први Србин доктор техничких наука. (5) По њему је назван један кратер на Месецу и један на Марсу, а његово име носи и један астероид.
НАСА је је у свом интернет издању The Earth Observatory, у коме се објављују научне информација које се односе на климу и животну средину, у категорији под називо „Захваљујући великанима“ (Onthe Shoulders of Giants), међу свега 16 великана наука о Земљи, сврстала и Милутина Миланковића. (6) Његово име се нашло и у књизи „The Science Book“ у којој је издвојено 250 кључних постигнућа у историји науке. (7)
Какав је био однос Милутина Миланковића према слави? Одговор налазимо у његовој аутобиографији под називом „ Сећања“ :
„Крајем новембра 1954. стиже ми од ректора Велике техничке школе у Бечу службени акт у којем ми саопштава ово: 17. децембра 1954. навршава се педесетогодишњица онога дана када ме је та велика школа прогласила доктором техничких наука. С тим у вези одлучио је њен Академски сенат да ми тог дана преда златну докторску диплому јер сам са успехом радио на развитку техничких наука и тиме подигао углед те велике школе. Свечано уручивање те дипломе извршиће се тога дана у 11 часова пре подне у великој сали Техничке школе.
У своме акту ректор ми саопштава да на моје присуство сигурно рачуна и даје ми још неке појединости о тој свечаности.
Био сам у недоумици шта да му одговорим. Никако не волим и не подносим да будем предмет славља и слушам како ме други хвале. А тога ће, као што сам разабрао из осталих саопштења ректорових, бити у великој мери. Нисам никако могао да разумем неке од мојих старијих уважених колега којима су њихови ученици приређивали таква славља, кадили им, дизали у небеса, а они их, седећи на слављеничком престољу, слушали. Васпитан у школи Михаила Петровића, ја бих се таквом приликом осећао као да седим на жеравици. Зато написах ректору одговор у којем сам му срдачно захвалио на части која ми је учињена, али му сопштих да нисам у могућности да лично присуствујем заказаној свечаности.
Докторска златна диплома стигла је поштом у моје руке. Толико уметнички израђена да је предадох библиотеци Српске академије наука на украс њених просторија.“ (8)
Михајло Пупин (9), један од највећих светских научника и проналазача, био је члан Српске краљевске академије и Америчке академије наука, и почасни доктор 18 универзитета. Његово име носи зграда лабораторије за физику Колумбија универзитета и један кратер на Месецу, а Колумбија универзитет је на стогодишњицу Пупиновог рођења установио медаљу са његовим именом. Између осталог био је и један од оснивача NASA-е, (у то време под називом NACA). И као што је Пупин имао обичај да устане сваки пут када спомене своју мајку тако би и сваки Србин, због онога што је Пупин урадио за нашу државу, народ, појединце и Цркву, био дужан да из поштовања устане када се помене његово име.
Пупин је за своју аутобиографију под насловом „ Са пашњака до научењака“ (From immigrant to inventor) добио Пулицерову награду, а професору Јовану Цвијићу, 1925. године, о књизи пише: „У ствари она није аутобиографија, него је само један покушај да докажем да једно српско сељачко дете одгојено од српске сељачке матере има исто тако добру подлогу за даљи живот као и ма које американско дете. Главна ми је намера била да представим американском народу српску сељачку културу г. Михајла Пупина, и у тој намери, мислим да сам добро успео, јер данас се много говори у Америци о питомости српских сељака и о племенитости српске мајке“.
Никола Пашић, 28. марта 1919. године, лично упућује позив Михајлу Пупину да се придружи српској делегацији на Париској мировној конференцији. У ту сврху Пупин подноси захтев у САД за издавање пасоша за један дан, а на месту где је требало да напише име, презиме и занимање чувени професор и научник пише ћирилицом: Михајло Идворски Пупин, земљорадник. (10)
Николу Теслу је сувишно представљати, за њега су чули сви, не само у Србији него у целом свету. Сва његова достигнућа у области науке сажета су у наслову једног предавања: „Човек који је измислио XX и XXI век“ . Дан рођења Николе Тесле, 10. јул, прославља се у свету као Дан науке а његова архива се нашла на листи регистра документационе баштине програма „ Памћење света“ UNESCO-а. По њему је названа и јединица за јачину магнетног поља. Да ли га је слава променила и да ли се због тога понео, најбоље се види из његовог сусрета са Јованом Јовановићем Змајем 2. јула 1892. године, на вечери приређеној у част Николе Тесле, током његовог боравка Београду. Змај је Тесли одрецитовао песму од десет строфа коју је написао у славу и част српства и у његову славу и част, и то је било једини пут да јавно чита своје стихове. Очевици кажу да су обојица плакали, а Тесла је након тога пришао седом песнику, клекао и пољубио му руку. (11)
Видели смо да се лажинаучници у свом раду не руководе само славољубљем него и среброљубљем, па да погледамо на неколико примера какав је био однос славних научника према новцу.
„ – Нисам ја дошао у Америку као печалбар, да зарадим паре. Ја сам пошао за знањем, и знање ми је донело имање, а не обратно. Имање је дошло као нешто споредно. Ја сам најпе искао ,,царства небеснаго“ , по Јеванђељу, а остало све што имам дошло је уз то. Тако је обично одговарао Пупин онима, који су у њему пре свега гледали имућног човека.“ Тако Свети Николај Српски пише о Пупину. (12)
Током Првог светског рата Михајло Пупин је понудио да заложи сву своју имовину како би Краљевина Србија добила ратни кредит за набавку оружја. На упозорење банкара да ће сигурно пропасти Пупин одговара: „Ако пропадне Србија, нека пропаднем и ја.“ (13)
На страници која је њему посвећена наведен је део његових небројених доброчинстава учињених СПЦ, црквеним општинама, црквама и манастирима, школама, студентима, добротворним задругама, избеглицама, породицама изгинулих официра, четницима, добровољцима, инвалидима, болницама, сиротиштима, за подизање споменика, за пострадале од земљотреса и поплава итд. (14) „ Листа његових доброчинстава огромна је и још увек недовршена.“ (15)
Милутин Миланковић о свом одласку из Беча у „ Сећањима“ пише овако:
„Подуже сам морао чекати на Богданово писмо. У њему ми јављаше да би ме Филозофски факултет Београдског универзитета радо видео у својој средини, тим пре што је катедра примењене математике баш упражњена. Но како на Београдском универзитету постоји нумерусклаусус, тј. тачно одређен и ограничен број професорских места, могао бих на тај положај доћи само као ванредни професор. Годишња плата таквог професора је три хиљаде и три стотине динара. Но, поред свега тога, Богдан се нада да ћу се одазвати том позиву, јер познаје моју љубав за науку и свој народ. А катедра примењене математике је као поручена за мене. Нека му, дакле, јавим да ли бих примио тај позив, па ћу бити изабран за ванредног професора Београдског универзитета. Михаило Петровић и Јован Цвијић поднеће такав предлог Филозофском факултету и нема сумње да ће бити прихваћен.
Размислих, не питајући никога, шта да радим. Мој будући материјални положај био би, према ономе што сам га имао у Бечу, права сиротиња. Запитах се да ли бих се под таквим приликама, навикнут на много боље, снашао у животу.
Лутајући по лабиринту таквих мисли, нађох се, као пред капијом која би ме извела из њега, пред овим питањем: „ Да ли је моја дужност да живим, радим и умрем у свом рођеном народу, који ми ево нуди оно што може да ми пружи?“ Та расуђивања изведоше ме из недоумице. Одговорих Богдану да ћу се примити ако будем позивом изабран.“ После одређеног времена Миланковићу је стигао позив из Београда:
„У току нашег разговора донесе служитељ један телеграм упућен лично на мене. На први поглед видех да је одаслан из Београда. Отворих га дршћућом руком и прочитах његов кратак садржај: „ Изабрани сте за професора.“ Телеграм је носио потпис Јована Радонића, деловође Филозофског факултета Универзитета у Београду.
После толико дана неизвесности та вест ме изненади и обрадова. Рекох Бену шта ми брзојав јавља. Он ми срдачно честита, стисну ми пријатељски руку, а из уста му се оте узвик: „ Благо вама!“ Онда се диже да јави оцу тај догађај.
Остадох сам у соби. Осећао сам да се преда мном отвара нов живот, различит од дотадањег; сузе ми навреше на очи. Но одједном се насмеших, сетивши се оног што ми Бено, нехотице, признаде. Тај милионар који зарађује сто пута више но што ћу ја – завиди ми. Па ваљда има право: није у новцу сва срећа живота.“ (16)
Ни однос Николе Тесле према материјалном богатству није био ништа другачији. У ,,Српском колу“ из Загреба објављен је 25. фебруара 1910. године следећи текст:
„ Славни српски научењак Никола Тесла, који живи у Америци, наслиједио је сав иметак сарајевског митрополита Мандића, свога ујака. Но он није хтио примити то насљедство, него га је поклонио за српску школу у Госпићу. Част великом Србину Николи Тесли, који ево и овим показује да није заборавио у туђем свијету на своју српску крв.”
Међу заједничке именитеље Пупина, Миланковића и Тесле спадају Видовдан и то што сва тројица пишу о Марку Краљевићу, а омиљена песма им је „ Марко Краљевић и Муса Кесаџија“. (17)
Никола Тесла пише о Милошу Обилићу на енглеском, у есеју који код нас никада није преведен, овако: „ На Косову пољу пао је Милош Обилић, најплеменитији од свих српских хероја, након што је убио султана Мурата II посред његове велике војске.“ (18)
Као што видимо, велики научници нису измишљали нити писали о измишљеним биткама Срба у Индији, него о Косовском боју, нити о фиктивним ликовима попут Нина Белова и Серба Макаридова, него о Марку Краљевићу и Милошу Обилићу, као што нису писали ни о непостојећим српским династијама.


Свети владика Николај (лево) и Михаило Пупин (десно)

Мислим да о лажинаучницима и њиховом раду не говори толико ни оно што смо писали о псеудонауци и теоријама завере колико поређење са великим научницима.
И на крају, погледајмо како Миланковић описује критерујуме за пријем у академију, данашњу САНУ:
„Избори нових чланова Академије вршили би се на скуповима целокупне Академије. Ти скупови били су строго дискретне природе. Присуствовали су им само први чланови Академије. Гласање је било тајно, појединачно за сваког кандидата, на цедуљицама на којима је стајало „за“ или „против“, но у овом случају обично празном цедуљицом или како се казало, белом. Мени је, ваљда зато што сам био математичар, поверавано да их на хартији бележим колико их је било „за“, а колико белих.
Имао сам обичај да ону моју хартију на којој сам бележио број гласова стрпам у џеп и већину од тих прибележака сачувам у своме архиву. Оне нису за публикацију, ипак смем да о њима саопштим неке податке, примера ради. Године 1937. предложено је, не урачунавајући ту стране дописне чланове, 9 кандидата, а изабрано 4, године 1938. предложено је шест а није изабран ниједан, а 1939. године предложено је 16, а изабрано 7; године 1940. предложено је 13, а није изабран ниједан. Тих пет година предложено је свега 51 кандидат, а изабрано 18, дакле просечно тек сваки трећи. Тако се тешко улазило у Српску академију наука!“ (19)
Уколико немате способности да бисте стекли звање доктора наука, да бисте били изабрани за професора или академика, онда вам је једини начин да остварите своје жеље да се лажно представите, да та звања купите или стекнете оснивањем сопствене академије.

Аутор: Димитрије Марковић
Литература:
1) Човек испред науке. Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић о Мики Аласу. Агапе књига, Београд 2019 стр. 35
2) https://www.youtube.com/watch?v=yxK4b6bhrB0
3) Човек испред науке. Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић о Мики Аласу. Агапе књига, Београд 2019 стр. 46
4) исто, стр. 166
5) https://www.sanu.ac.rs/dan-milutina-milankovica/
6) https://web.archive.org/web/20081026040823/http://earthobservatory.nasa.gov/Library/Giants/Milankovitch/
7) https://www.teslasociety.com/milankovic.htm
8) Милутин Миланковић, Сећања, Дерета, Београд 2014, стр. 474-475
9) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=2
10) https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3097545/ako-propadne-srbija-neka-propadnem-i-ja-pupin-je-zalozio-sve-da-bi-srbija-mogla-da-se-brani
11) https://www.youtube.com/watch?v=X_quG8XH7II
12) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=12
13) https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3097545/ako-propadne-srbija-neka-propadnem-i-ja-pupin-je-zalozio-sve-da-bi-srbija-mogla-da-se-brani
14) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=11
15) http://www.mihajlopupin.rs/fliptest/book/2/1?page=10
16) Милутин Миланковић, Сећања, Дерета, Београд 2014, стр. 207-210
17) https://www.youtube.com/watch?v=yxK4b6bhrB0&t=1416s
18) https://www.facebook.com/aleksandra.n.tasic/posts/10156670161279988
19) Милутин Миланковић, Сећања, Дерета, Београд 2014, стр. 447

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s