Псеудоисторија и неопаганизам као облик аутошовинизма

Под појмом ”аутошовинизам” по правилу се подразумева неолиберални (прозападни, глобалистички) аутошовинизам. Међутим, појава псеудоисторије сплетене са неопаганизмом нам показује да неолиберални аутошовинизам има и други пол – неонационалистички (нацистички) аутошовинизам оличен управо у овом феномену (споју псеудоисторије и неопаганизма).

Да бисмо боље разумели због чега сматрамо да је спој псеудоисторије и неопаганизма неонацистички аутошовинизам важно је да појаснимо кључне појмове.

Родољубље, за који се често као синоним користи реч патриотизам, подразумева љубав према сопственом народу и земљи. На питање ”Шта је то српски национализам?” Свети Владика Николај одговара: ”То је рам у коме је икона Христова”. А тамо где је икона Христова нема мржње према другима ”јер је Бог љубав” (1. Јов. 4,8). Дакле, реч је искључиво о љубави према себи и своме али не и мржњи према другоме и туђем.

Насупрот томе, према Кембиџ речнику, шовинизам је ”снажно и неразумно уверење да је ваша сопствена земља или раса најбоља или најважнија”. (1) У складу са тим други народи (или расе) и земље се сматрају инфериорним у односу на соптвену а шовинизам по правилу прати презир и мржња према другим народима.

Шта је онда оно што називамо аутошовинизмом? У најкраћем, мишљење и став да је сопствена нација инфериорна у односу на друге и презир и мржња према сопственој нацији. Све оно што чини културу и идентитет српског народа и сваки израз родољубља предмет је омаловажавања и вербалних напада неолибералних аутошовиниста мотивисаних презиром и мржњом.

Међутим, често се превиђа да је неизоставан елеменат аутошовинизма интерпретација прошлости у складу са сопственим циљевима која неретко подразумева и отворена кровотворења. Другим речима, аутошовинизам неизоставно укључује и ревизију историје у складу са идеолошким и политичким циљевима.

Да поменемо само наводни геноцид у Сребреници, наводни масакр у Рачку или оптужбу да је Србија изазвала Први светски рат као честе теме аутошовиниста.

Међутим, ревизија историје у складу са политичким и идеолошким циљевима није ништа ново. Погледајмо шта Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler) каже о сврси археолошких истраживања: „У свом овом проблематичном послу, нас занима само једна ствар – да се пројектује у замрачену прошлост слика наше нације онаква какву је замишљамо за будућност… Наше учење о немачком пореклу вековима је зависило од фалсификовања. Имамо право да у било ком тренутку наметнемо наше сопственo.“

Дакле, основна карактеристика аутошовинизма је презир и мржња према сопственом народу таквом какав јесте и тежња да се он промени.

Да помињање Химлера у вези са темом аутошовинизма није нимало неприкладно показује и назив једне од неолиберално-аутошовинистичких НВО – Центар за културну деконтаминацију. Деконтаминација је била једна од кључних речи у Хитлеровим говорима.(2) Уосталом, ово показује да и иза једног и иза другог аутошовинизма стоји исти дух.

Крајњи циљ неолибералних аутошовиниста је етноцид, тј. уништење идентитета и културе српског народа, односно свега онога што га чини јединственим и различитим, уз наметање апстрактног наднационалног идентитета (европског или још ширег) и наднационалне (боље рећи анационалне) културе коју карактерише потрошачки менталитет и морални релативизам.

Ово се врши у циљу у циљу стварања наднационалних организација попут Европске уније које имају да замене суверене националне државе. Основни услов за настајање и опстанак оваквих наднационалних заједница јесте хомогенизација друштава које имају да је сачињавају. А хомогенизација захтева промене.

Неолиберални аутошовинисти су по правилу контролисани и финансирани споља и углавном окупљени у различитим невладиним организацијама.

Сваки израз родољубља, ма колико био природан и одмерен неолибералним аутошовинистима делује као хипертрофиран па отуда у тим случајевима најчешће користе оптужбу за ”великосрпски национализам”. Ово се односи чак и на плодове научног рада, дакле објективне, научне чињенице, уколико су у функцији заштите српских националних интереса, а најпознатији пример је свакако Меморандум САНУ.

Са друге стране, неонацистичким аутошовинистима сваки израз родољубља и научна објективност делују као атрофирани а предмет напада су сви који се не слажу са псеудонаучним теоријама по којима су Срби најстарији народ на свету, да су не само настањивали различите делове планете него и владали њима, да је српски језик најстарији на свету и да су сви остали језици проистекли из њега, као и да су највреднији плодови културе других народа заправо украдени од Срба.

Основно питање које се овде поставља јесте зашто ово називамо аутошовинизмом а не шовинизмом или чак само непримереним и пренаглашеним родољубљем?

Због тога што народ о коме они говоре и пишу није народ коме биолошки припадају. Народ о коме они говоре нису Срби такви какви јесу са својом историјом, културом и идентитетом. И неолиберални и неонацистички аутошовинисти покушавају да нам наметну њихово виђење историје, другу културу и идентитет. Или – да се послужимо суштином Химлерових речи – и неолиберални и неонацистички аутошовинисти пројектују у прошлост слику српског народа у складу са својим циљевима у будућности.

Тзв. Српску аутохтонистичку историјску школу (неформална организација која окупља псеудоисторичаре и неопагане) бисмо по аналогији са претходно поменутом НВО и њиховим прокламованим циљевима могли да назовемо ”Центар за историјску деконтаминацију”.

Поменули смо већ, када је реч о ревизији историје, којим оптужбама против Срба се користе неолиберални аутошовинисти. Са друге стране имамо псеудоисторичара и неопаганина Александра Шаргића који је био члан Главног одбора либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, једне од кључних неолиберално-аутошовинистичких организација. Чедомир Јовановић, оснивач и председник ЛДП-а је познат, између осталог, по изјави да је „Република Српска направљена на геноциду, на сребреничком геноциду; на етничком чишћењу незабележеном у Европи после Другог светског рата“. Даље, наведимо пример псеудоисторичара и неопаганина Драгана Јовановића који тврди да је Свети Сава, односно Растко Немањић, побио 20.000 ( двадесет хиљада!) жена, деце и стараца, за два дана, између Сићевачке клисуре и Чифлика и након тога отишао у манастир, док за Стефана Немању тврди да побио 200.000 (двеста хиљада!) Срба. Псеудоисторичаи и неопаганин Тодор Пештерски оптужује Стефана Немању за геноцид над Богумилима итд.

Посебна мета и једних и других (неолибералних и неонацистичких аутошовиниста) је православље као кључни елеменат и извор нашег идентитета и система вредности, и Српска православна црква као гарант опстанка и чувар једног и другог.

„Између САД, Ватикана и Немачке склопљен је 1976. године тајни споразум у 11 тачака. Једна од централних теза овог споразума била је идеја о федерализацији света… Једна од тачака која је мене погодила, кад сам читала тај споразум, била је тотално уништење православља. Православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије, и глобализација уз Православље тешко ће успети,” говорила је проф. др Смиља Аврамов.(3)

Са друге стране, неопаганизам не представља никакву препреку, напротив. Због тога буја пропагирање ове наше наводне ”старе вере”.

Ако мало боље погледамо видећемо да псеудоисторичари и неопагани, односно неонацистички аутошовинисти, и не говоре о српском народу, него о фиктивном народу који често чак и називају другим именима (Серби, Сораби, Рашани, Расени итд.) са фиктивном историјом (Сербо Макаридов, Нино Белов, Оштривојевићи, Свевладовићи, цар Ђуро итд.), фиктивном културом (србица, винчаница, курилица итд.) и фиктивном вером (Сербон, Сербона, крсна слава из Винче, васкрс из Лепенског вира итд.).

Они не осећају свест о припадности српском народу таквом какав јесте, нити воле српски народ такав какав јесте, са његовом историјом, културом и идентитетом већ га презиру и мрзе а осећају припадност и воле тај измишљени народ о коме говоре.

Између неолибералног и неонацистичког аутошовинизма постоје и одређене разлике, али не суштинске. Неолиберални аутошовинизам је усмерен првенствено на област политике док је неонацистички аутошовинизам (псеудоисторија у спрези са неопаганизмом) усмерен првенствено на културно-историјску и духовну раван.

И док је је за неолиберални аутошовинизам одавно јасно да је део субверзивних активности иницираних, усмераваних и контролисаних споља у сврху друштвено-политичког инжењеринга, када је реч о неонацистичком аутошовинизму за сада имамо само основану и чврсту сумњу да је у питању такође средство хибридног рата који се користи са истим циљем.

Не заборавимо да је у стварању Бошњачке, Македонске и Црногорске нације један од кључних елемената била управо лажна историја. И приликом рада на отцепљењу тзв. Македонске православне цркве псеудонаука је одиграла важну улогу. Тако су нпр. према епископу Доситеју, који је у томе одиграо једну од кључних улога, Свети Ћирило и Методије били ”велики духовни великани македонског народа”.

Да употреба термина ”неонацистички аутошовинизам” није претеран потврђује и то што је међу псеудоисторичарима и њиховим следбеницима раширен расизам а посебно антисемитизам. Тако је поводом текста Мирјане Стојисављевић „ Иза зидина тајни“, министар за научнотехнолошки развој, високо образовање и и информационо друштво Републике Српске био принуђен да упути писмо министру иностраних послова Изреала у коме је изнео осуду и згражавање због његове антисемитске садржине али и уверавање да оно што је она написала „ни на који начин не представља став било које институције или Владе Републике Српске, њених грађана и српског народа у целини“.  Поводом њеног текста огласио се и Управни одбор Друштва српско-јеврејског пријатељства који га је означио не само као антисемитски него и као антисрпски уз констатацију да је писан „ ненаучним, на моменте чак и булеварским језиком“.

Недавно је објављен видео снимак и текст (4) у којима се указује на блиске везе Горана Шарића са генералом ХОС-а и једним од главних вођа неоусташког покрета Антом Пркачином.

На све ово морамо додати и то да је први муж Олге Луковић- Пјановић био познати хрватски лингвиста Братољуб Клаић, рођен као Адолф Клоц ( Adolf Klotz), члан Државног уреда за језик за време Независне државе Хрватске.

На крају можемо да закључимо да је заједнички циљ и неолибералних и неонацистичких аутошовиниста оно се најчешће назива ”промена свести Срба”.

Аутор: Димитрије Марковић

1)https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/chauvinism

2) https://standard.rs/2022/10/25/cirjakovic-samo-su-borka-pavicevic-i-hitler-govorili-o-dekontaminaciji-ljudi/

3) https://www.youtube.com/watch?v=mY4UHBNGTRk

4) https://teodulija.net/2022/10/30/%d0%b3%d0%b5%d0%bd%d0%b5%d1%80%d0%b0%d0%bb-%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%b5-%d0%bf%d1%80%d0%ba%d0%b0%d1%87%d0%b8%d0%bd-%d0%b8-%d0%b3%d0%be%d1%80%d0%b0%d0%bd-%d1%88%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%9b/

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s