Пише: Димитрије Марковић

Да кренемо најпре од питања шта је креационизам.

Енциклопедија Британика даје следеће објашњење: ”Креационизам, веровање да је свемир и различите облике живота створио Бог ни из чега (ex nihilo). Иако је идеја о Богу као творцу стара колико и сама религија, савремени креационизам је у великој мери одговор на еволуциону теорију, која може да објасни разноликост живота без прибегавања доктрини о Богу или било којој другој божанској моћи. Такође може одбацити модел великог праска о настанку универзума. Научници главног тока углавном одбацују креационизам. Креационизам је у великој мери повезан са конзервативним гранама протестантског хришћанства, иако постоје заговорници јеврејског и исламског креационизма, као и присталице у другим гранама хришћанства.” (1)

Осим тога у овој енциклопедији се наводе и три облика или становишта креационизма, и то: креационизам младе Земље (young-Earth), старе Земље (old-Earth) и интелигентног дизајна  (intelligent design). На другим местима може да се  пронађе и опширнија подела на више различитих грана.

Креационизам је у САД веома распрострањен тако да постоји изузетно велики број различитих креационистичких организација (2) које раде на његовом пропагирању. Ово подразумева, између осталог вршење различитих истраживања, нпр.  радиометричког датирања, истраживања у области археологије и геологије итд., али и  постојање креационистичких високошколских образовних установа (без акредитација), креационистичких музеја и сл.

Мирољуб Петровић је у Србији основао фиктивни факултет под називом Институт за креационистичка истраживања где за 200, 300 или 400 евра нуди звања дипломираног креационисте, магистра креационизма и доктора креационизма. (3)

Кажемо да је реч о фиктивном факултету јер, заправо, постоји само интернет страница под тим називом, односно Институт за креационистичка истраживања није уписан у регистар Aгенције за привредне регистре Републике Србије нити има акредитацију Националног тела за акредитацију и обезбеђење квалитета у високом образовању (НАТ).

На интернет презенацији овог фиктивног факултета на страни ”Линкови” налазимо везу ка две креационистичке организације у САД. Прва веза води ка интернет презентацији Института у САД који има исти назив као и Петровићев Институт – Institute for Creation Research. И на овом Институту се, као и код Мирољуба Петровића, путем њихове Школе библијске апологетике (Sshool Of Biblical Apologetics) могу стећи безвредне дипломе из области креационизма. Друга веза води ка Институту за геонаучна истраживања (Geoscience Research Institute) у САД, који припада Цркви Адвентиста седмог дана. Дакле, у питању је орган секте којој припада и Мирољуб Петровић.

Оно што је важно да знамо јесте да је креационизам настао у оквиру протестантске јереси па је важно да најпре кажемо нешто о њој да бисмо могли да разумемо начин и разлог настанка и функцију креационизма.

Јерес коју заступа и шири Мирољуб Петровић је учење секте под називом Хришћанска адвентистичка црква  или Црква Адвентиста седмог дана, код нас познатије као ”Суботари”. У питању је једна од протестанстих ”цркви” а о њима и њиховом учењу, као и о Мирољубу Петровићу и његовим прозелитским активностима, писали смо у књизи ”Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква”, али и у засебном тексту који можете прочитати ОВДЕ.

Оно што је још корисно да напоменемо овде јесте да официр полиције Зоран Луковић о Цркви Адвентиста седмог дана као и о Јеховиним сведоцима, мормонима и пентекосталцима у својој књизи ”Верске секте. Приручник за самоодбрану” пише следеће: ”…по подацима који су из добијени Грчке, централе ове четири секте налазе се у САД, где су повезане са америчком обавештајном службом ЦИА и Саветом за националну безбедност САД.”

Када је реч о протестантизму уопште важно је знати да, по информацијама које долазе управо из протестантске средине, постоји безмало педесет хиљада различитих протестантских деноминација (подсекти). (4)

Како свака од ових протестантских група (подсекти) има своје особености у вероучењу описивање свих разлика би захтевало доста простора па  ћемо овде навести само неке основне, заједничке, карактеристике.

На првом месту то је принцип sola scriptura, што значи да се признаје искључиво ауторитет Светог Писма, а Свето предање одбацује. Осим тога, свако је слободан да сам за себе тумачи Свето Писмо и управо у овоме лежи разлог за постојање толиког броја различитих протестантских група. Даље, код протестаната нема свештенства и монаштва, не поштује се Пресвета Богородица, нити Часни Крст, мошти и иконе, нити се практикује пост.

По речима светог Илариона Тројицког „Истина и спасење су даровани Цркви. Латинство је, отпавши од Цркве, издало ту свест и објавило: истина је дата појединачној личности – папи – нека и само папи, али ипак појединачној личности – и папа влада спасењем свих. Протестантизам је само објавио: зашто је истина дата само папи? – и додао: Истина и спасење су откривени свакој засебној личности независно од Цркве. Сваки човек је био узведен у непогрешивог папу.”

Додајмо на ово и речи Преподобног Јустина Ћелијског: ”Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси у јерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових безброј.”

Рационалистичка схоластика је религиозна философија настала као плод разума (интелекта) и стоји насупрот богословљу као плоду духовне праксе и искуства.

Креационизам је плод помраченсти и ослепљености ума протестаната и природни наставак њихове рационалистичке схоластике о којој говори Преподобни Јустин.

Креационизам, заправо,  има функцију новог откривења и ван сваке сумње, као и сам протестантизам, води у духовну смрт.

Протестантизам, а затим и креационизам у оквиру њега, и јесу настали тако што су људи својим разумом покушали да дођу до истине о Богу.

Наиме, протестанти не само што су одбацили Свето предање у чијој светлости ми правилно разумемо Свето Писмо, него су обесветили и само Свето Писмо и због тога им је потребно нешто што ће да подржи зграду њихове религиозне философије. Кад кажемо да су обесветили Свето Писмо под тим подразумевамо да су га одбацили као натприродно Божије Откривење.

“Божје Откривење је двојако: природно и натприродно.

Под природним Божјим откривењем разумемо оне истине о Богу које је Бог открио људима кроз природу, чији је Он творац.

Под натприродним Божјим Откривењем разумемо оне истине о Богу које је сам Бог открио људима на чудан, натприродан начин преко својих нарочитих изабраника, Пророка и Апостолa, и преко Сина Свог. Пошто људи не би никада могли својим умом да дођу до пуније истине о Богу, то је Бог ову истину поступно откривао људима преко светих старозаветних Патријараха и Пророка, и најзад у потпуности и савршенству објавио преко јединороднога Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа,” пише Преподобни Јустин Ћелијски. (5)

Пре него што ово појаснимо наведимо неколико речи о обесвећењу, десакрализацији, Светог Писма од стране протестаната.

”Из протестантске теологије, тачније речено, у њеним недрима, настао је критички однос према Библији: у почетку позиви на рационалистичко чишћење Библије од ”каснијих наслага” (стругали су је док се не подере), а затим настојање да се Библија десакрализује и претвори у зборник митова а да се корени Библије не траже у Божанском Откривењу, него у предањима и легендама разних народа. У суштини, метод је био један исти: налазити фрагментарне сличности и разматрати их као доказе о позајмљивању, подражавању и међусобним утицајима. Скоро сваки стих Библије проглашаван је за позајмицу и прераду вавилонског, асирског, египатског или било каквог епа. Свуда су тражене аналогије. То се сматрало научним радом над текстом. Само Јеванђеље проглашавано је прерадом Будиног животописа, и тако даље.

Дакле сама Библија се од светиње претвара у леш за анатомска истраживања у којима место скалпела заузима оземљени душевни разум. Слична методологија примењује се у случају патристике.

Такозвани ”научни приступ” делима Светих Отаца… је заснован у вери на то да душевни (телесни) разум може да достигне духовни ум, да логичка анализа може да истражује оно што спада у откривење и созерцање и у то да се о Таворској светлости може писати при светлости разума, а да се интуитивно проницање, озарено благодаћу, може заменити спољашњом, често противречном и свагда непоузданом информацијом.

Када се губи вера, када се у души гаси светлост благодати, тада је потребно да нешто заузме празно место, и осваја га – оземљени разум,” пише архимандрит Рафаил Карелин. (6)

Додајмо овоме и речи јереја др Драгана Л. Милина из ”Увода у Свето писмо Старог завета”. Након навођења конкретних имена проучавалаца Библије (од протестантских наведени су Лудовик Капела, Јохан Саломон Землер,  Јохан Ајхорн, Де Вете и др.) и описа њиховог рада  др Драган Л. Милин закључује:

”У филолошком и критичком периоду исагогике покушано је да се Библија научно проучава… Тај период је донео далеко више штете и последице таквог истраживања осећају се и данас. Наиме, оснивачи таквог проучавања Библије били су Лутер (Мартин Лутер, један од вођа протестантске реформације, примедба Д.М.) и његови следбеници, који су желели да апсолутизују своје ставове. Међутим, из погрешно постављеног темеља израста крива зграда. По православном схватању нико не може правилно да тумачи Свето писмо ако не поштује Свето предање, ако не износи црквено сазнање Светог писма. Немајући ту црквену основу, критички истраживачи су понесени својом ерудицијом и истраживачким принципима долазили до апсурдних, погрешних и грешних резултата: Библија је плагијат вавилонске културе, Мојсије није постојао, Христос и св. Апостол Павле нису постојали итд. Резултати тих научника… су завели многе хришћанске душе, а дали обиман материјал нехришћанским писцима, који користе те резултате и тврде да о Светом писму тако говоре сами теолози. Отуда је таква теологија – блиска атеизму.” (7)

Да подсетимо, управо из окриља ових и оваквих проучавалаца Библије нам долази креационизам.

На крају ћемо укратко да појаснимо разлику између ума и разума о којима говори архимандрит Рафаил Карелин јер ће нам то помоћи да разумемо због чега је пут којим иду протестанти погрешан и због чега креационизам не води у спасење већ у духовну смрт.

 ”И као што је Бог Тројичан – Ум (Νοϋς), Слово (Реч, Λόγος) и Дух (Πνεύμα) – тако и човекова душа има три силе. Душа је једна, али има више сила… Има ум (νοϋς), реч/разум (λόγος) и дух (πνεύμα). … У светоотачком богословљу прави се разлика између ума и разума [словесности, логосности]. Када свети Јован Дамаскин говори ο стварању човека, каже да је Бог прво створио тело, а потом саздао душу и учинио је, каже, „словесну и умну”. Свети Јован Дамаскин, дакле, разликује „словесност” [разум] и „ум”. Разум [словесност] и ум су две упоредне енергије душе. Ум је, према светоотачком учењу, „око душе”. Дакле, као што човеково тело има очи и очима гледа све што је тварно, тако и душа има своје око. И то око је ум. Ум је тај који гледа Бога… Ум општи са Богом, он стиче богопознање… Α разум обликује у језичку форму то познање, то виђење које има ум,” пише митрополит Јеротеј Влахос у књизи ”Православна психотерапија. Наука Светих Отаца.”

Говорећи о поистовећивању ума са разумом митрополит Јеротеј Влахос каже следеће:

”…Као што човеково око не може да види када је озбиљно оштећено, исто је тако и са оком душе, а то је ум, а онда одмах на његово место долази разум. Тако разум хоће да створи познање Бога, да види Бога, а онда долази до интелектуализације, стварају се философије и представе ο Богу и тако човек више нема истинско познање Бога. Има само знање ο Богу као појму. Зато настају разне јереси и тако отпадамо од православног учења… Ум се не разара у потпуности, него је само оштећен, боље речено, ослепљен, помрачен, затамњен, губи светлост.”

Како је питање Ума, Разума и богопознања тема која захтева посебну обраду задржаћемо се само на овим кратким појашњењима.

Ипак, и ово је сасвим довољно да се разуме да је протестантизам (али и римокатоличка јерес), као и креационизам у оквиру њега, производ оболелог Ума и неразликовања, односно поистовећивања, Ума и Разума. Истовремено, ово нам објашњава због чега нема користи од креационизма – јер Разум не води до богопознања које представља спасење

”Другачије речено, док се људско знање задобија делатношћу разума и људским испитивањима, дотле се божанско знање задобија вером,” пише митрополит Јеротеј Влахос.

Да додамо још и речи Светог Силуана Атонског о томе: “Небесно се познаје Духом Светим, а земаљско – умом; ко хоће да позна Бога умом кроз науку, тај је већ пао у прелест, јер се Бог познаје једино Духом Светим “.

Питање исцелења Ума и пута до богопознања такође превазилази оквире овог текста.

Све до сада речено о креационизму ни у ком случају не значи да не би требало прихватити изоловане случајеве научних открића, из било које научне области, било да је реч о археологији, геологији или некој другој научној дисциплини, која потврђују оно што је написано у Светом Писму. Циљ нам је био да покажемо да креационизам као људско откривење не само да не може заменити Божије Откривење које нам је Он открио преко Пророка и Апостолa, и преко Сина Свог него да нас води у духовну смрт.

Потпуно је бесмислено одбацивати или обесвећивати ”научним приступом” натприродно Божије Откривење, како то раде протестанти, а затим га надомешћивати плодовима људског разума у виду креационизма.

Погледајмо шта каже Свети Игњатије Брјанчанинов о овоме: “Воља Божија, у чијем је испуњењу спасење човеково, у Светоме Писму изложена је тако јасно, тако снажно, тако подробно, да било какво потпомагање људскога спасења нарушавањем општег поретка постаје посве излишно и непотребно. Ономе мртвацу који је молио да буде васкрснут и послат браћи да би их упутио на прелазак са широког на тесни пут речено је: ,,Имају Мојсија и пророке: нека њих слушају “. Када се молилац успротивио: ,,Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се”, добио је одговор: ,,Ако не слушају Мојсија и Пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити” (Лк. 16,27,31).”

Исто важи и у овом случају: ко не верује Пророцима, Апостолима и Богочовеку Христу неће га ни креационизам уверити.

Нажалост, има и појединих православних хришћана који су прихватили као корисне и добре како креационизам тако и Мирољуба Петровића, а један од њих је Владимир Димитријевић.

„Господина Петровића сам упознао  почетком 21. века, и то пратећи његов веома добар и вредан рад у области хришћанског креационизма и оповргавања лажне теорије Чарлса Дарвина и његових следбеника. Почели смо да се виђамо и разговарамо, али и да сарађујемо: он се показао као вредан и трудољубив човек, спреман да помогне. Никад нећу заборавити колико је књига и дискова о креационизму поклонио не само мени, него и другим вероучитељима. Ове књиге и дискови су били углавном плод рада Харуна Јахија, једног турског креационисте – муслимана, али и америчких протестаната, попут Хенрија Мориса, Дјуена Гиша, Аријела Рота и других. Већина читалаца „Борбе за веру“ зна мој став о екуменизму и сличним појавама, али такође и став да све оно што је корисно и вредно код других, поготову кад су додирне тачке основних религиозних веровања у питању, може и треба да се користи у апологетском раду (у мојој архиви на овом сајту има и одговор на питање како се односити према инославним ауторима). Дакле, Јахи јесте муслиман, али, у својим књигама и филмовима, на основу озбиљних научних чињеница, пориче еволуционистичку заблуду и дарвинизам, па нема разлога да се то не користи у сведочењу наше вере,” пише Владимир Димитријевић. (8)

Овај поступак Владимира Димитријевића је погрешан из више разлога.

Најпре, креационизам који пропагира Мирољуб Петровић није ”хришћански креационизам”, како то наводи Владимир Димитријевић, него протестантски и представља само део прозелитских активности Мирољуба Петровића међу верницима Српске Православне Цркве (нпр. књига у којој излаже јеретичко учење Суботара којима припада носи наслов ”Православље за почетнике, управо из тог разлога). Примајући ”књиге и дискове” Владимир Димитријевић није ни на који начин помогао СПЦ и њеним верницима али сасвим сигурно јесте секти Адвентиста седмог дана. ”Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.” (Мт. 7, 15) каже се у Јеванђељу.  Димитријевић нам је својом сарадњом са Петровићем овога препоручио као пророка уместо као онога који је дошао да ”украде и закоље и упропасти” (Јн. 10,10) и носи одговорност за све оне који су захваљујући томе постали његове жртве и кренули за њим на ”широка врата и широк пут што воде у пропаст” (Мт. 7,13). Када је реч о ”оповргавању лажне теорије Чарсла Дарвина” у оквиру наше Цркве имамо довољно умних људи који су се тим питањем бавили тако да је разлог који наводи Димитријевић неодржив и неприхватљив. У том смислу препоручујем текст проф. др Здравка Пена ”Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије” који можете прочитати ОВДЕ.

И не само да је ова сарадња Владимира Димитријевића са Мирољубом Петровићем  један од облика екуменистичких активности већ, пошто су ”књиге и дискови су били углавном плод рада Харуна Јахија, једног турског креационисте – муслимана”, истовремено и наставак активности започетих „Молитвом за мир“ у Асизију одржаној 27. октобра 1986. године на иницијативу папе Јована Павла II на којој је био присутан велики број представника разних религија. Чак уколико је реч само о личној блискости и сарадњи са јеретиком Свети Апостол Павле  нас упозорава: „Зли разговори кваре добре обичаје”. (1Кор.15,33) Или, да се послужимо веома јасним и разумљивим саветом Светог Владике Николаја: ”Ортаклук са злим доноси свима ортацима зло”.

Закључимо овај наш текст о креационизму речима Спаситеља из Јеванђеља по Јовану: „Блажени који не видјеше а вјероваше.“ (Јн. 20,29)

И тумачењем ових речи Преподобном Јустина Ћелијског:

”Мука је за човека, за дух његов када све своје хоће да заснива на гледању, на виду, или на ма ком чулу свом. Мука је – поверити се виду човечјем као вођу. А живот, а тајна живота, то је нешто безгранично и шире и дубље и веће од људског вида. Зато апостол изјављује: „Јер вером живимо а не гледањем“ (2 Кор. 5,7). Вером која види и невидљиво (2Кор. 4,18): вером која човека поверава Богочовеку те га Он, свевидећи и свезнајући, води кроз све своје светове и његове тајне.

Блаженство је за људско биће када се повери Господу Христу, вером повери. А мука је, а очајање је, а пакао је за људско биће, ако повери себе оку свом, или ма коме чулу; или разуму свом… или ма коме или ма чему мањем од Богочовека Христа. „Не видеше и вероваше“: не видеше Мене телесним очима, и вероваше у Мене, имаше поверење у Мене. Многи, премноги Јевреји телесним очима гледаше и видеше Спаситеља, и мало их вероваше у Њега; милиони и милиони Га не видеше телесним очима, и вероваше Га. Јер телесне очи виде само површину и човека и света, а вид вере – види Бога у Христу. ”

”Ко има уши да чује, нека чује!” (Мт. 13,9)

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:

1) https://www.britannica.com/topic/creationism
2) https://creation.com/creationist-organizations-in-the-usa
3) https://institutki.com/saznajvise/
4) https://www.ncregister.com/blog/just-how-many-protestant-denominations-are-there
5) Преподобни Јустин Ћелијски, Основно Богословље, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 2010, стр. 28-29
6) Књига о прелести и лажном духовништву: како се сачувати од духовне обмане. Приредили Јован Србуљ и Владимир Димитријевић. Друго, измењено издање. Београд 2013, стр. 425, 427-428
7) Др Драган Л. Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, Београд 1991, стр. 26-27
8) http://borbazaveru.info/content/view/7424/52/