Пише: Димитрије Марковић
Да у вези са најављеним признањем независности самопроглашене Републике Косово од стране Александра Вучића подсетим на два важна догађаја из живота Српске Православне Цркве и две велике победе над антисрпском и антиправославном политиком.
1.„Крвава литија“ у Београду 19. јула 1937. године била је врхунац борбе против потписивања Конкордата са Католичком црквом и одсудна битка којом је Влада Милана Стојадиновића натерана да одустане од уговора са Ватиканом.
За борбу против Конкордата Свети Владика Николај, тадашњи епископ жички рекао је да је то била ”борба… против римокатоличког папе, нашег свагдашњег великог непријатеља, односно против конкордата. Ова је борба, мислим, ево завршена поразом римокатоличког папе.” (1)
Видовданским уставом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921. године прокламован је принцип равноправности свих вера, иако је још 1919. године краљ Александар Карађорђевић укинуо повлашћени положај Српске Православне Цркве. (2) 1922. године формирана је комисија за израду нацрта Конкордата а у мају 1925. године почели су преговори са Ватиканом. Ватикан је 1935. године прихватио нацрт конкордата који је за Римокатоличку Цркву био веома повољан, али је зато био неповољан за Српску православну Цркву.
”Када је народ сазнао да се конкордатом Римокатоличкој Цркви у Југославији дају права каква Српска православна Црква није имала ни у Краљевини Србији, настала је такозвана конкордатска борба, која је трајала све до 1938. године.” (3)
У јеку конкордатске борбе патријарх Варнава, тешко се разболео па је 25/15. јуна 1937. године у Саборној цркви у Београду одржавано молепствије за његово оздрављење. Друго по реду молепствије, са литијом, заказано је за 19/6. јул 1937. године, опет у Саборној цркви. Истога дана, митрополит загребачки Доситеј, заменик оболелог патријарха, извештава Свети архијерејски синод о забрани литије од стране Управе града Београда.
”Литија је организована на иницијативу београдског парохијског свештенства и требало је да пође из Саборне цркве и да се креће до цркве Светога Саве.
У пет часова после подне почело је у Саборној цркви молепствије на коме су служили епископи, шабачки Симеон и викарни епископи Сава, Платон и Викентије. После одржаног молепствија архијерејски намесник за град Београд, протојереј Миливој Петровић, објавио је наређење од Управе града Београда да се не може одржати литија која је била најављена. Народ је с огорчењем протествовао против овакве наредбе и захтевао да се литија одржи.” (4)
Ево како Синод СПЦ у представци коју је доставио председнику Краљевске владе описује сам догађај:
”Полицијски органи, жандарми, старешине квартова, полицијски писари и жандармеријски официри били су унапред скривени по околним споредним улицама и околним зградама између Саборне цркве, Дирекције државних железница, Народне банке као и у дворишту Окружног суда.
После молепствија литија је кренула из Саборне цркве, уз певање тропара Светом Сави, празнику Духова и Спаси Господи, изашавши на западна врата у Богојављенску улицу. Одмах пред портанским вратима стајао је први кордон жандармерије који је покушао да спречи излазак свештенства и народа. Једна група свештеника са народом пробила је овај кордон и пошла према улици Краља Петра. На углу улица Краља Петра и Богојављенске стајао је други кордон жандарма. Ту се већ народ измешао са свештенством и тако се пошло кроз улицу Краља Петра, према Кнез Михајловој улици. На доњем углу зграде Дирекције државних железница био је постављен трећи жандармеријски кордон. Народ је јавно и гласно протествовао против забране литије, на што су жандарми почели да хватају поједине грађане и да их бију гуменим палицама. Преко улице Краља Петра на горњем углу зграде Народне банке била је постројена жандармерија у више редова. Жандарми су већ агресивнији и дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенство у црквеним одеждама и народ, псујући поповску и српску мајку. По нагласку могло се приметити да су жандарми Хрвати и Словенци. Ту је пао обливен крвљу и онесвешћен Преосвећени Епископ Шабачки Господин Симеон, повређен по глави односно десном оку, левом рамену и грудном кошу тупим оружјем из непосредне близине. Те повреде су изазвале и мањи потрес мозга. Том приликом поцепан је и црквени барјак са ликом Светог Саве. Свештенство и народ наставили су литију. Шеф опште полицијске управе града Београда г. Драг. Јовановић командовао је ‘ножеве на пушку’ и дао заповест жандармима да убоду и бију свакога ко се не врати. Свештенство је под оваквим безобзирним притиском полиције било принуђено да се врати у цркву. Поред Преосвећеног Епископа Шабачког Господина Симеона добили су ударце гуменим палицама и Преосвећени Епископ Моравички Господин Платон и Преосвећени викарни Епископ Сремски Господин Сава.
На фотографијама снимљеним на лицу места, а које овде прилажемо, види се како жандарми држе уперене бајонете на протојереја Косту Љешевића и како деру црквену одежду са јереја Василија Јованчевића.” (5)
”Патријарх српски Варнава умро је у време изгласавања конкордата, 23. јула у 24. часа, уз читање молитава на исход душе.
Сви они посланици који су гласали за конкордат предати су Црквеном суду „уз претходно ускраћивање истима свих црквених почасти до решења Црквеног суда, с тим да свештеник не може улазити у куће тих лица ради вршења свештенорадње, без претходног одобрења свог Архијереја“ ”
Српска Православна Црква је истрајавала у својој борби и захтевима.
Резултат?
Др Милан Стојадиновић, председник владе, својим поверљивим актом бр. 1861 од 1. фебруара 1838. године известио је митрополита Доситеја: „Да овај и овакав Конкордат са Ватиканом неће више бити изношен пред Народно претставништво на озакоњење.”
2. Литије у Црној Гори 2019-2020. године биле су последица доношења закона у народу познатом као Закон о слободи вероисповести, а чији је пун назив ”Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница.”
Након победе на председничким изборима у априлу 2018. године новоизабрани председник Црне Горе Мило Ђукановић је у свом инаугурационом говору ”црквено питање православних верника у Црној Гори” означио као „најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног и вјерског идентитета“, што је представљало најаву коначног обрачуна са Српском православном црквом.(6)
Један од спорних делова поменутог закона је Члан 62. у 6. одредби, који прописује да “верски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, а за које не постоје докази о праву својине, као културна баштина Црне Горе, државна су својина”. Дакле, закон је предвиђао да сви храмови саграђени до 1. децембра 1918. буду отети од Српске православне цркве и постану државна својина.
Спорни закон је у Скупштини Црне Горе донесен 27. децембра 2019. године.
”Након одслуженог Молебана Пресветој Богородици који се служи у невољама и искушењима, у суботу, 28. децембра, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одржана је сједница Епископског савјета на којој су архијереји говорили о новонасталој ситуацији у којој се нашла Света Црква Божија Православна, након усвајања у Скупштини Црне Горе антиуставног, отворено антицрквеног и дискриминаторног Закона…” (7)
Епископском савету су присуствовали митрополит Амфилохије, епископ милешевски Атанасије, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије. Савету није присуствовао епископ диоклијски Методије ”који је због примјене физичке силе над њиме од стране полиције на мосту на Ђурђевића Тари 26. децембра, задржан на Војномедицинској академији у Београду.”
Епископи су позвали ”православни вјерни народ Црне Горе да не клоне духом и да се узда у Бога и Његову силу” и поручили ”да треба да се сабирамо у храмове на молитву и својим хришћанским достојанством и одважношћу… те тако покажемо да нас црногорски режим ни најмање није поколебао нити уплашио у нашем одлучном настојању да бранимо наше светиње и наша вјерска права и слободе. „Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи.“”
”Све црквене заједнице наших епархија су слободне да, у духу хришћанског мира и братске слоге, на прикладан начин, молитвено исказују свој став против угрожавања основних права и слобода вјерника,” каже се у саопштењу са Савета епископа.
Одлуком Епископског савета од крштења су одлучени председник Црне Горе Мило Ђукановић и председник Владе Душко Марковић, а из Цркве изопштено девет министара и 36 посланика који су гласали за спорни Закон.
Убрзо су широм Црне Горе започеле масовне литије под крилатицом ”Не дамо светиње!” у знак протеста због доношења закона. Литије су обележили бројни примери примене силе од стране полиције и хапшења свештеника на челу са митрополитом Амфилохијем и епископом Јоаникијем.
Резултат величанствених литија био је пораз владајуће коалиције око ДПС-а на парламентарним изборима у августу 2020. године и измена Закона о слободи вероисповести од стране нове Владе Црне Горе.
Мислим да је више него јасно због чега сам ова два примера навео у вези са најављеним признањем независности самопроглашене Републике Косово од стране председника Републике Србије Александра Вучића.
Али је веома важно да подсетим на још једну важну информацију из саопштења за јавност са поменутог Епископског савета СПЦ у Црној Гори:
”Епископски савјет саопштава јавности своја сазнања да се врло сличне одредбе, којим се отима црквена имовина у Црној Гори, налазе у процедури и пред приштинским органима власти, те да је намјера да се Епархији рашко-призренској Српске Патријаршије одузме право својине над нашим древним светињама на Косову и Метохији.”
” Ко има уши да чује, нека чује!” (Мт. 13, 9)
Аутор: Димитрије Марковић
Литература:
1.https://zlatousti.org/index.php/humanisticke-nauke/160-krvava-litija
2.Раде Булајић, Прожимање прошлости и есхатона. Ободско слово, Подгорица 2022. стр. 179-193
3. https://zlatousti.org/index.php/humanisticke-nauke/160-krvava-litija
4.исто
5.исто
ТЕОДУЛИЈА 