У оквиру расправе о уроцима исељавања Срба и Црногораца (?) са Косова и Метохије заједничка комисија Савезног извршног већа (СИВ) и Републичког извршног већа Србије (РИВ) саставила је 1982. године прилично добру систематизацију чинова насиља на основу које је потпуно јасно да је узрок планско и организовано насиље (зулум) које се јавља у различитим облицима.

Како је академик Димитрије Богдановић у ”Књизи о Косову” навео поменуту класификацију уз одговарајућа појашњења и коментаре а методе које користе Албанци се ни до данас нису промениле, објављујемо одломак из поменуте књиге.

Додатни разлог да на узроке исељавања укажемо објављујући управо одломак из Богдановићеве књиге је тај што из његових пратећих коментара видимо да насиље Албанаца, иако главни узрок, није истовремено и једини фактор. Који је други фактор? Непружање заштите косовскометохијским Србима од стране државних органа Републике Србије. Својом потпуном пасивношћу претворили су се у саучесника Албанаца у етничком чишћењу и геноциду над Србима на Косову и Метохији.

”Према неким деловима из Извештаја о исељавању Срба са Косова, који је 1982. године за Републичку и Савезну скупштину израдила заједничка комисија Републичког и Савезног извршног већа, који су објављени у дневној штампи, може се добити сасвим јасна слика о обиму, карактеру и узроцима исељавања Срба и Црногораца.

…из извештаја заједничке комисије Републичког и Савезног извршног већа веома се јасно види да је у питању дугорочна, смишљена, добро организована и стална непријатељска активност великоалбанског национализма и иредентизма, те да се узроци исељавања своде на политичке околности у којима српском народу на Косову већ деценијама није више било опстанка.

Притисци за исељавање, директни или индиректни, према извештају заједничке комисије, испољавали су се нарочито као:

• заузеће земље; причињавање материјалне штете или уништавање усева; сеча шуме, засада воћа и винограда; убијање стоке; паљење имовине; тровање и загађивање бунара; спречавање коришћења воде за наводњавање; експропријације земљишта итд.;
• претње, малтретирања, вређања, напади [посебно на жене и децу], силовања, смишљено изазивање свађа, туче, убиства, крвна освета и сл.;
• скрнављење гробља и споменика и ометање свечаности и верских обреда;
• стварање атмосфере изолованости и несигурности, разни облици психолошких притисака, стварање психозе исељавања, бојкот на разне начине итд.;
• причињавање тешкоћа у остваривању свакодневних животних потреба [коришћење продавница, пијаца, превоза и слично];
• тешкоће у остваривању права грађана пред надлежним органима [дуго чекање, отезање поступка, неизвршавање пресуда и решења, итд.];
• недостатак заштите од стране надлежних органа [правосудни органи, органи унутрашњих послова и други органи управе, инспекције итд.];
• одсуство благовремене и одговарајуће друштвено-политичке и друштвене активности на сузбијању појаве притисака, деловање непријатеља и решавању спорова и сукоба;
• дискриминација у остваривању права [издавање дозвола за изградњу кућа; непоштовање равноправности језика; непоштовање права из радног односа и сл.];
• притисци за продају имовине и ненормални услови продаје [продаја имовине унапред одређеном лицу албанске народности; продаја по неповољној цени; делимично плаћање продате имовине; одуговлачење са извршавањем преноса имовине], експропријација имовине без адекватне накнаде итд.

Наглашено је у овој анализи да су овакви притисци почели да се испољавају још у време окупације и другог светског рата, а да је то настављено и у послератном периоду са различитим интензитетом [свакако и у предбрионском периоду, до 1966], да би се нарочито појачало у 1968. и 1981. години…”

У вези са овим Димитрије Богановић даје следећу напомену: ” Ми бисмо подсетили и на читав стогодишњи период пре 1912, када су Срби трпели управо такве притиске, што говори за примену опробаних и вековних искустава у потискивању и протеривању Срба са њиховог огњишта.”

Димитрије Богдановић затим наставља:

”Извештај наводи масу разноврсних примера који илуструју ове притиске. Мучни су примери раздвајања и изолације па и малтретирања српске деце, а поготову хушкања албанске деце да нападају српску и црногорску децу или да чине штете суседима или јавним добрима. Пале се и уништавају усеви, пушта се стока у засаде и обрађене њиве, узурпира се земљиште, заграђују извори, пали летина, демолирају куће, нападају деца док чувају стоку; жене и женска омладина из страха од различитих малтретирања не смеју да одлазе на њиве ради обраде земље нити да излазе из својих дворишта. У примере најгрубље расне сегрегације спадају случајеви кад Срби и Црногорци морају да чекају да у продавницама последњи буду услужени, а дешавало се да не добију робу док је не затраже на албанском језику. Исто се догађало и у другим приликама, нпр. код државних и других органа [вађење докумената код органа управе, куповине путних карата итд.].

Најтежи су притисци, разуме се, убиства, раширенија у селима него у градовима. На територији општине Вучитрн убијен је Србин зато што није хтео да изврши наређење суседа Албанца да уништи своје свиње; на територији општине Титова Митровица убијен је Србин који је истерао са своје њиве намерно пуштена говеда једног Албанца која су уништавала његове усеве; на територији општине Подујево убијен је Србин на прагу своје куће зато што није хтео своје имање да прода у бесцење; на територији општине Приштина убијен је Србин гвозденом шипком, наочиглед жене и деце, зато што са своје стране пута није склонио запрегу по захтеву Албанца, и други случајеви. Том списку треба додати и сурово убиство двадесет двогодишњег Данила Милинчића у наручју његове мајке Данице, које је јуна 1982. године извршио Албанац Муса Ферати, на Даничиној њиви код цркве Самодреже. Убиство, у коме су учествовала и двојица малолетника, Ферати је пропратио речима: „Ово не може да буде српска земља”. Самодрежа има само осам српских кућа, од којих је шест без наследника.

Због наношења штете на имању, разноврсног малтретирања и убиства мужа 1968. године усред дворишта, жена је морала да прода имовину и да се са петоро малолетне деце исели са Косова; једном досељенику који живи на територији општине Звездара у Београду, док је обрађивао земљу малолетници су каменовали зета, затим га ранили из пиштоља, да би га, у бекству, на кућном прагу и на очиглед трогодишњег детета, убио просветни радник албанске народности; жена убијеног морала је да напусти кућу и имање, које после тога обрађују и користе суседи албанске националности, док она и даље плаћа порез на приход од пољопривреде. Жена из Клине, чијег је мужа 1944. године убио комшија Албанац због имања, морала је после његове смрти да прода земљу том истом лицу, убици свог мужа, и да се затим са породицом исели у Србију. Имовина је продавана у бесцење, а цену су одређивали Албанци из села колективно, као у случају једног исељеника из општине Ђаковица.

Све су то случајеви који припадају већ давно познатом репертоару злочина у геноциду над српским народом, који се на овом подручју изводи већ више стотина година. Потпуно истоветни случајеви наћи ће се у било ком списку зулума, Ракићевом из 1910, или у званичном списку српске владе из 1899, или у списку руских конзула из 1875, аустријских повереника из 1900, или пећких Срба из 1864. итд.

Посебно место у стварању шовинистичке климе и психозе, али и у директном насртају на темеље српског националног опстанка на Косову имају напади на српску православну цркву и свештенство, о чему документовано говори опширан извештај Светог архијерејског сабора СПЦ, објављен у „Гласнику” 7/82, у коме се говори о нападима на српске светиње и православне вернике на Косову, који како тамо стоји, трају већ деценијама. Велики је списак злочина, штета, увреда и злостављања, а у целини се објављује и текст писма које је поводом тога Сабор упутио 19. маја 1969. председнику СФРЈ, Јосипу Брозу Титу, тражећи од њега заштиту. У томе писму Сабор констатује да се поводом конкретних случајева више пута обраћао надлежним органима СР Србије, као и Савезном извршном већу, али се стање не поправља. „Донекле ово насиље попусти, да би се јавило на другом крају у још озбиљнијем виду. За последњу годину дана оно узима све теже облике. Не само да је у питању уништавање усева у пољима, уништавање шума [ман. Девич, Дечани, Гориоч код Пећи], рушење надгробних споменика [Кос. Витина и др.], него и физички напади, чак и на жене и монахиње [прошле године у ман. Бинчу код Кос. Витине, у Мушутишту код Призрена, тако и овог пролећа у ман. Девичу, где је нанета тешка телесна повреда игуманији истог манастира, секиром рањен један искушеник ман. Дечана, каменом ударен у главу јеромонах ман. Гориоча, камењем нападани свештеници у околини Косовске Митровице итд.], што је довело до исељавања наших верника из тих крајева”. У свом одговору од 23. маја 1969. године Тито изражава жаљење због поступака који су наведени у писму СПЦ, „а који представљају повреду Устава СФРЈ”. Као Председник СФРЈ, он ће учинити све „да се спрече изгреди и незаконити поступци, те да се обезбиједи слободан живот и интегритет свих грађана, као и сигурност њихове имовине”. Ради тога је он доставио писмо СПЦ, са својим гледиштем „о потреби предузимања одлучних мера за заштиту законитости”, Извршном већу СР Србије. Извештај Сабора СПЦ из 1982, међутим, садржи податке и о насиљима и нападима на цркву и свештенство све до марта 1982, који говоре о неометаној, па чак и заштићеној ескалацији великоалбанског шовинизма на Косову и Метохији, односно на територији рашко-призренске епархије.” (1)

Да додамо на ово податак Канцеларије за Косово и Метохију да је после 1999. године за свега једну деценију ”уништено, оштећено и оскрнављено око 150 цркава, манастира и других објеката од којих чак 61 имају статус споменика културе, а од тога 18 су од изузетног значаја за државу Србију. (…) Такође, уништено је и оштећено 5.261 надгробних споменика на 256 српских православних гробаља, док на више од 50 гробаља не постоји ниједан читав споменик, чак су из гробова ископаване и разбациване кости. Скрнављења и разарања не престају ни данас. Гробља су претворена у депоније, неприступачна су, зарасла у коров и шипражје.”. (2)

Злочине над Србима на Косову и Метохији деценијама и стотинама година уназад немогуће је побројати.

Приредио: Димитрије Марковић

Литература:

1.Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Хришћанска мисао, Свечаник,2018. стр. 306-309

2.https://www.kim.gov.rs/kulturno-nasledje.php