”Питања етногенезе, порекла народа, на пример, иду у ред оних питања која се политички мистификују. Данас, она немају никакав значај: савршено је свеједно да ли су Албанци потомци Илира, Трачана или Пеласта. Но ипак, на теорији о илирском пореклу албанског народа много се инсистира, па она, тако пренаглашена, открива свој агресивни политички набој. Косово је српска земља свакако још од сеобе народа, од VII века; тој историјској чињеници, која се заснива на многим и очигледним историјским изворима, археолошким, лингвистичким или антропогеографским сведочанствима, супротставља се сада једна у суштини расистичка теза о илирском пореклу Албанаца, како би се утврдило неко прече право албанског народа на територије које насељава српски народ. Етногенеза Албанаца је у науци, међутим, једна од најмање јасних страна европске праисторије, и ту никаква аподиктична тврђења нису умесна. Ако се следи логика лингвистичких анализа, Албанци би могли да буду потомци Трачана бар исто толико колико и Илира, а у том случају Проалбанци се и сами крећу по Балкану и насељавају на територији илирске античке „Албаније” у доба сеобе народа, па је и њихов староседелачки статус релативан. Уосталом, праисторија Албанаца траје до XI века, када их историјски извори први пут примећују. Све до XIII века они не представљају довољно одређену историјску чињеницу: то је сточарско-номадско становништво планина, без додира са морем, веома малобројно, без јасног етничког идентитета. Најзад, која се то права било ког европског народа могу заснивати на мутним стањима пре сеобе народа? Заснивање неких историјских, а поготову територијалних права на етничкој карти Европе из времена пре сеобе народа данас напросто није могућно: пре сеобе нема, на пример, Француза и Француске, Немаца и Немачке, Руса и Русије, нема Србије, нема Албаније.

Важна је околност да су Словени, насељавајући Балкан као ратари, и на подручју данашње Албаније поседали углавном равнице и речне долине, препуштајући планине старобалканским сточарима, међу којима су били Власи и преци Албанаца. Примарни додир српског и албанског народа није имао карактер сукоба, као што га српско-албански односи неће имати све до исламизације Арбанаса у XVI веку. Није било отимања албанске земље ни потискивања, исељавања и уништавања албанског народа. Српско-албански односи у средњем веку могу се пре обележити као симбиоза. У средњовековној српској држави, од последњих деценија XII века, Арбанаси су потпуно интегрисани, како у државноправном тако и у друштвеном смислу. То се односи на албанску властелу и грађане, но исто тако на сељаке-сточаре, који уживају исти статус као и Власи. Нема дискриминације ни сукоба због народности. Српски цар Душан [1331-1355], у складу са средњовековним схватањима државе, која никада није била национална у данашњем смислу речи, носио је титулу „цар Срба, Грка, Бугара и Арбанаса”.

Област Косова и Метохије насељена је још од раног средњег века хомогеним српским становништвом. Већ прве српске државе, у X и XI веку, окренуте су према Косову. Под византијском влашћу све до коначног укључивања у оквире српске државе Немањића крајем XII и почетком XIII века — Косово је у етничком погледу српска земља још за првих покушаја политичке интеграције. То се потврђује на основу историјских докумената [повеља српских владара], посебно њиховом антропонимијском анализом [анализом личних имена], као и топономастичким истраживањима; стари топоними Косова и Метохије су претежно словенског порекла. Покретљиве групе сточара албанске народности, углавном римокатоличке вероисповести, чиниле су занемарљиво мали проценат, око 2% од укупног броја становништва, па и то у западним деловима области, на планинама данашњег граничног албанско-југословенског подручја; било је и нешто мало албанских занатлија, рудара и трговаца у градовима.

Етничка хомогеност ове у средњем веку густо насељене територије била је услов за њен брз успон до улоге централне државне, политичке, економске и културне области српског народа. Српска православна црква, национална црквена организација од самог свог оснивања [1219], допринела је да косовска област добије и трајно чува лик српске земље. Главни династички манастири-задужбине [Грачаница, Богородица Љевишка, Бањска, Дечани, Арханђели], са иконографским атрибутима државне суверености и континуитета српске власти [„Лоза Немањића”] и са моштима канонизованих владара, уз Велику цркву [Пећку патријаршију], где су мошти светих поглавара националне цркве, са многобројним другим манастирима и густом мрежом малих парохијских храмова на читавој територији Косова и суседних крајева — представљају основ на коме се формирала и учвршћивала национална свест српског народа, градио његов не само национални него и културни идентитет. Ти су споменици, зато, овако концентрисани и распоређени у једној области, међаши националне земље; они који су остали читави после турско-албанског муслиманског пустошења по овој области, још увек су жива упоришта духовности и националне самосвести српског народа. Споменици српске архитектуре и сликарства на Косову спадају у највиши ниво средњовековне европске уметности, а књижевно стварање у овим крајевима представља главни ток српске писане речи, који је обликовао свест српског народа у средњем веку. С правом је речено једном приликом [у Меморандуму Србије амбасадорима европских сила у Лондону, 1913] да је ова област за српски народ нешто као „Света земља”. Срби су управо на овом подручју достигли за средњег века висок ступањ цивилизације и на тим достигнућима почива њихов европски идентитет.

Стање на Косову се не мења битно ни у доба турске инвазије осамдесетих и деведесетих година XIV века. Етнички односи остају исти, а српски карактер области није доведен у питање. За разлику од Албаније, где Ђорђе Кастриот Скендербег средином XV века покушава да са ослонцем у албанском народу уједини албанске феудалце за отпор против Турака, Косово, етнички још увек српска земља, дели политичку судбину осталих српских области у Деспотовини Лазаревића и Бранковића. Простор српско-албанске етничке симбиозе налази се тада далеко на западу од косовске области, у доњој Зети, скадарској равници и северноалбанским Брдима. Антропонимијска проучавања изворних турских пописа [дефтера] из XV века показују да је линија данашње државне границе између Југославије и Албаније, на свом северном сектору, углавном подударна са тадашњом етничком међом Срба и Албанаца.

Губитак државне самосталности и слободе услед инвазије Османлија изменио је у самој основи услове живота српског народа. На размеђи епоха, између српске слободе и турског ропства, стоји догађај који ће постати симбол и знамење српске историје: косовска битка [15/28. јун 1389]. По свом историјском значају и по месту које је добила у историјском памћењу народа ова битка спада у ред великих оружаних судара Европе, какви су куликовска битка [1380], или битка код Поатијеа [732], или, у још даљој прошлости, битка у Термопилском кланцу [480. године пре н. е.]. Одлучан отпор који је Србија пружила османлијској најезди скршен је у војном и физичком смислу, али је погибија кнеза Лазара са војском добила у историјској свести народа значење мученичке смрти за „царство небеско”, а зато и духовног тријумфа у херојском жртвовању за идеал хришћанске цивилизације. За српски народ Косово је зато печат његовог идентитета, кључ који омогућава да се схвати порука свеколике његове историје, стег националне слободе. Није реч о миту него о историјској мисли, којом се остварује веза са својом стварном историјском прошлошћу. Жива свест о сопственој средњовековној држави била је активан чинилац у борби српског народа за ослобођење и уједињење вековима касније, а њен је неотуђиви део свест о Косову као о матичној српској земљи. Међутим, однос српског народа према Косову није заснован само на представама о прошлости, нити је „митски” моменат уопште битан за тај однос, као ни за наша историографска или политичка размишљања о овом проблему. Косово није нека имагинарна, митска прошлост, већ стварност једне историјске судбине која траје и која ни данас још није завршена.

Турска инвазија покренула је велике етничке масе на Балкану и изазвала поремећаје са трајним, најчешће трагичним последицама. Ипак, када је реч о Косову, прве сеобе Срба у XV веку нису у већој мери захватиле ову област нити су овамо довеле албанске сточаре са Проклетија. У XVI веку, према званичним турским подацима, хришћани су и даље у апсолутној већини према муслиманима [Турцима и исламизованим Албанцима]: заједно са осталим хришћанским народностима, које су се још одржавале као мале групе грађана и сточара [православних Грка и Влаха и католичких Арбанаса], Срба је 97% од укупног броја становника.

Област Старе Србије [како се историјски назива област Косова, Метохије и суседних крајева], према томе, у XV и XVI веку живи као српска земља. Обновљена пећка патријаршија [1557], сем огромне улоге у општем повезивању Срба, распрострањених не само по ширем балканском него и панонском простору, одиграла је и важну улогу у организовању отпора и борбе српског народа под Турцима, посебно на Косову. До краја XVII века на овом подручју се активирају стари духовни центри и расте отпорна моћ Срба. Положај народа под Турцима био је веома тежак, утицај турске владавине и исламизације, како то у својој докторској тези каже Иво Андрић, „апсолутно негативан”. О томе сведоче сви историјски извори. Османлијска власт је почивала на закону дискриминације и апсолутне владавине ислама, са легалним могућностима да се у пракси спроводи појединачно или масовно насиље, све до физичког уништења појединаца или читавих области.

Ту су разлози сталног отпора и борбе српског народа за национално ослобођење и за повратак европској цивилизацији, али и корени оних дубоких демографских промена до којих је дошло у XVIII и XIX веку и које су подлога данашњег проблема Косова.”

Приредио: Димитрије Марковић

Литература:

Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Хришћанска мисао, Свечаник,2018. Поговор