Примена нових биомедицинских метода у многим случајевима омогућава да се превазиђе болест неплодности. Истовремено се све више практикује технолошко интервенисање у процес зачећа људског живота, што представља претњу по духовни интегритет и физичко здравље личности. Угрожени су и односи међу људима, који су од памтивека били основа друштва. Са развојем поменутих технологија повезано је и ширење идеологије такозваних репродуктивних права, идеологије која се сада пропагира и на националном и на међународном нивоу. Овај систем погледа даје предност полној и друштвеној реализацији личности над бригом о будућности детета, о духовном и физичком здрављу друштва и о његовој моралној стабилности. У свету се постепено формира однос према човековом животу као према производу који може да се бира у складу са сопственим склоностима и којим се може располагати исто као и материјалним вредностима.
У молитвама чина венчања Православна Црква изражава веру у то да је рађање деце жељени плод законитог брака, али није његов једини циљ. Црква се не моли само за,, плод утробе на корист ” супружника него и за дарове непролазне узајамне љубави, целомудрености, ,,слоге душе и тела”. Зато Црква не може сматрати морално оправданима методе за рађање деце који нису у складу са замислима Творца живота. Ако муж или жена нису способни за зачеће детета и ако им терапеутски и хируршки методи лечења неплодности не помажу, они треба смирено да прихвате своју бездетност као посебан призив. Пастирске препоруке морају у оваквим случајевима да узимају у обзир могућност усвајања детета уз узајамну сагласност супружника. У допустива средства медицинске помоћи спада вештачка оплодња полним ћелијама мужа, јер она не ремети целовитост брачног савеза, суштински се не разликује од природног зачећа и реализује се у контексту супружанских односа.
Манипулације пак повезане са ,,донаторством” полних ћелија нарушавају интегритет личности и изузетност брачних односа, допуштајући мешање треће стране у њих. Осим тога, таква пракса охрабрује неодговорно очинство или материнство, јер је оно отворено ослобођено ма каквих обавеза у односу на оне који су ,,тело од тела” анонимних донатора. Коришћење донаторског материјала руши основе породичних веза пошто претпоставља да дете , поред ,,социјалних”, има још и ,,биолошке” родитеље.
,,Сурогатно материнство”, тојест ношење, до краја трудноће, оплођене јајне ћелије од стране жене која, после порођаја, враћа дете ,,наручиоцима”, противприродно је и морално недопустиво, чак и када се остварује без новчане надокнаде. Овај метод доводи до рушења дубоке емотивне и духовне блискости која се успоставља између мајке и детета већ за време трудноће. ,,Сурогатно материнство” изазива трауме, како код жене која изнесе трудноћу до краја и чија материнска осећања бивају погажена тако и код детета, које касније може доживети кризу идентитета. Са православног становишта, морално су недопустиве и све врсте вантелесне оплодње, које подразумевају припремање, чување и намерно уништавање ,,сувишних” ембриона. Морална осуда абортуса од стране Цркве управо се и заснива на признавању људског достојанства ембриона.
Оплодња неудатих жена уз коришћење донаторских полних ћелија или реализација ,,репродуктивних права” било неожењених мушкараца било лица са такозваном нестандардном сексуалном оријентацијом лишава будуће дете права да има и мајку и оца. Коришћење репродуктивних метода ван контекста Богом благословене породице постаје облик борбе против Бога, која се води под плаштом заштите људске аутономије, а уствари у име изопаченог схватања слободе личности.

Извор: Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Јубиларно заседање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, Москва, 13-16. августа 2000. године. Беседа, Нови Сад 2007.
стр. 151-154