Музеј жртава геноцида у Београду дошао је у посед оригиналног списка Диане Будисављевић са око 5.800 имена српске деце “спасене” из усташких логора Независне државе Хрватске (НДХ) због чега је њен рад на “спасавању” ове деце била је једна од главних тема у гласилима последњих дана месеца априла 2023. године. (1)

Због чега стављам под наводнике да су деца “спасена” појаснићу кроз два питања на која нисмо добили одговор упркос томе што је о Диани Будисављевић и њеном раду објављен велики број чланака.

Прво питање постављамо из угла православне вере а друго са националног становишта.

Веома је важно да притом имамо на уму да последице “спасавања” не доводе у питање мотиве Диане Будисављевић. Напротив, полазимо од претпоставке да су њене намере биле добре и да је њен мотив било човекољубље. Упркос томе, морамо да поставимо питање резултата њеног рада.

1)

Прво питање гласи: колико је од те православне деце покатоличено након “спасавања”? Као што је познато акција “спасавања” је спровођена у сарадњи са Римокатоличком црквом и надбискупом Алојзијем Степинцем са којим се Диана Будисављевић срела два пута, као и са католичком организацијом Каритас. Сама Диана Будисављевић је у дневнику оставила запис да су мотиви Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца били опортунистички и да им је циљ био покатоличавање “спасене” деце.
Ако је већина деце покатоличена, а по свему судећи јесте, можемо ли онда, као православни хришћани, да кажемо да су та деца спасена? Не можемо. Због тога ову реч и стављам под наводнике.

У Јеванђељу налазимо ове речи Спаситеља: “И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.” (Мт. 10, 28) Деца о којој овде говоримо су избављена од оних “који убијају тијело” али су предата онима који могу душу “погубити у паклу”.

О томе да ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве нема спасења пишу многи Свети Оци а међу њима и Свети Јован Златоусти.

”Спасење, извршено Спаситељем, припада само Цркви. И нико не може ван Цркве и вере бити, ни у општењу са Христом, ни спасити се. Знајући то, ми схватамо, да се спасење целог света савршава не због дела закона, већ у Христу и безбожним јересима не остављамо никакве основе за наду… јер они немају ни најмањег општења са Христом, већ се сујетно прикривају Спаситељевим Именом на штету и обману оних, који више обраћају пажњу на спољашњост и на назив, него на истину,” пише он.

Имајући ово у виду Свети Игњатије Брјанчанинов пише следеће: “Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом.”.

Један од оних који су примили мученички венац је и Свети Ђакон Авакум. И он је могао да спасе тело а изгуби душу. Између страшне смрти тела набијањем на колац и још страшније смрти душе примањем ислама, изабрао је ову прву.
“Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. “Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи”, говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:

“Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал’ не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват’ сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха.”

2)

Узимајући у обзир чињеницу да су “спасена” српска деца давана на усвајање хрватским породицама поставља се питање колико је њих изгубило национални идентитет и хрватизовано? Ако је у питању већина “спасене” деце, а по свему судећи јесте, можемо ли онда да говоримо о спасавању?

Да се подсетимо уџбеника из историје за седми разред основне школе чији су аутори Перуника Петровић, Весна Лучић и Александра Петровић а који је наишао на оштру осуду управо због тога што је данак у крви представљен не само као “спасавање” српских дечака него и као добра прилика за напредовање.
„Данак у крви је омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, а они су заузврат били потпуно одани султану. Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите (повлашћених слојева у друштву) Османског царства“, каже се у поменутом уџбенику.

Овај пример јасно показује да упркос различитим мотивима, условима и начину на који се врши одвођење деце последице могу бити (и јесу) потпуно исте – губитак националног и верског идентитета.
Пример са јаничарима нас доводи до још једног важног питања: колико “спасене” деце и/или њихових потомака, сада католичке вере и хрватске националности, је током дезинтеграције СФР Југославије деведесетих година учествовало у рату против Срба, наставку геноцида вршеног у НДХ и етничком чишћењу Републике Српске Крајине?

Рекли смо на почетку да полазимо од претпоставке да је Диана Будисављевић имала добре намере. Ипак, како из њеног дневника знамо да је била свесна проблема покатоличавања, поставља се питање због чега деца нису била упућивана у Србију? На тај начин би заиста била спасена, и душом и телом. 

На крају, кроз један краћи одломак из приповетке Симе Матавуља, подсетићемо се како је Пилипенда одбио да буде ”спашен”.

”То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћала у оно вријеме, жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово Поље, нити има шума, ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово Поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након неколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: “уписати се у царску вјеру!” Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну цркву…”

На питање Кљаке, који је прешао у нову веру ,,А јадан, а што ти… а што се ти не би уписао?”, Пилипенда одговара: ,,Валај, нећу, па сад цркао од глади!”.

На опору примедбу Кљаке ,,Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!”, Пилипенда стаде и викну:

”Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу!”

Треба имати на уму да се у Светом Писму под појмом ,,душа” често подразумева сам живот: ”А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива.” (Пост. 2; 7). Управо у том значењу и јесте употребљена у Пилипендином одговору.

Према томе, Пилипенда, спреман и на смрт од глади, потпуно свесно ставља душу и спасење изнад тела и овоземаљског живота. Због тога може са пуним правом да понови речи Светог Апостола Павла: ”Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.” (2. Тим. 4, 7)

За крај можемо само да поновимо речи Господа и Спаса нашега Исуса Христа: ”Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? (Мт. 16; 26).

Каква је корист ако сачувамо овоземаљски живот а изгубимо душу?

Аутор: Димитрије Марковић

Литература:

1)https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=510942