Код Анђелије Станчић Спајић, у њеној књизи „Најстарији језик Библије“ видимо
поистовећивање хришћанских светитеља са паганским Боговима, а проблем недостатка
информација о словенској митологији и вери из паганског периода решава присвајањем
православља.

Најпре да кажемо да назив књиге долази из речи којима Анђелије Станчић Спајић
завршава своју књигу: „И ми поносно дижемо тешку завесу прадавне прошлости и гледамо у
духу величанствену слику свог просвећеног народа и с правом кажемо: да је српски језик:
Најстарији језик Библије, и да је српски народ: Један од најстаријих културних народа.“

„Сад морамо да споменемо у главном нашу стару веру. Најглавнији Бог, као што
историци тврде био је Перун – громовник, дакле Св. Илија кога и данас светкујемо, баш онда
кад има највише грмљавине и чије се право име одржало. „Перун” беше му, без сумње додатак,
можда из милоште. Или је то био Первун, перви, први Бог, над осталим Боговима? “ , пише
Спајићева. (стр.8)

„Начин наше православне службе, као и многе, молитве и песме црквене остатак су из
наше старе, прехришћанске вере“ , каже она. (стр.8)

Не улазећи у подробнију анализу и хронологију настанка појединих црквених служби,
поменимо само да се у Православној цркви служе четири врсте Литургије – Литургија Светог
Јакова Праведног, Литургија Светог Јована Златоустог, Литургија Светог Василија Великог и
Литургија пређеосвећених дарова. Прву је по предању записао сам брат Господњи, другим
двема су у 4. веку форму дали светитељи чија имена ове Литургије носе, док је последњу
записао Свети Григорије Двојеслов у 6. веку. Међутим, Литургију је на Тајној Вечери
установио сам Спаситељ (Лк 22,14; Мт 27,26-29; Мк 14,22-25), а поменути Светитељи су јој
само дали облик у коме је и данас помињемо. На ово додајмо још и да је Символ Вере свој
данашњи облик добио на Васељенским саборима у Никеји (325. године) и Цариграду (381.
године). Јеванђеља су написана од приближно половине до приближно краја 1. века. Књиге
Старог Завета написане су, као што знамо, пре Христа. Ако ово упоредимо са временом када
се јављају прве информације о Словенима и Србима, видећемо колико су тврдње Спајићеве
бесмислене.

„Онај путник, који се вратио, да јави Сари, да ће Со-дом пропасти, свакојако, да је био
један од чудно научних лекара оног времена, који је ваљда видео тугу Сарину, због немања
деце и он јој је, без сумње, хтео помоћи. Примећава се, да жена нероткиња, ако је иначе здрава
није баш стара, као и мушкарац, ако прележе трбушни тифус, после тога имају деце. Да је тај
путник валда и у оно време знао да да је неку врсту инјекције за ту болест, да би је Сара
прележала, може се веровати. Или је знао, да изврши неко калемљење за подмлађивање, јер
стоји написано, да се од тога доба Сара подмладила н одмах је краљ из околине: Аби-мелех
узео, да би се ородио с моћним А-врамом, кога су ту по његовој жељи звали А-вра-х-ам,“ пише
Анђелија Станчић Спајићева (стр. 23-24), не верујући да што је људима немогуће Богу је могуће
(Лк. 18, 27).
Погледајмо како ово тумачи Свети Јован Златоусти у једној од својих беседа: „Видесте
ли како је рођење Исаково Сару учинило усхићеном од радости? Рече наиме, каже (Писмо):
Смех ми учини Бог, јер ко год чује, сарадоваће ми се (1Мојс 21,6). Свакога, каже, од оних што
слушају (о томе) увлачим у заједничарење у радости. Јер велики је дар ниспослан ми од Бога,
дар што немоћ људску надилази. Ко се, наиме, не би запрепастио гледајући ме како дојим (сина
својим) млеком и подижем детенце у старости крајњој, мене што све до сада бејах бездетна? И
као и сама чудећи се и дивећи том догађају, додала је: Ко ће јавити Аврааму, да Сара доји дете?
Јер родих у старости мојој. Пошто је тај догађај био изнад природе, због тога каже: Ко ће јавити?
(Што је) уместо да каже: Ко би помислио? Ко појмио? Који разум ће то моћи схватити? Која
мисао пронаћи ваљано објашење строгости тога што се десило? Није тако чудесно било то што
су из стене у пустињи потекли извори водâ, када је Мојсије то штапом учинио, као то што је из
већ умртвљене материце рођено дете, и што су извори млека потекли. Како би, наиме, рођење
свима било очито, и како би све и онда (тамо) присутне и оне што после тога слушају (о томе)
навела на веру у чудо, због тога она сама храни дете и држи се дојења. И каже: Ко ће јавити
Аврааму да Сара доји дете? Није ли, каже, то је чудно, парадоксално, и мимо надања дато ми,
јер родих сина у старости својој? Шта значи: јер родих сина у старости мојој? Што је и без
јаловости, каже, довољно било и старосно доба да ускрати рођење. Али све те препреке
одстранивши, Владика ми је и рођење детета даровао, и изворе млека.“
Свети Јефрем Сирин пореди Исаково рођење са рођењем Христовим: „Наиме, није било
природно да мртва утроба зачне и да осушене груди подоје млеком Исаака. Исто тако, није било
природно ни да Дјева Марија зачне без мужа и да непорочно роди Спаситеља васељене. Господ
је Сару у старости учинио мајкомм а Марији је и након рођења очувао девственост.“

Онај ко не верује да је Исаак дар од Бога сасвим сигурно не верује ни у безгрешно зачеће
Пресвете Богородице. Али верује у Перуна. Ово нам потврђују и други примери из књиге
Спајићеве. Ево како она види прелазак Мојсија и синова Израиљевих преко мора.
„Мо-ша. путујући и прелазећи у Канан и натраг у Мисир, знао је одлично путеве.
Прешавши Црвено море, можда за време осеке на неком спрудовитом месту, изведе свој народ
из Мисира. Али Св. Писмо спомиње, да се Фараон покајао, што их је пустио. Да неће то бити
због оног силиог злата и сребра или таблица и важних књига закона, или неких справа, што је
лако могуће, да су их из Мисирских храмова понели? Но фараонова војска се утопила у мору,
вели Библија, кад је кренула за Израилцима. Кад је Моша са народом прешао или вероватније
обишао Црвено море, повео их је кроз пустињу три дана и дођу до „марах”, али је ту била вода
горко-слана, није се могла пити. То значи, да је то онда морска вода горко-слана.“ (стр. 36)
Ево како је у Светом писму описан овај догађај: „ А Господ рече Мојсију: што вичеш к
мени? кажи синовима Израиљевијем нека иду. А ти дигни штап свој и пружи руку своју на
море, и расцијепи га, па нека иду синови Израиљеви посред мора сухим.“ (2Мој. 14, 15-16). И
даље: „ И пружи Мојсије руку своју на море, а Господ узби море вјетром источнијем, који јако
дуваше цијелу ноћ, и осуши море, и вода се раступи. И пођоше синови Израиљеви посред мора
сухим, и вода им стајаше као зид с десне стране и с лијеве стране. И Мисирци тјерајући их
пођоше за њима посред мора, сви коњи Фараонови, кола и коњици његови. А у стражу јутрењу
погледа Господ на војску Мисирску из ступа од огња и облака, и смете војску Мисирску. И позбаца точкове колима њиховијем, те их једва вуцијаху. Тада рекоше Мисирци: бјежимо од Израиља, јер се Господ бије за њих с Мисирцима. А Господ рече Мојсију: пружи руку своју на море, нека се врати вода на Мисирце, на кола њихова и на коњикењихове. И Мојсије пружи руку своју на море, и дође опет море на силу своју пред зору, а Мисирци нагоше бјежати према мору; и Господ баци Мисирце усред мора. А вративши се вода потопи кола и коњике са свом војском Фараоновом, што их год бјеше пошло за њима у море, и не оста од њих ниједан. И синови Израиљеви иђаху посред мора сухим; и стајаше им вода као зид с десне
стране и с лијеве стране. И избави Господ Израиља у онај дан из руку Мисирских; и видје
Израиљ мртве Мисирце на бријегу морском.“ (2Мој. 14, 21-30)

Анђелија Станчић Спајић тврди, да нас Свето Писмо лаже и да су прешли или преко
спруда или обишли море. И не само то, него она говори и о злату и сребру које су Израиљци
покрали из „мисирских храмова“ и поврх свега тврди да Мојсије није на Хориву добио
заповести од Бога, него да су и оне, заједно са „ књигама закона“ украдене са истог места.
Погледајмо како заиста стоји у Старом Завету: „И учинише синови Израиљеви по заповијести
Мојсијевој, и заискаше у Мисираца накита сребрнијех и накита златнијех и хаљина. И Господ учини, те народ нађе љубав у Мисираца, те им дадоше; тако оплијенише Мисирце. „ (2мој. 12, 35-36)
Погледајмо и опис из Светог Писма јављања Господа пред давање заповести и закона: „А Господ рече Мојсију: ево, ја ћу доћи к теби у густом облаку, да народ чује кад ти станем
говорити и да ти вјерује до вијека. Јер Мојсије бјеше јавио Господу ријечи народне. И рече
Господ Мојсију: иди к народу, и освештај их данас и сјутра, и нека оперу хаљине своје; И нека
буду готови за трећи дан, јер ће у трећи дан сићи Господ на гору Синајску пред свијем народом.
А поставићеш народу међу унаоколо, и рећи ћеш: чувајте се да не ступите на гору и да се не
дотакнете краја њезина; што се год дотакне горе, погинуће; Тога да се нико не дотакне руком,
него камењем да се заспе или да се устријели, било живинче или човјек, да не остане у животу.
Кад рог затруби отежући онда нека пођу на гору. И Мојсије сиђе с горе к народу; и освешта
народ, и опраше хаљине своје. И рече народу: будите готови за трећи дан, и не лијежите са
женама. А трећи дан кад би ујутру, громови загрмјеше и муње засијеваше, и поста густ облак
на гори, и затруби труба веома јако, да задрхта сав народ који бијаше у околу. Тада Мојсије
изведе народ из окола пред Бога, и стадоше испод горе. А гора се Синајска сва димљаше, јер
сиђе на њу Господ у огњу; и дим се из ње подизаше као дим из пећи, и сва се гора тресијаше
веома. И труба све јаче трубљаше, и Мојсије говораше а Бог му одговараше гласом. И Господ
сишавши на гору Синајску, на врх горе, позва Мојсија на врх горе; и изађе Мојсије. А Господ
рече Мојсију: сиђи, опомени народ да не преступе међе да виде Господа, да не би изгинули од
мене. И сами свештеници, који приступају ка Господу, нека се освештају, да их не би побио
Господ. А Мојсије рече Господу: неће моћи народ изаћи на гору Синајску, јер си нас ти
опоменуо рекавши: начини међу гори и освештај је. А Господ му рече: иди, сиђи, па онда дођи
ти и Арон с тобом; а свештеници и народ нека не преступе међе да се попну ка Господу, да их
не би побио. И сиђе Мојсије к народу и каза им.“ (2Мој. 19, 9-25) Након давања заповести „
рече Господ Мојсију: попни се к мени на гору, и остани овдје, и даћу ти плоче од камена, закон
и заповијести, које сам написао, да их учиш. „ (2Мој. 24, 12) И нешто даље: „ 18. И изговоривши
ово Мојсију на гори Синајској, даде му *двије плоче свједочанства, плоче камене писане прстом
Божијим.“ (2Мој. 31, 18)

Наравно, како псеудоисторичари изврћу све у складу са својим циљевима не треба
да чуди што Спајићева тврди да су таблице украдене у Мисиру. Даље, Спајићева не верује ни
да је мана била дар од Господа, хлеб са неба, него тврди, помажући се псеудолингвистиком, да
је то, заправо, била пшеница.

„Кад год су путовали, ношен је напред „Ковчег завета”, закона. из кога се дању дизао
бео дим а ноћу пламени стуб. У том ковчегу свакојако да је била нека направа за справљање
отровног гаса, од кога су птице у ваздуху падале онесвешћене на земљу. У силним колима,
опрезни и мудри Моша морао jе носити прекрупљене пшенице и друге хране за прво време,
која се, кад народ немаше хлеба, народу сипаше као ма-на.У Јужној Македонији (око Водена)
за пшенични хлеб кажу „кормана” (кормити,хранити). Да не буде то мана, осушена, ситна
„тарана” (као ситне макароне), понето нз Мисира или добивено од свештенства Бога Сава, које
се народу сипаше место хлеба, дар Саваота с неба. У тексту скраћено написано (кор)мана? “, пише она.
(стр. 37-38)
Ево шта се о мани каже у Светом Писму Старог Завета: „И стаде викати сав збор синова
Израиљевијех на Мојсија и на Арона у пустињи, И рекоше им синови Израиљеви: камо да смо
помрли од руке Господње у земљи Мисирској, кад сјеђасмо код лонаца с месом и јеђасмо хљеба
изобила! јер нас изведосте у ову пустињу да поморите сав овај збор глађу. А Господ рече
Мојсију: ево учинићу да вам дажди из неба хљеб, а народ нека излази и купи сваки дан колико
треба на дан, да га окушам хоће ли ходити по моме закону или неће.“ (2Мој. 16,2-4)
Погледајмо и опис мане: „А кад се диже роса, а то по пустињи нешто ситно округло,
ситно као слана по земљи. И кад видјеше синови Израиљеви, говораху један другому: Шта је
ово? Јер не знадијаху шта бјеше. А Мојсије им рече: то је хљеб што вам даде Господ да једете.“
(2Мој. 16, 14-5) Још се каже о мани и њеном изледу: „ И дом Израиљев прозва тај хљеб мана;
а бијаше као сјеме коријандрово, бијела, и на језику као медени колачи.“ (2Мој. 16,31) За
разлику од пшенице, мана није била трајна: „Тако га купљаху свако јутро, сваки колико му
требаше за јело; а кад сунце огријеваше, тада се растапаше.“ (2Мој. 16, 21)

Коначно, каже се и да „синови Израиљеви једоше ману четрдесет година док не дођоше
у земљу у којој ће живјети; једоше ману док не дођоше на међу земље Хананске.“ (2Мој. 16,
35). На основу Књиге Бројева (Четврта књига Мојсијева) би могло да се дође до приближне
цифре количине пшенице која би била потребна за исхрану током 40 година, али је то сувишно,
јер је и без рачунања јасно да није могуће носити са собом храну за толико дуг период ни за
једну особу, а камоли за толики број људи, како због количине и кварљивости, тако и због
других разлога.

„Из свога племена левитског, бирао је свештенике,“ пише даље Спајићева „као
најоданије себи. А-рона је поставио за првосвештеника и његове синове. Било је буне против
Мо-ше и А-рона. Народ је много пута захтевао, да се врати натраг у Мисир. Од најважнијих
буна, била је у почетку пута, буна његовог брата Арона и сестре му Мирјам, који су због
ванбрачне жене Мо-шине роптали на њега. Онда Мирјам паде у тешку несвест, блиску смрти а
Моша се помоли Богу, павши лицем на земљу, те се она поврати. Друга буна беше предвођена
од Коре. Он и његове присталице роптали су на Мошу и Арона, што све они с њима заповедају
а овамо — веле — они нас зову: „Изабрани народ” и како смо, ми Богу по вољи” и „први пред
Њим”. Па кад је тако, шта он има с нама да заповеда, кад смо сви изабрани од Бога? Кад се тако
буна диже, Моша нареди, да дођу у одређенi дан сви ти побуњеници и стану на означено им
место, па ће се видети, на чијој ће страни Господ бити. Но наједаред под тим побуњеницима
пуче земља и све их прогута и затрпа. Зар то онда већ није био научењацима познат барут,
динамит или слично томе, које се могло наместити, где буде потребно? “ (стр.38)
Овде имамо сличну ситуацију као и у случају преласка преко Црвеног мора. Просто,
Анђелија Станчић Спајић, као ни многи други, не верује у Бога па тражи разумска објашњења
овог догађаја. Ово не треба да чуди јер упркос томе што су били очевици да „ слијепи прогледају
и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају…“ (Мт. 11,5) многи нису веровали да
је Исус Христос Син Божији. Излазак Јевреја из египатског ропства, лутање по пустињи и
насељење Ханана догодило се приближно између 1300. и 1200. година пре Христа (2), док је
барут, по мишљењу научника, направљен у Кини у 9. веку после Христа. (3)
Подсетимо се, укратко, какав је био крај Кореја и других побуњеника. „А кад изговори
ријечи ове, расједе се земља под њима, И отворивши земља уста своја прождрије их, и домове
њихове и све људе Корејеве и све благо њихово. И тако сиђоше са свијем што имаху живи у
гроб, и покри их земља и неста их из збора. А сви Израиљци који бијаху око њих побегоше од
вике њихове, јер говораху: да нас не прождре земља. И изађе огањ од Господа, и сажеже
онијехдвјеста и педесет људи који принесоше кад.“ (4Мој. 16, 31-34)
Због чега су се побунили Кореј и други са њим? Могли бисмо да кажемо да су били
руковођени истом идејом и осећањем као и касније протестанти – ума помраченог гордошћу
сматрали су себе светима и да им стога нису потребни свештеници и духовно руковођење. „ И
скупише се на Мојсија и на Арона, и рекоше им: доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети,
и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим?“ (4Мој. 16, 3) Код
домаћих турбо-фолк историчара овај став је најочигледније изражен код Мирољуба Петровића
који долази из протестантске средине.

Нешто даље, Спајићева поново покушава да за један сличан догађај понуди рационално
објашњење: „На једном месту у путу, где се дуже задржаше, направише читав храм у који су
склонили „Ковчег завета” и друге важне ствари. Ту је смео улазити Моша и Арон са својим
кадионицама. Забрањено је било, да с другом ватром ико сме ући тамо. Но два Аронова сина,
понесу на својим кадионицама жар. Али тек што су ушли у храм, њихов жар се упали и они
обоје мртви падну на земљу. А-рон, веле, да је само ћутао, кад је видео мртву своју децу и
уклони их из храма. Да то није био неки светлећи гас, прављен ту у храму?“ (стр. 38)

На сличан начин Спајићева покушава да објасни и освајање Јерихона: „Но још је
интересантније само освајање Јерихона (Божица?), где су најпре долазили уходе и
потплативши, ваљда, неке људе у граду, поручили старешинама, да ће се јаки зидови њиховог
града сами срушити, кад они са светињом стану обилазити око њега и кад засвирају њихове
трубе. Какав је страх наступио код опкољеног становништва, може се мислити, кад се знало,
шта је често непријатељ чинио од покорених. Док су Израилци обилазили око града, лупајући
у бубње и свирајући у трубе, дотле су, вероватно, подплаћени људи проваљивали зидове свог
града на разним странама, за цену можда шаке злата ил’ сребра и обећања, како ће од њих бити
још награђени. (А лако је могуће, да је подметан барут и томе слично — као при буни Коре). И
док су то радили, подкопавајући лагуме, свирке су заглушно дувале. Уплашено грађанство
затворено по кућама, само је чекало, да види, да ли ће заиста попадати зидови, кад са светињом
непријатељ обиђе око њих уз свирку труба. Али на жалост, зидови су попадали можда баш од
рођених синова!“ (стр. 40)
У Књизи Исуса Навина освајање Јерихона се описује овако: „ А Господ рече Исусу: ево
дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. Зато обидите око града сви војници,
идући око града једанпут на дан; тако учини шест дана. А седам свештеника нека носе седам
труба од рогова овнујских пред ковчегом; а седмога дана обидите око града седам пута, и
свештеници нека трубе у трубе. Па кад отежући затрубе у рогове овнујске, чим чујете глас од
трубе, нека повиче сав народ иза гласа; и зидови ће градски попадати на својем мјесту, а народ
нека улази, сваки напрема се.“ (ИНав. 6, 2-5)
Александар Павлович Лопухин, некадашњи професор на духовној академији у Санкт Петербургу, освајање Јерихона тумачи овако: „Божанско откривење започиње објављивањем
Исусу опредељења вишње воље о предаји Јерихона заједно са краљем и моћницима у руке
израиљског вође. Тада Господ указује на сам начин да се испуни ово опредељење – необичан
начин, при коме је сила оружја била потпуно елиминисана и замењена свемогућом силом
Господа Бога Израиљевог. Овај начин се састојао у томе што би ”Ковчег”, испред кога су ишли
сви Израиљци способни за рат и седам свештеника са јубилејним трубама, требало да буде
обношен једном дневно током шест дана, а 7-ог дана 7 пута, и само при овом последњем опходу,
када се зачује звук свештеничке трубе, сав народ би узвикнуо громким гласом; и у тај час
„зидине града ће се срушити до …темеља”. Најважнија ствар у овом начину, како је то писац
књиге изложио у главним цртама, јесте да је око Јерихона ношен „Ковчег“ или „опходио Ковчег
Господњи“… који је, пошто је служио као престо Господњи, означавао Његово директно
присуство међу Његовим народом. Сви људи из народа који су способни за рат, под вођством
Господа обилазе град, баш као што у обичним ратовима непријатељска војска окружује град
који осваја. Али док су ови последњи током таквог напада, у давним временима, насипали
земљани бедем, градили машине, израиљска војска не чини ништа слично; уместо тога, они су
дужни да буду потпуно тихи у опходу око града (осим у последњем тренутку), изражавајући
тако страхопоштовање према њиховом врховном Вођи, а такође ни победа над непријатељем
неће бити постигнута оружјем. На присуство Господа међу израиљском војском указивао је и
звук трубе, који је служио као један од знакова Господњег силаска на Синај (Исх. 19,16), а у
обредним правилима служио је опомињању Господа на Његов народ (Бр. 10, 9) . Чињеница да
су лица (7 свештеника), предмети (7 јубилејних труба или рогова) и поступци (7 дана
обилажења око Јерихона, 7 обилазака 7-ог дана) одређени свештеним бројем: 7, бројем Божјих
дела током стварања света, показује да ове особе, предмети и поступци нису војне природе, већ
светог карактера, прожети мишљу о Богу као једином узрочнику за оно што се има догодити.“ (4)

Спајићева поново покушава да посеје семе сумње својим конструкцијама и нагађањима:
„Моше је написао законе црквене и грађанске. Чувене „Заповести Божје”, које су у 10 тачака
на две плоче написане, представљају основ Мојсејеве вере. Може се веровати, да је Мо-ша
понео књиге закона из Египта, као и 10 Божјих заповести из храма Бога Он у Мисиру. Али још
више се мора веровати, да су ове заповести из храма Бога Сава-ота, северно од Мртвог мора
или недалеко од Јерусалима, некад звати Јевус, Је-вис. Можда је његов таст Јитро припадао
реду тих свештеника, који су служили Богу Сава, те је лако могао имати и он те заповести
написане. Поуздано се може тврдити дакле, да су те заповести постојале у храму Бога Сава, јер
у њима видно место заузима тај једини Бог, цар небески — Сава.“ (стр. 41)
До овог „ бога Сава“, о коме говори, Спајићева долази, користећи се
псеудолингвистиком, користећи као основу за своју конструкцију једно од Божијих имена –
„Саваот“ (нпр. Рим. 9, 29 или Ис. 1,9). На тај начин, претходно представљајући име „ Сава“ као
реч нашег порекла, она жели да укаже на српско порекло хришћанске вере. Реч „ Саваот“ долази
из хебрејског (תְבָא וֹת – ts’vaót), што се преводи као „ Господ над војскама“, док је са именом „
Сава“ управо обратно од онога што тврди Спајићева – и оно потиче из хебрејског.

О овоме пишу и на страници vesna.atlantidaforum.com коју смо већ помињали: „У
Вуковом преводу Новог Завета Његово име је Саваот (Рим. 9:29), како се зове и у грчком тексту.
Треба нагласити, а видећемо то у још неким примерима касније, да се В лако меша са Б и П.
Јевреји ово име читају као Сабаот. Па од туда и седми дан у славу Богу зову Његовим именом,
Сабат. Јевреји тумаче имена Сабаот као Господар Над (Небеским) Војскама. Са друге стране
ако је тумачимо у духу нашег језика, Саваот је опис још једне важе улоге Илијине у устројству
света. Саваот = Сав-Отац = Све-Отац. Отац свега постојећег!
Као што је и записано у Постању, на вјек и вјекова!
Симеон Кончар у својој књизи „Прадомовина Срба“ наводи да римски извори помињу
код Словена поштовање Бога Сабадиоса.
Дакле, Словени су знали за Саваота још пре Хиршћанства. Ту треба тражити и значење
нашег мушког имена Сава. И данас се на литургијама пева предивна песма, сећање на Саваота:
„Свјат, свјат, свјат Господ Саваот, пуни су небо и земља славе твоје!“
Али тумачења наше цркве доказује да ни она није свесна правог значења речи Саваот.
Ево шта они кажу: Ове три речи “Свјат, Свјат, Свјат” указују на тројичност Божанства, а реч
“Господ Саваот” указује на његово јединство (!?).“ (5)

„Христос се крстио у реци Јар-дену, Јор-дану на дан 6. јануара (коло-жека) на
Богојављење“ , пише даље Анђелија Станчић Спајић. „Тај дан назван је у нашем народу негде
водице, но то је ређе, највише Богојављење, јесте опет један од старих прехришћанскихнаших
празника, које ми баш за то брижљиво чувамо. Тај дан види се и данас а приметили су наши
праоци-првосвештеници у прадавно доба, да је тај дан вода дестилована (не може да се поквари)
у рекама, изворима, бунарима. И тај дан износили су свештеници у пола ноћи Богове—идоле,
а домаћини домаће Богове, да их оперу у води. И тако су се онда заиста Богови јављали над
рекама. (Дан други почињао је од 6 часова увече. Интересантно је присуствовати у Банату на
вечерњу у очи Богојављења: Крстова-дана, како свештеници дуго читају молитве и тачно у
време, почетка ноћи замачу крст и „освећују воду” дакле та вода почиње да је света од 6 часова
вечери). Према томе Богојављење не може се пренети на други дан, јер је само тога дана воде у
природи дестилована.“ (стр. 47-48)
Као што видимо Спајићева тврди да вода напрасно постаје дестилована сама по себи „у
тачно одређено време“ од 6 сати увече, а свештеници то знају па је тада привидно освећују.
Најпре морамо да се запитамо по ком то тачно времену вода постаје дестилована у 6 сати увече,
по времену у Вршцу, Атини, Софији, Москви, Јерусалиму…? Даље, као што сам назив каже,
дестилована вода настаје процесом дестилације – загрева се до одређене темературе, испарава,
а затим хлађењем враћа у течно стање, а цео процес се одвија у уређају за дестилацију. Како то
онда да вода постаје дестилована „ у рекама, изворима, бунарима“? Кроз који уређај тачно
пролази река? У беседи на Богојављење Свети Јован Шангајски, између осталог, каже: „ На
Богојављење, на Дан Крштења Господа, сваке године се дешава велико чудо. Дух Свети, који
силазећи на воде, мења њене природне особине. Вода постаје нетрулежна, некварљиве, остајући
свеже за много година.“ Дакле, вода се освећује Духом Светим, али не у тачно одређено време
(сат), него након молитве. У Цркви постоје два вида освећења воде: велико и мало. Велико
освећење воде врши се само у навечерје (Крстовдан) и на сам празник Богојављења, после
заамвоне молитве. (6)

За разлику од Спајићевог јеретичког тумачења празника Богојављења, митрополит
Амфилохије (Радовић) и епископ Данило (Крстић) у књизи „ Нема лепше вере од хришћанске“
дају нам кратко православно објашњење празника: „ Кад је Јован погружавао Христа у воде
реке Јордана, чуо се с небеса глас Бога Оца: “Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи”.
У Јордану је стајало друго Лице Свете Тројице, Син Божји, као Богочовек, а над Сином Божјим
лебдео је Дух Свети у облику светлоснога голуба. То је било Богојављење. Ту се јавно открио
Бог као Отац, Син и Дух Свети, као Света Тројица. Бог се јавио и васељену просветио.
Богојављење се празнује 6. јануара по старом календару (19. јануара по новом). На тај дан
освећује се вода која се носи кући и пије ради здравља и просвећења душе и тела. Та
богојављенска водица никада се не квари, јер у њој пребива сила Духа Светога.“

Аутор: Димитрије Марковић

Литература

1) Анђелија Станчић Спајићева, НAJCTAPИJИ JE3ИK БИБЛИJE или ЈЕДАН ОД HAJCTAPИJИX
KУЛTУPHИХ HAPOДA, Репринт ауторовог издања из 1929. године, Издаје: Издавачко прометна агенција
«Мирослав»
2) Библијски речник, Радомир Ракић стр. 74 и 273
3) https://www.thoughtco.com/gunpowder-facts-and-history-607754
4) https://bible.optina.ru/old:nav:06:01
5) https://vesna.atlantidaforum.com/?p=871
6) Архиепископ АверкијевТаушев, Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: Тумачење
Литургије и свих богослужења Православне Цркве