Међу псеудоисторичаре који верују у теорију завере о ванземаљцима је и Тодор Пештерски. У емисији „Ртањ је пирамида древне српске цивилизације“, он овако објашњава порекло човека: „Дошло је до насељавања ове планете (пре 60. – 70.000 година, примедба Д.М.), дошле су одређене групације људи тачно на ову планету, тачно у ово сазвежђе и населили су три планете. Населили су Марс, населили су Деју или Фетон, и населили су Земљу која се тада звала Мидгард. У космичком записима се она зове Мидгард. На планету се дошло већином из два сазвежђа и мало из трећег. Дошло се са Плејада, једна велика групација, дошло се са Ориона и једна мања је дошла са Сиријуса. Неки од људи се сећају одакле су дошли и сећају се неких својих инкарнација.“  

О Мидгарду смо већ претходно писали, а овде ћемо се само кратко осврнути на учење о (ре)инкарнацији које Пештерски (Огњановић) промовише. „Појмови метемпсихозе и реинкарнације су врло блиски један другоме, како по своме пореклу тако и по садржају, премда се ипак у нечему и разликују. Реинкарнција (лат. reincarnatio) јесте веома старо учење, по коме се душа човекова после смрти тела у коме је била, оваплоћава у друга људска тела са циљем даљег усавршавања. Метемпсихоза (грчки: μετεμψύχωσις) означава такође учење о пресељењу душа после смрти, као и реинкарнација, с том разликом што метемпсихоза допушта могућност да се душа оваплоћава не само у људска тела него и у животињска, биљна, па чак и у минерале“, пише епископ Артемије (Радосављевић) , у књизи „ Учење о метемпсихози и реинкарнацији са хришћанског гледишта“. (стр. 8) Учење о реинкарнацији се појавило у Индији одакле се ширило даље, тако да је било присутно, између осталог, и у Египту и Грчкој. Учење о пресељењу душа проповедају и разна окултна друштва, међу којима су и теозофија и антропозофија.

„Присталице теорије о реинкарнацији, да би јој колико-толико дали чињеничну основу, траже подршку код многих тајних друштава, а нарочито спиритиста, користећи се тобоже научним резултатима са њихових сеанси“, пише владика Артемије. (стр. 56)

Учење о реинкарнацији је неспојиво са хришћанским учењем. „Личност човекова је оно што је разбијено у свим теоријама о реинкарнацији, а без личности, која би била носилац духовног живота, не може се оправдати ни реинкарнација. Личност није само сума одељених центара или сфера, није њихово хемијско или органско сједињење, него је управо јединствено и непоновљиво јединство, један живот укорењен у свом духовном начелу и јерархијски целостан… Тело човека није само орган или инструмент личности (кога би се по теорији реинкарнације требало ослободити да би смо достигли блаженство), него је жива страна личности, оно је такође личносно (логосно), оно саучествује у животу личности. Тек у хришћанству личност добија своје одговарајуће место пошто је личност непоновљива. По хришћанском учењу, баш оно што је трајно у човеку и што наслеђује вечност, јесте личност. Личност је створена од Бога и носи на себи образ и подобије Божије“, пише епископ Артемије. (стр. 52-53)

„Учењем хришћанским о томе да се Христос по своме васкрсењу узнео у телу, да Он, прави Бог, сада пребива на небу у прослављеном своме телу, утврђује се са изузетном снагом принцип телесности, као неодољиве, онтолошки неодстрањиве функције личности из природе човека. Без тела нема пуноће живота, нема целосности личности. Јединственост и непоновљивост личности се односи на тај начин у хришћанству и на тело: неће се ново тело стварати при ,,васкрсењу”, него ће васкрснути пређашње.“ (стр. 61-62)

Имајући ово у виду лакше ћемо разумети изјаву Пештерског да је Христос био аватар (Боже опрости!). Ево како Пештерски, у истој емисији, објашњава настанак „фалсификоване“ историје: „Ми нисмо записивали ствари или ако смо записивали мало смо записивали а онда су ови који су имали од почетка план, они су почели да пишу. Антички Грци су почели да пишу и они су написали све то и сад што је најгоре пристали смо да учимо ту њихову историју. И сад ми мислимо ствари су се тако одвијале. Ствари у историји немају благе везе са оним што се стварно одвијало.“

Став Пештерског према Немањићима, крајеугаоном камену нашег идентитета, је сличан као и код Драгана Јовановића и осталих псеудоисторичара: „Зашто наша деца уче историју од Немањића? А зна се за најмање 18 краљева пре њих. Зато што су Немањићи били први који су легли на руду оних који владају, на један начин који није потпуно примерен. Ако је Стефан Немања узео и убио 4.600 богумила а остале протерао за мене је он злочинац. Данас би био кажњен Хашком суду за геноцид.“

Пештерски се (наравно) позива и на Велесову књигу, а очигледно је и под утицајем Фоменкове Нове хронологије: „Исус није живео тада него се родио и живео у 11. веку, и убили су га у 11. веку, и разапели су га у Јерусалиму али не у оном Јерусалиму… тада је било пет Јерусалима и један од Јерусалима се звао Цариград, и Исус је разапет у Цариграду.”

Синиша Огњеновић, алијас Тодор Пештерски, у емисији ”Космос” у којој је најављен као ”спелеолог, учитељ Валдорф система образовања (Штајнерова школа) веган, натуролог, познавалац самониклог јестивог биља и космичких законитости”, каже следеће: ”Ми исто имамо идеју да у том нашем еколошком насељу, да имамо једну кућу за порођај где ће свака жена моћи да изабере да ли жели да се породи у кади, у базену с водом или жели да има мир и тишину…” Шта је циљ оваквог порођаја? Да се рађају деца са телепатским способностима и ”јаки људи”, попут Черчила и Стаљина, каже Пештерски.

У јуну 2020. године Пештерски је организовао догађај под називом ”Сусрети рода – Ртањ 2020 – Тодор Пештерски” где су посетиоци, између осталог, упознавани са учењем секте ”Универзално бело братство” чији је оснивач Бугарин Петар Данов (на бугарском Петър Константинов Дънов). И као што следбеници ове секте на својим окупљањима на планини Рили у Бугарској изводе ритуал под називом панеуритмија који им, по њиховом учењу, помаже да се повежу са космичком енергијом, тако су и следбеници синкретистичке секте Тодора Пештерског приликом овог окупљања учили да изводе овај ритуал. Осим тога, имали су и сеансу псеудонаучне, надрилекарске и окултне ”гонг купке” (гонг терапија) којом се постижу ”значајне трансформације ума, физичког и психичког стања”.

Осим тога, Тодор Пештерски је сарадник и псеудонаучног ”Центра за истраживање и екологију Дух Ртња” чији је директор лажинаучник Саша Нађфеји. На интернет презентацији овог Центра се, у уводном делу, каже: ” Хвала што се интересујете за истраживања Ртња у функцији пирамидалне грађевине и његових односа између енергија земље и снага космоса.”  

Овај Центар организује и бројне догађаје путем који се користе за ширење псеудонауке. Један од њих је и ”Пирамида Трансртањика”, одржан 2019. године, о коме се, између осталог каже: ”Дводневни колаж програм базиран на предавањима инспирисаним досадашњим истраживањима планине Ртањ у функцији пирамидалне грађевине и Михољдански успону на Шиљак, врх прве, највеће и најмоћније пирамидалне грађевине света. Сазнајте зашто је након 11 година истраживачких подухвата правилније рећи да је Ртањ древна грађевинска заоставштина архитектонског решења који твори мега пирамидални комплекс настао планским мисаоним процесима, него да је реч о обичној планини насталој произвољним слегањем тла и утицајима атмосферских прилика.” Дакле, Ртањ је пирамида а не планина, а као што ћемо видети није и једина у Србији.

На једном месту  Пештерски објашњава да су велике пирамиде ”у ствари велике планине које су обрађени врхунским алатима, да кажемо неком врстом ласера.” У истој емисији каже да је попевши се на Ртањ и гледајући на исток, запад, север и југ, уочио да се на све четири стране налази по једна пирамида а да је Ртањ у центру.

Синиша Огњановић (Тодор Пештерски) покушава да присвоји манастир Рођења Пресвете Богородице коме припада тзв. Тршка црква.

Пештерски  је представља као „староведскки храм“ који је, како он каже, „сигурно преко две хиљаде година стар“. Посебно скреће пажњу на троугао за који каже да представља пирамиду, док унутар тог троугла види, између осталог, и мали „васионски брод“.

Као и новопагани ”Старославци” бави се грифонима и и животињским и другим облицима уклесаним у камену темеља цркве.

Када је реч о грифонима њихово порекло ни у ком случају не можемо везивати ни за словенску митологију ни за Србе, нити за просторе на којима они живе. Грифони се јављају неколико миленијума пре првог помена о Србима или Словенима, а најпознатији грифон је, свакако, Велика сфинга у Гизи. Када је реч о пореклу геометријских, вегетабилних и зооморфних облика који се јављају на спољашњости цркве, а које новопагани и псеудонаучници тумаче у складу са својим жељама и циљевима, најбоље је погледати неки од научних радова који се баве плиткорељефном декоративном пластиком јер је то тема која захтева посебну обраду.

Како је Тршка црква споменик културе под заштитом државе из тога следи да је била предмет интересовања стручњака из одговарајућих области који су о свим релевантним питањима у вези са њом донели свој суд. Ово истовремено значи да није тешко наћи неопходне податке о њој. „Тршка црква подигнута је уз трг – уобичајени средњовековни назив за место куповине и продаје, попут данашње пијаце. Трг је дао име селу, а тај назив пренео се и на цркву, која је гласовном променом постала Тршка. …Податак из 1734. изричито наводи да је подигнута 1274, што одговара изгледу њене архитектуре и каменог украса. Њена посебност лежи у томе што је подигнута најсеверније од малобројних очуваних грађевина рашке стилске групе, чији су ктитори по правилу били владари или архиепископи. О њеном ктитору нема података. Првобитно је била посвећена Светом Николи, а данас Богородици, а промена патрона указује на прекид у њеном литургијском трајању. Невелика је и једнобродна, са куполом на коцкастом постољу, грађена каменом и украшена фигурама лавова и грифона на западном порталу, као Студеница или Милешева“, каже се о овој цркви на страници Републичког завода за заштиту споменика културе. На страници „ Споменици културе у Србији“ се каже да „њен изглед, иако је доживео бројне измене, јасно показује да је црква средњовековна, а детаљна истраживања датовала су је у крај XIII века.“

Литература

Димитрије Марковић, Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква. Бајина Башта 2022