Приредио: Димитрије Марковић

У овом  тексту доносимо опис изградње храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму, познатог и као црква Христовог Гроба или црква Светог Гроба, из књиге Јевсевија Кесаријског ”Константинов живот”. (1)

Јевсевије је рођен у Кесарији Палестинској око 265. године и значајан је више као историчар него као богослов.

Око 296. године Јевсевије је у Кесарији упознао младог Константина, потоњег цара, који је био у Диоклецијановој пратњи приликом посете Палестини. Ово познанство се касније претворило у пријатељство између Јевсевија, епископа Кесаријског, и цара Римске империје Константина Великог. (2)

”У Јевсевијевом опису Константиновог грађења Храма на Гробу Господњем у Јерусалиму (ЖК 3,30-33), стоји да је Свети Цар ,,саградио код Спаситељевог страдања (= на Голготи) Нови Јерусалим, наспрам старог, где је Спаситељ однео спасоносну победу над смрћу, и богато га украсио и уздигао почастима, јер је то, Пророчким изрекама проповедани, Нови и Најновији Јерусалим”. Ово значи да је сам Свети Константин био следбеник Новог Јерусалима, и да није сматрао да Цариградом наставља римску традицију, него да започиње нешто сасвим ново. То ново је почело за њега са јављањем Крста Христовог и отада прихватањем и истицањем Спаситељевог Знака Крста, испод којег је лежао згажени дракон (ЖК 3,2-3 и 49). Зато се Свети Цареви Константин и Јелена у Православној Цркви увек сликају са Крстом између њих,” пише епископ Атанасије Јевтић. (3)

Изградња цркве Христовог гроба почела је 326. године а освештана је 13. септембра 335. године. Више пута је током векова била уништена или оштећена а затим обнављана.

Унутар храма Христовог Васкрсења налази се место на коме је Христос био разапет, где је касније погребен, а затим и васкрсао.

Пређимо сада на опис изградње храма који нам доноси Јевсевије Кесаријски.

Како је наредио да се у Јерусалиму на светом месту васкрсења нашег Спаситеља сагради молитвени дом.

Тако су стајале ствари када ie богољубиви цар предузео друго велико дело, вредно спомена, у провинцији Палестини. 0 чему је заправо реч? Сматрао је важним да свима објави како је чувено и величанствено најсветије место Спаситељевог васкрсења у Јерусалиму. Стога је наложио одмах изградњу молитвеног дома, а та мисао му је дошла одозго и био је надахнут од Духа самога Спаситеља.

О томе како су безбожници затрпали Божанску гробницу и оскрнавили је идолима.

Некада су безбожни љгди, – или боље рећи демонске силе преко њих – настојали да предају мраку и забораву оно божанско сећање на бесмртност, када је попут муње блистави Анђео сишао са неба и одвалио камен (Мт. 28,2) ca отврднулих душа које су мислиле да је Живи међу мртвима (Лк. 2.4,5); објавио је женама радосну вест скинуо камен неверја са њихових срца како би познале да је жив Онај Кога траже. Ову спаситељску пећину су неки безбожници и непобожни намеравали да истисну из сећања људи, мислећи у својој безумности да тако могу сакрити истину. Уложивши много труда, однекуда су довукли земљу и затрпали цело то место; затим су подигли насип прекрили га камењем, сакривши на тај начин божанску пећину испод гомиле наноса.  Када су све завршили поставили су поврх земље уистину ужасну гробницу за душе мртвих идола и саградили мрачно обиталиште сладострасном демону Афродите; и онде су на непосвећеном и нечистом жртвенику приносили гадне жртве. Мислили су да је то једини начин да остваре своје намере; заправо, да овим проклетим грозотама сакрију спаситељску пећину. Meђутим, несрећници нису били у стању да схвате да није природно да Онај Који је задобио победу над смрћу остави тај велики подвиг у тајности. He може се ни сунце које обасјава сву земљу и пролази своју уобичајену путању сакрити од све васељене људске. Тим пре је спаситељска сила јача од ове и обасјава људске душе, а не тела и својим бдиставим зрацима испуњава читав свет.  Осим тога, безбожници и богоборци су дуго времена задавали ударце истини и ниједан гувернер, генерал, ни сам цар се не нађе подобан да стане на пут дрзостима осим једног који омиле Свевладару Богу (Константин). Вођен Духом Светим, није занемарио оно поменуто место које је по лукавој замисли непријатеља затрпано свакаквим нечистим стварима и тако сакривено предато забораву и незнању. Није устукнуо ни пред злом виновника. Призвао је Бога као свог помоћника, наредио да очисте то место, и будући обесвећено од стране непријатеља, сматрао је да његовим посредништвом треба да буде украшено посебном лепотом Свеблагог.  Тек што је наредба била издата, у исти мах су од дна до врха порушене преварне направе и обиталиште заблуде je ca свим својим киповима и демонима било уништено и разбијено.

Како је Константин наредио да се грађа и крш од паганског светилишта баце далеко.

Царева ревност се није задржала само на томе, већ је наредио да се камени и дрвени материјал порушеног паганског светилишта покупи и баци далеко од тог места. To је одмах било и учињено. Међутим, цар овим још није био задовољан. Изнова надахнут одозго, наредио је да се на оном месту дубоко ископа земља и однесе што је могуће даље пошто је оскрнављена идолским изливањем.

Откриће свете гробнице.

To је одмах било извршено. Грудва по грудва и разоткри се место у дубини земље и наједанпут, мимо сваког очекивања, показа се часно и свесвето сведочанство Спаситељевог ускрснућа. Најсветија пећина тако постаде за нас слика Спаситељевог васкрсења. Сакривена у тами, поново угледа светлост и онима који су дошли да је виде понуди задивљујућу историју чуда које се у њој догодило, и делима јасније од сваког гласа посведочи васкрсење Спаситељево.

Како је управитељима и епископу Макарију писао о изградњи храма.

Када је све то завршио, цар је уредбама божанског закона и уз обилне прилоге издао наређење да се около спаситељске пећине сагради молитвени дом са свом царском велелепношћу и богатством, достојно Бога; као да је то већ дуго времена имао на уму и са великом проницљивошћу гледао у будућност.  Управитељима источних провинциja je наложио да дају богате и издашне прилоге како би се могло остварити једно изванредно, огромно и величанствено дело. Тадашњем епископу Јерусалимске Цркве је послао писмо у коме је показао богољубивост своје душе и чистоту вере с обзиром на јасно изложење спасоносног учења; написао га je на следећи начин.

Константинова посланица Макарију о изградњи Спаситељевог храма.

Победитељ Константин, велики цар, Макарију.

„Милост нашег Спаситеља је тако велика да никаква раскошност речи није кадра да опише садашње чудо. Знак оног најсветијег страдања, дуго сакривен под земљом, остао је годинама непримећен док најзад није уништењем заједничког непријатеља свих засветлео својим ослобођеним слугама и уистину надмашио свако чудо.  Ако би се из целог света окупили људи, који се сматрају мудрима, и желели да кажу нешто достојно овог догађаја, не би могли да се надмећу ни у најмањој мери, јер сведочанство овога чуда веома надмашује природне моћи схватања људске мисли; јер, као што знамо, небеске ствари су моћније од људских.  Стога, дакле, мој први и једини циљ је увек овај, да као што се наша вера уистину свакодневно потврђује новим чудима, тако исто да душе наше са свом разборитошћу и једнодушном вољом ревнују за очување светог закона.  Желим да те пре свега убедим у ствар, no мом мишљењу очигледну свима, да ми је од свих највећа брига како ово свето место да украсим лепом грађевином; место, које сам Божјом вољом ослободио од нечистих идола као од каквог терета, и које је још од почетка промислом Божјим било свето, a још светијим се показало откако је изнело на светлост дана сведочанство Спаситељевог страдања.

О томе да тај храм треба да буде лепши од свих других у Васељени и да има велелепне зидове, стубове и мермер.

Стога, твоја благоразумност има тако да заповеди и да се побрине за све потребне ствари и то не само да настане храм који ће бити велелепнији од свих других постојећих, већ и да здања около њега својом лепотом надмашују и највеличанственије грађевине сваког града. Што се тиче изградње и украшавања зидова, знај да смо бригу о томе поверили Дракилијану, нашем пријатељу, заменику преторијанског префекта и управнику провинције. Моја благочестивост налаже да се одмах њиховим залагањем пошаљу мајстори и радници и све што је, по мишљењу твоје благоразумности, потребно за изградњу. Што се пак, тиче стубова или такође мермера, чим начиниш увиђај, шта сматраш најдрагоценијим и најкориснијим, пожури да нам лично напишеш како бисмо из твог писма сазнали колико и каквог материјала је потребно и доставили вам то са свих страна. Најчудесније место на свету заслужује да буде достојно украшено.

Како су управитеље извештавали о лепоти свода, радницима и матреријалу.

Даље, желим од тебе да сазнам да ли је по твом мишљењу боље да свод базилике буде од мозаика или на неки други начин обложен. Уколико ће бити од мозаика, онда га треба украсити златом. 2. Уосталом, твоја светост нека што пре извести горепоменуте саветнике о томе колико je потребно радника, уметника, издатака и пожури да ми одмах пошаљеш извештај, не само о мермеру и стубовима, већ и томе који мозаик сматраш лепшим. Нека те Бог чува, љубљени брате.”

Како је проречени Нови Јерусалим изграђен у виду храма Спаситељевог.

To je цар написао; изречена наредба је у исти мах била спроведена у дело и на Спаситељевом гробу је подигнут Нови Јерусалим насупрот старом, славном, који је после Господњег крвавог убиства био сасвим опустошен ради кажњавања безбожних житеља. Насупрот овоме, цар је захваљујући богатој и обилној дарежљивости, подигао храм у част Спаситељеве победе над смрћу и то може да буде онај храм који су још давно пророци у својим пророштвима називали Другим или Новим Јерусалимом и коме су многа пророчанства надахнута Духом Божјим безброј пута објављивала његову славу. Као прву ствар, и као главу читавог подухвата, украсио је свету гробницу. Био је то споменик испуњен вечним сећањем, који је садржавао знамење победе великог Спаситеља над смрћу, и Божански споменик на који је некада светлоносни анђео показао објавивши васкрсење преко Спаситеља и свима га пренео као радосну вест.

Опис (грађења) најсветије гробнице.

Ову гробницу, као круну свега, царева дарежљивост је украсила величанственим стубовима и она је засијала од мноштва украса.

Опис трга и колонаде.

Из ње се излази на велики трем који се простире испод отвореног неба. Он је био поплочан сјајним камењем и са три стране окружен дугим колонадама.

Опис зидова храма, указивање на лепоту и позлаћеност здања.

Наспрам пећине, на страни која гледа на излазак сунца, био је изграђен царски храм, огромна грађевина која се неизмерно дизала у висину и расла у ширину и дужину. Њена унутрашња страна била је обложена разнобојним мермером, а спољашњи зидови су бљештали од изглачаног и једно до другог наслаганог камења, пружајући призор натприродне лепоте и никако нису заостајали за изгледом мермера. Што се тиче свода, његова спољашња страна је ради заштите од зимске кише прекривена оловом, а унутрашња, украшена дубоком резбаријом, ширила се попут великог мора међусобно повезаним луковима над читавом базиликом; потпуно је била украшена блиставим златом које је, попут сунчевих зрака обасјавало читав храм.

Опис дуплих портика са обе стране храма и троја врата са источне.

Са обе стране храма читавом његовом дужином простирала су се два реда дуплих портика на горњем и доњем спрату, који су при врху такође били украшени златом. Портици на предњој страни базилике подупрти су величанственим стубовима, а унутрашњи, насупрот њима, почивају на пиластрима споља прекривеним разноврсним украсима. Троја врата окренута, према исходећем сунцу, била су добро распоређена и примала су мноштво народа који је унутра нагртао.

Опис полукруга, дванаест стубова и ваза.

Наспрам тих врата, централно место је заузимао полукруг који се уздизао до самог врха базилике. Окруживао га је венац од дванаест стубова чији су капители били украшени огромним вазама, израђеним од сребра. Њих је сам цар као најлешпи заветни дар подигао свом Богу.

Опис унутрашњег дворишта, припрате и улаза.

Ако се отуда даље крене према улазу који лежи испред храма, наилази се на други отворен простор (на припрату). Тамо су била предворја на обе стране, затим прво двориште и у њему колонаде и, напослетку, дворишна врата. Иза њих је насред трга веома лепо начињен улаз за читаву грађевину. Он је од споља пружао пролазницима задивљујући призор онога што се могло видети унутра.

О мноштву приноса.

Овај храм је цар подигао као живо (јасно) сведочанство Спасотељевог васкрсења, испунио га је богатим царским драгоценостима и украсио небројеним лепотама у виду заветних дарова, начињених од различитих материјала: злата, сребра, драгог камења. Уметничка израда ових предмета. Обзиром на њихову величанственост, обиље и разноврсност, не може се описати у овом излагању због недостатка времена.

Да је он на тридесетогодишњици своје владавине прогласио тројицу синова за цезаре и наложио да се прослави освећење гробне цркве у Јерусалиму.

Навршило се већ тридесет година цареве владавине. Сматрао је да је јубилеј тридесетогодишњице његове владавине погодан тренутак да Свевишњем Цару искаже захвалност. Мислио је да би било добро и долично да се изврши освећење храма гроба Господњег у Јерусалиму, који је он са свом усрдношћу ивеликим сјајем подигао.

Литература:

1) Јевсевије Кесаријски, Константинов живот, протојере-ставрофор др Радомир В. Поповић, Београд 2017

2) Епископ Атанасије (Јевтић), Патрологија, Књига друга, Београд – Требиње – Лос Анђелес 2016, стр. 83-84

3) исто, стр. 78