На званичној презентацији општине Улцињ можемо да прочитамо следеће: “Већинско становништво Општине Улцињ су Албанци, који су аутохтони становници Улциња.”

Тврдња о аутохтоности, јасно је, има политичку функцију. О томе академик Димитрије Богдановић каже следеће:

“Косово је само једна, макар и централна појединост великоалбанских претензија. Захтеви иреденте односе се на све територије где живе Албанци, у Грчкој и Југославији; на удару њихове акције су Епир, Македонија, Србија и Црна Гора, а у Србији – не само територија покрајине Косово него и неке друге општине (Прешево, Бујановац, Медвеђа).”

И у случају Улциња тврдња о наводној аутохтоности Албанаца темељи се на њиховом наводном илирском пореклу.
Међутим, научне чињенице су неумољиве:

“Савремена српска медиевистика о пореклу Албанаца и њиховој историји у средњем веку има следећи став: нису непосредни настављачи Илира или Дарданаца јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у III, а Албанци се први пут помињу тек у XI столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова; „настали на старобалканским основама, уз знатне друге утицаје, Албанци су у суштини, на Балканском полуострву, нова етничка формација”; у XIV и XV веку долази до ширења Албанаца према Тесалији, Епиру и Етолији, и коначно Пелопонезу, али у византијским изворима нема помена Албанаца на територији Југославије (подразумева се СФРЈ), што значи ни на Косову. Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. године” пише проф. др Радивој Радић.

У Житију Светог Симеона од Стефана Првовенчаног читамо о ослобођењу Улциња од стране Стефана Немање. Улцињ је, као и друге градове који се набрајају, како каже Стефан Првовенчани, не само “држао грчки народ” него је и “сазидан од руку њихових”, дакле грчких.

“Победи непријатеље своје као Мојсеј Амалика, крст Христов неослабно носећи пред очима и њиме односећи победу над непријатељским варварима.
Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар”, пише Стефан Првовенчани.

Могли бисмо написати много више о наводној аутохтоности Албанаца у Улцињу али је и ово сасвим довољно.

Аутор: Димитрије Марковић