Кад сам моју Стоју повео на венчање, наше село било је чисто српско. Истина, малено, од десетак кућа, али сви доброг стања: жита доста, а стоке и на претек, јер су имали одличну испашу. Испод села, а поред реке Грачанке пружало се „Олато‘‘, погодна испаша за биволице, коње и кобиле којих је свака кућа имала по неколико, те читава ергела, која је тамо пасла без пастира. Изнад самог села подигао се шумарак са питомом травом за ситну и крупну стоку, те су им торови били пуни и чељад се „купала млеку и давила кајмаком”! Тако је било све док Исмаил Канлија, одметник из Приштине, о коме је било мало речи у причи бp. 18, не уби Симу Стевића и његовог малолетног сина јединца, о чему ће бити опширно у II књизи (прича бр-15).

-Да ми не погани ноге кад из обopa изађем или дођем – рече кмету села, и нареди му да саопшти селу: ,,Да он неће да трпи свињу на улици.” Неко потом уби пса мога таста Ристе Самарџића, што га је пред својим вратама залајао. Није прошио дуго, a Максиму се украдоше волови: курир је био овај исти Арнаутин. Није прошло ни година, a ага у Бадовац доселио, jош две арнаутске породице. Он за њих није имао ни двориште ни сувишних њива. Населио их је на сеоску утрину крај српских кућа, а њиве им дао оне које је претходно одузео од Срба чифчија. И тако су у Бадовцу никле три арнаутске куће, три змије отровнице, јер нико од Срба мије могао проћи поред њихових врата а да му деца, жене па и људи не довикину: ,,А, фи, бири, фију!:’’ (а, мори, свињска свињо!). Ако српски пас на њих залаје они га убију. Кад се, пак, зајури на Србина, Србин га не сме ударити ни штапом ни каменом. Једног дана њихов пас уједе дете Марка Самарџића. Марко псу сломи ногу ступцем. Куку море мајко, кад сви Арнаути потрчаше Марковој кући; жене и деца се позатвараше по тремовима, а Марко као зец побеже уз Дечки поток, у шуму. Остали Срби прискочише и умолише их: да им Марко плати пса. Коштао га је као и најбољи во!

Псовка, грдња, претња и ноћна поткрадања више се нису могли подносити и стога се једна по једна кућа одселише: у Сушицу, Ливађе, Лапље Село и Приштину. Оста само задружна кућа мога таста Ристе.

Нa место ових одсељених Срба ага доведе Арнауте и то no две или три на место једне одсељене. Тако их је населио преко преко двадесет. Шта мари што земље није било за толики број кућа? Арнаутин не би био Арнаутин ако не би могао живети од једне њиве. То му је довољно тек да се дању нађе у послу, а његова је главна жетва ноћ! Само један пар волова да украде од paјe њему хлеба доста за целу годину! Зато му ага ништа не брине и зато их је толико населио. Имао је и право: довео их је голе и босе, ко зна из каквог места, а после две-три године у Бадовцу и обучени и пун обор стоке! Али ко их пита одкале им је то? Људи били „вредни‘’ па ”зарадили”. Зарадили и благују. Али сад им смета кућа ћорбаџи-Ристе. И као што прва арнаутска куђа Србима беше чир сада је Ристина задруга за њих чир.

-Е баш је свиња што се не сели више! — говараху и триста му јада чињаху. Али је Риста ћутао и трпео и даље је ту седео, јер му је много било жао старине, а и места за стоку. Hо свему има краја. Осам година самоће, или боље рећи међу отровним змијама! To није било лако издржати. Старци би можда и даље таворили, али млад нараштај једног дана одлучно рече: ,Па докле ћемо овако дан и ноћ на стрепњи и одвојени од света као затвору?” Тад Риста стеже срце и са свом, чељади напусти прадедовину и настани се у Грачаници.

Кад смо, после, ја и Стоја отишли да им честитамо пресељење, таст ce заплака као дете… И са болом рече: „Нећемо овде бити оно што смо били горе”. И прорекао je: тo исто лето стока им се преполови, јер rope је пасла по шуми и пила воду са извора, а овамо, равница и жега, нечиста и топла вода са реке. Али… Сила Бога не моли.

To je било у лето 1894; године.

Тако је Бадовац од српског постало арнаутско село: гнездо зла и крађе.

Извор:

Јанићије Поповић, Живот Срба на Косову 1812-1912, прича бр. 38 под насловом ”БАДОВАЦ ПОСТАО APHAУTCKO СЕЛО”.

Приредио:

Димитрије Марковић