О ширењу католичких религиозних слика, од којих се неке у виду икона, нажалост, могу купити чак и у црквеним продавницама, већ смо писали ОВДЕ.
Са протоком времена, а у великој мери захваљујући могућностима које пружају интернет и друштвене мреже, стање се непрестано погоршава.

Празник Рођења Христовог који смо пре неколико дана прославили показао је неприхватљиво степен непознавања православног учења, а у оквиру њега иконологије. Наиме, изузетно велики проценат честитки које су објављене на друштвеним мрежама или дељене у порукама, садржао је уместо православне иконе Рождества Христовог, католичке религиозне слике.

Међу религиозним сликама које су дељене појавила се и “икона” Свете породице. Иста “иконе” дели се у вези са ратним дејствима у Украјини и Светој Земљи.

Како смо о разлици између иконе и религиозне слике већ писли овде нећемо понављати тај део већ читаоце упућујемо на текст “Икона или слика” у коме могу пронаћи више информација. (овде)

Пошто је један од најугледнијих православних мислилаца данашњице,Жан Клод Ларше, писао о поменутој католичкој слици Свете породице овде ћу се, у вези са тим, ограничити да пренесем део његовог текста.

“Две иконе које су a priori непознате православној Цркви у последњим деценијама доживеле су значајно ширење у католичком свету, а након тога су се последњих неколико година, иако у мањој мери, појавиле у неким православним земљама: реч је о иконама Светог Јосифа и о икони Свете породице.

На првој Свети Јосиф је приказан како носи Христа као дете на исти начин као на иконама Мајке Божије; икона је очигледно била сачињена по аналогији са претходном.
Икона названа ,,Света Породица” приказује Мајку Божију, Светог Јосифа како међу њима држе Христа као дете. Ово приказивање познаје неколико варијанти. На већини модела глава Мајке Божије и Светог Јосифа су близу једна другој и њиховим телима, мада иако су блиске постоји извесно одстојање; на појединим моделима њихове главе се додирују, њихова тела су једно уз друго, а Свети Јосиф својом десном руком грли тело Мајке Божије. На већини икона,Свети Јосиф гледа Мајку Божију која, и она сама, понекад гледа Христа, а понекад гледа, неодређено, негде другде.

Ова последња икона је врло добро позната у западном католичком свету: била је урађена безброј пута и репродукована у безброј примерака у облику разгледнице које су се на велико ородавале. Проналазимо је у многим католичким црквама. Можемо је такође видети у каталозима трговаца религиозних предмета.

Ова икона је последњих година доживела ширење у православном свету (ми смо је управо пронашли у једном правславном илустрованом календару који је недавно објављен у Грчкој, хронолошки постављен у октави рађања).

Није изненађујуће што су ове две иконе, стране православној традицији, настале и што су се прошириле у римском католичком свету у вези са култом Светог Јосифа и Свете породице.
Овај култ је скоријег датума. Тек почев од средине 19. века, култ Светог Јосифа, данас веома распрострањен у народном веровању, био је промовисан и поступно оснажаван од стране католичког реда. Један од његових главних подстрекача био је папа Пије lХ, који је, почетком своје владавине, 10. децембра 1847. год., устројио празник и службу у част Светог Јосифа у трећој недељи после Васкрса. Током једног свечаног говора 1854. приказао је Светог Јосифа као „најсигурнију наду цркве, после Свете Девице Марије”. Осмог децембра 1870. званично је прогласио Светог Јосифа заштитником читаве римске католичке Цркве. Он је, осим тога, уздигао свечаност од 19. марта на „двоструки ритуал прве класе” декретом „Urbi et orbi”. Ову промоцију култа Светог Јосифа наставио је папа Леон XIII, који је 15. августа 1889, на празник Велике Госпојине, потписао посланицу коју је назвао Quanquam pluries, у знак оданости према молитви чији се велики део састојао од дугих излагања које наглашавају моћи Светог Јосифа, приказујући га као модел Оца породице и радника. Папа Пије XII увео је 1955. празник Светог Јосифа који се слави сваке године 1. маја, на дан међународног Празника рада, састављајући за ту прилику молитву за Светог Јосифа Занатлију, са ,,трогодишњим окајањем грехова у корист занатлија који ће је скрушено и побожно изговарати”.

Током читавог овог периода култ Светог Јосифа се развијао, нарочито у облику ,,деветерца”, посе6но ,,Јосифов месец”, који је био пандан ,,Месецу Марије”. Сматра се у католичком свету да је култ Светог Јосифа, без изједначавања, неодвојив од култа Свете Девице Марије, и да место које заузима у тајни Оваплоћења јесте тако еминентно да Црква не би могла ништа више да учини у одавању почасти Светом Јосифу”.

Појам Свете породице, што се ње саме тиче, појављује се у католичкој Цркви почетком 17. века. Њен култ се најпре развио у удружењима, полазећи од ,,стицања свести о друштвеној функцији хршћанских породица и делу посвећења коју оне извршавају”. Два века касније, пред растућом појавом побожности, Папа Леон XIII, кратким Nеminem fugit, од 14. јуна 1892. у Риму оснива Удружење Свете породице, са циљем да обједини сва братства настала под истим окриљем цркве. Наредне године он је декретом објавио да ће се Света породица славити треће недеље по Богојавлењу свуда где је то дозвољено. Подарио јој је нову мису и нову службу, за које је он сам саставио прквене песме. Пиje XІ je 1921. nроширио овај празиик на читаву Цркву као обавезан, Света породица сматрана је моделом породичног живота за све хришћане. Овај празник је 1969. померен за недељу после Божића (26-31. децембра).

Иако су у принципу независни, нема сумње да су култ Светог Јосифа и култ Свете породице узајамно ојачани. Приметићемо да су ова два култа била развијана од стране католичког магистрата у вези са пастирским пројектом у области рада и породице.

Ни у ком случају у православној Цркви не постоји култ Светог Јосифа сличан култу који је развијен у католичкој Цркви. Јосиф је у њој страхопоштован као светац који је имао огромну привилегију да буде сведок рађања Христа, да му да име Исус, да буде Његов заштитник и да учествује у Његовом васпитавању за време њеrовоr детињства. Његов празник пада у недељу која следи празник Рођења (тј. тада када је католичка црква недавно устројила празник Свете Породице). Истога дана Православна Црква слави на исти начин Светог проpoка Давида, Претече Мајке Божије и Светог Јакова, сина Светог Јосифа (из првor брака), па, дакле, „брата” (у старом смислу родитељства) Господа. У православној Цркви иконе Светог Јосифа постоје, али су доста ретке и намењене су нарочито верницима који носе његово име и поштују као свеца заштитника. Он је увек nриказан сам. Moгy се пронаћи иконе које га приказују како носи Христа, али те иконе су плод католичког утицаја и релативно су скоријег датума (Међу иконама које се шире у трговини у виду разгледница или налепница, може се видети икона из 18. века која носи натпис на грчком, где Свети Јосиф носи Исуса као дете, али је ова икона насликана у Либану у цркви Мелкита, која се припојила Риму). Настала је по аналогији са иконом Мајке Божије, а такав тип иконе је од стране православне Цркве избачен из иконографске традиције јер може да створи помисао да је Јосиф отац Исуса као што је Марија његова мајка.

На икони рађања, на којој је Јосиф присутан, православна иконографија, на најкласичнијим иконама, даје му једно доста скромно и посебно место: видимо га у доњем левом углу иконе; он седи, погнуте главе ка земљи, потпуно скрушен и повучен у себе, док нека личност пред њим стоји и као да му нешто говори; та личност, која има изглед чобанина, симболизује нечастивог који покушава да поремети Јосифа говорећи му да Мајка Божија није зачела Исуса на девичански начин, док се Јосиф опире овој рђавој помисли (ова чињеница је сачувана и у неким писаним апокрифима који су такође били инспирација за химнографију празника).
Као што то примећује Леонид Успенски у свом коментару ове иконе: „Јосиф не представлља део централне групе коју чини дете и Његова Мајка; он је нешто мало издвојен. Разлог томе је што он није отац”.
Уколико она у извесним границама иконографије прихвата Светог Јосифа, православна Црква насупрот томе, одбацује не само читав култ, већ свако страхопоштовање, сваки празник и сваку икону Свете породице. Овде се ради о добровољном одбацивању, о a priori одбацивању, са циљем да се избегну одређене забуне.

Христос, Марија и Јосиф заправо не чине обичну породицу и зачуђујуће је то да је католичка Црква могла да предложи ,,Свету породицу” као модел сваке породице.
С једне стране, Свети Јосиф, уколико је ,,легално” оженио Девицу Марију, није био њен супруг y обичном смислу. Према традицији Јосиф је први пут био ожењен и имао је четворо деце из првог брака. Пошто је остао удовац, а већ био у старости, првосвештеник га је одабрао да буде заштитник и чувар девичанства Пресвете Богородице до одласка из храма у коме је боравила до своје дванаесте године. С друге стране, Свети Јосиф није биолошки отац Христа, који за оца има Оца небескога и који је ,,зачет од Светога Духа и Марије Дјеве”.

Са гледишта православне традиције, икона Свете породице није прихватљива зато што, по својој композицији, ствара двоструку забуну.

Приказујући Богомајку и Светог Јосифа, нежно пригрљених једно уз друго, икона као да говори о обичном брачном пару. Рука Јосифова која грли тело Мајке Божије, двосмислени је гест који појачава овај утисак. (Православна традиција показала се крајње опрезном, самим тим веома мудром у приказивању брачних парова. На пример, у најпознатијем случају, ипак веома различитом Светог Јоакима и Ане, две личности су понекад приказане како се целивају (слично целивању православаца међу собом када се поздрављају или ири „целивању” свештеника међу собом за време литургије), такође су често приказани на извесном одстојању један од другог.)

Приказјући Христа између них како Га придржавају (а не само Мајка Божија), икона наводи на помисао да је Он његов син, да је Јосиф Његов отац на исти начин као што је Марија Његова мајка.
Једиа таква икона је, осим тога, способна да изазове или појача ,,хуманистичко” виђење Христа, које се развило у западном хришћанству од peнесансе, по коме је његова људска природа добијала све више на значају, на штету Његове Божанске природе све док се она не заборави. Уосталом, морамо приметити да је у својој целини култ Свете породице допринео ,,сувише људском” приказивању Xpиcта као детета и у том контексту фаворизовао развијање сентименталног пијетета, често удаљеног од аутентичне духовности.”

Приредио: Димитрије Марковић

Литература:

Иконограф и уметник, Жан Клод Ларше, Центар за црквене студије, Ниш; Ars Libri, Београд 2011.
стр. 121-126