О досељавању Албанаца на Косово и Метохију академик Атанасије Урошевић, између осталог, пише:
”Са турским освајањем српских држава и Арбаније… стара српско-арбанашка етничка граница је прекинута на неким местима и преко тих места је почело продирање Арбанаса, или боље речено почела се осећати арбанашка тежа за продирањем на исток. У другој половини 16. века, 1574. писац једног записа се јада на арбанашке зулуме у околини Призрена, Ђаковице, Пећи и Скадра. Срби су у то време у тим крајевима још чинили гро масе, јер баш наредне, 1575. године млетачки посланик Јаков Соранцо, путујући преко Љеша у Скопље, прешавши негде Бели Дрим изнад његовог састава са Црним Дримом (ове две реке се спајају у данашњој североисточној Албанији код града Кукеша, примедба Д.М.), каже да ту остављају Арбанију и улазе у Србију, као и то да ту остављају становнишгво арбанашког језика и улазе у крајеве сгановнишгва словенског језика. To исто веле и неки сами Арбанаси из тога доба. Tако барски надбискуп Марин Бици 1610. године такође узима Црни Дрим за границу Арбаније и Србије и прешавши њу, на путу за исток, вели да одатле влада ,,далматински“ (la lingua dalmata). Петар Масареки, апостолски визитатор, такође Арбанас, 1623. године, каже да у Призренском пољу има заселака арбанашких, да највише Арбанаса има у призренском крају преко Дрима, западно од Дрима, који, како и он каже, дели Арбанију од Србије.
То је дакле из 16. и почетка 17. века. У средини тога века и његовој другој половини у вези са исламизовањем католичких Арбанаса извештаји католичких визитатора помињу нека арбанашка села око Призрена, од којих су нека и источно од њега, код западног уласка у Црнољевску клисуру (Речани, Папаз и Сува Река). На Косову се не помињу и нема их још, као што их није било ни за поменугог путовања Марина Биција 1610, који пролазећи кроз Косово, говори само о католицима наше народности v варошици Јањеву; о католичким или поисламљеним Арбанасима на Косову нема ни реч. Штавише, говорећи о Косову, како је то лепо поље и добро обрађено, он још каже да је оно пуно „шизматичких“ (православних) села, тј. села са православним сгановништвом.
На Косову, дакле, у 17. веку Арбанаса још није било. Па и у западнијим крајевима, уколико су они тамо продрли, нису чинили знатну масу, већ је наш живаљ у њима још био у већини над арбанашким живљем. Да наведено само да је Пећка патријаршија, духовно средишге целог српског народа тога доба, од свога обнављања 1557, па до укидања 1766. била на домак старе српско-арбанашке етничке границе, у Пећи, не премештајући се у унутрашњост српског народа свакако стога што безбедност за бављење и кретање црквених поглавара око ње још није била угрожена од арбанашких досељеника, односно од њихове бројности.
Међутим, догађаји са краја 17. и из прве половине 18. века убрзавају не само намножавање Арбанаса у областима до којих су допрли већ убрзавају и њихово даље продирање на исток. He смејући чекати повратак Турака због своје компромитованости у помагању Аустријанцима при њиховим неуспелим походима на Балкан, Срби једним делом крећу у сеобе у Аустроугарску, 1690, а затим и 1737.
To исељење знатног броја Срба са Косова изазвало је досељавање Арбанаса, чиме је дотадашња етничка слика Косова доста измењена. Чувши за напуштена имања, па и читава села, а притешњени у својој планинској матици, Арбанаси су се почели упућивати у Метохију и на Косово и насељавати се по њима.
Поред живе традиције о њиховом продирању и код Срба, а и код њих самих. имамо и један писани податак из 18. века. У извештају скопског надбискупа Матије Масарекија из 1768. износи се да се недавно у околину Ђаковице доселило из Арбаније 100 арбанашких породица.А колико је и колико било таквих нигде незаписаних примера!
Да су Арбанаси досељеници у нашим крајевима, поред осталих јасних доказа и саме њихове традиције о томе, говори и њихова фисна припадност. Сви Арбанаси северно од Шаре и Скопске Црне Горе припадају појединим фисовима, чије су матице у северној Арбанији, и то у областима Велике Малесије, Дукађина и Миридита. Ти су фисови: Бериш, Гаш, Соп, Краснић, Хоти, Шаља, Битич, Клименте, Кастрати, Шкреље, Круези, Груда, и др. Скоро свих ових фисова има и на Косову. Негде су очувана чак и имена братстава из матице. Тако међу Шаљанима око Трепче има 4 братства: Пец, Гим, Љопћ и Маљет. Прва три братства постоје и у Шаљи у Малесији.
Код Арбанаса на Косову грстоји и знање о њиховом досељавању из Албаније. Сваки Арбанас на Косову зна коме арбанашком племену (фису) припада чиме се и тако сазнаје завичај њихових предака, пошто су познате матице тих фисова. Многи Арбанаси знају и предео ипи село олакле су се доселили њихови преци. Тако родови Емручај у Руњеву, Алимчевићи у Сушици и Арнол у Вати знају своју старину (Скадарска Малесија). Родови у Ковачевцу код Качаника знају своју старину у Ибаљи, а Мемовић и Уковић из Пуке, Крељзовит у Д. Гадимљи из Нонге (Љума), а род Биба у с. Биби из Шњака, итд.
Време арбанашког досељавања се хвата из набрајања појасева који косовски Арбанаси врло добро знају у именовању уназад све до досељеног претка, ретко више. Највећи број Арбанаса на Косову је досељен од средине 18. века, а има их из прве половине 18. века. Ево два-три примера најмлађих родова у Косовској котлини. Деведесетогодишњи старац из рода Алавец у Семањи (недалеко од Качаника, примедба Д.М.) био je 1931. г. у трећем појасу од досељења: Тахир (90), Истреф, Брахим. Још млађи је род Ђин у Вати (Вата, недалеко од Качаника, примедба Д.М.): Фетах (40), Бећир, Ариф, Фетах. О том најмлађем досељавању Арбанаса у наше крајеве нешто су у свој путопис 1863. записале и Енглескиње Макензи и Ирби, где стоји да и сами Арбанаси о свом досељавању говоре као о нечему шго се није тако давно догодило. За неке се зна да су сишли с планина последњих педесет година и једнако говоре да се натраг врате.
У тим арбанашким миграцијама било је и веза између исељеника и старих завичаја. Тако на пример, род Дурак у Стреоцу досељен је на позив раније досељених Шабановића из тог села. Родови Кољовић, Буњак, Мезин, Орон и Ашан у Бићевцу доселили су се на позив рода Паљоша из истог села, итд. Неки су пак само ишли за својим раније исељеним сељанима или рођацима. Род Терзија у Слатини (Качаничкој) доселио се за родом Елезом; Селмановић – Лец у Бариљеву за својим рођаком Лецом.
У свом продирању на исток Арбанаси су долазили и као католици, мада је већина долазила у исламу. Но, и за неке родове досељене у исламу зна се, из предања, да су у матици и то нешто пре исељења били католици. Отац досељеног претка рода Мусовића у Бајгори почетком 18. века био је у свом завичају католик и звао се Деда. Отац досељеног претка рода Шуге у Ошљану као католик у Малесији звао се Пренк. Али они који су се досељавали као католици убрзо су прелазили на ислам. Тако су Марк и Ђока, у Реснику (код Вучитрна, примедба Д.М.) и Шапцу, ислам прихватили по досељењу.
Долазећи као муслимани или примајући ислам по досељењу, Арбанаси су на Косову тако постајали повлашћени елеменат. И као тако повлашћени елеменат и још брђанског менталитета постали су јако агресивни према неповлашћеним Србима, према раји.
Поисламљивање Срба почиње углавном од средине 18. века и траје све до краја турске владавине на Косову. Како се то поисламљивање Срба вршило у мешовитој српско-арбанашкој средини, то је као последица тога долазило њихово поарбанашење, јер су брачне везе између њих и Срба у православљу биле немогуће, већ само са Арбанасима. Тих сада Арбанаса српског порекла нема много, највише их је у Лабу, где се српство угасило одмах после рата 1877-78. године, када су и његови последњи остаци напустили имања и прешли у блиску и већ ослобођену Топлицу.
На трагове исељених Срба указују разне старине које су остале од њих, као селишта, гробишта, црквишта. Има и много напушгених српских гробаља, које Арбанаси називају Vora t’Shkieve (Српско гробље). A y сиринићком селу Броду српско гробље стоји недирнуто, пошто га брани арбанашки род српског порекла Смаиловит, јер на њему има и гробова његових предака.
На више места има топонима Kisha (црква) или пак делова земљишта са називом црквено, као Kodra Kishes, Llazi Kishes, Shpati Kishes (црквено брдо, лаз, коса).”[1]
Приредио: Димитрије Марковић
Литература:
[1] Атанасије Урошевић, О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.
ТЕОДУЛИЈА 