Промоција књиге “Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” у организацији Културнг центра Вршац одржана је 25. јануара 2024. године у биоскопској сали Културног центра.

Аутор књиге, Димитрије Марковић, одржао је предавање на тему псеудоисторије и неопаганизма док је у улози модератора био Милан Филиповић, дипломирани историчар и наставник историје у Пољопривредној школи.

Из предавања издвајамо следећи одломак:

“Како би нарушили поверење у научнике и науку псеудоисторичари износе бројне неистине а једна од њих је да је став домаћих научника да су Албанци аутохтони на простору Косова и Метохије.
Даћемо кратак одговор на ово.
“Савремена српска медиевистика о пореклу Албанаца и њиховој историји у средњем веку има следећи став: нису непосредни настављачи Илира или Дарданаца јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у III, а Албанци се први пут помињу тек у XI столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова; „настали на старобалканским основама, уз знатне друге утицаје, Албанци су у суштини, на Балканском полуострву, нова етничка формација”; у XIV и XV веку долази до ширења Албанаца према Тесалији, Епиру и Етолији, и коначно Пелопонезу, али у византијским изворима нема помена Албанаца на територији Југославије… што значи ни на Косову. Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. године” пише проф. др Радивој Радић.
Албанци нису аутохтони ни на подручју данашње Албаније.
Академик Димитрије Богдановић пише да је ”најбоље аргументовано мишљење по коме је досељавање Албанаца у њихову историјску постојбину ,,сразмерно касно”, јер се ,,једино тако може објаснити што у њиховом језику нема трага индигеној поморској терминологији и што топоними у историјској арбанаској језичкој области немају арбанаски фонетски лик, тј. што они нису претрпели извесне гласовне промене, које би се неминовно извршиле да су се Арбанаси од вајкада находили на својој данашњој територији”.”
Академик, проф. др Владислав Поповић у поменутој књизи ”Илири и Албанци” пише: ”…Трећи талас Словена, до кога је, према новијим резултатима дошло најраније тридесетих година VII века, означио је појаву дукљанских Срба у Црној Гори. Ово прво словенско заокружење некадашњег илирског подручја, јасно се огледа у албанској топонимији, у којој су веома бројна словенска имена места. Ови топоними, који потичу из источног дијалекта јужнословенског језика, сведоче да је античко име пало у заборав и да су Словени из првих најезди настанили ова насеља или њихову околину пре доласка Арбанаса.””