”Историчари су били склони да област Арбанона траже у унутрашњости данашње Албаније. Веровали су да се простирала од Дебра према западу до тврђаве Петрела, која је лежала источно од Драча на реци Ерзен. У правцу север-југ област Арбанона се по свој прилици простирала између река Мати и Шкумби, дакле остала је ограничена на брдовите крајеве унутрашњости Албаније,” пише академик др Божидар Ферјанчић. [1]

О убикацији Арванона академик др Владислав Поповић пише, између осталог, следеће:

”Посебан проблем представља убикација енигматичког Арванона (“Apßavov), првобитног чврстог језгра Арбанаса, чији се помен јавља код Ане Комнине, описујући сукобе Алексија I и Нормана. По свему судећи, корен arb- или alb- старији је од shquip-, и налази се у албанској дијаспори насталој миграцијама које су проузроковала турска освајања. У којој је мери Арванон заиста повезан са Птоломејевим Албанополисом (‘Аλβανόπολις), који се често идентификује са илирским (Zgërdeshom), остаје спорно и по нашем мишљењу споредно питање. Наводно би становници Zgërdesha у касној антици напустили стари град, како би основали утврђење у недалекој Кроји (τῶν κροῶν). Из ове претпоставке настало је традиционално мишљење, поткрепљено Скендербеговим угледом, да је Кроја била центар око кога су гравитирали средњовековни Арбанаси.

Друго, ништа боље поткрепљено мишљење, које се једноставно ослања на значај агломерације, види у Елбасану одабрано место које је одиграло примарну улогу у формирању територије првобитних Арбанаса. Новија истраживања, која пре свега у Арванону назиру више област неголи један одређени град, ослањају се на аргументацији сасвим различите природе. По једнима, то се подручје морало налазити где су били најслабији утицаји страних култура, било римске, византијске, ранословенске, зетске или рашке, чиме је унапред била предодређена област Матија у централној Албанији.

Према другом мишљењу, које за полазну тачку узима основне правце војних операција вођених током византијско-норманског рата, Арванон се, бар својим највећим делом, налазио јужно од велике окуке Шкумбија, приближно између Девола, недалеко од Охридског језера, и Елбасана (…). Међутим, чини нам се да је, када се већ поставља питање најранијег таласа ширења Арбанаса сишавших са планина, одговор дао један угледни албански филолог. Ослањајући се и картирајући албанске топониме са суфиксом -esh (…), који потиче врло вероватно од латинског -ensis, односно вулгарног латинског -esis, он је утврдио, тако изгледа, оквире тог најранијег таласа, чија се концентрација може пратити од Елбасана на југу, преко Тиране, до Кроје на северу.” [2]

“Савремена српска медиевистика о пореклу Албанаца и њиховој историји у средњем веку има следећи став: нису непосредни настављачи Илира или Дарданаца јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нису директни преци Албанаца, како тврде албански научници; Илири нестају најкасније у III, а Албанци се први пут помињу тек у XI столећу, што значи да између њих постоји јаз од око осам векова; „настали на старобалканским основама, уз знатне друге утицаје, Албанци су у суштини, на Балканском полуострву, нова етничка формација”; у XIV и XV веку долази до ширења Албанаца према Тесалији, Епиру и Етолији, и коначно Пелопонезу, али у византијским изворима нема помена Албанаца на територији Југославије… што значи ни на Косову. Ово су резултати до којих су дошли наши најугледнији историчари и изложили их у књизи Илири и Албанци, коју је објавила Српска академија наука и уметности 1988. године” пише проф. др Радивој Радић. [3]

Албанци нису аутохтони на подручју данашње Албаније, односно на подручју претходно помињаног Арбанона.

Академик Димитрије Богдановић пише да је ”најбоље аргументовано мишљење по коме је досељавање Албанаца у њихову историјску постојбину ,,сразмерно касно”, јер се ,,једино тако може објаснити што у њиховом језику нема трага индигеној поморској терминологији и што топоними у историјској арбанаској језичкој области немају арбанаски фонетски лик, тј. што они нису претрпели извесне гласовне промене, које би се неминовно извршиле да су се Арбанаси од вајкада находили на својој данашњој територији”.” [4]

Академик, проф. др Владислав Поповић пише: ”…Трећи талас Словена, до кога је, према новијим резултатима дошло најраније тридесетих година VII века, означио је појаву дукљанских Срба у Црној Гори. Ово прво словенско заокружење некадашњег илирског подручја, јасно се огледа у албанској топонимији, у којој су веома бројна словенска имена места. Ови топоними, који  потичу из источног дијалекта јужнословенског језика, сведоче да је античко име пало у заборав и да су Словени из првих најезди настанили ова насеља или њихову околину пре доласка Арбанаса.”

”Историја која је настала из пера Михаила Аталијата, византијског аутора, је дело где се Албанци несумњиво први пут помињу. Први потенцијални помен, везан 1043. годину, је заправо у науци доста упитни помен Албанаца (које Аталијат наводи као Албанои/Албани), али је са друге стране њихово учешће у побуни 1078. године неупитно и то је потпуно извесно сигуран први помен Албанаца на Балканском полуострву,” каже проф. др Борис Стојковски.^[5]

Да појаснимо ове речи професора Стојковског.

”Ти први спомени Албанаца или Арванита у византијским изворима одавно су запажени и различито тумачени, а од предложених објашњења навешhемо само она новијег датума. Г. Штатмилер је опреэно остао у дилеми да ли су Албанци у војсци Георгија Маниакиса Албанци са Балканског полуострва или они из античког Лација. Друкчије тумачење етникона Албанци везаног за збивања у Италији предложио је Г. Стојков, по коме се овде ради о најамницима из Шкотске, која се у неким изворима наэива и Албанијом. Вести Михајла Аталијата детаљно је анализирала Е. Враноусис, пре свега ynозорившн да он употребљава два назива Албанци (‘Αλβανοί) и Арванити (‘Αρβανίτες); први се јавља эа византијске одреде у Италији, а други за одреде побуњеника Нићифора Василакија. За први термин oна одлучно сумња да означава Албанце са Балканскоr полуострва и смarpa да проистиче од латинске речи albanus, albania, што значи странац или страна земља. Михајло Аталијат је, по њeнoм уверењу, овде мислио на Нормане, односно Франке, који вeћ после 1017. године почињу да пристижу у Италију. А. Диселије се у два маха осврнуо на ова нова тумачења имена Албанци у византијској војсци у Италији краја прве половине XI века. Сматрао је да се ради о Албанцима са Балканског полуострва, обративши пажњу пре свега на то да Михајло Аталијат за њих каже да су ксте државности и вере као Ромеји, као и да су њихови савеэници (σύμμαχοι). Ако су међу историчарима постојале дилеме у тумачењу имена Албанци у саставу византијских трупа у Италији, са друге стране сасвим је прихваћено да се спомен Арванита у побуњеничкој војсци Ниhифора Василакија (1078) однoси на Албанце са Балканског полуострва,” пише о овоме академик Божидар Ферјанчић.[6]

Закључимо све претходно написано речима академика Димитрија Богдановића из претходно цитираног дела.

”Питања етногенезе, порекла народа, на пример, иду у ред оних питања која се политички мистификују. Но ипак, на теорији о илирском пореклу албанског народа много се инсистира, па она, тако пренаглашена, открива свој агресивни политички набој. Косово је српска земља свакако још од сеобе народа, од VII века; тој историјској чињеници, која се заснива на многим и очигледним историјским изворима, археолошким, лингвистичким или антропогеографским сведочанствима, супротставља се сада једна у суштини расистичка теза о илирском пореклу Албанаца, како би се утврдило неко прече право албанског народа на територије које насељава српски народ. Етногенеза Албанаца је у науци, међутим, једна од најмање јасних страна европске праисторије, и ту никаква аподиктична тврђења нису умесна.

Уосталом, праисторија Албанаца траје до XI века, када их историјски извори први пут примећују. Све до XIII века они не представљају довољно одређену историјску чињеницу: то је сточарско-номадско становништво планина, без додира са морем, веома малобројно, без јасног етничког идентитета.

Најзад, која се то права било ког европског народа могу заснивати на мутним стањима пре сеобе народа? Заснивање неких историјских, а поготову територијалних права на етничкој карти Европе из времена пре сеобе народа данас напросто није могућно: пре сеобе нема, на пример, Француза и Француске, Немаца и Немачке, Руса и Русије, нема Србије, нема Албаније,” пише академик Димитрије Богдановвић.

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] Божидар Ферјанчић, Србија и Византија, Службени гласник 2019, стр. 513-536

[2] Поповић, Владислав (1988). „Албанија у касној антици”. Илири и Албанци. Београд: САНУ. стр. 201—283.

[3] Радивој Радић, Клио се стиди, Еволута, Београд 2016.

[4] Димитрије Богдановић, Књига о Косову и Разговори о Косову. Хришћанска мисао, Београд 2018. година

[5] https://www.kcns.org.rs/agora/poreklo-i-najstarija-istorija-albanaca/

[6] Божидар Ферјанчић, Србија и Византија, Службени гласник 2019, стр. 513-536