У наставку доносимо рад проте Стевана М. Димитријевића Спаљивање моштију Светог Саве који је објављен 1935. године заједно са радом Свети Сава као народни учитељ у виду књиге. Приход од продаје књиге био је намењен Друштву за подизање храма Светога Саве у Београду.

Прота Стева Димитријевић је био свештеник и историчар, први декан Богословског факултета и члан Историјског института Српске академије наука и уметности.

Приредио: Димитрије Марковић

Спаљивање моштију Светога Саве

Ово болно питање замрсила је оскудност, а, у колико их има, и разногласност наших домаћих писаних извора о њему. И једно и друго дошло је не са немара хроничара, него, прво, што ово дивљаштво свакојако није одједном потпуно извршено, него је више пута покушавано, па се митом или по атару непосредних извршилаца спасавало, било у целини, било у појединим деловима. Друго, није то као стварну могућност могла примити и преболети безгранична љубав народа и према чудотворним моштима свога просветитеља. Уз то је дошло и непотпуно богословско схватање тога, у чему је суштина светиње реликвија светитељских, од стране наших старих монаха хроничара. Зато нису били у стању да раскраве рањену душу своју и опусте руку, кад је требало за потомство овај догађај записати.

Мошти мученика за Христову веру и других светитељством увенчаних хришћана поштују се још из првих времена хришћанске цркве као светиња, над којом се само може вршити св. литургија, а и преко којих, због заслуга светитељских, учињених за време земаљског живота њиховог, Бог низводи благодет своју, којом исцељује болесне и спасава од разних беда и невоља. Оне се, дакле, поштују као посредништво пред Богом, оруђа његове натприродне моћи, а не као божанство. Зато материја, од које су саствљене, није до краја изолована од природних закона, па ни од пожара. Међутим, монаси стари другојаче су то схватали.

Поред погрешака у бележењу времена, кад се спаљивање извршило, учињених због тога, што се најчешће није запи- сивало у месту где је и у времену кад је то извршено, и ово је, дакле, узрок неслагању записа о томе. Али се у главноме они своде у две групе, прва на крај XVI (1594—1605), а друга на крај XVII (1667-1692) века. Поузданији су извори за прво, али се не могу пренебрегнути ни они за друго спаљивање. Ни једни, ни други записи нису обилати, а можемо их измирити само оправданом претпоставком, да је спаљивање делимично вршено.

И народ је светињу моштију свога просветитаља схватао онако, као и наши црквени људи онога времена. Он прича, да тело Светог Саве нису могла сагорети обична дрва, него су сечене по виноградима гиџе (чокоће) и на њима је спаљен. А по песми народној, кад је спаљиван Свети Сава, ухватило је се сунце на истоку, затресла се земља из темеља, препукла џамија на две половине, попадала с џамија мунара, многи мртви устали су из гроба, Турцима се памет преокрену, плећа даше, па бегати сташе, за њима и Синан, пошто је претходно сам ватру потпалио, али је на ломачу пре тога пао светли пламен с неба, а, кад се од чуда разабрало, „свеца на ватри не беше,

“Уз’о га је светитељ Аранђо,

И однео Богу истиноме ” [1]

Народ не само да овако пева, него и верује, да је Свети Сава и сада још жив; „како ће Турци спалити Светог Саву на ватри или на лозовини, кад је он Божји светац… Он није никако ни умр’о, него је жив ко Свети Аранђео и Свети пророк Илија. Он је анђеоског лика, пак је са земље као анђео и отишао на небеса, која су му се сама отворила“. [2] Народ и веру своју персонифицира у Светом Сави. Кад је руски слависта Хилфердинг шездесетих година прошлога века питао једног простог Србина у Срему: „знаш ли ти, у чему је разлика између шокаца (католика) и ришћана (православних), овај му је одговорио: „како да не, шокци верују у рим-папу, ми у Светог Саву”. [3]

С обзиром на двојност наших домаћих извора у указивању времена спаљивања моштију Светога Саве и ово разгледање истих мора се поделити на двоје.

I

Пробуђенији монаси хроничари, кад су нешто баш морали рећи о овом скрнављењу највеће општенародне светиње наше, чине то скрушено и у скромном обиму, али одмах, као што ћемо даље видети, теше себе, а такође и друге навођењем сличних случајева са самим Христом и другим светитељима. Да би још јаче ублажили тежак утисак и отклонили могућу сумњу, они, као и народ, схватајући, да се због овога и небо узбунило, указују на то, како је Бог одмах казнио Турке великим ратним губитцима.

Зато су, ослобођени ове дубље религиозне психике, речитији кад о овоме говоре песници, сународници наши католичке вере. Дубровчанин Антун Сасин, опевајући у годинама 1593-1595 погибију турску при опсади Острогона, у Угарској, која се десила 1594 године, каже, како је „гром и тријесак” побио седам тисућа Турака,

,,Ер је Божја власт могућа,

„која хотје осветити

,,и указат своју славу,

„јер ждегоше славна Саву,

,,хтје их огањ попалити.

,,Остали се разбјегоше,

,,који бјеху живи остали,

,,и којех муња не опали,

,,тек свак бјегну куд ко може“. [4]

Јеролим Кавањина (1640—1714), властелин сплитски и трогирски, овако велича нашег просветитеља:

,,Краља узвишена земље Рашке,

,,мудро чедо, Свети Сава,

,,старе обити Немањићске

„дика, крипост, светлост, слава,

,,бискуп града поглавнога,

„узор врха Атонскога,

……………………………………………………..

„Липо уреди Рашко стадо,

„пун достојанства и светости,

„у самоћ се уврије радо,

„гди дух прида Богу јаком,

,,а тијело мртво својим земљаком“.

Оно –

,,Роком триста дужиех лиета

,,нештетно уздржа се

,,у чудесех, чим проклета

„Од Синана цара ужига се,

„дотле славна добијетника

„пак прикорна побјегника.

………………………………………………………….

„Српска црква своја сциене

„мученика славна лица”.

Даље продужује да пева о другим општим мученицима и светитељима, што „Српско их море у се ували”. [5]

Фра Андрија Качић Миошић (1702—1760) спевао је химну четворици имењака светитеља. Међу њима

,,Четврти је ружа изабрана

„Од колена Неманић Стипана,

,,Словенскога краља и цесара,

,,Од источних страна господара,

,,По имену калуђере Сава,

,,Круна, дика, поштење и слава

,,Словинскога пука и народа

,,Пустињака крипосни војвода.

………………………………………………………

,,Кад му душа пође на небеса

,,Савино се не распаде тило,

,,Него оста пуно годин цило”.

Тако би остало до суђеног дана, али Божји неверници „светогрђе тешко учинише, свето тило на ватру бацише”. Зато,

,,Брзо се је Саво осветио

,,И десницу своју посветио,

„Јер подиже тер до мало дана

,,Каравлаха и Карабогдана

………………………………………………………..

,,Под барјаком Саве покорника

,,Неманића Божјег свећеника

,,Витешки се они понесоше,

,,Сто хиљада глава осикоше,

,,Осветише Неманића тило,

,,Које скоро беше изгорило. [6]

И милешевски калуђери у писму своме папи из 1597 године кажу: „Како су Турци однели Светога Саву из Милешеве, њима Бог не помага, убијају их крстијани са сваке стране“. [7]

О спаљивању моштију Св. Саве крајем XVI века имамо и летописних и других забележака, али су сва из показаног верског убеђења и психичког расположења, записивања кратка. Први записивач избегава и да спомене спаљивање, него само вапије: „Године 7102 (1694) у време Перског цара узет би светитељ Сава на велики петак, јаој мени грешноме!“ Други летописни запис, сачуван са малим разликама, које се не односе на суштину ствари, у девет преписа, каже, да су Турци, негде под вођством Ахмед бега Оћуза, а негде самог Синан паше, 10 марта 7103 (1595) године, однели Светог Саву из Милешеве, у позлаћеном ковчегу, и сажегли га 27 априла на Врачару, код Београда. Има записа, по којима је то извршено 1586, 1599 или 1605 године. [8] Ако је у горе показаном првом летопису тачно записана година 1594, онда се дан, у који је узето тело Светога Саве из Милешеве, и у томе не слаже са другим летописом, који догађај везује за 1595 годину. Јер је године 1594 велики петак био 29, а не 10 марта, а 1595 тек 18 априла. Али су овде цитирани песници, који су датиране у историји погибије Турака узели као казну Божју над њима, због спаљивања Светог Саве, документовали, да се то заиста ових година извршило. Расправљајући о овоме у своје време, Иларион Руварац је дошао до закључка, да је тело Светог Саве на заповест Синан паше однесено на Велики петак из манастира Милешеве и спаљено на Врачару код Београда 27 априла 1594 године. [9]

Међутим, кад је 1894 године покренуто питање о прослави тристагодишњице од овог догађаја, развио је се спор о години спаљивања, у главноме око тога да ли је оно било у 1594 или 1595 години. Нашло се да је у споменику манастира Вољавча и историји манастира Фенека, у првом римничком издању Србљака (1761) 237, у синаксарима Св. Сави и Св. Цару Урошу, 1586 година; у животопису Светог Саве, који је на латинском језику написао и у Риму штампао (1630 г.) шибе- ничанин Иван Томко Мрњавић, отуда и у Дифрена и lyricum Sacrum, у летопису грофа Ђорђа Бранковића, свуда 1595 г.

Појавило се и питање: да ли у опште треба славити дан, у коме је највећи потрес претрпела душа паћеног Србина ондашњег времена његове прошлости, па га и сва доцнија поколења с болом помињу. Али је родољубиви елан узео великог маха и изазвао видовданске осећаје, сузе у којима је жалост зачињена божанским пијететом, бол сједињен с поносом. Отсвуда се тражила прослава. Загребачки „Србобран“ је први у 1894-ој години потсетио, да 27-ог априла треба прославити спаљиваље моштију Светог Саве. Београдске службене ,,Српске Новине“ у бр. 67, од 25 марта, поред ранијих писања, репродуковале су овај апел, с додатком ,,да је о овоме излишно и даље говорити, јер се с правом надало, да ће се код нас учинити све, што се за сходно нађе, да се ода достојна пошта овом тужном историјском дану“. Под утицајем локалних политичких прилика, а и писања „Мира“, полуслужбеног органа више црквене јерархије, који се упорно држао мишљења историка Панте Срећковића, који је био за 1595 годину, појавило се колебање и у државном службеном органу. ,,Српске Новине“ у 72 броју, од 1 априла, у рубрици дневних новости под насловом, Неизвесно“, враћају се на то, како је „Србобран“ истакао 27 април 1594 г., међутим, веле, ,,многи познаваоци наше старије историје тврде, да тристагодишњица пада тек у идућој 1895 години. Како смо дознали, исто мишљење постоји и у нашим црквеним круговима. Ред би био, продужују даље, да наши академичари ово питање коначно утврде, па ће тек онда да се узме у озбиљно уважење шта да се по овоме предузме. Са тога држимо да би реномиране одлуке појединих корпорација биле неопортуне. Ствар је по себи веома деликатне природе, те с тога би на свом месту била обазривост у сваком погледу“.

И “Мир” је остао у овом тону, реагирајући на чланке Дучића (у бр. 19 и 21) и тврдећи, да га они не само нису у мишљењу „померили“, већ, управо у њему још више утврдили. Али, доносећи у 22-ом броју извешће и симпатичан одзив о томе, да је великошколска омладина, иницијативом друштва „Побратимства“ и „Даничића“, одржала помен спаљивања моштију Св. Саве, изјављује да за прослављање српског све- титеља и просветитеља никад није ни прерано ни предоцкан, а о самом дану спаљивања моштију Светог Саве вели,,,нити хоћемо, нити можемо да мимоилазимо гледиште наше цркве и њене власти“. Прослављање је одложено за 1895 годину. Нићифор Дучић вели, да је „поглавити узрок томе био про- мена унутрашњега режима у Србији, од 9 јануара 1994 год., па да не би било том приликом демонстрација од опозиције, које би се дотакле и муслиманске државе“.

Поред свега овога ипак је победило писање историка Љубомира Ковачевића и Нићифора Дучића, који су заступали раније мишљење Илариона Руварца, по коме је спаљивање извршено 27 априла 1594 године. [10]

После дужег времена обновило се расправљање о овим двема годинама. У њему је учествовало више виђених научника. Сравњивања њихова утврђених историјских факата о ондашњим турским ратовањима у Угарској са хронологијом наших записа и са цитираним стиховима Сасина понова су утврдила мишљење за 1594 годину. [11]

Одношењем моштију Светог Саве из Милешеве хтело се, да она престане да буде најсветије поклоништво хришћана, па и домаћих муслимана, а велика светиња у њој да не буде и даље потсетник на славну прошлост, будилац националне свести и наде за слободу и бољу будућност. Непосредни повод за то било је огорчење противу Срба због ондашњег покрета за ослобођење и у коренитим крајевима њиховим, а нарочито у Банату. На челу покрета било је свештенство са патријархом Јованом, а, по сведочанству Ивана Томка Мрњавића, банатски устаници имали су на заставама својим лик Светог Саве. Главни командант турске војске против устаника био је Синан паша, садразам тадашњи, велики војник, али необразован, сујеверан, врло амбициозан, страшно суров, камена срца, без труни милости, крвожедан, зликовац, а уз то је ,,зверски мрзео хришћане“. [12]

Разумљиво је онда, што је као овакав послао да се до- несе и наредио да се спали тело Светог Саве, што је затим ухваћени војсковођа банатских Срба, владика вршачки Теодор, одран и од коже његове мех начињен, [13] а касније патријарх Јован на вешалама у Цариграду, код Јени капије, издахнуо. [14]

Колико је дубоки утисак учинило одношење моштију види се из тога, што се и данас у народу памти и говори о путу, којим су оне пренесене. Филип Стојановић, сада упра- витељ основних школа у Новом Пазару, када је давно пре последњих ратова премештен био из Врачева, више Ибра, у Бању Прибојску, путовао је на коњима са Дулом Н., из Бу- ковика и другим кириџијом из Штиткова, оба у нововарошком срезу, и они су му рекли:,учитељу, овуда су Турци пронели из Милешева тело Светога Саве, преко села Бистрице, па на Кокин Брод“. Кад сам у Новој Вароши проверавао ово кази- вање, допунише га у оволико. ,,Један километар од Нове Вароши је место Суви До. Ту је граница између старог Раса и Херцеговине. Предање је, да је ту, преко Сувог Дола, про- несено тело Светог Саве из Милешеве за Србију, а то је правац: Милешева, Дренова, Бистрица, па преко Вранеша на Увац и даље. Није се морало одатле продужавати на Кокин Брод, јер има и других богаза. У правцу од Нове Вароши, односно Суводола к Милешеви, у близини Косатице је место Црна Стена. Један велики камен на њему зове се „Савино Седло“, свакојако где су отпочивали са моштима. Може бити нашло би се и других белега на преноћиштима и одмо- риштима приликом преношења тела Светог Саве, кад би се нарочито испитивачки прошао тај пут.

У Пријепољу ми је ово предање допунила предусретљи- вост г. Свете Борисављевића, адвоката. У архиви чувене ново- варошке трговачке куће Борисављевића, која је из свију огра- нака њених уступљена г. Свети на чување и обраду, налази се и један рукопис пок. Јова Борисављевића, бившег трговца Нововарошког († 1893 г.). Покојни Јово је почео био писати историју патњи свога поколења и њихових старијих по кази- вању свога оца Мића, своме памћењу и казивању ондашњег деведесетогодишњег старца Мелентијевића. Од овог последњег, који је такође био из знатне оџаковићске куће, записао је Јово на 4-ој страни својих успомена ово. — “У вријеме про- клетог Синан паше, кад дође, многе манастире и цркве ра- зори до Сопоћана, па и Сопоћане. Лимском долином такође разори много манастира и цркава. Дође до манастира Милешеве и овај сапали, проклета му душа. Диже отале из ћивота свето тело Светог Саве, понесе га уз Косатицу, преко Врањака, низа Жлијеб, преко Дражевића уз Велики Суводо, покрај Нове Вароши, преко Тикве, Тефериџа, Вранеша, Увца, Бурађе, Златибора и право на Врачар више Београда, те га спали овај зликовац, потурчени Србин из Дибре. Био је чобанин. Још би пуно имао о њему казивати, о његовом школовању у Цариграду и тако даље. По казивању више реченог старца Синан је, уз паљидбе свих добара српских, и покоље велике чинио од Српства уз пут, и робио и у Цариград слао”.

У овом мемоару има нечега и књижнога, можда под утисцима другог предања, прочитанога у књизи Синан Паша, Од Панте Срећковића, које је Иван Степановић Јастребов у погледу порекла Синан паше стварним чињеницама исправио. [15]

И о иницијативи за одношење из Милешеве и спаљивање моштију Св. Саве, а и о покорима што су их том приликом починили Турци у манастиру и уз пут слаже се народна традиција са записаним сведочанствима о томе. По народним песмама, оптужба против моштију Св. Саве пред турским царем Сулејманом је потекла од „светог хоџе Мулагић Омера, од Сјенице из Влаха Старога”. Према песми, оптужба је садржавала ово:

,,Овде има црква Миљешевка,

„У цркви је неки ђаур Сава,

„Мртав био па се осушио,

„Ђаури га свецем начинили,

„Миљешевка ђаурска је ћаба,

,,О свецима и свакој неђељи,

„Ту је пуно ђаурских хаџија,

,,Што долазе те се свецу моле,

,,Да је тако нека и остане,

,,Ал’ сам чуо и људи ми кажу,

,,Да ка свецу иду на клањање

,,Баш и наши Турци Османлије.

„Овај светац, кажу, чуда чини:

,,Од слепијех постају окати,

,,Глуви намах у часу прочују,

,,Немима се језик одрешује,

,,Хромима се ноге оправљају,

,,Манити се брзо паметују.

„И још веле, ко су тамо били,

,,Да ће овај Ђаурски светитељ,

,,Све нас Турке у Шам прогонити.

,,Па те молим, царе Суљемане,

,,Да уклониш ватру од ивера,

,,Ако букне добра бити неће,

,,По нас лоше, горе по ђауре,

,,Од ђаура свеца да одузмеш,

,,Па га одмах на ватру наложиш,

,,Нек остане прах и пеп’о суви.

,,Кад ђаури остану без свеца,

,,Онда ће га заборавит брзо.”

Цар извештава Синан пашу о овоме и наређује му:

,,До сад си ми десна рука био,

,,Ђаурске си цркве порушио,

,,И њихове свеце попалио,

,,А попове на коље набио.

,,Ти сакупи одабрану војску,

,,По избору јаничаре љуте,

,,Па отиди до Влаха Старога,

,,Баш до оне цркве Миљешевке,

,,И одузми тог ђаурског свеца,

,,Донеси га твоме Биограду,

,,Па сакупи све ђауре редом,

,,Све ђауре и њине попове,

„И свеца им пред очима спали”.

У песми се даље описује терор пашин, што га је починио по манастиру и успут. Везивао је калуђере у конопац и везане терао пред свецем. Гредом наређује да се поубијају прво ђаче самоуче, млади, па затим стари калуђер, који су трчали за светитељем, тужно пиштали, да се до неба чуло и молили да им врати светитеља или и њих поубија. [16]

Друга једна народна песма, раније од горње забележена у Дубици, ближа је стварности, да су тело Св. Саве понели изасланици Синанови, а не он сам лично. У њој се каже, како:

,,Ахмет паша, да га Бог убије,

,,И са њиме Јашар од Полимља,

„Два душмана и до два крвника,

„С војском паше око Милешеве,

„Калуђере свете погубише,

,,Што не паде поред свете цркве,

,,То везаше уз’о наопако,

,,Милешевку цркву запалише,

„Светитеља Саву поробише,

„Куд год дођу сиротиња цвили,

,,Кроз крв свуда свеца пронесоше.

,,Тако траја до тринајест дана

,,До Белога града Београда”. [17]

Овом приликом нема места за ширу анализу народних умотворина о одношењу моштију Светог Саве из Милешеве и довођењу, у колико је то могуће, у склад са писменим споменицима о томе. Обратићу пажњу само на то, да и споменути већ, један од најтачнијих летописаца наших каже, како је на челу Турака, који су однели Светог Саву из Милешеве, био Ахмет бег Оћуз, [18] а и милешевци су 1659 године казивали у Москви, да је манастир њихов многе беде претрпео од Сејде Ахмета, паше босанског. [19] Може народ после дугог времена да помеша хронологију и у тајанственост увије прозаичну истину, али од основне стварности никад није далеко. И у сјеничком „светом хоџи“, Мулагић Омеру, треба видети муфтију или кадију, а ови муслимански духовно-судски сановници рекрутовани су за наше крајеве, не од домородаца, него од Турака османлија, међу софтама цариградским. Наклоњено понашање према Милешеви Срба муслимана из њене непосредне близине све до ослобођења оног краја и писмена све дочанства млечана и дубровчана пролазника поред Милешеве и посетилаца њених, о том добром понашању, искључују мо- гућност, да је повод за ово недело могао потећи од њих. На њих се односи оно, што Бенедикто Рамберти у 1533 години каже, да је у Милешеви тело Светог Саве још цело и лепо и да манастиру већу милостињу дају Турци и Евреји, [20] него ли хришћани. Жан Шено у 1547 години бележи, како у Милешеви има врло много калуђера, они показују тело Светог Саве, које и Турци поштују и деле им милостињу, а и Катарин Зено у 1550 години понавља, да калуђери живе од милостиње, коју им понајвише пружају Турци, који свеца особито поштују и јако га се боје. [21] Мелинор Сијалиц, који је у 1559 години прошао кроз Милешеву, каже да је манастир овај добро очуван, а особито црква са сликама, које су на грчки начин сребром украшене, и, као мало где, врло богато накићене. На једном олтару био је сребрни ковчег, у коме је почивало тело Светог Саве. ,,Све је то, вели, од Турака до дана данашњег нетакнуто остало“. [22]

Да је иницијатива за спаљивање Светог Саве потекла од Османлија сведочи и хроника Ђорђа Бранковића. Синан паша, свакојако, да би имао правни основ за своје недело, потстакао је неког бега да овако говори: „верују Турци Св. Сави и крстом се крсте и крштавају“. Онда је наредио спаљивање. [23]

Страхопоштовање према манастиру Милешеви суседних Срба муслимана, о коме је Катарин Зено у половини XVI в. слушао и до данас се очувало. У помуслимањеном селу Милешевцу, од Турака прозваном Исариџику, има и гушавих, а село верује и прича, да их је тиме обележио Свети Сава зато што су њихови стари узимали новац, што га поклоници спуштају у Савину Воду, која је под њиховим селом и очуваном старом тврђавом (градом). Деси се, веле, и сада, да дечурлија, чобани, који онуда пасу овце, хоће по некад да узму новац из водице, али их старији, кад сазнају, шамарају због тога и натерују да узето врате у воду, а калуђери су с времена на време одлазили и скупљали то за манастир. На Савину Воду су и муслимани од увек доводили болеснике, [24] па и данас то чине, а за немоћније носе водицу кућама те их њоме запајају, умивају и купају. Код саме тврдиње Милешевца-Исарџика, с југоисточне стране, на једном лепом заравњу су добро очувани и уважавани кругом уледињени, али са добро приметним олтарним апсидом остаци од храма, које муслимани зову „црква Ружица“, косе сено око ње, али не дирају на њој оно, што време још није уништило. Кад сам био тамо, причали су ми, да куће које су ближе овој црквини и око тврђаве у опште, нису најнапредније и болешљива им је чељад. Дешава се гушавих, мутавих и блесастих. Сумњају да је то због тога, што су на манастирском земљишту. „Али, шта ћемо, веле, кад смо се ту затекли, а ради смо да учинимо манастиру што можемо, јер знамо да је ово место било његово“. Кад год су исарџани позивани на мобу манастирску, врло радо дођу да помогну о косидби, жетви, комишању и другим радовима. Долазе да им се и молитве читају. Од воћарства у главноме живе и има неколико домаћина, који сваке године донесу по коју котарицу ретко добрих јабука, крушака, ораха (нигде тако крупних, пуних и меканих), кестена и других плодова. До скора је бивало случајева, да и муслиман, кад на коњу иде из Пријепоља у Исарџик, сјаше пред манастирским мостом на реци Косаћанци, прође пешке вище манастира, па тек кад одмакне од њега, онда поново појаше. Упитан зашто то чини, каже: ,,наши су нам стари казивали, да овако радимо и да манастир као своје чувамо“. У селу као светињу чувају гигантски бор, који је у цектру лепе па- дине југо-западно од тврђаве. Ни опалу шишарку његову не ће ни дете за играчку узети, и ако других борова у околини нема, а камо ли суву грану на ватру метнути, говорио ми је муслиман, кога сам на месту распитивао. При дну се познаје стари засек. Каже исти муслиман, да је неко некад покушао засећи га, па му дрво секиру одбило. Замахнуо секиром и други пут, али је из дрвета потекла крв, а њега нешто с леђа пронизало, ,,згрануо се је, укрљио као сува крља“, тако остао жив, виловит је двадесет четири сата и умро. Бор је, вели, и свети се ономе, ко на њега дигне руку”. Кад сам га питао, колико бору може бити година, рече: „шта колико годнна, колико и манастиру“.

Да су суседи Срби муслимани и у новој вери својој сачували страхопоштовање према Светом Сави и да они нису били узрок одношењу и спаљивању његовог тела, имамо и један очигледан доказ. Пре обнављања Милешеве била је препрата њена, као и у свима осталим старим храмовима нашим, зидом издвојена од главне цркве. По несрећи, кад је обнављана, тај је зид уклоњен и на место његово озидан свод, да би исти прихватио источни део новоподигнутог кубета над препратом, кога на првобитној цркви није било. Том приликом пресечен је и почетак дивне, у фресци иконописане ктиторске групе, на којој је Свети Симеон (Немања), Свети Сава, Свети Симон (краљ Стеван Првовенчани), краљеви Радослав и Владислав. Владислав држи на десној руци, односно подноси Богу модел цркве милешевске, каква је првобитна била, без кубета на препрати. Немањина је фигура новим сводним стубом преко средине пресечена, уцелела је десна половина. Бежим од по- мисли, али се ипак она намеће: да није пред њим био па цео безумно узидан лик Светог Саве, првог архиепископа српског, а овај уцелели лик, који наше поколење, по примљеном пре- дању, сматра за Светог Саву првог архиепископа српског, да је у ствари лик Светог Саве другог, у миру Предислава, трећег сина краља Првовенчаног? Иначе, зашто би и како би он могао изостати из породичне слике Немање са синовима и унуцима? Отсуство Вукана је појмљиво. Остајући при томе, како се сада сматра, да је ово лик Светог Саве првог, желим да обратим пажњу на један детаљ групе, који иде у прилог показанога о поштовању Светог Саве и од стране муслимана. На име, у време страдања и запустлости Милешеве ископали су Турци очи и Првовенчаном, и Радославу, и Владиславу, а Светом Сави нису. И његову је икону време, а и непажња приликом обнове изгребла и упрскала, али су очи уцелеле и укупна величанственост њена очувана је. Ради оних, које ово интересује, забележио сам и то, да је професор сликарске уметности на Универзитету у Бечу, Оскард, месец дана копирао само ову икону Светог Саве у свој висини њеној. Кажу да је то најуспелија копија. И краља Владислава је радио, али не са ове групе, него по фресци, која је иза гроба Светог Сави.

Остало би још да се каже нешто о томе, на коме је баш месту Врачара спаљен Свети Сава. Предање о томе забележио је отац наше нове историографије, архимандрит Јован Рајић. Казивање своје, како је безбожни Синан паша заповедио, да се тело Светог Саве донесе из манастира Милешеве у Београд и свенародно спали на пољу званом Врачар, он завршава овим – „За спомен побожног пијетета српског, који су они имали према светитељима својим, налазим да и ово треба запамтити. Место оно, на коме је свето Савино тело спаљено (а било је оно с леве стране Чупине умке, јер је на тој умки Чупа Капетан за кривицу своју посечен био), које се Мајдан назива, београђани су из страхопоштовања свога према овом светитељу све до варадинског рата и године 1716 ограђено имали. Али, пошто се у та времена у нашим крајевима десио рат Немаца с Турцима, то је и оно место опустошено остало“, [25] Чупина умка се звала она узвишица између цркве Св. Марка и Ташмајдана. Постоји и мишљење, да је, с обзиром на улогу, коју је Ташмајдан имао у опште, а нарочито при освајању Београда 1806 г. и при читању хатишерифа, којим су призната права Кнежевине Србије 1830 год., и сама црква Св. Марка подигнута на месту спаљења Светог Саве [26] Врачар је широки појам. И садашња улица Краља Александра и њена дубља источна страна улазила је до последњег времена у за- падни Врачар, а ту је, поред Ташмајдана почињао и цариградски друм. И до наших дана смртне пресуде су се, ради јачег утицаја на народ, извршивале поред главних путева. Па и спаљивање Светог Саве морало се на таквом јавном месту извршити, тим пре, што је томе учину присуствовала силом доведена маса српског народа и свештенства, а и носили су га утучени милешевски калуђери, како се правоверни не би ни коснули ђаурског свеца. И ово је одговарало месту Чупине умке, која је била близо пута, на крају насеља, одмах иза Врачар капије. У једном опису освајања Београда од стране Карађорђа у 1806 години каже се, да је Гушанац Алија продро у Београд и сместио се у логору за одмор „на Малом Врачару, код Врачар-капије (коју сада називају „Батал џамија“). [27] Место за будућу катедралу, посвећену Светом Сави, није изабрано по томе, што би онде тело Светог Саве могло спаљено бити, него што је у истакнутом крају данашњег Београда, а уз то опет на Врачару.

II

Мучеништво Светог Саве после смрти није до краја завршено на Врачару 27 априла 1594 године. Турци су 1716 г. извршили погром над фрушкогорским манастирима. У Кру- шедолу су спалили и мошти последњих Бранковића светитеља, деспота Стевана, Максима, Јована и мајке Ангелине. На икони њиховој, рађеној у 1753 години, натписано је, како су тела њихова сасекли на делове и спалили, „али мученици после смрти нису хтели оставити своју обитељ, но неколико честица тела својих за спомен и јављање оставише своме славном српском роду“, [28] Ово је записано аналогно ономе што се моштима Светога Саве морало десити. И од њих је један део свакојако на неки начин спасен, те се још за једно столеће спомињу мошти његове у Милешеви, док нова зверства и њих нису уништила и мучеништво Светог Саве после смрти завршила.

Постоји предање, да су калуђери милешевски, који су пратили тело Светог Саве, митом и молбом у Београду измамили, некако, тело Светог Саве и почели бежати с њиме, али да су други Турци то приметили, пошли у потеру, стигли их код садашњег Возарићевог крста, калуђере посекли, а мошти вратили. Предање о томе и побудило је Глишу Возаревића, књижара београдског, да то место крстом обележи. Било уз пут, било у Београду морали су неки делови бити спасени. Њих нису смели одмах вратити у Милешеву, него су их свакојако крили у близини Београда. Може бити да је из тог времена, у вези са сакривањем и почивањем спасених моштију Светог Саве то, што је храм старог манастира Раковице, који је био у атару села истог имена, посвећен био Светом Сави, што недалеко село Калуђерица пости Светом Сави, а за бивши манастир Винчу се прича, да је неко време у њему лежало закопано тело Светог Саве. Ово последње предање чуо сам пре три године, али нисам још успео, да га распитивањима у самој околини проверим.

Треба се сетити тога, да су Турци само у првим моментима најезде, егзалтираног фанатизма ништили хришћанске покретне светиње и црквене утвари. Али, у стишаном стању и присуству оних, који су знали вредност тих светиња и утвари, све се то штедило и за богате новце хришћанима продавало. Сетимо се великих цена, по које су Царица Милица и деспот Стеван Високи добавили из Једрена мошти Свете Петке, а деспот Ђурађ Бранковић мошти Св. Евангелиста Луке. Па и кад су Турци освојили Београд, у чијој се митрополитској катедрали, манастиру Успења Св. Богородице, налазили кивоти са моштима Св. Петке и Св. Теофаније цариградске, [29] нису их поништили, него однели у Цариград и продали, Свету Петку румунском граду Јашу, у коме се и данас налази. Колико тек имамо записа о откупу појединих црквених књига и утвари од Турака и Арнаута, који су их у рату упљачкали и у свој крај ради продаје донели. У породици Копривица, у Херцеговини, очувала је се рука Светог Спиридона, коју су некада њихови претци од неког турског војника за скупе новце откупили.

И народна песма каже, да се нудио откуп за тело Светог Саве. Попели су били тело Светог Саве мазги на самар,

,,А ту мазгу за вођице води

,,Стара једна калуђерска душа,

,,Измучена и испребијана. “

Турци су „на зор догнали” све попове и калуђере, а за њима сву осталу рају. Ови су у глас вапијали:

,,Поклони нам Светитеља Саву

,,Не грди нам веру и законе,

,,Ево теби за његову главу

,,Наших глава шесдесет хиљада,

,,С њима чини што је теби драго:

,,Свеци су нам веру одржали,

,,А без вере нема ни поштења».

Турке ово није тронуло, али, кад се јавила небеска знамења, и они ce разбегли, онда је Светог Саве нестало, свеца на ватри не беше“ [30] Да и у овоме нема трага сакривања моштију или бар вађења из згаришта, као што је био случај са светитељима Бранковићима, и одношења несагорелих остатака моштију, које су стражари Турци за новац пропустити могли или чак и удесити да мало што и сагоре?

Тек није могла бити лаж то, што су милешевци у молби својој, послатој 1627 г., руском цару, изјавили, да мошти Св. Саве у манастиру њиховом почивају, многа знамења и чуда чине, исцељујући „верне и неверне“. То понављају 1635 г., до- дајући, да су им сада Турци све однели из манастира и да они својим рукама раде и тако се хране. [31] Тако и године 1647, а у 1652 години кажу и то, како је братство од Турака манастир, откупило, да не би они зловерни многоцелебне мошти Саве чудотворца дигнули и манастир његов разорили. Године 1657 такође спомињу постојање моштију Св. Саве и давање великог откупа, а 1659, поред овог уобичајеног увода, јављају цару, да је прошле 1658 године Сејда Омет-Ахмет паша босански починио разорење и многе беде зато, што они крсте Турке у Саве чудотворца, шест сабрата затворио је у тамницу, а двоје мучио до смрти и изнудио манастиру 4000 та- лира. На одласцима у Русију у годинама 1664, 1668 и 1675 нису ништа нарочито рекли. Али у молби цару из 1688 године, поменув поред назива манастира уобичајено,, где почивају мошти светог великог чудотворца Христовог Саве”, говоре о великим напастима на манастир и како је 1676 г. хтео до коначног разорења доћи. Моле у име 140 сабрата за помоћ. [32] То је било последње одлажење милешеваца у Русију и спомињање моштију Светог Саве од њихове стране. Мошти Светога Саве у Милешеви спомиње у својој повељи од 11 августа 1643 молдовски војвода Јон Василије, а 29 маја 1665 влашки војвода Јон Радул. ^32а Има и других записивања, која отворено спомињу постојање моштију Светога Саве у Милешеви и после 1594 г. или из којих то логички може да се закључи. [33]

Казивање милешеваца у Русији о страдањима манастира нису била само жалопојке, које су требале да искамче већу помоћ, него су се она у ствари спорадично понављала у другој половини XVII века. Атанасије ђакон у своме,,Втором запустјенију“, написаном по личним опажањима, каже да су у манастиру Милешеви лежале мошти Св. Саве и двојице кра- љева, Владислава и Давида, а да су мошти Св. Саве сажегли Турци на огњу 7175 (1667) године по наредби великог везира, из тога узрока, што ce неки бесом мучени Турчин из- лечио поред моштију светитељевих. За овим додаје: „не диви се томе, што предаде Бог огњу тело светитеља, него помисли, да и сам себе не поштеди, већ се предаде безаконицима у руке. Такође Бог многе светитеље још за живота попусти на огањ, као што је писано: судбе су Божје не избројане и не испитани су путеви његови“. [34]

У годинама 1688-89 претрпела је Милешева највеће разорење, хроничари су забележили, да је онда разорена царска Милешева, Сопоћане и Лавра Студеница и да су Турци врло много хришћана побили и свете мошти разорили. [35] Од других сведочанстава за спаљивање моштију Светога Саве у последњој четврти ХѴІІ века најодређеније говори Раванички летопис. У њему се каже, да су Турци спалили мошти 1692 године, а да су до ногу разбијени под Сентом 1697 године. „Ускоро, каже се даље у летопису, примише Агарјани освету од Бога за мошти Светога Саве српског просветитеља“, [36] Запис из XVIII века на рукописном житију Светога Саве у манастиру Рил- ском отпочиње се: Истинито је све, што се овде казује. Али данас због грехова наших, као што сам сам очима својима видео, манастир Милешева је разорен и спаљен, а Светога Саве мошти (како говоре) спаљене су од проклетих Агарјана… ” [37]

Било је више насртаја на Милешеву и покушавања, да се униште остаци моштију Св. Саве. То се види и из народних песама. По њима Турци нису тражили турчење, него уништење тела Светог Саве. [38] Остатке тела Светог Саве калуђери милешевски крили су по манастиру, преносили и чинили све да и њих и остале најважније знаменитости и светиње собом и помоћу богатијих трговаца откупе. У нечему су успели, али главни део остатака Светога Саве спасени са врачарског згаришта поново је претрпео пламено мучеништво после смрти. Прво страдање најсветијег знамења Србиновог било је последица ондашњег покрета народног за ослобођење. Друго због још ширег устанка народног за време варљивих, а по последицама судбоносних ратова са Турском за време цесара Леополда I.

Остатци од првобитног каменог саркофага Светога Саве и походни дрвени кивот, у коме су преношени и кривени први пут спасени остатци његових светих моштију, а који се као велика светиња чува у манастиру Свете Тројице, код Пљеваља, најречитије потврђују овакво страдање наше највеће светиње и довијање да се она спасе.

Тело Светога Саве лежало је поред јужнога зида главног дела цркве. Његов је саркофаг био управо на месту и у положају, у каквом су доцније саграђени и очувани сарко- фази архиепископа Арсенија I и Саве II у манастиру Пећске Патријаршије. Над саркофагом је лик краља Владислава, са дивном очуваном главом. Богородица га за десну руку при- води Христу, а у левој држи цркву: румен, изразитих смерно оборених очију, са малим брковима. Сада је под том сликом прост, јевтиним покровом застрти дрвени саркофаг, пред којим се народ клања и моли, и на који женскиње стављају дарове Светом Сави, махом своје израђевине: платно, убрусе, чарапе, повесма кудеље испредене конце, плетиво и друго, а људи восак и новац. Био сам тамо за време једног од са- бора милешевских и гледао силно тискање око негдашњег гроба Светог Саве и прекриљеност импровизираног саркофага даровима. Кад сам сутрадан замолио, да кренемо овај дрвени строј, под њим се опазио драгоцени проналазак, тешки камени поклопац са првобитног саркофага, у дну дугачак 1.85, а широк 0.80 мет. Сведен је са све четири стране у виду капака мртвачких сандука, Доњи, према садашњем положају западни крај обијен је, али два ивична љена дела и сви отпатци очувани су на месту своме. Не знају ко је заклопац обио. Биће да га пљачкаши за време неке од најезда на Милешеву нису због тежине могли на брзу руку подићи са саркофага, па су ово учинили, да би увукли полуге и преврнули га. Под је сав, па и овде, поплочен једноликим каменом. Значи да је и саркофаг био над подом, па га Турци за време запустелости манастира однели под неку чесму, као што се на много места учинило са пронађеним римским саркофазима. Распитивао сам и сазнао да има нечег сличног у Исарџику, али није било умесно оном приликом даље за овим трагати. Став Светога Саве на ктитарској групи висок је два метра. Кад се узме, да се тело после смрти у не- колико скупи, онда се види, да је саркофаг израђен према овом лику, управо да одговара висини Светог Саве. На сре- дини горњег, неповређеног краја поклопца издубљена је рупа и у њој се види остатак од металног стубића, који је држао или светњак или кивориј, кога је морало бити над саркофагом.

О кивоту Светога Саве у манастиру Свете Тројице код Пљеваља знало се, да га је присвојио био неки потурчени Србин и употребљавао за смештај воћа преко зиме, а да су га од њега откупили и у манастир свој донели светотројички калуђери Лаврентије и Серафим. [39] Он је смештен пред олтаром, с десне стране од царских двери. Дугачак је споља 1.73, у шупљини 1.69; широк 0.45, у шупљини 0.35; дубина му је 0.25 мет. Дакле, није он могао примити целокупно тело Светога Саве, него само остатке његове. Окован је двема јаким шинама и потпасан одоздо од почетка предње до сврштека задње преграде. На узглавном предњем углу утврђиван је и жутим месингом. Била је и брава на њему. Дакле, у свему припремљен и осигуран за ношење преко онамошњих кршева и распућа. Начињен је просто од миришљавог дрвета.

Пред улазак у ужи круг манастира, на месту званом плоча, народ се побожно крсти. Манастир је до скора био уједно и парохијска црква, јер је у вароши није било. Кад се долазило на венчање, од ове плоче обустављано је свирање, сватови су престајали да певају сватовске песме, а отпочињао се тропар храма манастирског – Блогословен јеси, Христе Боже наш… Постоји предање у народу, да се на овом месту крсти зато, што су ту спуштене мошти Светога Саве, кад је из Милешеве донесен. Да није у оном рушилачком лому и погибији, која је настала после повлачења војске Леополда І и наших устаника, а наступања осветољубивих фанатика, понесен и Свети Сава, да би се сачувао од вандализма фанатика, као што је урађено са моштима Светог Краља студеничког? Више је него сигурно, да је тако морало бити. Тим пре, што и у Пљевљима тиња предање о томе, да су у цели склањања моштију и донесене оне у Свету Тројицу, а, кад се и одатле морало бежати кроз кршеве и тајне пролазе ка Увцу или Вардишту, онда су свете мошти увијене у пелене и понесене у рукама, а тежак, и ако за даља ношења окован ковчег, због немогућности даљег ношења, остављен у манастиру. Свакојако да су носиоци у путу ухваћени и остатци моштију им одузети и спаљени.

У манастиру Свете Тројице однесен је из Милешеве и чува се у кивоту овом и жезал (патарица) Светога Саве, који је године 1608 у сребро и злато оковао био јеромонах Висарион. И он је свакојако склоњен био са моштима у Плевље, чији су муслимани још толерантнији били, за доказ чега служи очување манастира Свете Тројице и њене ретко богате ризнице и библиотеке, а и то, што су се овде, као на безбедније место, често пута повлачили и митрополити херцеговачки.

Да се вратимо ономе, шта се код самог манастира Милешеве прича о спаљивању моштију и разорењу манастира. Филимон Пурић, учитељ у Пријепољу, који је двадесет година учитељевао у Милешеви и много што од народа чуо и запамтио рече ми, како се прича, да су Светога Саву и још неке драгоцености скривали за сводом над препратом цркве милешевске, која је онда сва засвођена била, од чега се и сада основи виде. То су опет могле бити мошти мањег обима, оне из XVII века. Неко то прокаже Турцима, који су дошли били, да их спале и опљачкају манастир. Ови се попели и некако успели да скину свеца. Понели су га на северо-западну узвишицу, удаљену од цркве око 300 метара. Ту су покушали да га спале. Док су се мучили да то учине, један од оних, што су остали да пљачкају скривницу, падне одозго и разбије се на мртво. Једно од страха, који је због смрти овог настао, а друго што нису могли да зажегу светитеља, Турци се разиђу, а калуђери врате светитеља. И они и народ отада остану у уверењу, да се Свети Сава не да спалити. Отада се то место зове Суви Брег и ако се обделава и има усађених воћака по њему.

На путу из манастира у Пријепоље пролази се десно поред села, које се службено зове Песаље, али га сељаци изговарају пресеље. Прича се да су се милешевци, кад су их изгнали из манастира и попалили га, ту преселили, склонили привремено, и отуда је и дошао овакав назив села. Оданде су се дуго мучили, да би се повратили у манастир. Кад их Турци никако нису пустили, отишли су „из Савиног манастира у Савин манастир“. Ово је народна фраза, а из не би се могло закључити, да је један део братства мигрирао у манастир Савину, а то је опет могло бити само крајем XVII в. Има и по богослужбеним књигама, однесеним из Милешеве трагова о томе. [40] Али у већим групама су мигрирали : у манастире: Гомионицу, [41] Пакру, Пиву, [42] појединачно чак у Свету Гору, [43] а неки су за патријархом Арсенијем III доспели и до Будима и Сент Андреје. [44]

О светотројичком кивоту Светога Саве казао ми је да се прича ово. У Исарџику су поседима својим били најближи тврђави и манастиру Капиџићи и Диздаревићи, први потомци чувара капије од тврђаве, а и други такође од диздара, придворника и вратара, коморника. Диздаревићи су, кад се разграбљивала Милешева, однели кивот и држали у њему воће, које им се никад није кварило, а и у воћњаку добро рађало. Калуђер један из Св. Тројице пљеваљске, који је знао да је кивот код Капиџића, побратими се с њима, позове их једном у госте, частно их недељу дана, и, на растанку, у добром расположењу поклони им хата са свом опремом. После неког времена и они калуђера позвали у госте. На растанку старешина дома пита: „побратиме, ти мени даде хата, а шта ја теби да дам?” Овај одговори: ,,сандук нашег светитеља.“. Капиџић одговори: „вала тражи што друго, а сандук ти не могу дати, јер нам је аманет од старина“. Калуђер је остао при своме и најзад добио кивот. Доцније се покајали, а воће им и све остало ударило уназад. Али су према манастиру остали пажљиви. Кад је био Јаворски рат (тако у оним крајевима зову српско-турске ратове у 1876-78 години), архимандрит милешевски Теодосије Веселичић побегао је у Србију, а Геодеон Марић, онда јеромонах, доцнији архимандрит и старешина манастира, није хтео да бежи. Турска је војска хтела да спали манастир, као што је учинила са недалеком Бањом Прибојском, али су га исарчани бранили. Ондашњи првак њихов, Асан Диздаревић и други прваци позову Гедеона и с њиме изађу пред војску. Било је седам табора са седам паша. Кад су дошли пред првога пашу, Асан се издвојио напред и рекао: ,,аман, пашо, да нам сачуваш овај манастир, јер се у њему наша сиротиња гладна нахранила, оденула, рада нашла”. Он их упутио најстаријем паши, који је позади наступао, Геоден му је љубио узенгију, ноге и руке и пао на аман. Паша је узео реч и јемство од Диздаревића, да се калуђери неће одметнути, и поштедео манастир.

Такви су бивали и Капиџићи. Кад је покојни патријарх Димитрије долазио у Милешеву, дошао је Алил Капиџић и молио, да га пријаве патријарху. Кад су га питали зашто то чини, одговорио је: „и моји су стари увек излазили пред владике и били са поповима и калуђерима, па хоћу и ја да пољубим руку патријарху.”

Милешева је уопште и на удаљеније онамошње муслимане до краја очувала свој утицај. Причао ми је Сретен Вукосављевић, повереник аграрне реформе у пензији, из Пријепоља, да су им рокови (ваде) све по православном рачунању: Митров дан (ретко га називају и Хасум), Ђурђев дан, Свети Илија, па и Божић. Очували су и многе наше обичаје и не раде хришћанских празника. Нарочито чувају Благу Марију, Прокопље и Св. Илију, чији дан зову и Али ђун, због чега их дирају, како им је,до подне Илија од подне Алија”. Онда, а и других неких празника, излазе у поље, радо пуштају да литија прође кроз њихова имања, а по некад је и сами свра- ћају и награђују је. За време турске владавине говорили су у оваквим случајевима: „Држава је наша, али је земља срп- ска и земљи смо заветани“. Који пчелре, одвоје по мало во- ска за манастир. Испричао ми је Срета овакав случај. За време турске владавине дошао је у радњу Михаила Досковића, трговца у Пријепољу, који је био тутор Милешеве, један муслиман из по злу чувеног села Коморана, скине врећу с леђа и извади велики круг (сирац) воска, пошто је претходно пи- тао, је ли он старешина у цркви. Овај се сетио зашто пита и каже му да јесте. Муслиманин пружи восак и каже:„молим те, газда, да даш ово цркви, да се начине свеће“. Тутор обећа, а приложник, угледав у радњи гомилу кругова воска, купљеног ради трговине, каже: ,,ама, молим те, немој ти да овај мој восак метнеш на ону гомилу, па да даш оку за оку, него ја хоћу да се баш овај мој восак да у цркву“. Овај, да би га уверио да ће тако урадити, узме јексер и њиме по његовом кругу напише име његово, а приложник тек онда изађе умирен.

Ово је све речено узгред, да би се видело: зашто домородци муслимани нису имали удела ни у одношењу моштију Светог Саве из манастира, нити су учествовали у погромима, вршеним над манастиром.

О најстрашнијем разорењу манастира и спаљивању оста- така моштију Светога Саве најодређеније податке оставили су нам калуђери славонског манастира Пакре, некадашњи ми- лешевци, на протоколу саслушања 23 октобра 1712 године у Москви, куда су ради помоћи отишли били. Изјавили су, да су Турци пре 25 година манастир Милешеву „разорили, црквене утвари покупили и чудотворца Саве мошти сажегли, од којих је, по умолењу неких хришћана, великим откупом од Турака остала десна рука, која се и до сада у том њиховом манастиру налази”. [45]

Ово казивање одговара годинама 1688-1689, а и савремени записи кажу, да се, због последица ратова цесара немачког „српска лавра, света црква Милешева разорила, и Ђурђеви Ступови и велика лавра Студеница, Хришћана погубише и свете мошти разорише. [46] И Општи лист пећске патријаршије каже, да је варварин Синан паша (било је више Синана и наши записивачи праве забуну са њиховим именима), идући на Леополда цесара аустријског“ заповедио да се тело Светога Саве пренесе из Милешеве и спали. [47]

За време отступања, управо катастрофе код Скопља и Пећи цесареваца, страдале су и колоније Дубровчана трговаца по нашим градовима. Страдала је и новопазарска. Из ње се бекством спасао Никола Бошковић, отац Јосипа Руђера Бошковића. На тражење дубровачког исусовца Ричепути, скупљача грађе за Illyriricum sakrum, Никола је одмах у почетку ХVІІІ века описао кратко наше манастире, који су му на домаку Новог Пазара били, а и страдања њихова. Тај опис обелоданио је у једном свом предавању г. Бранимир Трухелка, [48] управник Државне архиве у Дубровнику и познати испитивач историје породице Бошковића. Пошто је описао Сопоћане и друге на реду манастире, Никола Бошковић каже, да је на граници Рашке и Херцеговине манастир Светога Саве, да се он диже испод тврђаве, у којој стоје Турци, на врлети доста високој и тврдој, и има цркву, која је била оловом покривена. Даље продужује (Мисао, стр. 91): „Сви горе споменути манастири сада су разорени и ненастањени, сем Студенице, Свете Тројце, Манастира Пећског, где стоји па- тријарх, и Дечана“. Нарочито је пострадала Милешева. „Црква је с манастиром разорена и спаљена 1688. И они (Турци) дигоше велико благо с много злата, сребра, разне црквене утвари на грчку и једну краљевску круну, коју сам ја главом видео.” Сем осталога, Бошковић је од блага милешевског видео и „једну позлаћену сребрну кутију, на којоj je con letra serviane било уписано, да се у њој налази, како и сам видех, комадић дрвета од Св. Крста. Кажу они монаси да га је послала Мара, кћи Ђурђа Деспота, жена султанова. Била је и једна слична кутија с руком Светога Саве.” Узели су и ову Турци са осталим благом, кад расуше милешевски манастир и растурише око 70 калуђера, али обе ове кутије Никола Бошковић са другим пленом откупио је и потајно код себе држао. Руку је после изгубио, а крст са часним дрвом поклоњен је исусовачком манастиру у Дубровнику, те тако ,,пред Ускрс и данас дубровачки исусовци благосиљају католички народ реликвијом из старог православног Милешева.”

Биће да је Бошковић, под утицајем неверовања католичке свештеничке околине његове у Дубровнику у православне свете мошти и по примеру других дубровчана католика, кад се под старост врате у Дубровник, и сам повраћен пуним погледима старих Дубровчана на православне, испустио руку Светога Саве, те је она препродајом или поклоном враћена на своју старину и најзад доспела у Пећску Патријаршију. Ово је Бошковић ускоро после откупљивања морао учинити, кад су милешевци казивали у Москви, да је у њиховом манастиру. Запис један из 1757 г., који говори о страдању моштију Светога Саве каже, да је његова света рука остала у манастиру Пећском. [49] Пре спаљивања остатака моштију јеромонах Нектарије милешевац оковао је 1680 г. у засебан ћивот прст Светога Саве, који се и данас налази у Манастиру Пећске патријаршије. [50] Обе ове реликвије доказују, да су спасени од првог спаљивања делови моштију Светога Саве пре коначног спаљивања били у кивоту разједињени, па ова два, и можда и више милешевци били засебно оковали ради ношења по народу, кад се у писанију ишло. По народном предању рука Светога Саве шетала је и по приватним рукама, [51] каже се и то, да је свакојако само рука била у манастиру Довољи 1834, а све до 1912 године у фамилији Ченгића, у селу Потпећу, код Пљеваља. [52]

Нису наши стари онако гледали на свете мошти, које су се код дубровчана чувале, као што су, од појаве исусуваца, по неки од њих гледали на наше. Бан босански Стеван клео ce 1332 године „у свете моћи, које су у Дубровнику“, тако исто бан Твртко каже, да на уговор с Дубровчанима, „присјегосмо на моћех и на светом еванђелију кунући се. ” И Ђурађ Балшић поновио је старо пријатељство с њима и дао веру и клетву на часном крсту и „моћех светог Власија и других светих, који почивају у њиховој цркви,” и тако даље. [53]

Идући за оваквим толерантним погледима Светосавске широкогрудости и за ранијим поколењем нашег народа, у коме је постала изрека, брат је мио, које вере био”, ми братски прелазимо преко његових, свакојако од исусоваца натурених му опасака о светињи Светога Саве и благодарни смо Николи Бошковићу, што нам је документовао остале изворе о делимичном постојању моштију Светог Саве и после 1594 г., што нам је у себи открио откупљивача руке светитељеве и њених светиња потврдио годину катастрофе Милешеве и онако исто, као што су други сународници наши католичке вере помогли, да се и оно прво мучеништво Светог Саве по- сле смрти датира и расветли. Свети Сава је за живота и апо- столскога рада свога само мирио и уједињавао. И по смрти, светим моштима својим је, као што смо видели, браћу трију верозакона приближавао. А ево и за главне сведоке и потврђиваче мучеништва његова Бог му је браћу католике одредио. У томе је и величина и светиња Светога Саве, ујединилачка моћ његова, а и наук, да се враћамо духу његовом и духу оних разумнијих предака својих.

---

[1] у збирци Владимира Ћоровића, Свети Сава у народ- ном предању, Београд 1927 г., стр. 33, 187.

[2] Босанска Вила, г. XVI (1901), стр. 212.

[3] А. Гиљфердинг, Собраніе сочинен., т. III, С. Петербургъ 1873, стр. 217.

[4] Stari pisci hrvatski, kn. XVI, Zagreb 1888 g., str. 185 i 186.

[5] Stari Hrvatski pisci, knj. XXII, Zagreb 1913. str. 269.

[6] Razgovor ugodni naroda slovinskoga, sedmo izdanje, Zagreb, str. 26.

[7] R. Horvat, Monumenta historica nova, Sarajevo 1909, str. 58

[8] Љуб. Стојановић, Стари српски родослови и летом и и си, стр. 122, бр. 321, стр. 269, бр. 962; Стари српски записи и натписи, књ. 1. зап. 876, 941, књ. III, зап. 4984.

[9] О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III, Задар 1888 г., стр. 47.

[10] Нићифора Дучића, архимандрита, Књижевни радови, књ. Ѵ, стр. 302, 303, 306, 307.

[11] Расправљао Јован Н. Томић, у чланку Кад је спаљено тело Светога Саве, Српски Књижевни Гласник за 1906 год., књ. XVI, стр. 907; књ. XVII, стр. 32. Коначно завршио Павле Поповић у Антун Сасин, дубровачки песник XVI в., Глас Српске Краљевске Академије Наука, књ. ХС, стр. 53-55, напомена.

[12] Из А. Loebe, Zur Gesch. des Türken krieges von 1593 -1606, стр. 45, цитати овакве карактеристике Синан паше у споме- нутом делу Павла Поповића у Гласу ХС, стр. 57.

[13] Стари српски записи и натписи, књ. II, зап. 3736.

[14] тамо, књ. IV, зап. 6543.

[15] Подаци за Историју Српске Цркве, Београд 1879, стр. 92-93.

[16] Свети Сава и Синан паша силни, песма забеле- жена у Косовској Митровици, по певању двојице колашинаца ибар- ских, у збирци Уроша Цонића, Свети Сава у народним и уметничким песмама, Београд 1925, стр. 52-55.

[17] Андра Гавриловић, Белешке о варијантима српских народних песама, Годишњица Николе Чупића, књ. XVIII, стр. 273.

[18] Љуб Стојановић, Стари Српски родослови и лето писи, стр. 269, бр. 962а.

[19] Споменик Српске краљевске академије, књ. LIII, стр. 162.

[20] Ово се казивање свакојако односи на новопазарске Евреје, који су, изоловани од својих једнородаца и развоја верских прого- њења и нетрпељивости према њима, били увек са Србима старога Раса у добрим односима.

[21] Rad Jugoslovenske Akademije znanosti i umjetnosti, knj LVI, стр 214 и 216; LVII, стр. 71 и 97.

[22] Тих. Р. Ђорђевић, Свети Сава и наши муслимани у бо– жићњем броју Политике, од 6 до 9 јануара 1935 год., стр. 7.

[23] Стари српски родослови и летописи, стр. 300.

[24] А. Гиљфердингъ Собраніе сочиненіи, т. ІІІ, стр. 216; Босанска Вила, г. III (1888), стр. 118.

[25] Исторія разныхъ славенскихъ народовъ…. ч. II, Въ Віенѣ, 1794 г., стр. 348, 349,

[26] Андра Гавриловић, Свети Сава, Београд 1900 г., стр. 211.

[27] Поли тика, бр. 8478, од 15 децембра 1931 г., стр. 6.

[28] Натпис у Др-а Лазара Мирковића, Старине фрушко- горских манастира, Београд 1931 г., стр. 39.

[29] Споменик Српске краљ, ак. наука ХХХIX, стр. 17.

[30] у збирци Уроша Џонића, Свети Сава у народним и уметним песмама, стр. 55, 56.

[31] у то време владао је Херцеговином проклети Пири бег Сомборац и узео од Милешеве 40.000“, Стари српски зап, и натп. књ.І, зап. 1228.

[32] Споменик Српске краљ, а к. н., књ. LIII, стр. 153, 156. 157, 159, 161-164.

32а Иларион Руварац, О Пећким патријарсима, стр. 30 и 31.

[33] Стари српски записи и натписи, књ. V, зап. 1312, 1545, 1572. 1622, 1744, 1861; књ. Ш, зап. 5668.

[34] Споменик Српске краљ, ак. наука, књ. V, стр. 29.

[35] Стари српски зап. и натп., књ. І, зап. 1895 и 1918.

[36] Стари српски род. и летописи, стр. 313. 314.

[37] Стари српски зап. и натп., књ. VI, зап. 9698.

[38] Годишњица XVIII, стр. 272.

[39] Тих. Р. Ђорђевић, Манастир Милешева у Херце говини, Весник српске цркве, год. I (1890), стр. 127.

[40] Ст. српски зап. и натп., књ. IV, зап. 72605.

[41] Између осталога – Први шематизам бихаћске епархије (1903 г.), стр. 49, 51, 52.

[42] Споменик, књ. LIII, стр. 109 и даље; 165-172.

[43] Ст. зап. и натп., књ. IV зап. 7266.

[44] тамо, књ. І, Зап. 200; 11 2130; Гласник српског уче- ног друштва, од. ІІ, књ. Ш, стр. 38.

[45] Споменик LIII, стр. 165.

[46] Ст. српски зап. и натп., књ. I, Зап. 1895, 1918.

[47] Гласник српског у ч. др., књ. ХХХѴ, стр. 28.

[48] Политика од 30 новембра 1929 г.; Мисао за 1930 г, књ. ХХХІІ, св. 1-2.

[49] Ст. српски зап. и натп., књ. III зап. 5826.

[50] тамо, књ. V, Зап. 7040

[51] у збирци В. Ћоровића, Свети Сава у народном предању, стр. 170.

[52] Ст. српски зап. и натп., књ. VI, зап. 9212. Мирко Драговић, Свети Сава није спаљен, Пожаревац 1930, стр. 13.

[53] Monumenta Serbica, стр. 107, 176, 185; Меда Пуцића, Српски Споменици, књ. П, стр. 125; Гласник Земаљског музеја у Сарајеву за 1906 г., стр. 405.