Необичне граничне отмице на Косову: Поверљиви дописник
{0:09}
Било је на стотине људи који су нестали после рата чија тела нису пронађена. То је била чињеница, а заправо је и данас чињеница.
Мислим да је данас косовски рат некако заборављен. Толико се тога догодило од тада, 911. и ратови у Ираку и Авганистану. Ово је био највећи западни војни ангажман у Европи од Другог светског рата, када је то била велика ствар. Отишли смо на Косово одмах после рата, Стивен Смит, мој колега и ја, и желели смо да се фокусирамо на једно село које је било поприште ужасног масакра српских паравојних формација.
{0:55}
Направили смо Анатомију ратног злочина документарног облика. Али оно што смо успут затекли, а ово је само месец дана после рата, јесте да злочини нису престали. Оно што смо затекли после рата, након што је српску војску протерао НАТО, а етнички Албанци се вратили на Косово, постојало је нешто ниско. Било је злочина које нису починили Срби, већ герилци албанске националности у то време. Ови злочини су сматрани злочинима освете. То су били Срби и друге мањине које су нестајале, а наводи се да су нестајали од стране Ослободилачке војске Косова. Ово је герилска група етничких Албанаца која је узела оружје да добије независност од Србије. Оно што смо открили је да људи нестају, али многи људи су били живи. Били су киднаповани, а ми смо претпоставили да киднаповање обично укључује неку врсту откупа.
{1:52}
Тако да смо претпоставили да гангстери улазе и киднапују људе и држе их да би били размењени за новац или за албанске затворенике који су држани у српским затворима. Али то се није дешавало. Није било никаквих откупа. Људи су само нестајали без трага. Почели смо да слушамо приче о Србима и другим мањинама који су киднаповани, да су заправо заробљени, утоварени у камионе и одвезени преко границе у Албанију. Људи су живи одвођени преко границе. Па, зашто, ако је ово злочин из освете, зашто би се трудио да некога држиш у животу и водиш га преко границе под ризиком и по неку цену? И ту је прича заиста почела да постаје чудна. Војници су добили посебна наређења да их не малтретирају, не злостављају. И када су дошли на другу страну границе, до ових кућа или ових привремених логора, били су присутни лекари. Речено им је да су лекари ту да обаве лекарске прегледе.
{2:53}
Затим прича коју су неки од ових људи почели да причају била је да су ти заробљеници, неки од њих бирани, премештени на друге локације и на крају убијени. А њихови органи, односно бубрези, извађени су и отпремљени из земље ради илегалне трансплантације органа. И знамо да је у то време у Истанбулу, Турска, постојала напредна индустрија за илегалне трансплантације органа, људи који су долазили из Израела, са Блиског истока и плаћали стотине хиљада долара за ове бубреге. Делује као апсолутна научна фантастика.
Усмерили смо се на једног човека. Био је то млади етнички Албанац који се придружио Ослободилачкој војсци Косова из разлога стицања независности од Србије, и на крају је возио, како је рекао, два етничка Србина из једне врсте сигурне куће у другу у Албанији.
{3:50}
Некако су схватили шта се дешава у смислу убијања људи због њихових органа и молили су га да их упуца како их не би секли због делова тела. Био је згрожен због тога. И овај човек никада ништа није тражио од нас. Ни новац, ни жене. Али ипак, чак и иако смо му веровали, потребни су вам детаљи. Успели смо да издвојимо једну локацију. Ово је кућа у централној Албанији где смо веровали да су неки од ових заробљеника одведени. То је постало познато као жута кућа. Добили смо локацију и једног дана сам отпутовао тамо. Ишао сам тамо са албанским возачем и преводиоцем и несрећа је хтела да се један ауто покварио на километар од села. Зато смо одлучили да ушетамо у село имајући на уму да је ово место где су се наводно неке стварно, стварно лоше ствари десиле некад давно. Они не виђају често странце. Ушли смо низ блатњаву улицу. кроз ове куће, прилично сиромашно подручје, и видели смо кућу која седи некако сама преко поља.
{5:00}
А у близини је била мала продавница која је продавала безалкохолна пића. И тако смо ту стали. Али онда су нас окружили сељани и људи су постављали питања, и схватио сам да није безбедно да овим људима кажем да сам новинар и због чега сам ту. Мислим, нисам се осећао сигурно. Код те куће се пут завршава и даље у планине не иде. И тако сам смислио смешну причу да сам био саобраћајни инжењер који је тражио могућност да ли се пут који се ту завршавао може да настави кроз уски планински превој и да се повеже са другим градом. То је била моја тајна прича и сељанима је морала да се учини апсурдном, али нисам намеравао да им то кажем. Ја сам тамо тражио операцију вађења органа и питао сам их да ли у близини има сахрањених српских цивила? Шта год да су сељани веровали, не знам, али било је довољно да нас извуче одатле.
{5:54}
Знали смо да је једини начин да докажемо да се било шта од овога десило јесте да пронађемо тела жртава и покушамо да утврдимо како су убијени и да ли су прошли кроз неку врсту хируршких захвата пре или после смрти. Нисмо ни били ни у ком случају у позицији да идемо да ископавамо тела у Албанији. Нисмо имали ресурсе и искрено, нисмо имали никакву правну позицију да ископавамо гробове у Албанији. Зато смо отишли у УН са хуманитарне стране, мислећи да је то информација која би им могла помоћи и надајући се да би то могло да направи искорак у истрази. УН су се заинтересовале. Препознали су да је постојало стотине људи који су нестали након рата чија тијела нису пронађена. То је била чињеница, а заправо је и данас чињеница. Окупили су групу стручњака и отишли су у кућу, а отишао сам и ја, као и мој колега Стивен Смит (Stephen Smith). Када смо стигли у ту кућу са локалном албанском полицијом, са свим тим људима УН-а, са заштитним оделима, породица која је живела у кући је била тамо.
{6:59}
Стигло је још неколико сељана. Била је то врло чудна сцена. Тим је одмах кренуо на посао и у року од неколико сати открио је неколико занимљивих ствари. Нашли су неке кесе за инфузију које су биле напољу у прљавштини испред куће. Пронашли су ињекционе дроге које су биле у смећу. Утврдили су да се неки од тих лекова могу користити као релаксанти мишића током хируршких операција. А онда је можда најчудније било ноћу. Вратили смо се у кућу и тим је одлучио да тестира неке површине, подове у кући, а користили су супстанцу звану луминол, која осветљава места на којима је можда било крви. Тако је ова екипа почела да прска унутар онога што је била дневна соба, и на наше чуђење, доста пода је засветлело.
{7:48}
Било је индиција да је на том поду било доста крви, али било је једно место, и то је била средина пода где је била нека врста правоугаоног места где није било никаквих назнака крви. Да ли је то био операциони сто? Нисмо знали. Исто тако чудно, када је вођа тима почео да пита чланове породице зашто је можда на овом поду крв, они су изашли са различитим одговорима. Мушкарац који је живео у кући је рекао да му се жена породила у соби и да је то ваљда у његовим мислима објашњавало зашто је на поду било трагова огромне количине крви. Нажалост, његова супруга је противречила томе следећег дана. А онда је човек рекао, па, ми кољемо животиње у тој просторији у част муслиманског празника, што је изгледало стварно чудно да кољете животиње у својој дневној соби. Није било убедљивог доказа ни за шта. Било је примамљивих доказа, али ништа нисмо знали. Док смо се возили, враћајући се на овај прљави група сељана мушкараца сишла је на пут и блокирала нам излаз.
{8:57}
Рекли су врло јасно да се овде ништа није догодило, нико није доведен овде и у суштини сада је време да одемо. Мислим да је порука била, не желимо да вас видимо овде. Докази су били спаковани. Вратили су се на Косово и на крају били послати Трибуналу за ратне злочине у Хагу. Оно што смо сазнали много година касније јесте да УН и Хаг нису урадили ништа са тим доказима. Нису га анализирали. Када су тужиоци утврдили да се овај случај Жуте куће у Албанији не односи ни на један њихов актуелни случај, уништили су доказе. Ударили смо у зид, знате, нисмо могли да објавимо ову причу са доказима које смо имали. А онда ево шта се догодило. Бивша тужитељка УН у Хагу, жена по имену Карла дел Понте, објавила је своје мемоаре, а у своје мемоаре је унела информације које смо произвели и дали УН на Косову, наводе о трговини органима, наводе да је Ослободилачка Војска Косова била укључена.
{9:59}
Ставила је то у своју књигу, наше информације у своју књигу, и прича је експлодирала на Балкану. Вратио сам се у то време на Косово и успели смо да утврдимо да су у Албанији постојали тајни притворски објекти којима је управљала Ослободилачка војска Косова. То је довело до осуде бивших челника ОВК, али није отклонило оптужбе за трговину органима. А проблем је био у томе што сам био на Косову покушавајући да пронађем своје старе изворе. О томе нико није хтео да прича јер то постаје политичко питање. Свако ко се усудио да каже да је Ослободилачка војска Косова умешана у трговину органима, ризиковао је сопствену смрт. Чак и да се нешто догодило, ја то не могу да докажем. И нема никог другог ко ће да уђе и то уради. Испоставило се да је било људи који су желели да дођу до краја.
{10:53}
Савет Европе је, реагујући на ову књигу, именовао једног од својих најбољих истражитеља, швајцарског сенатора по имену Дик Марти. Он је заправо помогао у разоткривању тајних црних места ЦИА-е у Европи који су коришћени за притварање, испитивање и мучење осумњичених терориста. Оно што је Марти открио јесте да је међу бившим оперативцима и официрима Ослободилачке војске Косова заиста постојала завера која је дошла до врха, укључујући премијера Косова, групу људи који су били умешани у трговину дрогом и широк спектар криминалних активности, и што је укључивало и трговину органима. Ту је била жута кућа, кућа коју сам двапут посетио. Марти је закључио да су људи заиста одведени у кућу, да је над људима вршено насиље. Сељани су учествовали у томе. Њихово ћутање је плаћено женама или дрогом, а неки људи су убијени у кући. Марти је пронашао другу кућу у којој су људи држани, а затим су одведени појединачно и стрељани у потиљак, а затим су им бубрези извађени у оближњој клиници.
{11:58}
Ти бубрези су потом извезени за илегалне операције трансплантације органа. Било је веома чудно видети да ова слика коју смо нејасно исклесали долази у фокус. Било је заиста невероватно и на неки начин застрашујуће јер се сетим села у које сам залутао, да је то место где су се дешавале ужасне ствари, да су то сељани изгледа све знали и да су неки од њих чак и учествовали. Знате, ретроспективно, вероватно бих двапут размислио шта сам урадио ушавши у то село. Знајући шта сада знам.
— Крај транскрипта —
Приредио: Димитрије Марковић
ТЕОДУЛИЈА 