Петер Мах

Како иступити из ЕУ

Уз сагласност аутора са чешког превео: Димитрије Марковић

Петер Мах, економиста и политичар. Предаје економију на Високој школи финансија и администрације и Високој школи економије и менаџмента у Прагу. Председник је Странке слободних грађана. Био је дугогодишњи саветник председника Вацлава Клауса и директор Центра за економију и политику. Издао је 2010 године књигу Како иступити из Европске уније у којој је дао закулисна сведочанства процеса усвајања Лисабонског уговора. Била је брзо разграбљена и сада је доступна само у електронском издању. Из разлога што интересовање читалаца за штампану верзију траје, аутор се одлучио да припреми друго издање – ово које се налази пред вама. Упркос  протеклом процесу промена није било потребе да се на претходном тексту из 2010 године промени ни слово. За разлику од првог издања је књига ипак допуњена са два потпуно нова поглавља: о настанку европске дужничке уније  и поглавље у којем Петер Мах предлаже конкретан изглед  уставног закона о уравнотеженом буџету. Књига представља богату документацију преговора  са Европском унијом од уласка Републике Чешке у ЕУ до данас. Аутор наводи низ изненађујућих, на појединим местима чак скандалозних изјава највиших чешких и европских представника.

Садржај

Предговор другом издању

1. Пад демократије
   1. Демократија је паралисана
   1. Европски парламент не може да замени демократију
   1. Зашто нисам еврофедералиста
2. Од уласка у ЕУ до Лисабонског уговора
   1. Пут Републике Чешке у ЕУ
   1. Конвенција о Европском уставу
   1. Европски уставни уговор
   1. Лисабонски уговор
   1. Настанак европске дужничке уније
3. Пут ка суверенитету
   1. Како иступити из ЕУ
   1. Гаранција безбедности
   1. Гаранција слободне трговине
   1. Гаранција слободног кретања лица
4. Визе самосталне Републике Чешке
   1. Нелака самосталност
   1. Како достићи Немачку
   1. Зашто ЕУ није постала најдинамичија економија света
   1. Република Чешка као порески рај
   1. Ограничимо моћ политичара

Прилог: Предлог уставог закона он уравнотеженом буџету

• Закључак

Белешке

Предговор другом издању

Године 2002 – дакле две године пре ступања Републике Чешке у Европску унију – издао сам књигу Тешкоће европских интеграција. У њој сам изразио нека упозорења која тичу европске политичке и монетарне интеграције.

” Мишљења сам, да пре него монетарно интегрисати несродне области, тиме их оштетити а онда спашавати новац туђих пореских обвезника, је боље сачувати своју валуту.” (Тешкоће европских интеграција, стр. 50)

” Уместо прокламованог мира и просперитета Европска уније почиње да се креће у смеру конфликтних новчаних трансакција и економској стагнацији.” (Тешкоће европских интеграција, стр.72)

” Улазак Републике Чешке у Европску унију би ослабио слободу појединца и донео нашој земљи више социјализма.Све док се Европска уније не промени у зону слободне трговине и добровољне сарадње, биће за бранитење слободе  једина разумна алтернатива очување државног суверенитета и заступање либералних принципа у оквиру Републике Чешке.” (Тешкоће европских интеграција, стр.94)

 Република Чешка је међутим постала члан Европске уније и упозорења су почела да се остварују.

Процес приступања Републике Чешке ЕУ и излази из тренутне ситуације сам навео у пролеће 2010 у следећој књизи Како иступити из ЕУ.

Књига је била брзо распродана и сада је доступна за слободно преузимање на мојој интернет страници petrmach.cz. (На мом web-у ћете наћи за преузимање и горе поменуту претходну књигу Тешкоће европских интеграција.)

Пошто траје интересовање читалаца за штампану верзију , одлучио сам да припремим ово друго издање.За разлику од првог је допуњено за два потпуно нова поглавља.Протекли процес  промена не мења ни слово у првобитном тексту из 2010 године.Целокупан овде само проширујем.

У пуној мери је пукла дужничка криза еврозоне  и премијер Петер Нечас је издејствовао промену Уговора о функционисању Европске уније и стварање новог ”Европског стабилизационог механизма” (ESM), дакле стварање ”дужничке уније”. Овај процес промена обухвата поглавље 2.5.

Истовремено Петер Нечас и његов савезник Мирослав Калоусек заједно са олупинама осталим по Јавним стварима настављају са задуживањем Републике Чешке рекордним темпом.У четвртом делу књиге додајем поглавље 4.5 . У њему описујем визију неопходних уставних промена, које ће повести ка одговорној буџетској политици са правилом уравнотеженог буџета.Браним неопходност промене парадигме у начину управљања државом.Кратко речено, морамо престати дозвољавати политичарима све.Уколико хоћемо да сачувамо демократију, морамо је мало поправити, да не подупире морални хазард, који води ка садашњем паду.

Петер Мах, јул 2012

1. Пад демократије

1. Демократија је паралисана

”Даме и господо”, изнео је министар финансија Едвард Јанота 29. Септембра 2009 у Скупштини предлог за измену закона о порезу на додату вредност, и наставио:

” Хтео бих да нагласим важност усвајања ове измене, јер државе чланице Европске уније имају дужност, то бих хтео да нагласим, да транспонују горе наведене смернице у свој правни систем  до датума  1. јануара 2010,и зато је предложено и једнако ступање на снагу.У случају да транспозиција ових смерница у чешки закон о порезу на додату вредност не би била  извршена до овог датума, прете нам санкције од стране Комисије.”  ¹

Никаква дискусија се о овом предлогу није водила и нико није био против.Садржај закона није ни за кога од посланика био важан.Морали смо да га усвојимо, јер је то био захтев Европске уније.

Закон је притом одлично одвратио од предузетништва све младе људе, који су направили своје web странице и почели да стичу ситан пријем од реклама од компаније Google.У складу са новом смерницом би морали због неколико десетина круна да подлегну плаћању пореза на додату вредност и подвргну се папирологији која сигурно није вредна тога.

У сварности сличним реченицама износе министри посланицима законе на сваком заседању Скупштине .Наведимо још три случајна примера.

Слично је министар правде Јиржи Поспишил изнео 26 септембра 2007 Скупштини предлог антидискриминационог  закона: ”Против Републике Чешке се у овом тренутку воде четири поступка за кршење Уговора о оснивању Европске заједнице, конкретно кршење  члана 226, од којих су два у фази формалног упозорења а друга два у фази условног  става. … Предлог, који овде имамо пред собом стриктно происходи из обавеза које имамо у вези са чланством у Европској унији, и из тога шта морамо да транспонујемо у наш правни систем.” ²

Притом се није радило о ситници.Овај закон је наглавачке окренуо  вековни принцип правне државе – принцип презумпције невиности.На основу смерница ЕУ уместо тога да тужилац суду доказује кривицу лица које је тужио, биће оптужени обавезан да докаже да није ”дискриминисао”. Ако вас тужи остављени љубавник,интересент за изнајмљивање вашег стана или кандидат за посао, ви ћете морати да докажете да га нисте дискриминисали – на основу пола,етничког порекла или сексуалне оријентације.

На исти начин је представио министар културе Вацлав Јехличка 24 октобра 2007 посланицима предлог закона који обавезује на плаћање такси за ауторска права са радија и телевизије у хотелским собама: ”Ова ситна новелизација закона има само једну намеру.А то је што је могуће бржа реакција на конкретне критике Европске комисије на чешки ауторски закон са гледишта његове компатибилности са обавезујућим изменама заједнице.Ове разлике су наиме предмет двају поступака који се тренутно воде против Републике Чешке.”³

Из непрегледног мноштва примера наведимо још из истог дана како министар индустрије и трговине Мартин Жиман износи предлог закона о заштити потрошача: ” Навешћу следећи, мислим, за ову годину откако сам у канцеларији , четврту измену закона о заштити потрошача.Овај закон је највероватније најчешће мењани закон у последње време.Није то зато што смо ми лудаци у министарству и измишљамо ове измене као вид добре забаве, него је то једноставно зато, јер у свим поменутим случајевима када сам сеовде појавио са наредном изменом закона о заштити потрошача, било је то изнуђено неким правним прописима Европске уније.Није ништа другачије ни сада, када је реч о транспозицији смернице 2005/29/ЕЗ.”⁴

Говор Мартина Жимана је био јединствен по томе што је био свестан апсурдности улоге у којој се нашао.На крају је додао још: ”Можемо са тим да се не слажемо, али то је уједно једино што по том питању можемо да урадимо … да би смо избегли напад од стране Европске комисије у погледу недовољне транспозиције, што се у другим случајевима неколико пута десило.”⁵ И поново – ниједан посланик није гласао против.

Посланици ове законе уствари не усвајају.Они их – речено језиком Европске уније – ”транспонују” или ”имплементирају”.Дизање руку је само некакав формални ритуал, глумљење  демократије.

Овај ритуал спроводе сви посланици заједно без обзира на боју – комунисти, социјал-демократе, народњаци, грађански демократи и њихове повремене разне мутације.

Посланици се само играју демократије.Глуме пред собом и пред јавношћу да је дизање руке израз њихове слободне воље, али у ствари знају да законе које је одредила Европска унија морају да усвоје.

Две врсте закона

Не односи се то на све законе.Ништа мање, обим надлежности  у којима могу бирани доносиоци закона одлучивати на основу свог мишљења и савести , дакле обим надлежности на које можемо утицати демократским избором и јавном дебатом, се драматичном брзином сужава.Демократија је у Републици Чешкој у значајној мери паралисана.

У стварности парламент усваја две врсте закона.Један део су закони које може да усвоји али не мора.Други део су закони које мора да усвоји.

Прва група закона су закони предложени иницијативом чешке владе и чешких посланика.О њима се, пре њиховог евентуалног усвајања, води јавна дискусија.Доносиоци закона за њих одговарају чешким бирачима , који их бирају.

Другу групу чине закони које морамо да усвојимо на основу директива Европске уније.О овим законима се пре њиховог усвајања не води јавна дискусија.Нити би то имало смисла.Морамо да их усвојимо, иначе би Европска унија одмерила Републици Чешкој новчану казну.Формално посланици дизањем руку ”гласају”, реално , то није њихова слободна воља.

Пример прве групе закона, тих који долазе на иницијативу чешке владе и чешких посланика су на пример план за замену старих аутомобила,дебата о повећању накнаде у току породиљског боловања, предлог закона о забрани пушења у ресторанима, или предлог обавезног увођења фискалних каса.О овим предлозима се пише у новинама, говори се о њима на телевизији, причају о њима људи у кафани.Политичари ову дебату вреднују и могу да јој прилагоде свој став при коначном гласању.Демократија на тај начин посредством јавне дебате функционише током целог изборног периода.Осим тога, уколико буду ови закони усвојени, а након тога се покажу као лоши, могу да буду након избора од стране нове владе поништени или промењени.

Пример друге групе закона су антидискриминациони закон, обавезујуће квоте за биогорива у бензину и нафти, предлози за повећавање акциза, наређена куповина струје из соларних електрана или забрана сијалица.О њима се унапред не дискутује.Ни у чешком парламенту, ни у кафани ни у новинама.Води се њима у најбољем случају узалудна интелектуална дебата ex post, када су већ на нивоу европе примљени.Повремено неко негде изнесе мишљење о томе да се ради о погрешној регулацији, али нема то никаквог значаја.На ступање на снагу такве легислативе, оваква дебата не може ни на који начин да утиче.За демократију овде нема простора.

Са сваком следећим европским уговором умножава се легислатива овог  другог типа а нестаје легислативе првог типа.На тај начин се појачава фрустрација код људи изазвана политиком.Кад политика престаје да буде надметање о карактеру закона, мења се у обично надметање о утицај на јавне набавке, што представља практичну реалну моћ која политичарима још увек остаје.

Главне политичке партије, које узимају наше чланство у Европској унији као датост, се као последица тога политички приближују.На сопствено политичко разграничавање између себе– дакле на стварно функционисање политике у њеном демократском смислу речи – им остаје све мање простора.Већина ствари долази одозго – одлукама Брисела.

1. Европски парламент не може да замени демократију

Може ли паралисана демократија на националном нивоу да буде замењена целоевропском демократијом ?Звучи то на први поглед логично: кад се о важним законима више не одлучује на домаћем терену, већ у Бриселу, онда је довољно да демократија функционише на наднационалном нивоу.Али наднационална демократија има и своје тешкоће.

Као што сам показао у својој претходној књизи⁶, Европска унија није ”оптимална политичка област”.Совјетски савез,Југославија и Чехословачка су могли да се одрже заједно само у тоталитарном режиму власти.По увођењу демократије су се распали.Демократија на наднационалној основи не функционише зато што постоје различити национални интереси.Десничарска и левичарска уверења, која представљају доминантан разделник различитих интереса у националној демократији, нису у процесу одлучивања на наднационалном нивоу главни фактор.

Политику Европске уније у погледу пољопривреде засновану на богатим дотацијама подржавају француски и пољски политичари, било да су из десничарског или левичарског  табора.Против признавања независности Косова биле су владе Словачке и Шпаније без обзира на боју владајућих странака, јер ни десница ни левица нису хтеле признавањем независности покрајине пружити оправдање за напоре за отцепљење соптвених  националних мањина.Чисти уплатиоци у буџет ЕУ (земље које у бриселску касу уплаћују више него што из ње добијају) неће подржати повећање чланских доприноса за ЕУ који  су везани за висину бруто домаћег производа  земље.Земље са високим стопама акцизних пореза подржаваће повећање минималних стопа у ЕУ.

Осим  тога, бриселско одлучивање је прилично удаљено а одговорност разводњена.Људи знају да се одлучује ”негде у Бриселу”.Људи претпостављају да су важни органи, где се одлучује, Европска комисија, Европски парламент,Савет министара  и Европски савет.Али ко јеконкретно одговоран за коју смерницу је нејасно.Политичари често у свом националном парламенту износе на формално усвајање (имплементацију) законе који проистичу из смерница, које су у Савету усвојили њихови претходници из влада које су у међувремену пале.За усвајање одређених смерница и одлука не може бирач својим гласом да казни или награди конкретне политичаре.

У стварности,у свим институцијама Европске уније пролазе предлози Европске комисије глатко.Постоји наиме неформални пакт између европских политичких странака главног тока, које се слажу у политици непрестаног преношења овлашћења на Брисел.Лисабонски уговор су подржавали како Пароубек тако и Тополанек,Меркелова једнако као Блер, Берлускони једнако као Запатеро.Њихове странке чине у Европском парламенту и Европском савету картел, који без проблема усваја било који предлог Европске комисије.

Осим тога посланици у Европском парламенту имају заједнички интерес за проширење својих овлашћења  – дакле на продубљивању европских интеграција.Како наводи професор Роланд Ваубел са универзитета  у немачком Манхајму (Mannheim): ”Уместо да се међу собом надмећу, чине заправо једну велику странку – странку европске централизације.Европски парламен заступа сам себе.”⁷

И када се у Европском парламенту појави неки побуњеник – евроскептик из уверења – нема шансу да било шта спроведе.У основне уговоре ЕУ је наиме уграђен осигурач против демонтаже тренутног модела функционисања Уније.Ниједан посланик Европског парламента нема право да предложи укидање неке важеће смернице или одлуке.Не може да устане и каже: ”Предлажем  укидање смернице 77/2001 о подстицају производње струје из соларних електрана, јер се то показује као неефективна скупа регулатива.” Нема право на то.Једина институција која има право да предлаже Европском парламенту предлог директива или одлука , или њиховог укидања, је Европска комисија.

Ко би само помислио да посланици у европском парламенту могу да остваре своју вољу макар једном за пет година, када бирају Европску комисију, греши.Како је одређено Лисабонским уговором ” чланови комисије се бирају на основу укупне компетенције и европејства.”⁸ Условом ”европејства”  је дакле заувек уставно утемељена водећа улога идеологије непрестаног јачања европских интеграција.

Из тога произилази, да нема никаквог смисла кандидовати се за Европски парламент са идејом ” издејствоваћу укидање  глупих европских директива и одлука”. Оно што је било могуће у националним скупштинама, у Европском парламенту није могуће.Нема дакле ни неког смисла бирати за Европски парламент – зашто бирати између појединих кандидата, када ни један од њих не може да обезбеди промену тренда?

Утицај бирача који бира посланике за Европски парламент на стварање европске регулативе је премали.Већину кључних одлука у стварности доносе водећи политичари највећих држава ЕУ на челу са Немачком и Француском и бирократе које нико није бирао у Европској комисији.

Мали значај избора за Европски парламент су интуитивно препознали и бирачи и излазност на изборе за Европски парламент опада на сваким наредним изборима.

Избори за ЕП	1979	1984	1989	1994		1999		2004	2009
Просечна излазност(%)	62	59	58		57	50	45		43

Другим речима, могућност да бирамо своје представнике за Европски парламент нам неће надокнадити губитак демократије на националном нивоу.Европску унију није могуће реформисати кроз Европски парламент.ЕУ није могуће реформисати изнутра.

Они што су имали амбицију да ЕУ реформишу изнутра и што су се заклињали да неће подржати ниједно наредно преношење овлашћења на Брисел, су на крају увек постали део машинерије, која непрестано увећава моћ институција Европске уније науштрб демократски поверених овлашћења чланских држава и на уштрб слободе грађана.

Ова књига се замишља над губитком слободе и демократије у Републици Чешкој и нуди алтернативу нашем чланству у Европској унији – будућност Републике Чешке као слободне и суверене државе, независног од одлучивања туђих политичара и бирократа из Брисела.

1. Зашто нисам еврофедералиста

Следећи текст сам објавио 2003 године, пред референдумом о приступању Европској унији, у истоименом  зборнику.Објашњавам у њему зашто сам био спреман да на референдуму гласам против приступања ЕУ.Вратимо се на тренутак готово десет година уназад, до године када је Република Чешка била самостална држава и разматрала питање уласка у ЕУ.

”Постоје две визије уређења Европе.

Прва визија је Европа слободних народа, у којој не може једна држава наређивати нешто другој држави, или грађанима друге државе.Мере у заједничком интересу европских земаља могу бити примане једино на уговорном основу, на основу слободне воље свих страна које учествују.Ниједна земља не може бити присиљавана да испуњава захтеве других земаља.

Друга визија је федерална Европа, у којој једне државе могу да прегласавају друге, где грађани једне државе могу да прегласавају грађане друге државе и натерају их да спроводе мере са којима се други не слажу.За примену европске легислативе мора федерална Европа да диспонира са федералном полицијом, федералним затворима и федералном војском.

Садашња Европска унија се налази између ова два модела.Више није Европа суверених држава, јер наређења из Брисела се односе на државе чланице и њихове грађане без обзира на то да ли су њихови представници са овим одлукама сагласни.Са друге стране Европској комисији, Европском савету и Европском парламенту засад недостају европска полиција и европска армија, и зато уколико нека држава чланица престане да спроводи бриселке уредбе , биће европска бирократија немоћна.Тога се боје све присталице политичког уједињења па притискају ка даљој федерализацији Европске уније, како би европска бирократија била наоружана апаратом принуде.

На први поглед се може учинити необичним, зашто неко одбија модел суживота суверених држава, заснован на добровољности, а уместо тога намеће супердржаву (тј. наддржаву) где могу бити оствривани интереси једних на штету других.

Први мотив је социјални инжењеринг.Много људи има у глави велике пројекте.Али мало може да их реализује у својој  фирми, на основу стечене наклоности клијената.Зато ови људи одлазе у политику где могу велике циљеве да остварују на основу државне моћи, и за паре и оних људи који за њихове пројекте нису заинтересовани.Европска унија даје могућност да се експерименти социјалног инжењеринга изводе на велико.

Други мотив је уверење да ће  у уједињеној Европи  бити могуће лакше остваривати националне интересе.Наравно, у политици, за разлику од предузетништва, су интереси једних остваривани на рачун других,помоћу гласања.Интерес немачких унија да у целој Европи заведу немачке норме пословања и немачке порезе, биће вероватно супротно чешким интересима да се остваре у конкуренцији на иностраном тржиштима.Јасно је као сунце, да ће велике државе у наддржави остваривати своје интересе ефикасније од малих земаља.Република Чешка је мала земља и у европској федерацији, дугорочно гледано, не би могла да буде задовољна.

Неки наши политичари, који су критички настројени према процесима федерализације, ка којима ЕУ иде, упркос томе хоће да ступе у ЕУ са објашњењем, да хоће да ЕУ реформишу изнутра.Подсећа то на грађане, који су у Чехословачкој, за ситне користи ступали у КСЧ (Комунистичка странка Чехословачке ) а пријатељима и себи самима то представљали као вољу да сломе странку изнутра.Било да су ови људи ступали у редове КСЧ због недостатка далековидости или због недостатка карактера, резултат је био исти.Реформа изнутра се показала као немогућа.

Већ данас наређујеЕвропска унија грађанима земаља чланица минималну висину већине пореза, висину увозних царина, одређује члановима плаћање доприноса за бриселску бирократију и помоћу директива и регулатива одређује хиљаде мањих и већих ограничења предузетничке слободе.

На референдуму има Република Чешка могућност да изабере хоће ли да у Европску унију ступи, или ће остати суверена држава.Да ли ће и убудуће своје законе да доноси сама, или ће морати да озакоњује бриселску легислативу.Европска унија је већ данас у великој мери федерализована и федералисти су у њој очигледно  водећи.Сматрам за разумно да се сачека на даљи развој Европске уније и сачувати овај пут Републици Чешкој суверенитет.Због тога ћу на референдуму гласати против приступања Републике Чешке Европској унији.”¹⁰

У истом зборнику је дао свој допринос и тадашњи председник ОДС Мирек Тополанек

Тополанек је тада написао речи , које бих без примедби потписао:

”Признајем Европу међународне сарадње, Европу без пораста централне и у својој суштини недемократске моћи… Хоћу Европу националних држава, чији ће грађани знати,ко њима влада,како их бирати али такође како их се ослободити,Европу националних влада, одговорних својим и само својим грађанима.Хоћу Европу слободне трговине, која подстиче предузетништво и не намеће регулативе које гуше све и свакога.Хоћу такву европску интеграцију, која ће пореску,економску и социјалну политику оставити националним државама, јер су то главне области идеолошких размимоилажења међу странкама.Интеграцију која поштује суверенитет националних држава у питањима спољних послова и имиграционе политике.Хоћу интеграције које неће угрожавати четири основна принципа Европске економске заједнице.

Нећу никакве Сједињене европске државе, данас пре у облику Европске антиамеричке федералистичке социјалистичке републике.Нећу дакле вештачки, од стране бриселских бирократа  надекретовану европску супердржаву.Нећу Европски устав, зато што устав имају једино државе.Нећу даље продубљивање европске политичке,монетарне или безбедносне интеграције.Нећу ни једног европског председника а камоли два.Нећу учествовати у изградњи  никакве конкурентске безбедносне или војне структуре која би могла да ограничи маневарски простор Северноатланстском пакту.Нисам заинтересован да неко у Стразбургу одлучује о томе колико процената чешких жена, припадника народних мањина, гејева или лезбијки мора да буде запослено у овој или оној институцији, или ће седети у парламенту.Нећу да се у Бриселу одлучује о скраћивању радне недеље или другом ”побољшавању” услова за наше запослене.” ¹¹

Пажљив читатељ, који је протеклих година пратио Чешку политичку сцену, је свакако приметио дубок јаз између Тополанкових речи из 2003 године и Тополанкових дела из година 2008 и 2009.

Данас имамо – захваљујући Тополанку, који је договорио и у чешком парламенту наметнуо Лисабонски уговор – централизовану Европску унију са европским председником и министром спољних послова, са заједничком имиграционом и спољном политиком,са овлашћењима за одређивање квота,дужине  радне недеље и социјалне политике.Управо оно на шта је Тополанек 2003 године имао примедбе.

Где је дошло до грешке ? Зашто се лидер ОДС – и цела главна десничарска странка основана 1991 године од стране Вацлава Клауса на идејама класичног либерализма и народне демократије – удаљио од почетних основа ? Кога да бира грађанин, који хоће што мање закона, и неће да наша законодавна власт подлеже диктатима из Брисела ? Постоји ли шанса за промену, или ће апатични грађани који млако користе своја бирачка права оставити политичаре да своју земљу одведу у пропаст ?

Одговор ћу покушати да дам у следећим поглављима.

• Од уласка у ЕУ до Лисабонског уговора

• Пут Републике Чешке у ЕУ

Подсетимо се како је уствари растварање Републике Чешке у Европској унији почело.

Самостална суверена Република Чешка настала је распадом чехословачке федерације 1 јануара 1993 године.Законе који важе на чешкој територији доносио је наредних десет година искључиво чешки демократски изабрани парламент, без диктата Москве, без водеће улоге КСЧ(Комунистичка странка Чехословачке,примедба реводиоца), без спорова са Словацима у Федералној скупштини.

Доживљавали смо наравно сопствене проблеме и политичка суочавања, али били смо суверена држава.

Људи често појам ”суверенитет” често мешају са недефинисаним појмовима као што су ”национални идентитет”, ”национални понос” или ”способност да се утиче на међународна дешавања”.Суверенитет уствари у правном смислу речи значи да законе који важе на територији државе доносе органи дате државе, а ни у ком случају неки спољни или виши ентитет.Па тако су суверени,на пример, Сједињене Државе или Норвешка, суверени нису на пример Баварска или Калифорнија.

Самостална и независна Република Чешка је ступила у НАТО, да би себи обезбедила уговорну војну заштиту у случају урожености.Основала је Средњеевропску зону слободне трговине (CEFTA)

и закључила такође тзв. Асоцијативни уговор (о слободној трговини) са Европском заједницом (ЕЗ), претходницом Европске уније.Чеси су градили демократску, економски либералну отворену државу.

Док се Чехословачка делила, да би њени народи господарили сами себи, Европска заједница (ЕЗ) се мењала Мастрихтским уговором у Европску унију (ЕУ) , заједницу држава са јаким федералним компетенцијама и заједничком монетом.

Не треба се чудити, да је прерастање Европске заједнице у Европску унију прошло без интересовања чешких медија.Имали смо у то време друге бриге – дељење државе, онда дељење валуте, приватизацију, либерализацију цена.

Подсетимо се – макар и укратко – шта се тада дешавало мимо наше пажње западно од наших граница.

Дана 2 јуна 1992 се одржавао у Данској референдум о Мастрихтском уговору, којим је требало да се створи Европска унија, и бирачи су уговор одбили.Након тога у децембру 1992, када су у Републици Чешкој свима  – уморним од ”рата повлака” (спор око назива Чехословачке који је трајао од 1989,примедба преводиоца) око назива заједничке федералне државе са Словацима-  мисли биле усмерене на поделу Чехословачке, договорио је Европски савет састављен од дванаест премијера чланских држава Европске заједнице на заседању у шкотском Единбургу одређене изузетке за Краљевину Данску у Мастрихтском уговору.Између сталог и изузеће од обавезе да се укине круна и уведе евро.¹ Данци су са друге стране са овим изузећима усвојили уговор на поновљеном референдуму 18 маја 1993.Мастрихтски уговор је ступио на снагу 1 новембра 1993 и настала је Европска унија.

Дана  6 децембра се одржавао референдум у Швајцарској, на којем су швајцарци одбили да приступе споразуму о Европском економском простору (ЕЕП).Швајцарска влада је након тога повукла своју пријаву за приступање Европској заједници.(Само пак чланство у Унији Швајцарци су одбили на референдуму 4 марта 2001.Против чланства у ЕУ се изјаснило 76,8% гласача).

Зашто Швајцарци нису хтели у ЕЕП ? Швајцарска је била члан Европског асоцијације за слободну трговину EFTA  која јој је гарантовала слободну трговину са Аустријом,Финском,Шведском,Норвешком,Исландом и Лихтенштајном и другим земљама са којима има ЕФТА постигнут споразум о слободној трговини.Швајцарци су се одлучили да себи осигурају слободну трговину са земљама Европске заједнице двостраним  уговорима.Споразум о ЕЕП је наиме деловао Швајцарцима превише ограничавајући: у замену за слободну трговину са земљама ЕЗ би се обавезали аутоматски озакоњавати сву бриселку легислативу која се односи на заједничко тржиште и животну средину.

Године 1994 су се одржавали референдуми о приступању ЕУ у Аустрији,Финској,Шведској и Норвешкој.Док су Норвежани улазак у ЕУ одбили, Финци,Аустријанци и Швеђани су од 1 јануара 1995 постали чланови Европске уније.

Дана 13 децембра 1995 влада премијера Вацлава Клауса је усвојила предавање захтева за ступање у Европску унију²  а  17 јануара 1996 премијер је и званично поднео захтев.За већину грађана представљала је визија уласка у ЕУ остваривање мотоа ”Назад у Европу”, који су носили људи на транспарентима током Плишане револуције у новембру 1989.

Тек за време владе премијера Јозефа Тошовскехо у марту 1998 почела је Европска унија са Републиком Чешком преговоре о условима за приступање.Република је у то време такође почела грозничаво да прилагођава своје законе acquis communautaire – обимном и непрестано се ширећем скупу европских директива и одлука.Европска унија је почела ускоро да користи нова овлашћења која јој је Мастрихтски уговор доделио – и почела је брзо да се мења.Квоте за струју,јединствене пореске таксе и масовна прерасподела новца преко Брисела, су постали стварност.

Али мало је ко тада уочавао ризике европске легислативе.Мало ко је видео опасност у у њеном непрегледном обиму, у необичном начину њеног доношења, и у  тендецији да поступно регулише све области људског живота.

На западноевропске законе смо слепо гледали као на евидентно добре – у односу на то наш сопствени правни систем је и даље садржавао остатке комунистичког права.Појављивале су се додуше информације о сувишним одлукама које регулишу дозвољену закривљеност банане, али то се сматрало пре као куриозитет.Никоме није пало на памет да ће Европска унија за неколико година да забрани употребу сијалица или да нареди спровођење презумпције кривице у споровима о дискриминацији.

Дана 31 јануара 2003 поднела је влада премијера Владимира Шпидла Скупштини предлог закона о спровођењу референдума о уласку у Европску унију³  а онда се десило нешто што је значајно утицало на карактер наше демократије.

Влада Владимира Шпидла одлучила је 2 фебруара 2003 о издвајању 200 милиона круна из државног буџета за ”стратегију комуникације” (пропагандну кампању) пред референдум о уласку у ЕУ.Дошло је тада до злоупотребе новца пореских обвезника без преседана, у циљу једностраног пропагирања једног политичког става, до почетка пада наше новостечене, па према томе још увек крхке демократије.Главни мото кампање био је отворена реч ”Да” (на чешком “ANO”,примедба преводиоца) у логу са жутим звездицама на плавом пољу – симболом Европске уније.  

У петак 13 јуна 2003 изашли су грађани Републике Чешке на биралишта, на први референдум у својој историји.Питање је гласило: ”Да ли сте сагласни са тим да Република Чешка постане у складу са Уговором о приступању Републике Чешке Европској унији, чланска земља Европске уније ?” Ка гласачким кутијама је приступило 55% уписаних бирача а 77% њих је одговорило ДА. ”Да” 3,4 милиона од  8,3 милиона особа са правом гласа било је довољно за сагласност са уласком у ЕУ.

Република Чешка је иступила из Средњеевропске зоне слободне трговине и 1 маја 2004 постала чланска земља Европске уније – након десет година током којих је постојала као самостална суверена држава, без протектората Москве, без државноправних свађа са Словацима.

На овом месту је потребно још подсетити да је већина људи акт владине интервенције на демократске изборе у облику пропагандне кампање владе превидела.Ваљда као последица укорењеног црно-белог виђења света из времена биполарне поделе – оно што је са Запада и прозападно, је добро, оно што је са Истока, је лоше.

Осим владе се пред референдумом у пропагирање уласка у ЕУ укључио и јавни сервис.Подсетимо да је Чешка телевизија вођена саветом који бира посланичка Скупштина, а финансира се новцем свих њених концесионара – власника ТВ пријемника.

У пропагандном блоку ”Минут о ЕУ” који је емитован сваки дан у периоду кампање пред референдумом  наступале су готово искључиво присталице уласка у Европску унију и спорним аргументима убеђивали јавност за улазак у ЕУ.На пример проф.др. Павел Пафко телевизијским гледаоцима поручује: ” За основну предност уласка Републике Чешке у Европску унију сматрам то што ће основне проблеме нашег друштва решавати Европски парламент, а не наш, који често делује под утицајем страначких интереса.Следећу предност видим у томе да ћемо се ваљда понашати као чланови европске уније, што значи часно и поштено.У основи, не видим никакву ману.” ⁴

Па зар Европски парламент не делује такође под утицајем страначких интереса? Делује! Једина разлика је у томе што су доминантне странке у њему оне удружене у блок европских социјалиста и у блок европских народњака, и чешки утицај на усвојене предлоге је минималан.Да ли је улазак у ЕУ обезбедио да се несавесни грађани почну да понашају савесно ? Напротив ! Нове европске дотације и регулатива отворили су нове могућности за преваре.

Иронија је да је иста та телевизија годину дана након тога критиковала интервенцију белоруске државне телевизије у току кампање пред белоруским референдумом (о промени устава): ”Упутство како гласати на референдуму емитовала је државна телевизија – подразумева се ЗА а не ПРОТИВ – а медији су одушевљено одобравали,” ⁵ навео је увређено водитељ вести Чешке телевизије.Чешкој телевизији је деловало увредљиво уплитање у референдум од стране државних моћника у Белорусији, док је годину дана пре тога и сама отворено утицала на референдум у Републици Чешкој, када је била реч о уласку у Европску унију.

Ово дубоко укорењено црно-бело – па према томе опасно – виђење света (Исток=социјализам=зло, Запад=капитализам=добро) ће значајно утицати на мишљење људи и политику у Републици Чешкој поново, када се буде усвајао Лисабонски уговор.У сварности је почео да нам се враћа социјализам, неочекивано, са Запада.

• Конвенција о Европском уставу

У међувремену, док је Република Чешка постајала члан Европске уније, тзв. Конвенција о Европском уставу (позната још и као Конвенција или Конвент о будућности Европе, примедба преводиоца)под руковођењем бившег француског председника Жискара д’Естенга (Giscarde d’Estainge) је почео припрему предлога Европског устава,документа који ће свеже услове нашег чланства у Европској унији из основа променити.

Конвенцији је председавао на основу одлуке Савета ЕУ бивши француски председник Валери Жискар д’Естенг (Valerie Giscard d’Estainge) а делегати су били представници одређени владама чланских земаља.У улози посматрача су на Конвенцији могли да учествују представници Републике Чешке, која је послала заменика министра иностраних послова из ЧССД Јана Кохоута, изабраног у време четворне коалиције Јозефа Зиеленице и посланика из  ОДС Јана Захрадила.

Конвенција је требало да да стварању Европског устава привид демократичности и широке међунардне воље.Али текст је настајао готово искључиво у председништву именованом и вођеном од стране Жискара и био је врло далеко од демократске и широке дискусије.Преговори председништва су били тајна а њихов хармонограм није био јаван.⁶ Директан учесник Сазива у улози помоћника Петер Плецити наводи да када су се у дискусију укључивали опоненти, ”давала је председавајућа за присутности Валери Жискара реч искључиво делегатима који су били сагласни са предлогом председништва, и тек кад је отишао, допустила је да се изнесу противна мишљења.Уколико је неко предложио индикативно гласање о предлогу председништва, распустила је заседање.Валери Жискар д’Естен је након тога могао на пленарном заседању да изјави да је напросто већина делегата сагласна са предлогом председништва.”⁷

Резултат је био да су Француска и Немачка успеле да у текст унесу кључну промену права гласа на штету мањих земаља и беспримерно проширење већинског гласачког принципа на десетине нових области.⁸

Представник Чешке Јан Захрадил је из тог разлога пред  усвајање текста у знак протеста против ”федерализације” Европе и ”манипулације” текстом устава од стране председништва (у предвечерје референдума 12 јуна 2003) Конвенцију демонстративно напустио.”Дотукло ме је то што се десило.Нећу да учествујем у тој бруталној манипулацији,” ⁹ рекао је Захрадил на следећој конференцији за штампу.Како даље описује Захрадил,”ово зачуђујуће удружење је прошло без гласања о коначном резултату.”¹⁰ Члан Европске комисије Poul Nielson је означио Конвенцију као ”оргије манипулација” а према речима представника чешке владе, Јана Кохоута биле су ”мале земље од стране оних великих плашене и исмејаване као патуљци.”¹² Јан Захрадил даље наводи да су на састанку групе представника националних скупштина на Конвенцији иступили само ” унапред изабрани сагласни говорници са неколико у суштини кључних предлога измена, донетих у последњем тренутку, о којима de facto није била дозвољена дискусија.”¹³

Вести са Конвенције о немогућности да се изнесу сопствене представе о предложеном драстичном ограничењу гласачких права малих земаља тако кратко пред референдумом су почеле да воде ка бојазни да, када већ будемо чланови ЕУ, она ће већ на крају почети да функционише по другачијим правилима  него што су она која управо усвајамо Уговором о приступању.У четвртак 12 јуна 2003 – дванаест сати пред одржавање референдума о уласку у ЕУ – је зато премијер Владимир Шпидла преко телевизије умирио грађане да на наредној међувладиној конференцији која ће дефинитивно усвајати форму Европског устава за ратификацију, неће оклевати да искористи право вета, како би одбранио систем гласања који више одговара Републици Чешкој.¹⁴

Предлог Европског устава¹⁵ мењао је постојећи систем важећих гласова на тај начин да је гласачку тежину Републике Чешке кратио за половину а гласачку тежину Немачке повећавао двоструко.Европски устав је наиме требао да поништи систем гласања установљен Уговором из Нице¹² , на основу којега ја Република Чешка требала да има 12 гласова од 345 (3,5%)  и да га замени системом у којем би гласачка тежина одговарала величини популације.То би за десетомилионску Чешку  Републику у Европској унји са 500 милиона становника значило пад на само 2% гласова.Осим тога, док је на основу Нице Европској комисији требало за наметање предлога директиве у Савету 258 гласова од 345 (75%), Европски устав је требао да снизи кворум на 60%.ЕУ је осим тога требала да добије десетине нових овлашћења и у многим областима је имао да буде поништен принцип једногласја.

Министар спољних послова Цирил Свобода и премијер Владимир Шпидла су нас заваравали када се радило о последицама Европског устава.

Једном је министар спољних послова Цирил Свобода за Lidove noviny изјавио: ”Оно што Европска унија тражи је прилагођавање свих параметара у односу на број становника и величину појединих земаља.У стању смо да то прихватимо.Морамо да разумемо Немачку која има 80 милиона становника.Ти односи се морају реализовати.”¹⁷  

На тај начин је бранио разлоге зашто Немачка треба да има већу гласачку тежину.Другом приликом је опет негирао да предлог Европског устава погоршава гласачку позицију Републике Чешке.Једном чак није оклевао да устврди да би се насупрот важећем стању гласачка тежина Републике Чешке повећала: ”Данашња тежина је да имамо једну двадесетшестину те моћи.А оно што се припрема у том предлогу је да ћемо имати једну двадесетпетину те моћи, што значи да ће се релативно наша позиција благо побољшати.”¹⁸

Ваљда је Цирил Свобода и сам био свестан лажи коју је изговорио, па је за сваки случај додао да чак и када би предлог чешку гласачку позицију погоршао, то није битно, јер се у Европској унији без обзира на правила гласања све решава пријатељским договором: ”У Европском савету се гласа веома ретко.На крају крајева сам се о томе синоћ консултовао са амбасадором Павлом Теличком и израчунали смо да је то било само једном, да се увек тражи сагласје, и да тамо један другога не гази.”¹⁹ Истина је додуше да се често тражи једногласност,али је ништа мање коначни компромис  веома завистан од тога какву има ко гласачку тежину и колики је кворум за усвајање предлога.Како наводи професор Ваубел: ”Уколико је мањина сувише мала за то да би дану легислативу блокирала, обично гласа са већином…неће да нарушавају већину, јер би у преговорима о будућој легислативи могли за то да плате.”²⁰ Другим речима, иако је често резултат преговора у Савету консензус свих,овај консензус је различит када се тражи једногласност, другачији у систему гласова где велике земље имају 29 гласова а мале 12, а потпуно другачији када Немачка има осам пута већу тежину гласова него Република Чешка и друге земље сличне величине.

Цирил Свобода је не само умањио важност система гласања, већ је истовремено порицао да Европски устав преноси нова овлашћења са чланских држава на Европску унију: ” Ја вам овде говорим чисто и јасно да се на Европску унију не преносе нове компетенције.”²¹ изјавио је министар спољних послова на телевизији Нова 12 октобра 2003.Притом је таквих нових компетенција било на десетине.²²

Напросто незнање тога како предлог Европског устава мења гласање у Савету насупрот постојећем стању показао је такође и Владимир Шпидла.На пример у разговору за Lidove noviny је изјавио: ”У систему у складу са уставом при одлучивању квалификованом већином имамо један глас, Немци један глас, Французи један глас.Тамо смо међусобнио једнаки.”²³ У предлогу Европског устава се притом у члану 24 дословце каже: ”Одлучује ли Европски савет или Савет министара квалификованом већином, ова је у том случају одређена као већина земаља чланица представљајућих најмање три петине житеља Уније.”²⁴ Глас сваког представника земље чланице је дакле имао да произилази из величине њене популације, иако је Шпидла јавности тврдио супротно.

Опозициона ОДС је онда била чврсто решена да наступа против Европског устава и у сваком случају је тражила да о њему буде расписан референдум.Председник ОДС Мирек Тополанек и лидер британске Конзервативне странке Iain Duncan Smith потписали су 10 јула 2003 у Прагу на Жофину тзв. Прашки апел у којем су се обавезали на тражење референдума о – без обзира на то какво име му Европска унија дала – Европском уставу: ” Европским народима није потребан уговор – па било да се зове Устав или не – који гура све европске земље у један економски,политички и правни оквир.Нажалост управо тамо су усмерени резултати Конвенције о будућности ЕУ.Због тога је неопходно подвргнути га другом поузданом тесту – гласању народа, референдуму … Неопходно је да политичке снаге које деле ову визију умеју да је заједнички  подрже и представе.”²⁵

Касније је , како читалац претпоставља, ОДС на ово обећање заборавила.

• Европски уставни уговор

Мало по окончању Конвенције се формирала група слично резонујућих малих држава тзв. ”like-minded countries’’ (нове земље ЕУ без Пољске, заједно са Аустријанцима,Португалцима,Финцима и Грцима) које су биле одлучне да бране интересе мањих ,у успостањеном систему већинског гласања.Дана 1 септембра 2003 су се њихови представници састали у Прагу да се договоре око заједничког наступа.Између ових земаља текла је дипломатска комуникација и изгледало је да ће на међувладиној конференцији ЕУ заједно бранити своје интересе.

Њихов труд је надјачао притисак Пољске и Шпаније које су биле због промене гласачких права у Савету министара спремне да уложе вето на предлог Европског устава на међувладиној конференцији ЕУ у децембру 2003. ”Уколико Пољска намерава да отпочне своје чланство у ЕУ на овај начин, жао ми је што сам се толико залагао за њихов пријем,”²⁶ коментарисао је немачки члан Европске комисије Gunter Verheugen покушај Пољске да одбрани гласачки систем договорен у Уговору о приступању.

Шпидла – без тога да разуме детаље предложеног система- се одлучио да испуни жеље Немаца рађе него да подржи Пољаке и брани постојећи систем гласања, када је изјавио: ”Уговор из Нице, коме одређене земље дају предност у односу на устав, није добро решење.Није добро зато јер не даје одговарајућу тежину Немачкој и генерације Немаца које више нису уопште повезане са ратом, су тога свесне.Овакво неумесно решење је за њих у суштини неправедно.”²⁷

Седмицу пред кључним заседањем међувладине конференције, на којој је имао да буде потврђен предлог устава, преживео је Пољски премијер Lezsek Miller чудом пад хеликоптера.У Брисел је дошао везан на инвалидским колицима, одлучан да по сваку цену брани пољске интересе.Пољаци и Шпанци су искористили право вета и предлог Европског устава је био одбијен.Али не задуго.

По неуспеху децембарског самита ЕУ је почела да припрема нови покушај за јул 2004.Пољски премијер Miller  је поднео оставку из унутрашњеполитичких разлога а нови председник владе је постао ”надстраначки” Марек Белка, који је био спреман на уступак  по питању гласачких права.Али на уступак није био спреман шпански премијер Jose Maria Aznar, док је његов социјалистички изазивач за место премијера Jose Luis Zapatero изјавио да хоће да његова земља ”опет активно стоји на страни Француске и Немачке и других земаља, које су мотор изградње Европе.”²⁸  Кратко пред шпанским парламентарним изборима истраживања су показивала чисту победу конзервативних народњака премијера Азнара.Ситуацију је међутим преокренуо терористички напад три дана пред изборе, који је приписан Ал Каиди, при којем је у Мадриду погинуло 200 људи.На изборима су овладале емоције страха и Запатеро је неочекивано победио 14 марта.Шпанија је вођена новом социјалистичком владом уступила по питању Еврепског устава и ЕУ је припремила нове преговоре о Уговору за јун.

У чешкој су у јуну 2004 владајуће странке претрпеле пораз на изборима за Европски парламент.Ојачани председник опозиционе ОДС Мирек Тополанек написао је три дана пред јулском међувладином конференцијом премијеру Владимиру Шпидли писмо у којем му је рекао да ”се ОДС не осећа на било који начин везана владином позицијом на Међувладиној конференцији.”Како даље стоји у писму ”за ОДС је неприхватљиво било какво погоршање наше позиције унутар ЕУ у односу на услове који су нам гарантовани у Уговору о нашем приступању ЕУ и у уговору из Нице.Ради се пре свега о планираној замени досадашњег система важећих гласова, заснованог на принципу ‘дигресивне пропорционалности’ системом тзв. популационим, заснованом на броју становника појединих земаља ЕУ, при већинском гласању у Европском савету.Таква промена значајно редукује наш утицај у Европском савету без обзира на установљене границе за квалификовану већину, и зато није у интересу РЧ.”²⁹ Свуда у Европи се говорило о изменама у систему гласања и о преношењу компетенција на ЕУ, што премијер Шпидла није могао да игнорише без обзира што је од стране свог министра спољних послова био непрестано увераван да Евроустав не преноси на ЕУ нове компетенције и да је предложени гласачки систем за Републику Чешку повољнији него што је то садашњи.

Шпидла је слутио да у гласачком систему ипак постоји неки проблем и био је одлучан да на међувладиној конференцији од 17 до 18 јуна 2004 у заједници са другим мањим земљама прогура боље гласачке позиције Републике Чешке  у односу на предлог Конвенције.Агенција AFP је информисала о оштром наступу представника тринаест ”слично резонујућих држава” против ирског предлога за нови систем гласања у Савету министара.По речима шпанског дипломате Алберта Навара протест мањих земаља изнео је управо Шпидла.³⁰ Шпидла је додуше прихватио нови модел тежине гласова у Савету везан за величину популације, али је бар тражио да, осим тога што министри који гласају морају да репрезентују минимално 65% становништва, истовремено представљају и више од 55% држава.(Претходни предлог конвенције је претпостављао чак још лакше усвајање директива – 50% држава које репрезентују само 60% становништва.³¹ Шпидлов захтев би на тај начин могао позицију Републике Чешке и других средње великих држава делимично побољшати.)

Владимир Шпидла је био искрено спреман да свој став брани и у преговорима са Французима.Када га је на други дан конференције 18 јуна 2004 поподне француски председник Жак Ширак позвао на разговор да би од њега тражио подршку за номиновање белгијског премијера Guye Verhofstadta за председника Европске комисије,Шпидла је Шираку изразио безрезервну подршку за Verhofstadta. Сматрао је то за стратегијски уступак, а онда је Ширака питао да Француска заузврат подржи настојање малих земаља за измену гласачког система.Ширак је то оштро и кратко одбио и састанак је завршен.Искоришћени Шпидла је пак био један од ретких који су при завршној дискусији о предлозима за новог председника Комисије отворено подржали Француску и Немачку, које су гурале Verhofstadta.³²

У међувремену је ирска делегација поделила присутним преговарачима компромисни предлог Евроустава у којем изненађени Шпидла није нашао уграђен модел гласања који је предложен у заједници са осталим мањим земљама.Осетио се издан и отишао је код финског премијера да заједно наступе против предлога на последњем заседању.Од њега је пак добио одговор да треба бити конструктиван и да се не може ради појединачних интереса угржавати процес изградње Европе.Шпидла није у себи нашао снаге да буде једини премијер који би тај дан ставио вето на предлог устава.

По изгубљеним изборима за Европски парламент на којима је Социјална демократија добила само 2 мандата од 24, док је опозициона ОДС добила 9, Владимир Шпидла је 26 јула 2004 поднео оставку на место председника странке и убро није више био ни премијер.На обема функцијама га је заменио 34  годишњи Станислав Грос (Stanislav Gross) који је на тај начин постао одговоран и за потписивање Европског устава.Овим потписом је имао да потврди да коначан текст одговара ономе што је било договорено.Непопуларног Шпидлу је Гросова влада номиновала 28 јула 2004 за члана Европске комисије.³³

У међувремену је међутим почела да се губи одлучност код ОДС за спречавање усвајања Европског устава.Свеже изабрани посланик ОДС-а је обећао 7 јула 2004 у писму председнику Европског парламента Герту Петерингу (Gert Potering) да ”када је реч о процесу ратификације Европског уставног уговора узеће ОДС у обзир при  свом коначном ставу резултат ратификације у осталим чланским земљама ЕУ.” ³⁴ Био је то почетак померања ОДС у службу европских интеграција.

У среду 27 октобра 2004 се одржавало заседање владе РепубликеЧешке на којем је министар спољних послова Цирил Свобода изнео предлог резолуције у овом облику: ”Влада је сагласна са потписивањем Уговора о уставу за Европу, чији је текст на чешком наведен у прилогу.” Овом резолуцијом је требао премијер Станислав Грос да добије мандат за потписивање евроустава припреманом за петак 29 октобар 2004 у Риму.Министар Свобода је након тога шокирао министре изјавом да у прилогу неће наћи коначни текст предлога Европског устава, јер наводно још није завршен чешки превод.

То је било за неке чланове кабинета ипак превише.Председник законодавног савета владе министар Јарослав Буреш је припоменуо да је реч о уговору у којем је важно свака реч и да није могуће да влада данас да сагласност на текст различит од оног о којем ће грађани одлучивати на референдуму.Министар Јиржи Пароубек је предлагао да  се у прилогу да текст на енглеском.На то је Свобода одговорио да је за Републику Чешку обавезујући чешки превод уговора.

Министар Млинаж  је приметио да он може ”изразити сагласност само са текстом који је сада доступан а не са неким текстом који тек треба да настане”, и да ”на референдуму ћемо ипак гласати о другачијем тексту него што нам овде министар спољних послова Свобода износи.”³⁵ На ово је Цирил Свобода сложно са премијером Гросом приметио да је датум 29 октобар 2004 био као термин за потписивање уговора одређен од  Европске уније и да ” је након свега немогуће да  у потписивању уговора за два дана у Риму не учествујемо само због тога што не постоји чешка верзија уговора.”

На крају је Цирил Свобода смислио решење.Пошто текст није доступан и није се могуће на њега овде позвати, предложио је да се из предлога резолуције изостави реченица ”чији је текст наведен у прилогу”.Влада је на крају усвојила резолуцију која гласи ”Влада је сагласна са потписивањем Уговора о Уставу за Европу.” Потписан Др. Станислав Грос.

Два дана након тога, у петак 29 октобра 2004, премијер је у Бриселу потписао уговор о којем нити је преговарао нити га  је читао.

Пошто ни  замена Шпидла Гросом није подигла популарност Социјалне демократије, шансе за одбијање Европског устава у Републици Чешкој су биле значајне.

На основу члана 10а Устава РЧ додуше могу бити међународним уговором ”нека овлашћења органа Републике Чешке пренета на међународне организације или институције”, ништа мање, према члану 39 ” за ратификацију међународног уговора наведеног у члану 10а параграф 1 потребна је сагласност трипетинске већине свих посланика и трипетинска већина присутних сенатора”.³⁶

Чак и уколико би били на гласању присутни сви сенатори, било би довољно и 32 сенатора који за уговор не би гласали.Додатни избори за Сенат 5-6 новембра 2004 завршили су се чистом победом ОДС-а.Они су на тај начин добили блокирајућу мањину за то да могу да спрече усвајање Европског устава у чешком парламенту.

Популарност премијера Гроса је пала на минимум, не због европског уставног уговора, већ због непоузданих изврдавања у вези финансирања куповине новог стана.Социјална демократија се пред изборе решила Гроса и за председника изабрала Јиржија Пароубка.Дана 25 априла 2005 председник републике је прихватио демисију владе Станислава Гроса и за премијера именовао Јиржија Пароубка, новог председника ЧССД.

ОДС је истрајавала на свом одбијајућем ставу и влада је због тога задржавала изношење уговора на ратификацију пред парламент – нису хтели да ризикују одбијање уговора.У међувремену су влади извукли трн из пете бирачи у Француској и Холандији.У Француској су код присталица уговора бирачи изазвали шок 29 маја 2005 одбијањем уставног уговора на референдуму са разликом од десет процената при излазности од 69%.Завршни ударац из милости  су Евроуставу задали седмицу касније Холанђани , који су 1 јуна 2005 на референдуму одбили уговор са разликом од 23 посто при излазности од 63%.Евроустав је био мртав.

Њен творац Жискар д’Естенг је још само могао да се пожали: ”До заокрета је дошло када сам у марту звао Ширака, да не даје устав свим Французима укључујући обимни трећи део.Не радите то, не радите то,говорио сам му.Људи нису у стању да разумеју цео текст.”³⁷ Противници преношења овлашћења на Брисел су славили.

Али присталице умањивања овлашћења чланских држава су свакако већ одавно имали ”план Б”.

Министар спољних послова Цирил Свобода је две године раније – 7 октобра 2003 у Скупштини – открио у својој лакоречивости нешто што је ЕУ обично негирала: ”Правна анализа која је била урађена од стране правне службе Европске комисије (каже) да ће се Европска унија руководити новим уговором  и уколико га не усвоје једна,две или три земље, јер се такође Европска унија припрема за кризна решења, уколико би референдум или неки процес могао некад  да не успе.Неће ваљда Европска унија да допусти да је терорише један, ако један каже ‘не’ док сви остали кажу ‘да’.Ово није могуће у основним приступима.”³⁸

Цирил Свобода се усудио да упореди могуће слободно изражавање неслагања са штетним уговором, са ”тероризовањем” осталих.Порекао је тиме основни принцип међународног права – да сваки уговор ступа на снагу уколико је користан за све стране учеснице и уколико је ратификован од стране свих.Изражавање неслагања није тероризовање осталих.Управо обрнуто, за тероризовање се може сматрати притисак на онога ко се усуди да изрази неслагање !

Сама чињеница да је ЕУ израдила правну студију која је имала да покаже како да се спроведе уговор и поред неслагања неких земаља чланица је скандалозна.Приврженици уговора усмереног ка европској федерацији су били већ онда напросто сигурни да их ништа, ни одбијање на референдуму, не може зауставити.Како је опет изјавио Цирил Свобода: ”Илузорно је мишљење да ће се процес интеграције и процес новог уговора о којем се разговара, блокирати зато што ће теоретски једна земља – ја се надам да се то неће десити – рећи ‘не’ и да ће се због тога цела Европска унија вратити ка Ници и одбацити целокупан резултат Конвенције и новог уставног уговора.Европска унија се и за ово решење кризе припрема.Европска унија је преживела неколико изгубљених референдума, било да се то десило у Ирској или другим земљама.Преживела је и наставила даље са интеграцијама.”³⁹

То што је 2003 године звучало сулудо, звучи данас чак страшно пророчки.Будимо свесни да је Цирил Свобода ове речи изнео четири године пре него што је ЕУ заобишла француски и холандски референдум о Евроуставу, коју је препаковала у Лисабонски уговор, и шест година пре него што су на поновљени референдум о Лисабонском уговору били присиљени Ирци !

Вредно је пажње да је Цирил Свобода, који је напросто лутао када је реч о садржају уговора, имао веома тачан преглед о циљевима и стратегији ЕУ када се радило о наметању уговора.

• Лисабонски уговор

У дане 2 -3 јуна 2006 су се у Републици Чешкој одржавали избори за Скупштину.Противник Евроустава Мирек Тополанек је додуше победио на изборима, али веома тесним резултатом и за састављање владе му нису били довољни народњаци, како су то показивала предизборна истраживања.

Председник републике је именовао Тополанка као председника победничке политичке странке 16 августа 2006 за премијера.Међутим његовој влади није пошло за руком  да у Скупштини обезбеди већину.Преговори о влади која би у Скупштини могла да обезбеди већину су се наставили.

У четвртак 24 августа 2006 се неочекивано састао председник КДУ-ЧСЛ Мирослав Калоусек са председником ЧССД Јиржијем Пароубком и објавио скамењеним новинарима да су за леђима ОДС договорили заједничку мањинску владу уз подршку комуниста.Калоусекову политичку трговину није међутим одобрило председништво КДУ-ЧСЛ, које је било једнако ужаснуто као и остатак јавности.Калоусек је дан након тога, 25 августа 2006 поднео оставку на место председника КДУ-ЧСЛ.Народњаци су издали строго саопштење за штампу: ”КДУ-ЧСЛ уверава јавност да демохришћани неће за цео изборни период учествовати у било којој влади, која би на било који начин зависила од гласова КСЧМ.КДУ-ЧСЛ са тренутним ступањем на снагу прекида преговоре о састављању мањинске владе са ЧССД.Мирослав Калоусек је поднео оставку на функцију председника КДУ-ЧСЛ.”⁴⁰

Тополанек је 11 октобра 2006 поднео демисију, али му је председник у безизлазној ситуацији поново  поверио састављање владе, а 8 новембра поново именовао за премијера.Влада је и даље владала без добијеног поверења у Скупшини.

Премијер без поверења је на 17 конгресу ОДС сачувао место председника, али је конгрес своје председнике обавезао да не дају сагласност Евроуставу или његовим клоновима.17 конгрес ОДС је 19 новембра 2006 усвојио  резолуцију следећег садржаја: ”Конгрес ОДС забрањује свим политичарима ОДС да даље предају компетенције РЧ на ниво Европске уније и да шире обим европске агенде усвајане квалификованом већином.”⁴¹  Ову резолуцију је наметнуло евроскептично крило ОДС у страху да ће представници ОДС у влади или парламенту променити своје првобитне ставове.

Дана 19 јануара 2007 добила је Тополанкова влада коначно у Скупштини поверење – уз помоћ двојице одпадника из ЧССД.У јануару се међутим прдседништва Европске уније такође прихватила Немачка а канцеларка Меркелова је поставила себи за циљ да сахрањени Евроустав  оживи.За документ је нашла нови прихватљивији назив – Реформни уговор.Меркелова је сазвала пред крај Немачког председавања ,21 јуна 2007, заседање Савета ЕУ, на кији је кренуо Тополанек као поносни председник владе са поверењем Посланичке скупштине.

Пољска је у међувремену ставила до знања да ће хтети на самиту да постигне промене система гласања насупрот одбијеном Евроуставу – да тежина гласова појединих земаља  не би била везана директно пропорционално од величине популације.Непосредно пред одлазак у Брисел издао је 21 јуна 2007 Мирек Тополанек саопштење у којем је између осталог навео:

”Подржавамо такође предлог пољске за измену гласања у органима ЕУ.Пољски предлог је за земље као Чешка бољи него што га је предлагао Европски устав, која је умањивала нашу гласачку тежину за трећину.Али подршка пољском предлогу није наш национални приоритет.Од коалиционе владе нисам добио мандат за вето на договор уколико пољски предлог не буде усвојен.

Спремни смо да уложимо вето у два случаја.Прво, уколико би неко хтео да се врати на документ који би носио уставне или квазидржавне елемента и не би дакле био стандардно обновљени уговор.И друго, уколико би се током преговора показало да ће појединим државама бити омогућени ексклузивна трајна изузећа, или тзв. opt outs из политике уније.Мишљења смо да могућност за добијање трајних изузећа треба да имају или сви или нико.”⁴²

Премијери су се међутим на заседању Савета сагласили, да насупрот одбијеном Евроуставу направе у новом уговору само неколико малих козметичких измена.Пре свега изменили су назив – из назива уговора су изоставили реч ”устав” и одлучили да се формално неће радити о поништавању старих уговора и њиховом заменом новим уговором, већ о измени текста у старим уговорима.По питању садржаја то није представљало никакву разлику, овај трик је требао само да послужи као аргумент против неопходности да се уговору организује референдум у државама чланицама.Немци су осим тога за разлику од првобитног Евроустава наметнули да ће међу основним циљевима ЕУ бити ”тежња за социјално-тржишном економијом”, Французи су прогурали прецртавање реченице да конкуренција треба да буде ”слободна и отворена”, Чеси су издејствовали да европска застава и химна не буду у уговору поменути.⁴³ Иначе је све остало из одбијеног Евроустава остало сачувано.Ангела Меркел је уговору дала назив ”Реформни уговор”, звучало је то више секси.

Једину стварну измену су издејствовали Велика Британија и Пољска.Уговорили су за себе директно као део Лисабонског уговора тзв. Протокол о спровођењу Повеље основних права Европске уније у Пољској и у Уједињеном краљевству.⁴⁴ Овај протокол је установљавао да се тзв. Повеља основних права и слобода ЕУ⁴⁵ неће односити на Пољску и Велику Британију.

У протоколу се каже:

1. Повеља не проширује могућност Суда правде Европске уније нити било којег суда Пољске или Уједињеног краљевства да нађе да закони и прописи, праксе или процедуре Пољске или Уједињеног краљевства нису у складу са основним правима, слободама или принципима које Повеља потврђује
2. Посебно, а да би се избегле било какве недоумице, ништа у глави IV Повеље не установљава судски спроводљива права која би важила у Пољској или Уједињеном краљевству, уколико ова права нису установљена унутрашњим државним правом Пољске или Уједињеног краљевства.⁴⁶

Велику Британију и Пољску је ка изнуђавању ових гаранција водила бојазан од тога да би Европски суд правде у Луксембургу, који би постао крајњи тумач права садржаних у Повељи,могао да ова права тумачи сувише широко.У случају тужбе за недовољну гаранцију ових права у чланским земљама би могао Европски суд правде наложити чланским државама да мењају своје законе.Повеља нпр. установљава да се забрањује ”било каква дискриминација заснована на сексуалној оријентцији” да ”равноправност мушкараца и жена мора бити гарантована у свим областима укључујући …надокнаду за рад” да ”свако има право на бесплатне услуге запошљавања” да ”сваки запослени има право на одређивање максимално дозвољеног времена рада” да ” свако ко се легално креће унутар Европске уније има право на допринос социјалног осигурања.”⁴⁷ Уколико би Повеља важила и за Пољску, могао би се неки грађанин преко Европског суда правде домоћи тога да Пољска почне да признаје хомосексуалним паровима једнаке пореске олакшице као супружницима, или би Велика Британија увела регулативу максимално дозвољеног радног времена.

Република Чешка се за разлику од Велике Британије и пољске задовољила са једностраном (дакле за остале необавезујућом) резолуцијом коју је додала завршном акту (дакле некаквом записнику са заседања Савета) у којој се каже да према Републици Чешкој ”Повеља не проширује област примене права Уније и не установљава никакво ново овлашћење Уније.Повеља не сужава област примене унутрашњег државног  права и не ограничава никаква садашња овлашћења унутрашњих државних  органа у овој области.”⁴⁸ Ова једнострана резолуција је очигледна бесмислица, јер од тренутка када Повеља постане део права ЕУ стиче Европски суд правде надлежност да ова права признаје и то управо онда када неки унутрашњи државни органи буду ова права на основу мишљења суда правде почели да ограничавају.

Ништа од кључних тражења Чешке није било у уговор увршћено.Документ је и даље носио уставне и квазиуставне атрибуте, пре свега присвајање даљих овлашћења органа ЕУ без потребе ратификације.Премијер се чак сагласио и са променом гласачког система, који умањује тежину чешког гласа у Савету.Једино је био одложен почетак ступања на снагу новог начина гласања до 1 новембра 2014.

Зашто се Тополанек одједном сложио са системом гласања који је пре тога критиковао? Зашто се није успротивио одузимању права вета чланских држава у десетинама области ? Због чега се сложио са тзв. пасарелом која омогућава измене уговора и проширивање овлашћења ЕУ и без ратификације у чланским земљама ? Зашто није издејствовао исто изузеће из Повеље права ЕУ какво су издејствовали Пољска и Велика Британија ? ”Не бисмо имали снеге за то,”⁴⁹ коментарисао је касније Тополанек зашто није и он издејствовао то исто што и Пољаци.Притом је било довољно једно – гласати против предлога.

Био је притом Тополанков главни преговарач о Лисабонском уговору Јан Захрадил тај који је  пет година раније на адресу тадашње владе изјавио: ”Не постоји овде никакав категорички императив који би нас терао на договор , који би нас терао на нешто што би за нас било штетно.Зависи сада само од храбрости, куражи,на  политичким способностима али такође и квалитетним анализама владе, хоћи ли договорити такав текст који би за Републику Чешку био прихватљив.”⁵⁰ Дакле иронија је судбине да је договорио исти штетан уговор који је пре пет година оштро критиковао, уговор са само новим именом .Парафразирајући Захрадилове речи можемо рећи да су Тополанкови и Захрадилови недостајали кураж и политичке способности.

По повратку премијера из Брисела заседао је 23 јуна 2007 Извршни савет ОДС-а и усвојио резолуцију да ”цени активну улогу представника владе РЧ при преговарању а резултате сматра за успех целе РЧ.”⁵¹  Као да је премијер нешто издејствовао и као да не постоји непуну годину дана стара резолуција конгреса ОДС који је ”забранио свим политичарима ОДС-а да преносе даље компетенције РЧ на ниво Европске уније и проширују обим европске агенде усвајане квалификованом већином.”⁵²

После Немачке преузели су ротационо шестомесечно прдседавање Европском унијом Португалци.У току њиховог полугодишњег председавања се уговор, коју су Немци за време свог председавања издејствовали и који су називали ”Реформним”  уговором,имао свечано да потпише.Португалци су само издејствовали, да се по њиховој метрополи уговор назове Лисабонски.

Дана 13 децембра 2007 су се састали премијери на свечаном потписивању уговора.Тополанек, исто као и остали премијери, је послао свој скенирани потпис како би га скулптор мога да исклеше на споменику пред храмом Светог Џеронима.Премијер Мирек Тополанек је потписао уговор заједно са министром спољних послова Карлом Шварценбергом (Karel Schwarzenber) и обојица су евидентно приликом потписивања сијали од среће.

   Премијер Тополанек и министар Шварценберг се радују 13. 12. 2007 у Лисабону над потписом Лисабонског уговора. Фото ЕУ

Зашто је Тополанек осећао такво задовољство приликом потписивања уговора ? Можда се радовао што је договорио преношење овлашћења на ЕУ противно годину дана старој забрани формулисаној од стране конгреса сопствене странке.Можда је био радостан што ће његов потпис бити уклесан у камену у Лисабону.

”Урадићу све за то да испуним своје обавезе и да не морам да уклањам свој потпис са камена пред манастиром Светог Џеронима у Лисабону”⁵³  навео је касније Тополанек у говору пред посланицима Европског парламента у Стразбургу, када их је уверавао да ће издејствовати ратификацију договореног уговора у Републици Чешкој.

Потпис уговора од стране премијера је била једна ствар, његова ратификација нешто друго.Након искустава са француским и холандским референдумима било је јасно да ће политичари хтети по сваку цену да избегну референдум.Очигледно је дошло до неписаног договора премијера о томе

да, уколико то буде могуће , дају предност ратификацији у парламенту без референдума.Референдум тако није био дозвољен ни у Француској, ни у Холандији и Лисабонски уговор је овде глатко прошао у парламентима упркос томе да се садржајем практично није разликовао од раније, од стране народа одбијеног Евроустава.

На своје обећање о референдуму је ОДС заборавила.На то да хоће увек  и у свим оклностима референдум о било чему, заборавили су и зелени и социјал-демократе.

Уговор је на тај начин глатко пролазио у појединачним парламентима и то упркос томе што нису постојали званични оверени преводи консолидованог облика уговора.

Дана 20 марта 2008 прдставио је министар Александар Вондра (Alexandr Vondra) посланицима уговор овим речима: ”Желим да упозорим да је фактички у питању  самиздат и да је Република Чешка приступила заједно са неким другим земљама његовом издавању о сопственом трошку, јер  генерални секретаријат Европског савета под притиском неких земаља чланица није обезбедио консолидовани облик на појединачним националним језицима, онако како је по правилу обичај.Зашто је то тако било, остављам вама да закључите.”⁵⁴ Посланици су тако просуђивали не оверени, правно обавезујући документ, већ текст који је лако могао да се разликује од стварно договореног.

Представници ОДС-а су приликом одбране уговора признавали да са њиме нису одушевљени, да само нису успели да договоре повољније услове, али да упркос томе желе да га посланици усвоје.На пример по питању смањења тежине чешког гласа Вондра је навео: ”Наша гласачка тежина у Савету Европске уније ће се снизити.Не вреди то негирати.Лисабонски уговор ће више ојачати многољудније државе Уније на штету средње великих или оних мањих …Успели смо ипак да договоримо одлагање ступања на снагу овог система чак до 2014 године… у датим околностима није било реално постићи више.”

Насупрот томе Социјална демократија је докуменат бранила као одличан уговор који одговара њиховој политичкој филозофији.Како је навео у скупштинској дебати прдседник опозиционе ЧССД Јиржи Пароубек:

”Уколико бих морао укратко да окарактеришем нашу страначку позицију, када је реч о Лисабонском уговору,можда полетно,али јасно је изражава дугогодишњи програм ЧССД у коме кажемо: Европска унија гарантује очување и развијање европског социјалног модела,који одличан резултат политике социјалдемократских и других напредних покрета и странака Европе 20 века.Ма колико да признајем да је почетни текст Лисабонског уговора за обичног грађанина донекле неразумљив, консолидовани текст уговора и њиховог тумачења је јасан.Међу економским циљевима очигледно преовлађују циљеви социјалне солидарности над циљевима леберално економским.”⁵⁵

Месец дана након тога се о Лисабонском уговору дебатовало у Сенату.Сенатор из ЧССД и шеф Чешкоморавске конфедерације савеза синдиката Милан Штех је током дебате у Сенату 24 априла 2008 доста верно описао шта уговор стварно доноси: ”Шта Лисабонски уговор усидрава и шта је већином примио из Евроустава: у још четрдесет  области уводи одлучивање квалификованом већином.Уводи се правни субјективитет ЕУ.Повеља основних права ЕУ остаје правно обавезујући документ… У Савету ће се приликом гласања квалификованом већином одлучивати двоструком већином тј. 65% популације и 55% држава… Енергетска политика и климатске промене су у Лисабонском уговору заведени међу значајне приоритете ЕУ.Симболи ЕУ, застава и химна, остају сачувани, пошто и даље важи резолуција Савета Европе из 1985 године по питњу овога … Поништено је једино у односу на Евроустав мото ЕУ: јединство у различитости!”⁵⁶

У дебати су се могле чути и јединствене изјаве.Сенатор, професор Јиржи Златушка је нпр. Навео: ”Што се тиче нашег положаја у ЕУ, одлучили су људи на референдуму.Са овог становишта има чешки Устав евидентно нижи легитимитет…(тако да) ћу свакако гласати за ратификацију Лисабонског уговора.”⁵⁷ Другим речима за Златушку је улазак у ЕУ изнад чешког Устава и улазак у ЕУ разуме као обавезу довека примати било шта што дође из Брисела.Сенатор из КДУ-ЧСЛ Петер Питхарт је лаконски навео: ”У питању је текст који не може да се брани, али требали би смо да га ратификујемо.”⁵⁸

Како у Скупштини тако и у Сенату су неслагање са Лисабонским уговором изражавали појединци из ОДС-а који су се на тај начин нашли у унутарстраначкој опозицији насупрот сопственом вођству.Вођа опозиције против Уговора у Сенату је био сенатор из ОДС-а Јиржи Оберфалцер: ”Подржавам, да овај документ пошаљемо на мишљење Уставном суду , али истовремено у другом даху кажем да га не могу подржати ни тада.”⁵⁹

Сенатори предвођени Оберфранцом су износили предлог да Сенат затражи од Уставног суда да оцени усклађеност уговора са чешким уставом.Предмет спора о сагласности са чешким уставом је постало правило Лисабонског уговора које би омогућило Европској унији да присваја својим сопственим одлукама нова овлашћења без  нужности ратификације у чланским земљама, док Устав РЧ омогућава пренос надлежности на наднародне организације само међународним уговором.Сенат је на крају уважио аргументе оних сенатора који су желели да Уставни суд донесе мишљење о сагласности Лисабонског уговора са Уставом Републике Чешке.Дана 24 априла  2008 Сенат се сагласио са подношењем захтева Уставном суду о оцени усклађености  Лисабонског уговора са Уставом РЧ.⁶⁰ Гласање о Уговору у Сенату је на тај начин било одложено.

Ирско НЕ

Једина земља у којој је одржан референдум, била је Ирска.Ирски Устав, који захтева референдум по овом питању,није било могуће изменити тек тако – осим опет референдумом.И Ирци су Уговор на крају такође сахранили.На референдуму 12 јуна 2008 Ирци су Уговор одбили односом 53% према 47%.

Европска унија међутим није имала намеру да се са оваквим резултатом помири.Одмах 19 јуна 2008 се састао Европски савет и констатовао да се ратификација, без обзира на одбацивање Уговора у једној земљи, наставља: ”Европски савет је подсетио да је смисао Лисабонског уговора  да помогне проширеној Унији да преговара делотворније и демократскије, и указала на то да су скупштине 19 земаља чланица Уговор ратификовале, и да се у осталим земљама  процес ратификације наставља.”⁶¹ Савет је само у примедби испод текста своје резолуције признао да у Републици Чешкој процес ратификације не може бити завршен док Уставни суд Републике Чешке не потврди да је Лисабонски уговор у сагласности са Уставом Републике Чешке.

Без обзира на Ирско НЕ је Чешка влада предвођена Миреком Тополанком одлучила да настави са процесом ратификације и Уговор је бранила у обе коморе парламента.Тополанек је морао још  да се суочи и са резолуцијом сопственог конгреса, која је забранила члановима ОДС-а преношење компетенција на Брисел.То питање  је решио 19-ти конгрес ОДС-а,који додуше претходну резолуцију нијеформално  поништио,али је 7 децембра 2008 дао зелено светло за усвајање Лисабонског уговора у парламенту када је одлучио да ”оставља одлучивање о ратификацији Лисабонског уговора у компетенцију сенаторског и посланичког клуба ОДС-а”  и да ”снажно препоручује”  да најпре буду усвојени уговори о смештању америчког радара на чешкој територији.⁶²

Скупштина је Лисабонски уговор усвојила 20 фебруара 2009 тесно са 125 гласова од 200.Скупштина је међутим истовремено, из страха да је можда тиме дала Европском суду правде право да екстензивно тумачи право о недискриминацији, и на тај начин доведе у питање примену тзв. Бенешових декрета при захтевима за реституцију имовине, усвојила је пропратну резолуцију да ”правни статус који се признаје Повељи о основним правима Европске уније, без икакве сумње осигурава, да ова не може деловати ретроактивно и на тај начин довести у питање правне и својинске односе који проистичу из чехословачког законодавства, пре сгега из година 1940 до 1946, као ни досадашње процесе  европских и домаћих судова, који ова правна и имовинска питања решавају.”⁶³  Ову резолуцију је подржало 185 присутних посланика (укључујући Пароубка и Тополанка), нико није био против.⁶⁴ Међутим опет се радило о ирелевантној резолуцији која се налазила мимо Лисабонског уговора.

На  реду је био Сенат који је 6 маја 2009 изразио сагласност са ратификацијом, са 54 гласа од 79 присутних.Недостајао је још само потпис председника републике.Међутим прдседник је одбио да потпише Уговор, све док буде важило Ирско НЕ.

Поновљени Ирски референдум је сада био за ЕУ једина реална препрека за увођење Лисабонског уговора у живот.Због тога су се лидери ЕУ одлучили да пређу Рубикон –  на резултат ирског референдума су одлучили да утичу кампањом финансираном  од новца свих европских пореских обвезника.Европска унија је издвојила 1,8 милиона евра за кампању пред поновљеним референдумом и расписала јавни конкурс за њено вођење.⁶⁵ У кампању се масовно укључила и једна од највећих фирми које послују у Ирској, компанија Intel, којој је Европска унија 13 маја 2009  запретила казном од 1,06 милијарди евра за злоупотребу доминантног положаја на тржишту.⁶⁶

Ирска влада и водеће политичке странке су водили кампању у корист Лисабонског уговора, чија је централна тема била незапосленост а мото ”Yes for jobs”  – илити ”гласај за, сачуваћеш тиме радна места”- као да Лисабонски уговор има неке везе са незапосленошћу.На то су – али касно, пет дана пред самим референдумом –  реаговали плакати покрета Libertas, са лицам премијера Briana Cowena и натписом ”Једино радно место које ће Лисабонски уговор да сачува је његово.”⁶⁷ Након масовне кампање у корист Лисабонског уговора су Ирци на поновљеном референдуму 2 октобра 2009 прихватили Уговор односом 67% према 33%.

Клаусов додатни услов

Поновљени Ирски референдум који је Лисабонски уговор васкрсао, навео је председника Вацлава Клауса да се још једном укључи у процес ратификације.Обе коморе чешког парламента су већ изразиле сагласност са ратификацијом и фалио је још ратификациони потпис председника.Притисак на председника је био енорман.

Упркос томе је председник у свом говору поводом ратификације Лисабонског уговора поставио услов: ”Пре ратификације мора Република Чешка макар додатно да издејствује за себе сличан изузетак, какав су у току  договарања Лисабонског уговора издејствовали Велика Британија и Пољска.”⁶⁸   У том тренутку председник није слутио како ће овај свој услов да одржи.

У медијима је поново почело да се пребира питање да ли Лисабонски уговор може да значи слом тзв. Бенешових декрета.Повеља забрањује ” било какву дискриминацију на основу држављанства,” ⁶⁹ при чему је позната чињеница да чешки судови одбијају да признају одштету судетским Немцима за одузету имовину са образложењем да немају чешко држављанство.

По мишљењу бројних правника овај страх није био на месту и поништавање пресуда чешких судова од стране Европског суда правде не долази у обзир.Али са судијама човек никад не зна – а по Лисабонском уговору би био Европски суд правде највиша инстанца која би са коначном важношћу – без могућности жалбе – одређивала на шта се све Повеља о људским правима ЕУ односи.

Дневни лист Mlada fronta DNES  је питао 13 октобра 2009 правнике да ли прети признавање надокнаде судетским Немцима.Адвокат Јарослав Чепек је изјавио: ”Судетски Немци су у оквиру конфискационог процеса изгубили имовину давно, не разумем како би је сада могли да траже назад.”⁷⁰  Само, ради се о оном Јарославу Чепеку који је за господина Улриха Кинског неуспешно тражио за одузету имовину надокнаду штете у висини од 40 милијарди круна – и није је добио јер Улрих Кински није имао Чешко држављанство.Тешко је сумњати у то да би господин Чапек и господин Кински искористили по ратификацији Лисабонског уговора могућност улагања жалбе Европском суду правде у Луксембургу.

На велико чуђење, ЕУ је била спремна врло брзо да Клаусов услов испуни.Дана 30 октобра 2009 био је на самиту у Бриселу, уз учешће званичног премијера Јана Фишера, праћеног директором канцеларије председника Јиржијем Веиглом (Jiri Weigl) договорен протокол о изузећу Републике Чешке из јурисдикције Европског суда правде, када је у питању Повеља основних права ЕУ, као и обавеза премијера да уврсти овај протокол у наредни уговор о приступању, како би могао да буде ратификован и ступи на снагу.⁷¹

Био је то међутим само делимичан успех.Изузеће које је договорено од стране чешке владе на заседању Савета ЕУ 30 октобра 2009 неће ступити на снагу док га не ратификују све државе.Република Чешка нема гаранције да ли ће и када ово изузеће да буде ратификовано од стране чланских држава.

Дана 3 новембра 2009 заседао је у Брну Устави суд да би коначно одлучио о захтеву 17 сенатора које је представљао Јиржи Оберфалцер (Jiri  Oberfalzer) и донео мишљење са коначном важношћу о сагласности Лисабонског уговора са Уставним поретком Републике Чешке.Суд не само да није уочио неслагање  Лисабонског уговора са Уставом Републике Чешке, већ је још и констатовао да постоји ”обавеза председника републике која проистиче из Устава да без непотребног одлагања ратификује међународни уговор, који је био прописно од стране председника републике или владе са његовом дозволом договорен, и са чијом је ратификацијом изјавио сагласност демократски изабрани законодавни одбор.”⁷²  Уставни суд је на тај начин de facto преписао Устав који говори о томе да парламент даје сагласност  са ратификацијом а председник уговор договара и ратификује.Без обзира на то како разумемо глашење Устава једини његов овлашћени тумач је Уставни суд.Последња препрека Лисабонског уговора је пала.

Председник је тај дан, без присутности фотографа, Лисабонски уговор потписао.У петак 13 новембра 2009 је премијер Јан Фишер кренуо са потписаним ратификационим документом у Рим, јер је италијанској влади поверено чување оригинала уговора и ратификационих докумената.Предавањем документа италијанском министру иностраних послова био је процес ратификације Лисабонског уговора завршен.

Дана 1 децембра када је Лисабонски уговор ступио на снагу , изабрао је Европски савет ”сталног председника” илити ”председника ЕУ” Хермана вон Ромпуја ⁷³  и одобрила му плату која је већа од плате председника Сједињених држава.⁷⁴

• Настанак европске дужничке уније

Када је 1 децембра 2009 ступио на снагу Лисабонски уговор, председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо (Jose Manuel Barroso) je изјавио: ”Захваљујући Лисабонском уговору налазе се грађани у центру европског пројекта.Драго ми је да је сада пред нама период стабилности са одговарајућим и довољно оперативним институцијама.”⁷⁵

Године 2010 на власт у Републици Чешкој након избора долази кабинет под вођством премијера Петра Нечаса (Petr Necas).У својој програмској декларацији са којом је добио поверење у Посланичкој скупштини, премијер обећава:  ”У случају кључних институционалних промена у ЕУ које траже измену примарног права биће преношење даљих овлашћења са Републике Чешке на ЕУ потврђивано референдумом.”⁷⁶

Година 2010 је постала година у којој је у еврозони пукла дужничка криза , и Петер Нечас је на обећање о референдуму начисто заборавио.Заборављене су  морале да буду и ”оперативне институције” и ”дуг период стабилности” сан Јose Barroso-а.

ЕУ крши забрану санације посрнулих држава

Када је било у фебруару 2010-те  јасно да Грчка није у стању да плаћа своје старе дугове, почеле су да се умножавају спекулације,да ваљда неће Европска унија да буде злоупотребљена за помоћ Грчкој.

”То апсолутно не долази у обзир”  изјавила је на јавној телевизији АРД немачка канцеларка Ангела Меркел 28 фебруара 2010.”Европа има уговор који онемогућава да се са нашим новцем спашавају земље које доспеју у тешкоће.”⁷⁷

Уговор о функционисању Европске уније у свом облику који је усвојен тзв. Лисабонским уговором, забрањује Европској унији санацију појединих чланских држава.Експлицитно је у Уговору установљено и то да појединачно земље чланице не одговарају за дугове осталих чланских земаља.Конкретно члан 124 Уговора о функционисању Европске уније забрањује селективно кредитирање држава чланица:

”Забрањују се било какве мере… које омогућавају органима, институцијама или другим субјектима Уније, централним владама … или другим јавним органима … чланских држава олакшан  приступ финансијским  институцијама.”⁷⁸ 

Члан 125 предвиђа да ЕУ не одговара за дугове држава, али ни да државе не одговарају за дугове осталих чланова:

”Унија не одговара за обавезе нити преузима обавезе централних влада … или … других јавних субјеката … било које државе чланице, уколико се не ради о узајамним финансијским гаранцијама за заједничко остваривање одређеног циља.Чланска држава не одговара за обавезе нити преузима обавезе централних влада … или … других јавних субјеката … друге државе чланице,не доводећи у питање узајамне финансијске гаранције за заједничко остваривање одређеног циља.”⁷⁹

Претходно уверавање Ангеле Меркел и одредба  из пре ненеколико месеци вредно усвојеног Лисабонског уговора су убро узели своје.Упркос  ономе што је написано у уговорима, одлучио је Савет министара финансија Европске уније 10 маја 2010 да успостави тзв. European Stabilisation Mechanism, намењен посрнулим државама еврозоне.⁸⁰

Радило се о прикупљању средстава у вредности од 750 милијарди евра из три извора:

1. 250 милијарди ће да позајми Међународни монетарни фонд.Из овог  разлога су се све чланске државе Европске уније обавезале да у њега уложе додатни новац.
2. 440 милијарди евра ће бити пружено у оквиру договора чланских држава еврозоне мимо оквира ЕУ.Државе у којима је валута евро су се обавезале да дају гаранције и основале су институцију названу European Financial Stability Facility (EFSF).⁸¹
3. 60 милијарди евра ће бити дато из средстава Европске уније кроз стварање тзв. Европског механизма финансијске стабилизације (EFSM).⁸²  То значи да ће ЕУ издати обвезнице, чиме ће обезбедити новац за помоћ посрнулим државама еврозоне, а за обвезнице ће гарантовати државе ЕУ.

Касније је отишао министар финансија Мирослав Калоусек у Брисел и у оквиру  EFSM одобрио издавање обвезница Европске уније и давање позајмице посрнулом Португалу.За исплату обвезница дао је у име Републике Чешке гаранцију у висини 7,7 милијарди круна.

Притом за такву гаранцију није имао сагласност парламента, иако Закон о правилима буџета каже да ”Република Чешка даје државне гаранције само уколико то одреди посебан закон.”⁸³ Министар Калоусек је важност давања гаранције умањио: ”Крајње је невероватно да ће се икада ова гаранција претворити у реалност…да ће Европска унија тражити од Републике Чешке да допуни европски буџет.”⁸⁴ По Калоуску се чешки закон на гаранције дате Европској унији не односи.У парламенту се није нашао ни један посланик коме би давање гаранција сметало.

Европска унија је тако почела да издаје обвезнице са гаранцијама чланских држава и стечена средства је почела да позајмљује уз повољне кредите Португалу, Грчкој,Ирској … упркос  томе што то уговори јасно забрањују.Наводни легитимитет оваквих поступака Европска унија је ослањала на члан 122, став 2 Уговора о функционисању Европске уније који каже:

”Настану ли чланској држави из разлога природних непогода или ванредних догађаја, на које не може да утиче, тешкоће или је из тог разлога озбиљно угрожена озбољним тешкоћама, може Савет на предлог комисије пружити дотичној чланској држави под одређеним условима финансијску помоћ Уније.”⁸⁵

Савет министара ЕУ се 10 маја 2010 сагласио да ” Одредба чл. 122 став 2 Уговора одређује могућност пружања финансијске помоћи од  стране Уније чланској држави, код које су настале или јој озбиљно прете тешкоће из разлога ванредних догађаја, на које не може да утиче,⁸⁶ и да тако настаје правно упориште за санациони план.

Европски савет је на тај начин злоупотребио члан који јој даје овлашћење да делује у случају природне катастрофе или другог догађаја мимо утицаја чланске државе.Члан 122 говори осим природних непогода конкретно о тешкоћама у снабдевању енергијом (приликом преговора о Лисабонском уговору је била често помињана ситуација,уколико би земља зависна од увоза нафте или гаса из Русије била суочена са прекидом испоруке од стране Русије).

Презадуженост, дакле намерно и свесно усвајање, из године у годину, виших издатака од примања није нешто што би се могло подвести под природну катастрофу или ситуацију на коју држава није могла да утиче.Управо супротно, изазвала ју је сама држава, и конкретне особе у владама и парламентима су за ову катастрофу активно, годину за годином, дизале руке.

То да је Европска унија прекорачила сопствена овлашћења, илуструје и  изјава тадашње француске министарке економије Кристин Лагард (Christine Lagarde) коју је цитирао дневни лист  Wall Street Journal: ”Прекршили смо сва правила, јер смо хтели да се договоримо на заједничком поступку и спасемо еврозону.Уговор је говорио недвосмислено.Никаква санација држава.”⁸⁷ Касније је Лагардова била наименована за шефицу Међународног монетарног фонда.

Британски премијер Дејвид Камерон (David Cameron) је на наредном састанку Европског савета 17 децембра 2010 унео у коначан текст бар реченицу да се члан 122 убуће неће злоупотребљавати за санацију држава: ”Европски савет (се сложио) око тога да члан 122 став 2 Уговора о функционисању ЕУ више неће бити потребан за ову сврху.Шефови држава и председници влада су се зато договорили да у те сврхе више не би требао да буде употребљаван.”⁸⁸

Уместо тога треба да се измени Уговор о функционисању Европске уније на тај начин, да мехазинам за помоћ посрнулим државама еврозоне буде са у складу са њим.Лидери Европске уније су се договорили да измене уговор који су пре мање од годину дана вредно спровели , и ради кога су морали да погазе вољу бирача у Француској,Холандији и Ирској.

Долази измена Лисабонског уговора

Измени уговора, коју је заступала пре свега Немачка, нису биле наклоњене бројне државе укључујући Републику Чешку.Како је навео још 25 октобра 2010 министар спољних послова Карел Шварценберг (Karel Schwarzenberg) : ” Велики број мојих колега има исто мишљење, да треба да будемо срећни што смо то са великим напором онда договорили, јер сада то отварати и изложити се истим споровима као онда, то би могло цело то удружење да демонтира.”⁸⁹

Дана 17 децембра 2010 је упркос томе Европски савет, највиши орган ЕУ састављен од премијера 27 држава чланица одлучио да се у Уговор о функционисању ЕУ дода следећи став:

”Државе чланице чија је валута евро, могу да уведу механизам стабилности, који ће бити активиран у случајевима када то буде неопходно за обезбеђивање стабилности еврозоне као целине.Пружање било какве тражене финансијске помоћи  у оквиру овог механизма ће подлегати строгој условљености.”⁹⁰

Касније, 25 марта 2011 је Европски савет уз учешће Петра Нечаса одлучио да у вези са овом изменом  уговора  буде основан Европски стабилизациони механизам (ESM) и констатовао да ће ”као последица уласка у еврозону чланска држава постати члан ESM  са свим правима и обавезама које из тога проистичу.”⁹¹ Премијери су уствари одлучили да, онога тренутка када се у Републици Чешкој уведе евро, иствремено ћемо пасти и у ESM – и Петер Нечас је ово подржао.

Створен је ESM, Европски стабилизациони механизам, чекало се само да све државе усвоје измене Уговора о функционисању ЕУ које је изгласао Европски савет.”ESM ће имати укупни уписани капитал у висини од 700 милијарди евра.Од овог дела 80 милијарди евра ће бити уплаћено од стране чланских држава еврозоне почевши од јула 2013 у пет годишњих рата.Осим тога ће ESM располагати и опозивим капиталом  и гаранцијама од стране чланских држава еврозоне у укупној висини од 620 милијарди евра.”⁹²

На Републику Чешку, уколико би била његов део од почетка,би изашао део од отприлике 300 милијарди круна.Република Чешка на срећу није део еврозоне, има своју сопствену валуту,тако да нас се за сада ова обавеза не тиче.За сада.

Чланске државе еврозоне се ропски (”неопозиво” и ”безусловно”) обавезују на плаћање стотина милијарди у корист ове дужничке уније:

Како се наводи у члану 9, став 3 Уговора о ESM ”Чланови ESM се овим неопозиво и безусловно обавезују да ће на било који позив за уплату …  уплату извршити, и да ће се таква уплата извршити до седам дана од достављања позива.”⁹³

Усвајањем ESM-а настаје чудовиште без одговорности.

Политичари и чиновници запослени у ESM-у имају пуни имунитет, за никаква своја дела не могу да буду кривично гоњени.Како каже члан 35 Уговора о ESM ”у интересу ESM уживају председник савета гувернера,гувернери, заменици гувернера,директори,заменици директора, као и генерални директор и остали запослени, имунитет у судском поступку, уколико се ради о поступцима које су извршили за време свог службеног дејствовања и недодирљиви су у случају када се ради о њиховим службеним  папирима и документима.”⁹⁴

ESM ће осим тога бити ослобођен и од плаћања било каквих пореза.Како каже Члан 36 Уговора о ESM “ESM,његова актива,приходи, имовина и његове операције и трансакције усвојене на основу овог уговора су у оквиру званичних активности изузети из деловања свих директних пореза.Чланске државе ESM ће применити, кад год то буде могуће,одговарајуће мере за умањење или враћање делова индиректних пореза  или пореза од продаје укључених у цене покретне и непокретне имовине … Роба коју је ESM увезао а која је неопходна за спровођење његових званичних активности, је ослобођена од свих увозних царина и пореза, као и од свих увозних забрана и ограничења.”⁹⁵  

Ослобођени од плаћања пореза биће и запослени и представници ESM,ESM ће уместо тога моћи да намећу своје порезе.Од пореза ће бити  ослобођене и све обвезнице издаване од стране ESM-а: ”Особље ESM-а на основу правила прихваћених од стране савета гувернера подлежу унутрашњем опорезивању плата и награда исплаћених у ESM-у,у корист  ESM-а.Од дана примене овог пореза су дневнице и функционалне олакшице ослобођене од националних пореза на приход… Обвезнице или хартије од вредности, које је емитовао ESM, укључујући и одговарајуће камате и дивиденде, без обзира на то ко је власник ових хартија од вредности, не подлежу никаквом опорезивању.”⁹⁶

У облику ESM настаје држава у држави, некаква “inner party” ложа надљуди,недодирљивих и изузетих од кривичног гоњења,који не морају да плаћају порез и изабрани су да спасавају евро по сваку цену, за новац нас осталих.

Премијер Чешке Петер Нечас је био у току преговора о измени Уговора  позиван од стране председника Вацлава Клауса и Народне банке Чешке да договори за Републику Чешку трајно изузеће од обавезе да уведе евро, какво имају Велика Британија и Данска – да се на нас једном ове ужасавајуће обавезе не би морале да односе.

Међутим Петер Нечас је одбио да покуша да договори изузеће.По њему би договорити изузеће било сувише напорно ”Шта би Република Чешка уговарањем помињаног opt out-а добила ? Морали би смо да инвестирамо велику количину преговарачког капитала да би смо наметнули такве измене примарног права, које би било неопходно ратификовати у свим чланским државама ЕУ.”⁹⁷ пише Нечас у писму аутору ове књиге, у одбрану свог поступка.

Измену Уговора о функционисању ЕУ је потврдио тек тако,за ништа, није било ни назнаке покушаја да за Републику Чешку издејстује изузеће од увођења евра.

Премијер у време када је у Европском савету гласао за измену Уговора о функционисању ЕУ и успостављање ЕСМ, није био свестан да о чланству РЧ у еврозони може да одлучи  Европска унија  и противно вољи Чешке.Како пише у писму које ми је у циљу одбране свог гласања послао, за увођење евра ”је неопходан активан израз воље дате државе да прими евро.”⁹⁸

У томе се нажалост премијер Петер Нечас судбински варао.                    

Република Чешка за разлику од Велике Британије и Данске нема уговорено трајно изузеће од увођења евра тако да ће бити у случају усвајања измене Уговора непосредно изложена претњи учешћа у заједничком механизму за спашавање посрнулих држава еврозоне.

На основу важећих уговора ће о увођењу евра и укидања круне у Републици Чешкој одлучивати Савет министара финансија квалификованом већином , на основу члана 140, став 2 Уговора о функционисању ЕУ⁹⁹, и то без чешћа Републике Чешке.

Изузеће заиста имају само Велика Британија и Данска.Протокол бр.15 који се тиче Велике Британије придодат уз уговор о Европској унији каже: ”Уколико Уједињено краљевство не да на знање Савету да има намеру да уведе евро, није обавезно да тако учини.”¹⁰⁰  Протокол бр.16 о Данској придодат Уговору о Европској унији каже: ”Поступак наведен у члану 140 Уговора о функционисању Европске униеј, који омогућава поништавање изузећа, може бити покренут само на захтев Данске.”¹⁰¹

Сличне реченице је сада могла лако да издејствује и Република Чешка.Наиме, Немачка канцеларка је била у ситуацији када је покушавала да изврши измену Уговора, како не би са договореним механизмом за спашавање посрнулих држава еврозоне  наишла на свој Уставни суд.А Немачкој је било јако потребно да у механизме за спасавање укључи и остале чланове ЕУ, јер су њени пензиони фондови највећи власници обвезница посрнулих држава.

Уколико би Република Чешка договорила трајно изузеће од увођења евра, онда нам измена Уговора којом се омогућава настанак дужничке уније не би сметала и били би смо у могућности да је подржимо.Република Чешка коју је представљао премијер Петер Нечас међутим није ништа слично договорила јер би – речи су премијера – морала да ”инвестира велику количину преговарачког капитала.”

Искоришћавање Члана о поједностављеном поступку измене уговора

Иако су се Европски лидери испочетка устручавали да мењају уз напоре договорени Уговор о функционисању ЕУ – плашили су се да би се процес ратификације опет могао у Ирској,у Британији,у РЧ (Републици Чешкој, примедба преводиоца) уствари било где, угушити – на крају им није ништа друго преостало, да би помоћ еврозони била како-тако легална.

Премијеру су на крају међутим смислили трик: Уговор ће изменити, али ”поједностављеним начином” да би избегли компликовани процес ратификације измене Уговора у свим чланским државама.

Лисабонски уговор је установио поступак којим имају да се спроводе измене.Овај поступак подразумева, у случају таквих измена којима се проширују овлашћења ЕУ, сазивање Конвенције која би била између осталог састављена и од представника националних скупштина.Предлог измена би након тога усвојила међувладина конференција, и измене би на крају подлегале ратификацији у свим чланским државама.

Уговор међутим омогућава и тзв. ”поједностављени поступак примања измена”, када о измени уговора одлучује директно Европски савет а чланске државе такву измену само накнадно усвоје.

Проблем је међутим што Члан 48, став 6 Уговора јасно одређује да уколико се Уговор мења овим ”поједностављеним поступком”, онда таква одлука  ”не сме да проширује овлашћења Уговорима поверена Унији .”¹⁰²  Притом је циљ био проширење овлашћења уније – направити одлукама чланова еврозоне механизам помоћи посрнулим државама еврозоне.Другим речима, еврозона засад такав механизам, који би био у складу са Уговором, није могла да направи, у складу са Уговором би могла да га направи након дораде.

Како су онда хтели да уреде да се на измену уговора може да примени ”поједностављени поступак” , кад се евидентно ради о промени овлашћења ?

Европски савет је то решио једноставно.Просто су констатовали да се ”Измена односи на одредбу садржану у трећем делу Уговора о функционисању ЕУ и не проширује овлашћења поверена Унији Уговорима.¹¹⁴ Лаж исклесана у службени лист  ЕУ постаје истина.Притом, јер нови параграф се у уговоре додаје управо зато,да би санација држава еврозоне имала потпору у Уговору и да би у односу на њу ЕУ имала ауторитет.

Упркос томе шта је усвојило 27 премијера и шефова држава ,може да се каже да одлука Европског савета о измени Уговора о функционисању Европске уније формом ”поједностављене процедуре” нема основа у Уговору о ЕУ и да припремани процес усвајања овакве одлуке нема основу у уставном поретку Републике Чешке.

Устав Републике Чешке дозвољава један начин како пренети овлашћења Републике Чешке на међународне организације или институције: Међународни уговор ратификован на основу члана 10а тј. на основу сагласности квалификоване већине у обе коморе парламента,евентуално референдумом.¹¹⁵ Ова процедура је била коришћена како у случају уговора о приступању Републике Чешке Европској унији,када смо пренели део овлашћења на ЕУ,као и у случају Лисабонског уговора,када смо пренели следећу групу овлашћења на ЕУ.

Премијер Петер Нечас се против процедуре на заседању Европског савета није ни на који начин оградио а председник савета Херман ван Ромпуј (Herman van Rompuy) је могао да констатује да су се премијери на овој измени сложили једногласно: ”Сви су се сложили са тим, да искористимо поједностављену процедуру усвајања измена.” ¹¹⁶

Примедбе Уставног суда

Питање да ли не може бити у будућности злоупотребљена ”поједностављена процедура” за пузајуће преношење овлашћења на ЕУ, Уставни суд је решио у време претреса Лисабонског уговора,који је имао да ову поједностављену процедуру усвајања измена омогући.

На основу поднетог предлога од стране Сената се 2008 године Уставни суд детаљно бавио Лисабонским уговором а посебно управо ризиком који се крио у члану 48,став 6 Уговора о Европској унији.Свој став је Уставном суду доставила и влада (у којој је био Петер Нечас потпредседник).

Како произилази из закључка Уставног суда, влада је онда претпостављала да ће измене Уговора о функционисању ЕУ спроведене ”поједностављеним поступком” на основу члана 48,став 6 Уговора о ЕУ бити у случају преношења даљих  овлашћења изгласани у Републици Чешкој на основу члана 10а Устава РЧ аналогно међународним уговорима:

Када се ради о поједностављеном поступку за прихватање измена Уговора (подлеже) на основу чл.48 ст.6 Уговора о ЕУ … измена свих или дела одредби трећег дела Уговора о функционисању ЕУ, која се односе на унутрашњу политику и активност Уније, …осим једногласне одлуке Европског савета ,усвајању од стране свих чланских држава у складу са њиховим уставним прописима.Влада је мишљења да са становишта уставног система Републике Чешке би таква измена, уколико би на основу ње долазило до преношења даљих овлашћења органа Републике Чешке на Европску унију, подлегала усвајању у Парламенту на основу чл.10а Устава, и влада је зато уверена о сагласности чл.48 ст.6 Уговора о ЕУ са уставним поретком Републике Чешке.¹⁰⁶

Овај став, брањен пред Уставним судом од стране потпредседника владе за европска питања Александра Вондре можемо да сматрамо за правно дилетантски.Како би могло на основу члана 48,став 6 Уговора о ЕУ да дође до преношења овлашћења, кад то исти тај члан забрањује ? Можда је влада била далековида и слутила да ће овом ”пасарелом” долазити до преношења овлашћења упркос експлицитној забрани, како се то ураво догађа.

Уставни суд се није са владином одбраном идентификовао и исправно је прогласио да на основу чл.48 ст.6 не могу да се преносе овлашћења на ЕУ и да за измену уговора на основу члана 48,ст.6 Уговора о Европској унији није могуће искористити процедуру описану у члану 10а Устава РЧ:

Чл.48 ст.6 Уговора о ЕУ дозвољава поједностављен поступак прихватања измена трећег дела Уговора о функционисању Европске уније … који свакако подлеже усвајању чланских држава у складу са њиховим уставима и не може да се дотиче преношења нових овлашћења на Унију.Став шест трећи подстав  спорног члана искључује измене у оквиру овог режима, које би се дотицале овлашћења Уније; тиме је јасно елиминисана било каква сумња у вези чл. 10а Устава Републике Чешке.Измена на основу чл.48 ст.6 остварена једногласном одлуком Европског савета мора бити усвојена у чланским државама у складу са њиховим уставним одредбама.Кључно са уставноправног становишта – као што је поменуто – је да на основу дословне формулације тумаченог члана није могуће преносити било каква даља овлашћења на Унију.¹⁰⁷

Уставни суд је у вези овога навео да је потребно на време дорадити Устав на тај начин да буде јасно којом процедуром ће Република Чешка изражавати сагласост са изменама Уговора о функционисању ЕУ на основу чл.48 ст.6 Уговора о ЕУ.(Што се, успут, до сада није догодило.)

Уставни суд је истовремено признао да Европска унија нема бланко папир за произвољне измене Уговора, и да сам Уставни суд може да оцењује да ли таква измена ипак не преноси даља овлашћења на ЕУ:

”Потребно је обезбедити контролу одлуке усвојене на основу члана 48 став 6 … од стране Уставног суда Републике Чешке у смислу сагласности овакве одлуке са уставним поретком …Одлуком на основу става 6 се мењају се материјане одредбе Уговора.Због тога је неопходно омогућити контролу ових измена у смислу уставних одредби Републике Чешке од стране Уставног суда како би биле поштоване границе преношења овлашћења у смислу члана 10а Устава.” ¹⁰⁸

Када је 3 новембра Уставни суд оцењивао Лисабонски уговор по други пут,поново је констатовао исто:

”Уставни суд Републике Чешке ће (може) – узимајући у обзир претходне принципе – да делује као ultima ratio и може да испитује да ли није неки акт органа Уније одступио од овлашћења која је Република Чешка на основу члана 10а Устава пренела на Европску унију.¹⁰⁹

Упркос овим  закључцима старим две године је међутим Уставни суд процес преношења овлашћења на ЕУ  посредством члана 48 став 6 игнорисао,а ни влада а ни нико од законодаваца се није обратио на њега са захтевом оцене уставности  измене Уговора.

Усвајање измене Уговора о функционисању ЕУ

Премијер Нечас је поступао у духу логике претходне владе која је Уставном суду тврдила да ће се у случају преношења овлашћења на ЕУ посредством поједностављене процедуре штитити уставном већином:

Како је навео премијер Нечас  у писму од 10 марта2012 ”И у случају када би институције ЕУ желеле да прекрше услове процедуре по основу члана 48 став 6 Уговора о ЕУ и пренесу поједностављеном изменом Уговора  на ЕУ даље компетенције то не би значило аутоматски са становишта националног уставног права проблем уколико би на националном нивоу у Републици Чешкој таква процедура била усвојена у складу са уставним процедурама.” ¹¹⁰ Петер Нечас је додао је из тог разлога влада одлучила да остави да измена Уговора буде изгласана у чешком парламенту уставном већином на основу члана 10а Устава Републике Чешке.

Већу алибистичку тврдњу вероватно никад нико на свету није изрекао.Као прво,он,Петер Нечас  био је премијер па према томе и члан Европског савета, оне европске институције која је измену Уговора усвојила и прекршила услове процедуре на основу члана 10а став 6 о поједностављеном усвајању измена.

Као друго евентуално преношење овлашћења не види као проблем  када измену ради сваке сигурности усваја уставном већином.Зар не би требао премијер Републике Чешке пре да размишља о томе да ли није за Републику Чешку пре проблем преношење овлашћења него начин гласања ?

Петер Нечас је уствари био свестан да измена уговора представља промену карактера еврозоне и ЕУ као такве и да из тога произилази значајан ризик за Републику Чешку.Или, пре је био свестан да то као проблем могу да виде неки законодавци из ОДС-а  и могли би у парламенту да се поставе против уговора.Зато је на конгресу ОДС-а премијер Нечас изјавио:

”Данашња еврозона је другачија него у време када је Република Чешка приступала Европској унији…данас се Унија мења из монетарне уније такође у ”дужничку” унију …ми у том смислу не можемо да подржимо предлоге, да учествујемо у плаћању туђег дуга … поштено је констатовати ради грађана РЧ, да када смо гласали о уласку у ЕУ,гласали смо другачијој еврозони него што је она данас.Била је то еврозона … која је недвосмислено говорила  да појединачне државе не гарантују узајамно за своје дугове … Био је формиран европски стабилизациони механизам , који ће повести ка томе да државе морају да скупе новац, у случају РЧ ће се радити о десетинама милијарди круна , у случају гаранција чак и о стотинама милијарди круна ,у случају чланства у еврозони.Са уласком у еврозону ћемо морати да спроведемо и правни акт и то ће бити тренутно припајање овом европском стабилизационом механизму.Сматрам за поштено према нашој земљи, за поштено према нашим грађанима и за поштено према ЕУ да кажемо да о тако важном кораку  као што је улазак у еврозону, и као што је улазак у овај европски стабилизациони механизам, морају да одлуче грађани на референдуму.¹¹¹

Након тога конгрес ОДС-а је усвојио следећу резолуцију:

(Конгрес Грађанске демократске странке ) наглашава, да су се услови, на основу којих су се 2003 године грађани Републике Чешке одлучили на референдуму за приступање Европској унији и о обавези за прихватање заједниче валуте евро,  из основа променили, због чега ће ОДС тражити да о евентуалном приступању заједничкој валути евру и истовременом уласку у Европски стабилизациони механизам, одлуче грађани Републике Чешке на референдуму.¹¹²

Циљ овог говора и резолуције био је само – учинити да за сенаторе и посланике буде политички прихватљиво  усвојити измену Уговора о функционисању ЕУ, која даје мандат за формирање трајног спасилачког механизма еврозоне – или европске дужничке уније.

И законодавци из ОДС су стварно дозволили да буду опијени овим нејасним обећањем референдума , тако да је на крају велики део њих измену Уговора подржао.

Сенатор Лудек Севзиг (Ludek Sevzig) је приликом дискусије о измени Уговора фактички поменуо ризике: ” Председавајући европског комитета доње коморе британског парламента … нас је упознао са анализом, да је измена члана противна оснивачким уговорима  из тог разлога … што је у оснивачким уговорима наведено да ниједна чланска држава не преузима дугове других чланских држава.Европски стабилизациони механизам то тако не ради у случају да је реч о позајмици и гаранцији за позајмицу.У случају да дође до банкрота дужника и отпису новца из европског стабилизационог механизма, евидентно је да земље de facto преузимају овакву одговорност – да плате дуг за дужника.” На крају је међутим измену примарног права ЕУ приликом гласања подржао.

Сенатор из ЧССД Милан Штех ја након тога рекао : ”Требали (би смо) да пазимо да не скрећемо поново пажњу на себе … Да ће нас се (ЕСМ) тицати  то је истина , али ће нас се директно тицати тек кад постанемо чланови валутне уније, што нам захваљујући нашој економској политици у најближој будућности не прети … због тога позивам да данас гласамо о овом предлогу, да га подржимо, јер на тај начин шаљемо поруку нашим суседима … Што се тиче позивања на британска тумачења, поштовани, на то сам страшно алергичан.Британци су толико себични да је то беспримерно.”¹¹³  

Сенатор из ОДС-аи министар одбране Александар Вондра није хтео да остави овај глупи аргумент о слању поруке у иностранство без реакције и рекао је : ” Не усвајамо Уговор или додатке уговорима ради тога да би смо послали некакву поруку.”¹¹⁴  

Одмах након тога Вондра је наивно признао да је разлог усвајања притисак од стране канцеларке Ангеле Меркел: ”О чему се овде ради?” … једини разлог зашто се то пре годину и по договорило била је Немачка…Сви знамо како немачки политички систем и уставни суд веома пажљиво бдеју над сагласношћу европског и немачког националног права и јер знамо да у члану 125 уговора о функционисању ЕУ је забрана bail-out-а, дакле због тога је рађена ова новелизација једног става и две реченице, које овде имате пред собом – због тога да то не би немачки уставни суд одбацио…Савезни канцелар,као што сте приметили,недавно је посетила Праг,водила је званичне преговоре,веома љубазно је затражила да доведемо ратификацију измене члана 136 до краја и из тог разлога ја за то одлагање сада нећу гласатии спреман сам да гласам овде и за ту новелизацију.Месец дана,наравно,можемо сачекати,ништа се неће десити,али ништа се неће десити ни на пољу чешко-немачких преговора.Они су се већ просто десили на умирење чешке владе и чешке стране.” ¹¹⁴

Сенатор ТОП 09 и први потпредседник владе је на то додао: ” Давно смо тамо себи обезбедили углед оних који се вечно жале.И истина је да не пропуштамо ни једну могућност, ни једну шансу да направимо некакав проблем у ЕУ.Јесмо додуше мањи,али вешто се трудимо да углед оних који се стално жале сачувамо.По мом мишљењу то није корисно за Републику Чешку,ни за ЕУ, па бих хтео да веома замолим да се овај уговор усвоји.” ¹¹⁵

Измена уговора је на крају прошла уставном већином у обе коморе парламента уз активну подршку ОДС-а, ТОП0 9 и ЧССД.

Еврозона је била измењена а ми нисмо добили трајно изузеће од увођења евра.ЕУ може да било када донесе одлуку о нашем приступању еврозони и било који будући политички представници ће моћи да одлуче о нашем учешћу у ЕСМ, који је био одлуком парламента легализован.

Уколико би некада у будућности Уставни суд констатовао да је ЕУ злоупотребила поједностављену прооцедуру усвајања измена за проширење овлашћења Петер Нечас је без обавеза – па у Републици Чешкој се за измену уговора ионако изјаснила уставна већина,тако да му никаква испитивања за прекорачење овлашћења не прете.

• Пут ка суверенитету

3.1 Како иступити из ЕУ

Када је председник републике Вацлав Клаус потписао Лисабонски уговор, дао је исовремено изјаву у којо је рекао: ”Ступањем на снагу Лисабонског уговора, упркос политичком мишљењу Уставног суда, Република Чешка ће престати да буде суверена држава.Ова промена – за садашњост и будућност- легитимише труд оног дела наше јавности која није према питању наше народне и државне егзистенције равнодушнав и која се са овим резултатом неће помирити.”¹

Председнику Клаусу зато одговарам: нисам равнодушан према питању наше народне и државне егзистенције, нећу да се помирим са овим резултатом.Хоћу суверену самосталну Републику Чешку.Хоћу да Република Чешка поново буде суверена држава, да чешке законе поново доноси само чешки парламент, који је одговоран пред чешким бирачима.Хоћу просперитетну Републику Чешку, која ће својим грађанима и посетиоцима гарантовати слободу.

Овај мој став није ни на који начин противевропски или изолационистички.Слободна трговина,путовање без виза,пријатељски односи и сарадња са осталим народима се не искључују самосталном државном егзистенцијом.Напротив.Сигуран сам, да самостална Република Чешка, која не мора  да даје доприносе у бриселски буџет, да тражи дотације и да испуњава свакојака наређења, је бољи гарант међународног пријатељства и сарадње него када је у подређеном положају.

Одбацивање завареног споја и пријатељски однос Чеха са Словацима након подела чехословачке федерације, је добар доказ за то да односи међу народима могу да буду бољи, када су њихове земље самосталне, него када морају о свему да се међусобно расправљају.

Када се земље одлуче да своје законе доносе саме, да не би једна диктирала нешто другој и једна губила на другој,отпадају бројни разлози за трвење и непријатељство.

Хоћу суверену Републику Чешку укотвљену у трансатлантској безбедносној алијанси, Републику Чешку отворену за трговину, путовања и културну размену са суседним државама.Желим слободно кретање робе, људи, услуга и капитала широм Европе.И хоћу да законе који важе на територији Републике Чешке одређује демократски изабрани чешки парламент.

У наредним одељцима ћу описати шта би самостална егзистенција значила и на који начин се може самосталност остварити – када се једном за тај корак у Републици Чешкој нађе политичка већина.

Реформа уније

Не верујем више у реформу Европске уније.Реформа – повраћај стечених надлежности назад чланским државама – би изискивала нови уговор око којег би морале да се усгласе све чланске земље.Овакав нови уговор који би заменио Мастрихтски и Лисабонски, је прилично невероватан.Морали би наиме са њим да буду сагласни сви укључујући Француску и Немачку, дакле земље чије су вође веома привржене Лисабонском уговору и који су у стању да граде Европску унију према својој представи.

Уколико би Европска унија омогућавала  ”вишебрзинске интеграције” био би то сигурно привлачан модел.

Земље које би  хтеле да имају међу собом нпр. заједничку пореску политику могле би да се подреде одговарајућим европским директивама, без тога да би морали да чекају на сагласност осталих.И обрнуто, земље које би желеле мање интеграције би могле да се држе по страни од одређене политике ЕУ, без тога да их остали терају да им се прикључе.Нажалост, овај модел је утопија.

Да ли је могуће да Република Чешка успе да у правном оквиру Европске уније дође до овог привлачног модела вишебрзинске Европе ?

Лисабонски уговор не омогућава чланским земљама да изађу једнострано из неких политика Европске уније.Уколико би нпр. Република Чешка хтела да поништи обавезу  настојања  за увођењем евра, изискивало би то измену уговора, коју би морале да ратификују све чланске државе.Уколико би Република Чешка хтела да се на њу не односе директиве о обавезном примешавању биогорива у бензин и о подршци коришћењу соларне енергије, изискивало би то измену уговора, коју би морале да ратификују све чланске државе.

У пракси би то значило иницирање сазивања  међувладине конференције, стицање сагласности 27 премијера за такву измену, и након тога чекање резултата како ће се завршити ратификација у 27 чланских држава.

Невероватно је да би се успело стећи сагласност већ и само свих 27 премијера, да не говоримо о ратификацији у свим државама чланицама.На пример за Немачку и за Француску нема никаквог смисла да повећају пореске стопе само саме међу собом.Из њиховог угла је смисао интеграција стварање великог економског простора са једнаким правилима.Наметање високих пореза само себи самима би постигли управо супротно од онога што су желели.Фирме би из њихових земаља још више бежале него данас у мање регулисане делове Европе.

Куда онда води пут ка поновном суверенитету ако не кроз реформу Европске уније ?Постоје две могућности.Или ће се Европска унија распасти као што се распао Совјетски савез,Југославија или Чехословачка или ће се Република Чешка осамосталити и постојати као суверена држава у суседству Европске уније.

Распад ЕУ

Вероватно је да ће се Европска унија једном распасти.То може да се деси уставним или насилним путем.Распад уставним путем би значио договор свих чланских држава о распуштању ЕУ, који би морале да ратификују све државе чланице.

Пример уставног престанка федерације постоји у подели Чехословачке, која се поделила одлуком федералне скупштине.Чехословачки устав није садржао никакву процедуру ”иступања” републике из федерације, збоч чега другачији законски пут за окончање федерацијеосим федералним уставним законом није постојао.Закон 542/1992 о Окончању Чешке и Словачке федеративне републике од 25 новембра 1992 је одређивао у члану 1:

”Истеком дана 31 децембра 1992 престаје да постоји Чешка и Словачка Федеративна Република.Државе наследнице Чешке и Словачке Федеративне Републике су Република Чешка и Република Словачка.”²

Закон је имао укупно две стране и одређивао је наследништво, окончање федералних органа и мандата федералних посланика.Омогућио је и доношење закона самосталних држава пре њиховог  званичног настанка и забрањивао је државама наследницама коришћење федералних државних симбола.³

Совјетски савез је омогућавао иступање савезне републике у члану 72 Савезног устава из 1977 године: ”Свакој савезној републици остаје право да Савез совјетских социјалистичких република слободно напусти”⁴  Када је међутим покушала да као прва напусти Совјетски савез 11 марта 1990 Литванија, послала је совјетска армија у Виљнус тенкове, како би сачували совјетски суверенитет.Совјетски савез то није зауставио, Литванија се осамосталила и за њом су следиле и остале републике.На крају је Совјетски савез напустила формално и Руска Федерација као највећа од савезних република.Михаил Горбачов је још само кратко деловао као формални председник државе, из које су већ сви иступили.Совјетски савез је престао и de facto  да постоји.Више није било никога ко би председенику слао плату.Можда ће овако као колац у огради једном да заврши и председник ЕУ Херман Ван Ромпуј.

Ма колико да сам уверен да ће до распада ЕУ једном доћи (Европска унија није никакав дати крај историје) претпостављам да се то неће десити ускоро.А распад може да буде веома насилан и скуп.

Због тога има смисла размотрити могућност планираног иступања из ЕУ и промишљеног успостављања обострано корисних и пријатељских односа између Републике Чешке и ЕУ.

Иступање из ЕУ

Постоји ли у прошлости неки пример да је нека земља напустила Европску унију? На пример, земља која је Европску унију (онда Европску заједницу) напустила је Гренланд.Гренланд је постао заједно са Данском – као Данска територија  члан Европске зеједнице 1973 године, упркос томе што је преко 70% бирача на Гренланду гласало против уласка у ЕУ.Након што је Гренланд добио 1979 године аутономни статус, одржан је 23 фебруара 1982 успешан референдум о иступању из ЕЗ.

Као реакција на гренландски референдум чланске земље Европске заједнице су закључиле Уговор о иступању Гренланда – додатак уговору о оснивању, који установљава да се уговор о оснивању не односи на Гренланд.⁵

На Гренланду захваљујући овоме нису морали да уведу ПДВ у складу са захтевом европских директива, не морају да имају потрошачки порез на бензин у минималној висини важећој у ЕУ од 0,359 евра на литар – и на пример бензин тамо кошта прерачунато у круне, 11 круна (што значи мање од 50 евроценти,примедба преводиоца).Гренлађани не морају да додају у нафту биогориво нити да производе скупу струју од сунца.Нико тамо не забрањује употребу сијалица.

Гренланд свакако није могао да иступи на тај начин да једноставно уговор о приступу откаже, јер у време уласка у Европску заједницу није био суверена држава.Гренланд није био уговорна страна уговора о приступању, већ Данска колонија.Због тога му је био потребан специјалан уговор о иступању.

Пример иступања чланске земље из ЕУ једностраним отказивањем уговора не постоји.Нити ће икад постојати јер је Лисабонски уговор,који је ступио на снагу 1 децембра 2009, ову могућност искључио.

Пре Лисабонског уговора, уговори о оснивању или приступању ЕУ нису садржали никакав специјалан опис процедуре иступања,што је значило да би се на отказ уговора примењивао члан 57 Бечког уговора о међунараодном уговорном праву.⁶ Он одређује да уколико међународни уговор не садржи никакве услове за отказ, спроводи се отказ уговора подношењем обавештења о отказу са минимално једногодишњим отказним роком.

Лисабонски уговор ово мења и описује процедуру иступања.То значи да се чланство у ЕУ не може једнострано отказати.Иступање из ЕУ је по ратификацији Лисабонског уговора могуће само посредством процедуре описане у члану 49а Уговора:⁷

Став 1: ”Чланска држава која се одлучи на иступање, обавестиће о својој намери Европски савет.Узимајући у обзир инструкције Европског савета Унија ће са овом државом уговорити и закључити споразум о условима њеног иступања са освртом на оквире њених будућих односа са Унијом.Овај споразумр се уговара у складу са чланом 188n став 3, Уговора о функционисању Европске уније.У име Уније ће га закључити Савет,који одлучује квалификованом већином по пријему сагласности Европског парламента.”

Став 2: ”Уговори престају да буду за дотичну државу важећи даном ступања на снагу споразума о иступању, или уколико до тога не дође, две године по обавештењу на основу става 2,уколико Европски савет не одлучи једногласно по споразуму са дотичном чланском државом о продужењу овог рока.”

Став 3: ”Због ставова 2 и 3 члан Европског савета или Савета,који заступа иступајућу чланску државу,неће учествовати у преговорима или одлукама Европског савета или Савета,који је се тичу.”

Лисабонски уговор је дакле онемогућио напуштање Европске уније  једностраним отказом,али је на другој страни установио јасну процедуру, којом би се требало руководити приликом иступања чланске државе.

Након обавештавања о намери иступања из ЕУ од стране чланске државе се почиње са преговорима о споразуму који би регулисао трговинске и друге односе међу земљама ЕУ и државом која из ЕУ иступа.Једино уколико се не би успело у томе да се овај споразум закључи,било би чланство окончано без новог споразума,до две године од подношења обавештења о намери иступања из ЕУ.

Закључење оваквог споразума би било ништа мање корисно и за то да и по иступању из ЕУ буде уговорно гарантована слободна трговина и друга важна питања која се тичу међународних односа.Као што ћу даље показати,уговарање таквог споразума није неопходно пошто Република Чешка има уговоре који јој обезбеђују безбедносне гаранције и слободну трговину и након иступања из ЕУ.Евентуални споразум састављен приликом иступања из ЕУ би ипак могао да обезбеди боље услове него што их имамо сада гарантоване.

Иступање из ЕУ би дакле имало да тече на следећи начин:

1. Чланска држава својим унутрашњим процедурама одлучи о намери да иступи из ЕУ.Унутрашње је питање сваке државе да ли ће за то да искористи референдум или одлуку парламента.
2. Ову намеру чланска држава формално предаје председнику Европског савета рукама председника,премијера или повереног министра.
3. Чланска држава која иступа почиње преговоре о условима иступања.Ови услови могу да садрже и имовинско уређење удела чланске државе у Европској инвестиционој банци и у Европској централној банци,договор о превременом окончању мандата европских посланика из дате земље, и оквир споразума о слободној трговини и путавању.

Даном иступања би наравно остали на важности закони које је Република Чешка узаконила на основу директива и одлука ЕУ.Иствремено би међутим од тога дана могла влада и било који чешки посланик да предложе у чешком парламенту поништавање било ког закона који смо морали на основу директива и одлука ЕУ у прошлости да усвојимо, а који се показао као некористан.

Предност Републике Чешке када буде иступала из ЕУ је да безбедност и слободну трговину има уговорно загарантоване мимо оквира ЕУ.Република Чешка има уговорно гарантовану безбедност у оквиру НАТО-а а слободну трговину са државама ЕУ у оквиру уговора о Европском економском простору.Било какав споразум о иступању из ЕУ би дакле имао да послужи за уговарање још бољих услова, него што нам постојећи уговорни оквир гарантује.

3.2 Гаранције безбедности

Република Чешка је чланска земља Северноатлантске алијансе – НАТО.Иступањем из ЕУ се дакле ни на који начин не смањује обавеза Сједињених Држава, Велике Британије,Словачке и других чланских земаља НАТО-а да помогну Републици Чешкој у случају војног напада од стране непријатељске државе.

Члан 5 Северноатлантског уговора обавезује чланске земље да војно помогну Републици Чешкој у случају напада:

Уговорне стране се слажу да оружани напад против једне или више чланских земаља у Европи или Северној Америци буде сматран за напад против чланских земаља као целине,па се према томе слажу да, уколико до оваквог оружаног напада дође,свака од њих, применом права на индивидуалну или колективну самоодбрану признатог Чланом 51 Повеље Уједињених нација,помогне нападнутој земљи или групи земаља, и то без одлагања самостално или заједно са другим чланским земљама у неопходној мери укључујући коришћење оружаних снага, са циљем да се обнови или задржи безбедност у северноатлантској области.⁸

Насупрот томе уговори Европске уније не садрже обавезу чланских држава да помогну другој чланској држави у случају војног напада од стране друге државе.Другим речима,војно је Република Чешка заштићена својим активним чланством у Северноатлантској алијанси.

Никаква алијанса или уговор међутим никад не представљају апсолутну гаранцију.Чланске државе алијансе могу да своје обавезе прекрше.Чланство у алијанси дакле не значи да Република Чешка треба да одустане од  држања сопствене армије,спремне на одбрану земље,или од стварања додатних билатералних војних уговора,који ће да ојачају гаранције заједничке војне заштите.

3.3 Гаранције слободне трговине

Захтев слободне међународне трговине спада међу основне принципе класичног либерализма.Овај захтев се ослања на филозофски принцип слободе појединца и на економска сазнања ефективности међународне поделе рада на основу коришћења компаративних предности.

Пре свега за мање земље,као што је Република Чешка, је отвореност за међународну трговину кључна.Било би неефективно затворити се за свет и искључити се из благодарне међународне поделе рада.

Иако су многи од Европске уније очекивали управо проширење слободе трговине, истина је супротна.Многи су мислели да нам по уласку у ЕУ неће требати цариници.Царинска служба је данас јача него икад раније,има више од седам хиљада запослених,и уместо да оперише само на границама,контролише возила трговаца било где у републици.

Можемо додуше да увозимо робу у оквиру ЕУ без царине,али је ЕУ увезана системом производних ограничења и квота и значајно затворена за трговину са светом високим царинама и другим препрекама.

Европска унија наиме класични принцип слободне трговине у основи не признаје.Уместо слободног тржишта (free market)развија концепт унутрашњег тржишта(internal market).

Практично било која хармонизацијска директива, од забране сијалица до регулисања цене телефонских услуга се позива на члан 94 Уговора о оснивању Европске заједнице: ”Европски парламент и Савет … усвајају мере ка приблиближавању установљених закона и прописа чланских држава, чија намера је стварање и функционисање унутрашњег тржишта.”⁹

На пример у оквиру Заједничке пољопривредне политике ЕУ су појединачним чланским земљама додељене производне квоте а цене се регулишу путем интервентне куповине: ЕУ на тај начин централно руководи у којој чланској земљи ће се гајити колико шећера, за колико ће да се откупљује маслац, колико ће се у коју чланску земљу увозити банана¹⁰  ,колико велики треба да буде кавез за кокошке приликом производње јаја.¹¹

Према Европској комисији,подлеже некој европској регулацији чак половина све робе на тржишту ЕУ.¹² Овај однос се брзо повећава.Како наводи Европска комисија у предлогу нове директиве ”потрошачи често нису у стању да исправно просуде који је производ штедљивији…Члан 94 и 95 Уговора омогућава Европској унији да регулише питања чији је предмет функционисање унутрашњег тржишта.То се односи на све аспекте производње, на производе и на потрошњу у целој Европској унији.”¹³ Нова директива коју подноси Европска комисија Савету, треба да омогући комисији да регулише целу нову огромну скалу робе, од прозора до водокотлића.Свака оваква регулација ограничава избор потрошача и истиска јефтинију робу са тржишта.Потрошачу више неће бити дозвољено да купи јефтинији водокотлић са једноставним испирањем, већ мора да купи скупљи водокотлић са бирањем количине испуштене воде.

Унутрашње тржиште нема у основи са идејом слободног тржишта ништа заједничко.Унутрашње тржиште подразумева широки економски блок који подлеже јединственој регулацији, који се надмеће са другим блоковима у величини бруто домаћег производа и отуда обим глобалне политичке моћи.Логичан израз ”блоковског” размишљања Европске уније је тенденција да се проширује сопствена јурисдикција,паралелно праћена протекционизмом према спољашњем свету и тежњом ка аутархији.

Grossraumwirtschaft

”Блоковско” размишљање Европске уније има дубље историјске и филозофске корене.Док је англосаксонски свет био током стотина година инспирисан доктрином слободне трговине, за континенталну Европу а пре свега Немачку интелектуалну средину била је са становишта трговине руководећа докрина идеологија Grossraumwirtschaft тј. идеологија регулисане економије на великом простору.Ова доктрина је стајала иза уједињења Немачке у 19 веку, и иза експанзије Хитлерове Немачке.¹⁴

Зашто је била и још увек јесте доктрина јединственог унутрашњег тржишта тако привлачна ?Омогућава очување регулације помоћу њеног проширења за границе националне државе и иствремено црпети из проширења тржишног простора.Регулисана трговина у оквиру великог тржишног блока има са тачке погледа својих присталица јасне предности: регулисана економија на малом затвореном простору је слепа улица јер таква економија губи плодове међународне поделе рада који проистичу из постојања различитих компаративних предности појединих делова света.Са друге стране,отварање мале регулисане економије иностраном увозу при очувању економско-политичке независности других земаља опет чини привредно-политичку регулацију неефикасном јер фирме у регулисаној земљи не би могле да конкуришу фирмама из слободнијих земаља.

Либерализам у међународној трговини је, дакле, јасно неприкладан политички програм за државу која хоће да буде политички,културни и привредни хегемон.Привредна регулација спроведена у оквиру великог простора  је начин како елиминисати неке негативности протекционизма малих држава а притом не дозволити привредну слободу независних националних држава изложених конкуренцији правних система.

Идеологија Grossraumwirtschaft је наравно дубоко нелиберална.Каснији добитник Нобелове награде за економију Фридрих Аугуст Хајек (Friedrich August Hayek) је године 1944 лицем у лице нацистичкој верзији европског привредног блока упозоравао да је таква политика обавезно пут у ропство:

О планирању у међународним мерилилима важи још више него о државном планирању да не може бити ништа друго него отворена владавина гвозденом руком,где мала група људи намеће осталим такав животни ниво и такво запослење, које за њих њађе за прикладно.Једино што је напросто сигурно је чињеница да привредуу у великом (Grossraumwirtschaft) којој теже Немци је једино могуће реализовати посредством надређене расе,Herrenvolk,која своје циљеве и мишљење безобзирно намеће осталим… Уколико хоћете да руководите економским животом људи који заступају веома различите идеале и вредности,преузимате тиме на себе задатак који захтева примену силе.Стављате се у улогу у којој ни најбоље намере не могу да спрече то да из нужде поступате на начин који неким од људи којих се то дотиче мора да изгледа дубоко неморалан.¹⁵

Нацизам је изгубио са поразом Хитлера али како наводи Charles Sabel из Columbia Law School ”са француско-немачког становишта јединствено европско тржиште и јединствена валута су створили Grossraumwirtschaft мирним путем.”¹⁶  Уместо профанисаног израза Grossraumwirtschaft је данашња привреднополитичка магична формула Европе појам јединствено унутрашње тржиште.Ка његовом достизању се не користи као средство рат, већ добровољни међудржавни уговори.У њему је земљама око европског језгра понуђен приступ на заједничко бесцаринско тржиште у замену за подређивање јединственој регулацији.

Планирање привредног  живота стотина милиона људи десетина националности има међутим и своје велике тешкоће.Ни чињеница да су они који одлучују били изабрани демократским путем, неће поравнати  дубоку контрадикцију коју наднационално планирање крије.Како је написао Хајек године 1944 у Путу у ропство:

Колико Енглеза би било вољно да се подреди одлучивању међународне институције,ма колико демократске ,каја би имала овлашћење да нареди да развој шпанске металуршке индустрије има предност  пред развојем у Јужном Велсу, да се оптичка индустрија концентрише у Немачкој а ни случајно у Великој Британији, или да се у Британију сме да увози само савршено рафинисани бензин а све гране спојене са рафинисањем да буду резервисане за земље у којима се црпе (нафта)?¹⁷

Довољно је само замислити проблеме који би пратили економско планирање рецимо само у оквиру западне Европе, да би смо схватили да за реализацију таквог плана не постоји никакав морални основ.Како би неко могао да мисли да постоје заједнички идеали о праведној подели примања, који би натерали рецимо норвешког рибара да се делимично одрекне економске користи због помоћи свом португалском колеги ,или да холандски радник плати за своју бициклу вишу цену у корист механичара из Ковентрија (Coventry) или да француски пољопривредник плаћа веће порезе за подстицај индустријализације у Италији?¹⁸

Данашња ЕУ је управо онаква Европа на какву нас је  Хајек  упозоравао.Регулацију сличног обима је међутим немогуће одржати лицем у лице са међународном конкуренцијом.Логичним пропратним знаком идеологије јединственог тржишта је зато на једној страни тежња за проширивањем географске области која подлеже јединсвеној регулацији а на другој страни тежња бранити се од увоза иностране робе, које није ценовно толико оптерећено таквом регулацијом  каква влада у ЕУ.

ЕУ свој протекционизам маскира у мисију одбране ”европских вредности” и ”европског социјалног система”.Тежњу да диригује и поставља услове осталима означава као одлучност да се заведу ”заједничка правила”  уместо ”либерализма без обале”.Како је навео дугогодишњи комесар за међународну трговину Европске уније Паскал Лами (Pascal Lamy): ”Верујем да немамо избора – морамо просто насиљем да тржишту ограничимо правила.Верујем да је управо Европа за нас главни механизам за завођење оваквих правила и лимита  за одређивање позитивне дисциплине на тржишту.Имам на уму оно што смо навикли у Европи да називамо ‘Sozialmarktwirtschaft’ као систем који поставља људе пред  тржишне бројеве.”¹⁹ Овако привлачно свакако европске вође само описују своју идеологију, чија је централна тачка уништавање конкуренције посредством регулације.

Лепо је ову европску идеологију изразио такође немачки канцелар Герхард Шредер када је изјавио: ”Да тзв. земље у развоју оставимо слободној игри тржишних сила апсолутно не долази у обзир.То је разлог зашто смо тако чврсто за политичку контролу процеса глобализације, за изнуђивање политичких и етичких принципа у светској економији.”²⁰

Проширивање трговинског блока који подлеже јединственој регулацији, тзв. експанзија Европске уније, и ограничена трговина са околним светом остаје као средишњи принцип трговинске политике Европске уније.

Спољна трговина – домен ЕУ

До маја 2004 је била Република Чешка суверена држава која је могла на међународној сцени да закључује трговинске споразуме.Имали смо сопствени царински тарифник,основали смо Средњеевропски споразум о слободној трговини (CEFTA) били смо редован члан Светске трговинске организације(WTO )са правом гласа.

Сада подлежемо трговинској политици Европске уније.Политика спољне трговине  тј. одређивање увозних царина и квота и преговори о условима спољне трговине са трећим странама су искључиво овлашћења ЕУ.Чланске државе немају никакво овлашћење да спроводе своју сопствену трговинску политику.

На пример преговарима у оквиру Светске трговинске организације о либерализацији светске трговине не приствује ни Велика Британија,ни Немачка,ни Република Чешка, већ искључиво ЕУ  као таква.Царине и квоте за увоз из трећих земаља одређује ЕУ директно, одлука и не мора као у случају директива да чека на њихово усвајање у националним парламентима.ЕУ за промене у политици спољне трговине не треба ни сагласност Европског парламента и одговарајуће одлуке, а царине издаје директно Европска комисија или Савет министара.

Европска унија притом на међународној сцени  ни у ком случају никакву слободну трговину не заступа.Иако ЕУ некада снижава царине,измишља нове ”нетарифне” препреке слободној трговини.У односу према спољним земљама ЕУ заступа ”условљену”  слободну трговину тј. слободну трговину за оне који су спремни да примене на робу намењену европском тржишту европске стандарде.Ова политика ЕУ се односи не само на земље које су кандидати за чланство  већ и на ваневропске земље.Готово сва роба која се увози у ЕУ мора да испуњава исте услове као да је произведена у ЕУ, и да буде означена симболом ”CE”(conformite europeenne -евроконформни производ).

Како је навео у реакцији на услове ЕУ бивши аустралијски амбасадор при GATT (претходница Светске трговинске организације) Ален Оксли (Alan Oxley) ”захтеви ЕУ за ”социјалном заштитом” би значили да би земље трећег света морале да испуњавају стандарде западног света што би уништило њихове шансе да развију своје компаративне предности …Када ЕУ не може овај концепт да наметне у оквиру WTO, чија правила ограничавања увоза на овом основу не омогућавају, примењује ЕУ ову стратегију бар помоћу билатералних и регионалних трговинских договора.”²¹ ЕУ је јасно декларисала да ће либерализацију трговине са пољопривредним производима у оквиру WTO подржати једино под условом да буду промљени европски стандарди енвироменталне политике .²²

Тражење социјално-енвироменталних стандарда од стране ЕУ представља, подразумева се, протекционизам који има да штити не само европске произвођаче пред јефтинијом конкуренцијом ,већ и цео европски модел социјалне и економске регулације као такве.

Дужан сам да подвучем да трговинске баријере имају за ЕУ не само заштитни значај већ и кључни фискални значај.ЕУ на својим границама убира у просеку 3,5% од вредности увезене робе ²³ , годишње наплати 20 милијарди евра (500 милијарди круна) дакле 17% годишњег буџета.Само чешки купци су досад уплатили у ценама увезене робе у буџет ЕУ царине у висини преко милијарду евра.²⁴

Да ли је Европа осуђена на модел великог  регулисаног блока,на протекционизам пред спољашњом конкуренцијом и на високо пореско оптерећење ?  Да ли ће алтернативни либерални модел за Европу – слободна трговина – остати само сан либералних теоретичара ?

Grossraumwirtschaft  је била моћна идеја као што су  и јединиствено унутрашње тржиште и европски социјални модел  велике идеје.Али слободна трговина и конкуренција правних система су такође идеје које могу да понесу.Тренутна дефанзива идеја слободне трговине и конкуренције правних система не мора да буде коначна судбина Европе.

Када је 1960 године седам европских земаља на челу са Великом Британијом основало Европску асоцијацију слободне трговине (EFTA) радило се о значајној алтернативи у односу на шест земаља на челу са Немачком и Француском које су се удружиле у Европску заједницу.Године 1973 када је Велика Британија напустила Европску асоцијацију за слободну трговину и придружила се Европској заједници, почела је на регулацији заснована Европска заједница да доминира над слободномислећом Европском асоцијацијом слободне трговине.²⁵

Иако се данас EFTA јавља као група од малог значаја, европским присталицама слободе даје светло наде.Уколико Европска унија због претеране регулације изгуби своју атрактивност ,која лежи пре свега у заједничком тржишту, може EFTA да се подигне као Феникс из пепела и понуди слободно тржиште без регулације као алтернативу пререгулисаној ЕУ.

Када је ЕУ покушавала да прогура Европски устав,британски недељник The Economist је написао: ”Земље које одбију нови Европски устав имаће право да остану у ЕУ.Али такође могу да преговарају о новом типу сарадње.Рецимо Швајцарска и Норвешка би могле да послуже као модел за такву нову сарадњу.”²⁶ Данас знамо да је Европски устав био на крају прогуран под називом Лисабонски уговор.Али EFTA остаје као алтернативни модел трговинске сарадње.

Алтернатива

Очување или обезбеђење слободне трговине је важан услов за евентуално иступање Републике Чешке из Европске уније.

Европска асоцијација за слободну трговину (EFTA) је прикладна алтернатива за чланство у ЕУ. EFTA је пријатељска организација,Уговор о оснивању EFTA²⁷ је неупоредиво тањи и разумљивији него уговори ЕУ. EFTA гарантује слободну трговину како са члановима  EFTA тако и са других 18 земаља или блокова земаља са којима има закључене споразуме о слободној трговини.Гласање у Савету EFTA о заједничким питањима није зависно од величине популације дате државе, свака држава има један глас.Државе EFTA међу собом не организују никакву међународну прерасподелу новца,поштују се као суверене државе са сопственом пореском,привредном, имиграционом,валутном и другом политиком.

Чланство у EFTA је могућа алтернатива, али EFTA као таква је сувише мала да би могла да компензује могући губитак тржишта земаља ЕУ.Да би Република Чешка могла мирно да напусти ЕУ,мора да има гарантовану трговину са земљама ЕУ, не само са земљама EFTA и другим ваневропским државама.

Република Чешка је на срећу земља потписница споразума о Европском економском простору,који постоји паралелно са оснивачким уговорима о Европској унији.Другим речима,изласком из ЕУ остаје важеће чланство Републике Чешке у Европском економском простору, које гарантује Републици Чешкој слободан трговински приступ како на тржиште три земље EFTA (без Швајцарске) тако и свих земаља Европске уније.

Споразум о Европском економском простору  садржи тзв. четири слободе – слободно кретање робе,услуга,лица и капитала – и на тај начин гарантује слободну трговину.На другој страни међутим обавезује потписнике на узакоњавање три директиве и одлуке ЕУ које се тичу јединственог унутрашњег тржишта ЕУ.

Споразум о ЕЕП је дакле довољан оквир будуће сарадње који свакако има и своје недостатке.У случају иступања из ЕУ биће свакако добро преговарати при чему је оквир ЕЕП минимум који имамо гарантован.Било какав споразум о уређењу трговинских односа може да донесе само повољније услове.

Може ли нам Европска унија отказати споразум о ЕЕП и на тај начин нас казнити за излазак из ЕУ ? Не може.

Члан 127 договора о ЕЕП каже: ”Свака уговорна страна може овај договор да откаже под претпоставком да најмање дванаест месеци раније пошаље писмени отказ осталим уговорним странама.”²⁸

Сваки члан ЕЕП може дакле добровољно да оде,али ни ЕУ као таква ни појединачни потписници ЕЕП не могу Републику Чешку да искључе из овог споразума.Једини теоретски правни пут како искључити Републику Чешку из ЕЕП је тај да све државе потписнице осим Републике Чешке (дакле 26 земаља ЕУ плус Норвешка,Лихтенштај и Исланд) откажу уговор и истовремено исти споразум закључе само међусобно.То је крајње невероватно.

И када би се хипотетички све чланске земље ЕЕП одлучиле да за казну откажу уговор Републици Чешкој,Република Чешка је заштићена својим чланством у Светској трговинској организацији (WTO).Увођење трговинских санкција би било противно одредбама уговора WTO.Иако сада за Републику Чешку преговара у WTO Европска унија која представља чланске државе ЕУ у области спољне трговине,остаје Република Чешка као поптисница и у случају евентуалног иступања из ЕУ би опет постала суверени члан WTO.

Република Чешка је дакле непосредно уговорно заштићена пред подизањем трговинских баријера од стране ЕУ у случају иступања.Упркос томе је потребно споразум о Европском економском простору узимати само као неку врсту осигурања и потребно је покушати уговорити бољи положај.На крају крајева – неке обавезујуће одредбе споразума о Европском економском простору била су за Швајцарску разлог да овом споразуму не приступи.Швајцарска је сада члан EFTA и има загарантовану слободну трговину са члановима EFTA и са другим земљама мимо Европске уније са којима је EFTA закључила споразум о слободној трговини.Слободну трговину са земљама ЕУ је међутим Швајцарска одлучила да реши уговарањем бољих услова него што их нуди договор о ЕЕП.

Слично – самосталним уговором – има слободну трговину са земљама ЕУ уговорену и нпр. Андора.Андора је слично као и Швајцарска ”опкољена” Европском унијом,али је упркос томе успела да договори веома повољан трговински уговор.

У случају иступања из ЕУ би Република Чешка требала да покуша да уговори боље услове за слободну трговину него што нам гарантује споразум о Европском економском простору, и истовремено затражи чланство у EFTA.

3.4 Гаранције слободног кретања лица

Република Чешка је део тзв. Шенгенског простора .То значи да грађанин Републике Чешке који путује у друге земље Шенгенског простора не мора на граници да показује свој пасош или личну карту граничној полицији.

Споразум о слободном кретању лица није искључиво ограничен на земље Европске уније.Три државе које нису чланице ЕУ – Норвешка,Исланд и Швајцарска – су се одлучиле да приступе Шенгену.

На другој страни постоје земље ЕУ које добровољно нису део Шенгена.Велика Британија и Ирска нису део Шенгенског простора.Имају међу собом сличан споразум назван Comon Travel Area, у који спадају и следеће три мале острвске државе које нису у ЕУ – Острво Ман у Ирском мору и Норманска oстрва Jersey и Guernsey.

Било како било Република Чешка има са Великом Британијом и Швајцарском уговорене споразуме о безвизном режиму и обе земље признају чешке личне карте као алтернативне исправе поред пасоша.

Уколико Република Чешка иступи из Европске уније, моћи ће да се одлучи да ли хоће да остане део тзв. Шенгенског простора или ће своје границе да чува сама.

Споразуми овог типа имају своје предности и мане и исплати их се закључити када преовлађују предности а отказати када преовладају мане.Зато немају свој”Шенген” међу собом нпр. САД и Мексико,или Израел и Јордан, иако би тиме без сумње ове земље поштеделе своје људе колона на границама – али ризици су већи.

Једнако тако постоји и ризик Шенгена и тим је већи што је Шенгенска област шира.Контрола на границама у слободној сувереној земљи служи за заштиту сопствених грађана пред доласком непожељних особа или за задржавање особа које би хтеле из земље да побегну пред правдом.

Неповољности Шенгена је показао проблем са канадским визама.Канада се одлучила да уведе за грађане чешке обавезне визе и Република Чешка је схватила да не може Канађанима реципрочним мерама ни запретити.Као чланови Шенгена морамо да поштујемо визну политику ЕУ.

Тешко је наиме увести једнострано визе Канађанима: Канађанин може да без визе долети у Немачку и уђе у Републику Чешку у оквиру Шенгена без заустављања на граници.Као део Шенгенског простора и као члан ЕУ не можемо – једноставно не можемо – да имаму другачији списак земаља са визним режимом него остале земље ЕУ.То је основа проблема.

Члан 62 Мастрихтског Уговора²⁹ о оснивању ЕУ даје Савету министара овлашћење да изда списак земаља према којима се не могу увести визе.Европска унија је ово овлашћење искористила и издала 15 марта 2001 одлуку бр. 539/2001³⁰ које Канаду сврставају на списак земаља којима не можемо да уведемо визе.Одређено је тамо да уколико трећа земља нама уведе визе треба да о томе до 90 дана обавестимо Европску комисију.Онда Комисија може да Савету ЕУ поднесе предлог за увођење виза за треће земље.Савет о томе одлучује квалификованом већином.Сада има РЧ у Савету гласачку тежину од 3,4% а од године 2014 се она снижава на 2%.

Република Чешка је на тај начин у потпуности схватила шта значи губитак суверенитета.Нема никакву могућност ни само запретити Канади реципрочним увођењем виза.Веома је невероватно да би Европска комисија хтела да предложи, а Савет ЕУ да прихвати увођење виза Канади – само због Републике Чешке.

Даље у одлуци ЕУ бр.539/2001 пише: ”Уколико било која трећа земља наведена на списку  у прилогу II не буде надаље примењивала према било којој чланској држави принцип узајамности,када је реч о ослобађању од визног режима,Комисија ће представити Европском парламенту и Савету извештај о оваквом непримењивању узајамности  до 1 јула сваке календарске године.”  Другим речима Канада ће према РЧ асиметрично примењивати визни режим а Европска комисија ће сваке године 1 јула о томе подносити извештај Европском парламенту.

Канада је суверена држава и има зато пуно право да уведе визе Републици Чешкој.На крају крајева у Канаду је ишао да тражи азил велики број грађана чешке (Рома) а Канађани их тамо из неког разлога неће.Ми више суверена држава нисмо.И када би смо хтели не можемо да уведемо визе када то будемо сматрали за потребно.

Неконтролисано кретање лица има своје предности и мане.Као суверена држава изван ЕУ би смо могли суверено да одлучимо хоћемо ли да будемо део Шенгена, или нећемо.Бити изван Шенгена не значи немати слободно кретање лица.То значи једино обавезу да се покаже важећи пасош или лична карта на граници.

Република Чешка може да буде, слично као и Швајцарска, и као не-члан ЕУ део Шенгенсог споразума о слободном кретању особа.Овај споразум има међутим и своје мане.Мислим да неповољности преовладавају  и да након иступања из ЕУ Република Чешка не би требала даље да буде део Шенгена, слично као што нису део Шенгена Ирска или Велика Британија.

То што не бисмо били у Шенгену би нам омогућило договорити безвизни режим са Канадом, ефикасно спречавати улазак непожељних лица у земљу,ефикасније стићи злочинце који би хтели да напусте Републику Чешку и побегну пред правдом, и на крају би смо могли ефикасније да штитимо осетљиве податке наших грађана које данас мора Република Чешка да дели у оквиру Шенгена са полицијским органима осталих чланских држава.

Једина неповољност би била што би грађанин Чешке који би путовао по ЕУ био у сличној ситуацији као Ирац или Британац – морао би приликом путовања у ЕУ да покаже пасош или личну карту у тренутку првог преласка Шенгенске границе.Приликом путовања авионом би то међутим била ситница у поређењу са безбедносним прегледом  коме морамо овако или онако да се подвргнемо.

Шенген нам није потребан, стандардни безвизни режим би нам као оквир за слободно путовање био богато довољан.

• Визе самосталне Републике Чешке

4.1 Нелака самосталност

На почетку је потребно рећи да самостално постојање државе не значи да је све лако.Самосталне државе су за велике силе увек трн у оку.

Свака самостална држава мора да рачуна са тим да ће и остале државе да штите своје интересе који могу бити у супротности са његовим националним интересима.Европска унија није материјализација добра, проповеди и самопожртвовања, пре је то велики и моћни апарат за наметање националних интереса великих држава, па било да су ови интереси заступани унутар ЕУ или изван њених граница.

Свака суверена држава мора стално да буде на опрезу и мора имати одлучну  дипломатију која ефикасно штити националне интересе.Самостална држава мора имати у виду да Европска унија захваљујући својој величини може у трговинским преговорима са земљама које нису чланови ЕУ лакше да неметне своје услове.За сваким међународним прегорима ЕУ се увек имплицитно скривају претње подизања трговинских баријера.

Многим бирократама међу читаоцима ове књиге ће бити познат израз ”Норвешки фондови”.Норвешка,Лихтенштајн и Исланд су били присиљени да уплаћују чланским државама ЕУ до 2009 године суму од 675 милиона евра у петогодишњим ратама у оквиру споразума између ЕУ и ЕЕП¹ а Норвешка мора поврх тога да уплати и суму од 567 милиона евра у пет рата у оквиру сепаратног споразума између ЕУ и Норвешке.²

Зашто су Норвежани пристали на овај рекет ? Како је навео посланик Норвешког парламента Inge Loenning: ”Када представљате земљу са 4,5 милиона становника а против вас стоји ЕУ у којој живи сто пута више људи, немате избора.Не остаје вам друго него да прихватите услове.” ³

Министар спољних послова Исланда Halldor Asgrimsson је дословце рекао да ”политика ЕУ према северним земљама подсећа на неоколонијализам.” ⁴ ЕУ од Исланда тражи не само прихватање директива које се тичу политике заштите животне средине и унутрашњег тржишта и извршавање директних уплата чланским државама ЕУ , већ тражи и за Исланђане посебно осетљиво ограничење риболовних права Исланда у Северном мору у корист риболовних права ЕУ.

Дана 18 децембра 2009 био је уговорен Споразум о наставку Финансијског механизма ЕЕП и Финансијског механизма Норвешке за период 2009-2014.Европска унија је опет приморала Норвешку ,Исланд и Лихтенштајн да плаћају у периоду од наредних пет година чланским државама ЕУ финансијски допринос у висини 357,7милиона евра.Од тога ће 97% опет да уплати Норвешка.⁵

350 милиона евра је много новца, али је то 0,13% норвешког БДП.Уколико би Норвешка била члан ЕУ, морали би Норвежани да плаћају 3,5 милијарди евра – десет пута више.

Европска унија је пробала да договори сличан споразум и са Швајцарском, тако да су настали и ”Швајцарски фондови”. Швајцарска је на крају пристала да плаћа 129 милиона евра годишње у периоду од 5 година, али под условом да уплате не иду ни у једну од старих чланских земаља ЕУ.⁶ 129 милиона евра представља 0,036% швајцарског БДП-а.Швајцарцима је дакле опет пошло за руком да договоре боље услове него Норвежани.Осим тога споразум ЕУ са Швајцарском је био написан као необавезујући меморандум, па га Швајцарци тако и интерпретирају и дотирају само оне пројекте, који имају значај за Швајцарску.

Даљи притисак на мале државе је ЕУ извршила када је установила да све више њених грађана пребацује своју уштеђевину у Швајцарску и друге земље мимо ЕУ, које не опорезују камате.Са Андором,Монаком и републиком Сан Марино,кнежевином Лихтенштајн и Швајцарском је на крају ЕУ издејствовала споразум  на основу којег су ове земље у замену за слободну трговину са ЕУ морале да уведу порез на камате у висини 35% од штедње коју у овим земљама уложе грађани ЕУ, а приход  да усмере чланским земљама ЕУ .⁷  Уколико дакле Немац уложи 100 хиљада евра у Швајцарску банку и добије од камате 5000 евра ,Швајцарска мора да одбије порез од 1750 евра и да новац пошаље немачком министру финансија.

На тај начин је дошло до значајног потискивања пореске конкуренције.Међународна пореска конкуренција притом представља једини ефикасан притисак на бирократију, присиљава државе да ограничавају најштетније, и  порезе који највише оптерећују.

И ову меру је могуће доста лако заобићи и велики број Немаца је почео уместо класичних улога да оснива у иностранству фондације чије камате не подлежу овим порезима,с обзиром да су то правна лица основана за границама ЕУ.Немачка влада није оклевала да постави агента своје тајне службе у лихтенштајнску банку како би украо податке банке, на основу којих су онда почели да гоне своје грађане – који су само хтели да избегну порез на камате које у Немачкој безмало једва покривају инфлацију.

Лихтенштајн се према овом удару на суверенитет земље оштро оградио.Лихтенштајнски принц Алојз (Alois) је издао саопштење са називом ”Лихтенштајн захтева да буде поштован као суверена држва” у којем је између осталог навео: ”Мала смо земља зависна од пријатељских суседских односа.Истовремено смо међутим и суверена држава и – како се надамо – не живимо у времену када важи сила јачег уместо међународних споразума  и међународног права.Немачка би радо поново играла водећу улогу у Европи, која жели да признаје основне принципе демократске правне државе.Јесу ли заиста методе примењене према једној од најмањих држава у Европи у складу са основним принципима демократске правне државе ?” ⁸

Упркос притиску Немачке и Француске одлив капитала у Лихтенштајн и Швајцарску траје.Чак штавише одлази не само капитал већ и све више грађана.Све више Немаца и Француза одлази у иностранство и посебно у Швајцарску за нижим порезима и бољим правним нормама.”Гласају ногама” против високих пореза и набујалом бирократском систему.

Када је објавио одлазак у Швајцарску популарни француски певач  Џони Холидеј (Johnny Hallyday) и тако следио популарног глумца Aлена Делона, избила је због тога међу француским политичарима повика.Као када би Републику Чешку најпре напустила Јиржина Бохдалова а онда и Карел Гот. ”Када снизе порез на наследство и порез на имовину, вратићу се.” Рекао је Холидеј.⁹  Водећи политичар француске социјалистичке странке Arnaud Montebourg запретио је Швајцарској санкцијама.Холидејев став је означио као ”уцену” а швајцарске ниске порезе за ”лешинарске” ”јер су ниски” . Швајцарска  по њему  ”злоупотребљава глобализацију у своју корист” чиме ”подрива француску солидарност”. По Montebourg-у треба према Швајцарској завести ”трговинску блокаду слично као према Монаку 1963 године”, јер како каже ”иначе ће нам порески рај припремити порески пакао”.¹⁰ Међутим то му није ништа вредело и оба уметника су остала у Швајцарској.

Председница Швајцарске Micheline Calmy-Rey је Фрацузима и Европској унији поручила да се смире и да – кад прете трговинском блокадом – буду свесни да дневно стотине хиљада Француза прелази швајцарску границу на путу  за посао и да ЕУ више извози у Швајцарску него Швајцарска у ЕУ.”Ствар је швајцарских бирача да ли хоће да мењају свј порески систем.Не требају нам ничији савети.” ¹¹ навела је председница у реакцији на притисак Француске.Социјална демократија швајцарске председнице била је притом као једина странка у Швајцарској за улазак у Европску унију.Француским социјалистима је тако пошло за руком да направе евроскептике и од швајцарских социјал-демократа.

Европска унија на челу са Немачком и Француском покушава да гура суседне државе уза зид али због растућих пореза  и повећања обима регулације се разлика у животном стандарду између Немачке и Француске на једној страни и Швајцарске и другим независним државама са друге стране, продубљује.Све више Француза и Немаца напушта своје земље како би отишли у слободније земље.

Број Немаца који свакодневно долазе у Швајцарску за послом од године 2004 до године 2009 се попео са 35 хиљада на 45 хиљада, број француских гастарбајтера се попео у истом периоду са 90 хиљада на 114 хиљада.¹² Број Француза који живе у Швајцарској се попео од 2004 године до 2008 са 69 хиљада на 89 хиљада.¹³ Број Немаца који трајно живе у Швајцарској се попео за исти период са 146 хиљада на 235 хиљада.¹⁴

За Немце који одлазе је Швајцарска најпопуларнија дестинација, а следе Сједињене Државе. ”Скоро у свему је овде мање бирократије а порези су ми овде за око 40% нижи.”  Навео је за британски дневни лист The Independent  један немачки грађанин који се трајно настанио у Цириху.¹⁵ Укупно одлази из Немачке да живи у иностранству 160 хиљада немачких грађана годишње и овај број сваке године расте за око 10 хиљада људи.

Како је приметио Лихтенштајнски принц Aлојз ”Немачка тешко да може да реши проблем који има са својим пореским обвезницима једноставно тиме што ће напасти Лихтенштајн… На основу недавне међународне студије је немачки порески систем најгори на свету – бољи има и Хаити.Немачкој би било боље уколико би своје пореске приходе искористило на побољшање сопственог пореског система него на куповину украдених података чија је легална употреба као доказа спорна.Као што је показала друга студија што је више држава демократска и пријатељскија према својим грађанима тим има мање проблема са својим пореским обвезницима.” ¹⁶

Уколико се ЕУ не промени и не снизи својим члановима број регулатива и пореза, емиграција ће и даље добијати на снази.

Република Чешка има солидне шансе да брзо достигне Немачку и Аустрију у животном стандарду.То међутим има један услов: не смемо своју економију толико регулисати и оптерећивати порезима као Немци.

4.2 Како достићи Немачку

Република Чешка је од  пада комунизма године 1989 прешла велики део пута ка достизању привредног нивоа западних држава.

Док је реални раст у Немачкој био за протеклу декаду занемарљив а вредност евра према долару се кретала само постепено, чешка економија је расла и круна према долару трајно јачала.

Резултат немачке стагнације и чешког привредног раста је, да док је 1999 године чешки БДП чинио по глави становника (у америчким доларима) 23% немачког, године 2009 је то било 46%.

Чешки БДП по особи у односу на немачки

Извор: Међународни монетарни фонд

Уколико би чешка економија сустизала немачку економију и надаље истим темпом као у протеклој деценији, за десет година би се бруто домаћи производ у обема земљама изравнао.

Више нећемо бити сиромашнији суседи,просечан Чех ће зарађивати колико и просечан Немац,чешке фирме ће инвестирати капитал у Немачкој, земљи са јефтинијом радном снагом.

Да ли ће стварно бити за десет година, 2020 године, БДП по глави становника у Републици Чешкој виши него у Немачкој ?

Економски раст је уско повезан са са економском слободом.Тамо где су ниски порези и не постоје непотребна ограничења слободе избора, тамо реално зараде расту.Република Чешка је по паду комунизма стресла огромно бреме високих пореза и ограничења слободног деловања људи.Људи су почели да се баве предузетништвом,да раде у приватним фирмама и слободно одлучују о својим издацима.

Немачка је напротив почела да заостаје за Сједињеним државама и другим брзо растућим економијама Запада.Порези затегнути надмерним социјалним давањима почели су да гуше тамошње предузетнике.Високи државни дуг почео је неподносиво да оптерећује државни буџет.Регулатива је брзо расла.Капитал је из Немачке почео да одлази једнако као и све више продуктивних грађана.

Република Чешка ће наставити са достизањем немачког привредног нивоа само онда уколико остане слободнија замља него што је Немачка.

Нажалост све лоше навике које пригушују привредне перформансе Немачке ,некада ”мотора” европске економије, се преносе крос европску легислативу и у Републику Чешку.

По уласку у ЕУ је повећано опорезивање увоза.Драматично се повећала мера прерасподеле  – држава је почела масивно да дотира пољопривреду и индустрију.Почели су да расту порези.Слобода избора се повлачи пред одлукама и регулативом.Бирократија је постала огромна.Преко ЕУ нам је прописана немачка енергетска политика у којој држава води предузећа ка изради скупе струје , нафте и бензина из тзв. обновљивих извора.

Република Чешка има шансу да до десет година достигне Немачку једино онда уколико се извуче из обруча европске регулативе и врати својим грађанима слободу избора.

Уколико до тога не дође, уколико се Република Чешка  помири са пребирократизованом  прерасподељујућом државом  која непрестано ограничава слободу избора, престаће и чешка економија да расте – једнако као што је престала да расте и немачка економија.

У оквиру Европске уније није могуће постићи побољшање легислативе.Европска унија је то покушала 2000 године.Лицем у лице са спорим економским растом и високом незапосленошћу објавила је са великом помпом тзв. Лисабонску стратегију – план како да постане до 2010 године најдинамичнија привредна област света.То није успело зато што овај план напросто није схватио разлоге пада.

4.3 Зашто ЕУ није постала најдинамичнија економија света

На прелому векова расла је фрустрација вођа Европске уније због тога што европска незапосленост спада у највише у свету и због тога што је темпо економског раста спорији него у земљама субсахарске Африке.Заостајање за Сједињеним Државама се продубљивало и Европу су у висини животног стандарда почеле да престижу и земље југоисточне Азије.политичари ЕУ су зато усвојили амбициозни план који су назвали ”Лисабонска стратегија.”

Просечан раст БДП-а у ЕУ-15

Извор: Међународни монетарни фонд

Циљ плана био је да од Европске уније направи ”до 2010 године најконкурентнију и најдинамичнију на знањима засновану привреду на свету, привреду са одрживим економским растом, која ствара више пословних могућности са високом додатном вредношћу и већом социјалном кохезијом.” ¹⁷ У ЕУ је требала према плану да влада пуна запосленост.

Данас  знамо да план није успео.Раст је спорији а незапосленост већа.Југоисточна Азија, Африка и Блиски Исток су напротив расли брже него било када раније.Тешко дакле да може Европа да неуспех пребацује на временске услове,глобалне проблеме и сл.

Просечан раст БДП у областима света

Извор: Међународни монетарни фонд

Чак су и социјалне разлике сада у Европској унији веће: богати се европска мандаринска елита – предузетници, који за себе преко Европске комисије остварују корист, и бирократе који служе интересима ових предузетника.И супротно сиромашни људи сиромаше, јер им европска регулатива подиже цену струје, бензина и намирница и исисавају из њих све више новца за издржавање растуће бирократије.

Богате се предузетници  закачени на европске дотације и свакојаке предности – од градитеља соларних електрана до произвођача сијалица.Бриселски званичници себи подижу плате иако бруто домаћи производ пада.Нови европски председник, који нема практично никакву одговорност и нико је не зна, узима плату већу него председник Сједињених Држава, који за своју политику мора да полаже рачуне пред својим бирачима .

Где су другови направили грешку ?

Зашто план ЕУ није успео ? Јер су политичари Европске уније додуше исправно идентификовали знакове болесне економије – спори привредни раст и високу незапосленост – али нису успели да препознају праве узроке губитка економске динамике.Као последица тога су преписали погрешно лечење.

Међу мерама Лисабонске стратегије била је и обавеза да се повећају државна издвајања за науку и истраживања на 1% бруто домаћег производа а приватна издвајања на 2% БДП¹⁸ ,повећати обим зајмова Европске инвестиционе банке, у великој мери повећати инвестирање у ”људске ресурсе” ¹⁹ а у случају снижавања пореза дати предност снижавању пореског оптерећења људи са ниским примањима.²⁰

План је одмах нашао присталице међу планерима и социјалистима свих боја.Како је нпр. навео посланик КСЧМ Милослав Рансдорф у Скупштини у петак 18 децембра 2002 ”Лисабонска агенда је ствар коју са наше стране снажно подржавамо.Мислимо да је то управо тај смер, којим би Европска унија требала да иде.” ²¹

Уследило је усвајање на десетине ”скционих планова”, ”националних стратегија”, ”операционих програма” са циљем ”суочавања са изазовима”.Чланске државе су морале редовно да подносе извештаје о испуњавању ”лисабонских циљева”  чак смо морали да имамо и једног министра одговорног за њихово представљање.

Чланске државе су почеле вредно да означавају део јавних издатака као ”издатке за науку и истраживања” да би испунили план.Увели су пореске олакшице за инвестиције у науку и истраживања.ЕУ је повећала обим кредита Европске инвестиционе банке и као печурке после кише почеле су од европских дотација и националник додатака да ничу свакојаке агенције за стручно оспособљавање.Па инвестиције у људске ресурсе су ваљда постале проритет.Шта смета што агенције оспособљавају само да би оспособљавале.Не задовољавају тражњу клијената, задовољавају тражњу Европске уније.

У међувремену је постало јасно да се некако не успева у испуњавању циљева.Еврокомесар Gunter Verheugen је пред европосланицима 2004 године навео ”Лисабонска стратегија је стратешки избор ЕУ са циљем да се задржи европски модел у 21 веку и сачува његов привреднии значај у глобалном контексту”  да би онда као друг признао недостатке у испуњавању циљева ”Након четири године спровођења како на нивоу ЕУ тако и у самим чланским државама је ситуација далеко од задовољавајућег стања и биће велики изазов достизање стратешких циљева Уније, истакнутих у Лисабону већ до 2010 године.” ²²

Предложио је зато и додатна решења као нпр. оснивање Европског института за родну равноправност, јер је за ”остваривање циља лисабонске стратегије одлучујуће  пре свега повећање процента запослености жена и подршка предузетницама.” ²³ И десило се.Институт је био формиран одлуком 1922/2006.²⁴ Али  међутим, број предузетница се из необјашнивих разлога није повећао.

Централно планирање за 21 век

Како то да се није успело испунитити циљеве Лисабонске стратегије када је толико интелигентних и добро плаћених људи радило на њеном измишљању и увођењу у праксу ?

Јер је Лисабонска стратегија била (и још увек је) нововременска верзија комунистичког плана ” достићи и престићи”.Пре педесет година су у моди били челик и угаљ, овај пут су планери хтели да дају подршку истраживању и образовању.Принцип међутим остаје исти – политичари опет верују да су боље квалификовани за одлучивање о томе колико и у коју област инвестирати, него милиони самостално мислећих људи.

Овај принцип није функционисао под владавином комуниста, и не може да функционише ни данас под заставом ЕУ.

Лисабонска стратегија је игнорисала ова питања: Шта ако издаци усмерени од стране државе на науку и истраживања буду усмерени неефективно ? Шта уколико се свака фирма боље сама у порески неутралној средини одлучује који издатак је ефективнији ? Шта уколико су предузетници сами у стању да троше свој новац разумније него политичари, који њихов порез шаљу овде на повећање капитала Европске ивестиционе банке, онде на дотирање центара за оспособљавање ?

Лисабонска стратегија ова питања није дозволила, јер је представљала централни план.Није нудила решење проблема спорог привреднограста и високе незапослености на тај начин што би се људима оставило више слободе.Лисабонска стратегија је управо супротно доносила само нове социјално-инљењерске визије и ново преусмеравање новца пореских обвезника.

Никакав централни план не може да обезбеди боље искоришћење драгоцених извора него милиони независних планова слободних појединаца на тржишту са отвореним ценама.Чак ни када би еврокомесари били двапут паметнији од нас осталих.Како је написао аустријски економиста Фридрих Аугуст Хајек : ”Проблем (централног планирања) је у томе што информације нису сконцентрисане у једном мозгу, и због тога је неопходно да приликом решавања проблема буду коришћена знања која су подељена између много људи.”²⁵

Све док буду европски политичари веровали да могу помоћу централних планова, подстицаја, дотација и регулације да управљају економијом боље него појединци који ступају у уговорни однос на добровољној бази, европска економија ће и даље трпети.

Легислативна зараза

Важније од самог садржаја Лисабонске стратегије била је стварност да уместо да ЕУ омогући појединачним државама да долазе са различитим решењима, преписала је свима лечење према истој мустри.То је наравно повећало укупну штету, јер је план био лош, и уместо ка расту водио је ка даљем расипању.

Политичари не само да нису препознали узроке болести, нису препознали ни то да се ради о заразној болести, а нису препознали ни механизам којим се ова болест преноси.

Ниједна друга европска земља није изгубила толико привредну динамику тако као Немачка.Нажалост рецепт немачке владе није да се ограничи регулатива и снизе порези код куће.Немци хоће да реше своје проблеме тиме што ће приморати остале европске земље на повећање пореза и регулативе.Како је навео некадашњи немачки канцелар Герхард Шредер: ”Управо из жеље да се сачува историјски развијени и културно атрактивни европски модел смо ми Немци решени да ујединимо и проширимо Европску унију.” ²⁶ Проширење јурисдикције је постало једина могућност како пререгулисани модел сачувати још неко време.Лицем у лице са конкуренцијом других правних система овај модел губи динамику.

Економски модел о којем је Шредер говорио, је веома кратковид модел.То је модел који подржава неактивност на штету делотворности, добијање олакшица преко државе уместо предузетничке храбрости.Ову болест типичну за земље континенталне Европе економисти су одавно означили као ”евросклерозу”.До сада међутим нико није схватио да је евросклероза заразна болест и да се њена зараза преноси путем европских директива и регулативе.Њени бацили прескачу из Немачке,Француске и других пререгулисаних економија на остале европске народе.Процес њеног ширења је назван ”хармонизација” легислативе, једнако би смо тако могли свакако да говоримо о ”германизацији” европске легислативе.

Уобичајени начин заштите од заразне болести је карантин.Земље средње Европе међутим уместо да се изолују пред штетном европском легислативом, уводе је без редовне парламентарне дебате у огромним количинама у своје правне системе.Нису у себи пронашли инстинкт самоодржања како би одбацили Лисабонски уговор, који ширење ове болести даље олакшава.

Циљ Евроустава, алијас Лисабонског уговора био је олакшати увођење нових ригидних прописа.Како је навела комесарка Margot Wallstrom: ”Европски устав редефинише квалификовану већину на тај начин како би поједноставила и олакшала одлучивање у Савету … Нови систем ће олакшати достизање квалификоване већине која је потребна за усвајање предлога Комисије.Осим тога има да се односи на више области и укинуће право вета у 24 области.Уколико не би било Европског устава, одлуке које се тичу нпр. имиграције или културе би и даље захтеваеа једногласност.” ²⁷

ЕУ већ одавно не дозвољава конкуренцију чланских земаља у пољопривредној политици, у области заштите потрошача и животне средине, већ је скоро одстрањена и валутна конкуренција.Са Лисабонским уговором постепено се губи такође преостала конкуренција у пореској легислативи и радном законодавству, у енергетици и имиграциној политици.ЕУ је стекла право да одређује чланским државама циљеве у привредној политици и политици запошљаљвања.

Браниоци новог система гласања  усидреног у Лисабонском уговору су тврдили да би иначе било готово немогуће – у проширеној ЕУ – постизати сагласност у вези предложених директива.Али то је управо оно што је европским земљама било потребно – мање одлука и мање директива.

За пререгулисаност је пре сто година платила аустро-угарска монархија.Франц Палацки (Franc Palacky) је у вези жеље Аустрије да реши проблем даље централизације упозорио и исправно схватио да уколико неко много прича о потреби за ефективном владом, мисли пре свега на удобну владавину: ”Каже се да влада аустрије мора да буде моћна и јака и дакле пре свега концентрисана на једном месту и у једним рукама.Изгледа да наши противници мешају у свом говору вероватно мимо своје воље различите идеје заједно, говорећи тобож о влади моћној а мислећи под тим само владавину удобну.Уколико је то тако, нећемо им се у томе напросто супротстављати; али мислимо да удобност међутим не спада у предње захтеве конституционе владе.Удобност, и у државној установи, јесте само деспотизам и варварство.” ²⁸ Palacky je као што нам је познато, узалуд упозоравао и Аустро-Угарска се 70 година након тога распала у крвавом рату.

Једини делотворан пут ка привредном расту је снижавање пореза, неефективних јавних издатака и регулативе.А једини делотворан пут ка снижењу пореза, државних издатака и непотребних регулација је конкуренција правних система а не хармонизација.Уколико постоје различити правни системи, могу бити добри закони узимани као пример а лоши одбачени.

Уколико хоћемо да се од ове штетне инфекције регулационе заразе излечимо неће помоћи експеримент са снижавањем дневница државних радника нити емисија  даљих државних обвезница, влада ЧССД-а ни влада ОДС-а, нити њихова заједничка влада.Помоћи ће само уклањање узрока заразе – кидање везе између чешког правног система и легислативе Европске уније.Да би европске економије опет постале конкурентне мора бити омогућена конкуренција међу појединачним правним системима.

ЕУ није извукла поуку, биће горе

Наивни читалац би могао да помисли да је Европска унија из бламаже са Лисабонским уговором извукла поуку.Није је извукла ни у најмањем.

Већина европских политичара мисли да је грешка била у томе што су регулисали мало или што су регулисали лоше.Преовлађује позив за ”бољом регулацијом”.

Други политичари мисле да је проблем био у комуникацији: ”Комуникација Лисабонске стратегије је дугорчни орах.Зато сам данас предложио као једну од мера за њено побољшање, да се Лисабонска стратегија у наредном периоду преименује, јер је људи стално мешају са Лисабонским уговором,” ²⁹ навео је нпр. 22 априла 2009 вицепремијер чешке владе Александар Вондра.

Европска комисија је Вондру послушала.Циљ да се достигне и престигне био је померен на 2020 годину а стратегија је била преимеменована у ”ЕУ 2020”.Сада имамо шта са радошћу да очекујемо.Комисија је издала 24 новембра 2009 документ према којем нас чека ”трансформација ЕУ у промишљенију, еколошкију и конкурентнију економију”. Према Комисији  ”ниједна чланска држава не може сама успешно да реши ове задатке”. Напротив ”задатак да се створи одржива социјална тржишна привреда тј. солидарна, промишљенија и еколошкија привреда, захтеваће повећану политичку координацију”. Конкретно ”у индустријској политици … је потребно заузети потпуно нови приступ”  и ”неопходна је интеграција разних политичких инструмената спајањем институционалних реформи, боље регулације, нових иницијатива и јавних инвестиција”. ”У вези са новим одредбама Лисабонског уговора би зато требао Савет да одређује стратегију,дакле да доноси кључне одлуке и одређује циљеве.” ³⁰

А шта би то политбиро могао да предлаже ? У документу ћемо наћи предлоге као што је преписивање ”скраћеног радног времена”  или ”ширење неделотворне сегментације тржишта” (такође не знам шта је то).Даље ће бити потребно ”изменити нашу економију циљаном регулацијом” или ”одстранити неравноправан однос са лицима која самостално зарађују у оквиру већине система социјалног осигурања.” ³¹ (тиме ЕУ вероватно мисли веће опорезивање самосталних предузетника).

Не желим да будем лош пророк али док год будемо у ЕУ чека нас све више регулације и спорији привредни раст.

4.4 Република Чешка као порески рај

Иступање из Европске уније није циљ сам по себи.Крајњи циљ је слобода грађана Републике Чешке, а са њом долалази и просперитет.Излазак из ЕУ је пут ка овоме циљу.

Знам а ће трајати дуго док се у Републици Чешкој не створи политичка већина за излазак из Европске уније.Међутим, хтео сам у овој књижици јасно да покажем да чланство у Европској унији има алтернативу.

Поновно стицање самосталности је неопходан предуслов, али ни у ком случају довољан услов за то да  Република Чешка постане слободна и просперитетна земља.

Према самосталности се морамо лепо опходити.Морамо у себи наћи довољно снаге, да би смо успели да добро искористимо слободу да сами себи доносимо законе.Морамо бити способни да изаберемо политичаре који ће бити вољни да нам не одузимају слободу одличивања, политичаре који ће бити способни да пониште глупу регулативу, да прецртају неефективне издатке, зауставе задуживање државе.

Република Чешка као самостална држава може да буде отворена, пријатељска, економски либерална земља, која ће радо да прихвати иностране туристе и инвеститоре.Може да буде земља која неће грађане да оптерећује великим порезима, земља која изнад свега поштује слободу својих грађана.

Требали би смо да будемо слободна земља отворена за међународну трговину.Земља чији грађани могу слободно да путују у пријатељски настројено  иностранство, једнако као и грађани пријатељских земаља код нас.

Одмах по поновном стицању самосталности би смо могли да поништимо:

• Обавезно примешавање биогорива у нафту и бензин (уштеда за грађане 10 милијарди круна годишње )- (што износи oko 400 милиона евра, примедба преводиоца)
• Обавезна производња струје од сунца и ветра (уштеда за потрошаче 40 милијарди годишње) – (око 1,2 милијарди евра, прим. пр.)
• Порез од угља, струје и плина који смо морали да уведемо а чије убирање једва да покрива трошкове убирања (уштеда 4 милијарде годишње) – (око 160 милиона евра, прим.пр.)
• Забрана сијалица (грађани ће моћи сами да одлучују за где ће да купе штедљиву а где обичну сијалицу)

Добићемо назад 6 милијарди круна(око 240 милиона евра,прим.пр.) које смо морали да положимо као капитални улог у Европску инвестициону банку.

Грађани ће годишње да добију 9 милијарди круна (приближно 360 милиона евра,прим.пр.) које данас у облику царина одређених од стране Европске уније на увезену робу, исплаћујемо у корист буџета Европске уније.Могли би смо једноставно да не убирамо приходе од царине и грађанима у ценама увезене робе ових 9 милијарди годишње да уштедимо – како то ради нпр. Швајцарска.

Престаћемо да плаћамо годишњи допринос од 40 милијарди круна (око 1,2 милијарди евра, прим.пр.) у буџет Европске уније и престаћемо да издвајамо 20 милијарди круна (око 600 милиона евра, прим.пр.) на суфинансирање европских дотација.Престаћемо да дотацијама искривљавамо тржиште.Предузетници више неће моћи да добијају дотације за реконструкцију кафане или за куповину штампарских машина.Уместо тога ће сви плаћати ниже порезе.Уместо неморалне борбе за дотације ће се предузетници опет између себе поштено надметати квалитетом и ценом својих услуга.

Моћи ћемо да укинемо читав ред непотребних канцеларија које морамо да имамо због прерасподеле европских дотација.Уштедећемо милијарде круна пореских обвезника.

Република Чешка је поврх тога дословно саобраћајна раскрсница усред Европе.Из Румуније,Бугарске и других источних земаља се вози у западну Европу огромна количина робе, од аутомобила преко намирница, до фрижидера.Република Чешка је за ову робу природни пут.Морамо међутим да овај превоз примерено и наплатимо.По поновном стицању самосталности ћемо моћи за транзит робе преко наше територије да наплаћујемо вишу путарину, док данас тарифе за прекогранични транзит одређује Европска унија.³² Превозници це на крају крајева радо платити више за чешке аутопутеве, него да се климају преко Алпа.

Као самостална држава која је сусед Европске уније  Република Чешка може, на крају крајева, да постане некакав порески рај и ефективно да привуче на опорезивање пореске обвезнике суседних земаља.

Постоји неколико независних суверених држава које су суседи Европске уније.Нпр. Андора и Швајцарска, које у Европску унију никада нису ушле, и не само да су суседи Европске уније, него су уствари опкољене Европском унијом.

Већину држава које су јој суседи Европска унија истовремено означава као порески рај.

Израз ”порески рај” притом није прецизан.Настао је пре свега тако што су Немци и Французи приликом превођења енглеског израза ”tax haven” помешали реч ” haven” (пристаниште, уточиште) са речју ”heaven” (небо,рај) – и настало је од тога Steuerparadies или  paradis fiscaux.Чеси су то вероватно преузели из немачког или француског.Ниједна земља није рај.Постоје само земље где може пристојно да се живи и где држава не узима људима више него што је то неопходно потребно.

Међутим, чињеница је да земље које Европска унија означава као порески рај, се карактеришу не само ниским опорезивањем, већ и високим животним стандардом.Ове земље постају све чешће уточиште за пореске обвезнике из земаља ЕУ – а земље ЕУ све више заостају за животним стандардом у овим пореским рајевима.

Док ЕУ својим члановима нпр. наређује да имају ПДВ у минималној висини од 15% (евентуално 5% на намирнице и неке услуге) у Швајцарској је ПДВ у основној висини 7,6% (2,4% на намирнице).У Андори ПДВ уопште немају.

У независним државама које ЕУ означава као пореске рајеве имају у просеку виши животни стандард, нижи ниво незапослености, и вишу просечну очекивану дужину живота.

      Живот у ЕУ и мимо ЕУ

Држава	БДП по глави становника (УСД)	Проценат незапослености	Просечна дужина живота
Guernsey	45 хиљада	0,9%	80 година
Andorra	43 хиљаде	0,0%	83 године
Швајцарска	42 хиљаде	3,7%	81 година
Велика Британија	35 хиљада	8,0%	79 година
Немачка	34 хиљаде	8,2%	79 година
Француска	33 хиљаде	9,7%	81 година

Извор: CIA Factbook

Док ЕУ наређује минималну висину пореза од бензина на 0,359 евра (9,70 чешких круна) по литру, Швајцарска и Андора имају овај порез испод овог нивоа и нихови државни буџети црпе из тога што им радо плаћају потрошачки порез од бензина странци који неће да сипају гориво у скупој Француској или Немачкој.

Када би Република Чешка била независна држава поред Европске уније, могла би слично као Андора или Швајцарска да одреди своје порезе испод нивоа ЕУ.Грађани Чешке би као прво могли да плаћају ниже порезе а као друго би министарство финансија убирало више новца од страних пореских обвезника, који би код нас чешће ручали, чешће сипали гориво и куповали више роба и услуга.

Република Чешка поврх тога има и дивну природу и представља историјски драгуљ.Предодређена је за то да њени житељи црпу из ове уникатне могућности.Једино што нам је потребно, је слобода.

• Ограничимо моћ политичара

Има много држава у којима је влада узурпирала моћ над животима људи, и људи су се овој моћи подредили.Другим речима, људи су својом пасивношћу дозволили својој влади – у нашој земљи и у многим другим државама – да потискују људску слободу.Последица ове пасивности грађана је привредно заостајање и постепено гажење природних права и достојанства људи, или чак у екстремним случајевима неких несрећних држава беда и персекуција невиних критичара владе.

Добра држава не сме да буде ентитет заснован на надређености државне моћи над људима.Државна моћ мора да буде управо супротно веома оштро ограничена, тако да служи заштити живота и имовине људи и како не би могла бити злоупотребљавана у корист једних на штету других.

Многи читаоци ће најпре помислити да то не иде,да је свет већ просто такав.Да ће увек постојати надређеност – ”они”, који имају моћ и стварају законе корисне за себе, и ”ми остали” који њихову корист плаћамо.

Влада  Републике Чешке контролише готово сваки аспект нашег живота: дотира индустријску производњу,туризам,филм,извоз,увоз,вртиће и курсеве рачунара – практично све.Исплаћује родитељске додатке и додатке за бригу о старима.Многи људи међутим живе у илузији, да ове услуге добијају ”бесплатно”.Плаћамо то наравно ми,само наоколо,па према томе у коначном резултату скупље.Порези су огромни.Просечан запослени уплаћује држави кроз разне порезе и обавезне таксе преко половину своје зараде.

Простор за волонтирање и праве хуманитарне активности се сужава.При оволико високим порезима и безброј дотационих програма већ готово свакоме изгледа бесмислено да сам без државних додатака плаћа пелене за своју децу,да сам без дотација за спорт плаћа пуне трошкове спортских секција своје деце,или да се без додатака за негу побрине за сопствене остареле родитеље, да не говоримо о опадајућој вољи да се без дотација организују изложбе,концерти,предавања и брига о споменицима.

”Зашто бих требао да приложим  ? Зашто плаћам држави тако велике порезе ? Тражите дотације!”  помислиће многи порески обвезници.То је разумљив став у садашњем систему прерасподеле.Наравно да би људи ове корисне ствари радо плаћали без државе – када им држава не би узимала половину зараде на порезима.

Када је држава овако раширена у нашим животима не треба се чудити да буја корупција и неефективност јавних издатака.

Постоји безброј различитих јавних тендера државних организација на све могуће и захтеви свих могућих непрофитних организација и комерцијалних фирми за дотације и грантове,свако покушава да живи или да се обогати на рачун државе – дакле на рачун осталих пореских обвезника.Политичари и службеници су у том мноштву набавки незаобилазни.Измакли су нам контроли.Не треба се уствари чудити што свој посао не могу да савладају,праве грешке, не стижу да читају законе, и усвајају шкарт-законе,обећавају милијарде за наднационалне институције,подмитљиви су.Поверили смо им наиме неиспуњиво велики задатак.

Неиспуњиви задатак

Натоварили смо држави – дакле политичарима које бирамо за управљање државом,сувише велико бреме.Побринути се без грешке за сваки аспект људског живота од изградње ауто-пута,преко организације вртића до културе и спорта, је надљудски задатак.

Усуђујем се да тврдим, да већина грађана господину Нечасу,Фишеру или Соботкови не би поверила на годину дана руковођење својом фирмом са 10 запослених.Понајпре им не би смо поверили ни чување своје деце на једно поподне.Вероватно им не би смо поверили ни своју уштеђевину да је годину дана што боље увећавају.И поред тога многи наивно верују да би ови туђи људи  (или било ко други) могли некаквим чудом добро управљати са 1 500 милијарди круна убраних годишње од пореских обвезника и огромном имовином Републике Чешке, од државних путева преко државних авиолинија и државних железница до државних шума.

Потребно је изнова ограничити шта ћемо држави дозволити.Време је да нека овлашћења узмемо назад.Не смемо да мислимо да је довољно оставити држави готово неограничен обим овлашћења и изабрати часније политичаре.Морали би смо да изнова бирамо надљуде како би уредно савладали све задатке које им закони постављају.

”Желимо,укратко,свој новац назад!” захтевала је британска премијерка Маргарет Тачер на једном европском самиту.Мислила је на новац британских пореских обвезника који се губио у црној рупи бриселског прерасподељивања.Запретила је да ће иначе зауставити британске уплате у европски буџет.³³

Хајде да парафазирамо захтев Маргарет Тачер:

Хоћемо свој новац назад! Државо,владо,ми,порески обвезници,стварни власници ове државе,хоћемо свој новац назад.

Држава не би требала да буде тоталитаризам у коме једна клика влада а остатак људи су подређени,поданици.Држава мора да буде заједничка ствар,што је прави превод речи република.

То је слично као у спортској секцији,политичкој странци,скупштини станара,добровољном ватрогасном друштву.Изаберимо одбор,благајника и друге важне функције и изабране представнике поверимо да се са пажњом правих домаћина брину о заједнички подељеној имовини.Уколико своју улогу изабрани управитељи обављају лоше,на следећем сабору ћемо их опозвати.То смо ми чланови-власници ко са коначном важношћу одлучује.Нисмо подређени одбору и благајнику – одбор и благајник су подређени нама,члановима.Уколико статути дају одбору сувише слободну руку,изменићемо статуте.

Исто тако мора да буде и у држави.Морамо бити свесни да држава нису ”они”, да смо држава ми,а уколико се они,што значи управитељи понашају као власници,и са нама –стварним власницима- се опходе као са подређенима,онда их морамо из ове заблуде извести.

Уколико у политичкој странци или спортској секцији уочимо да имамо мали утицај на управитеље које смо изабрали,да смо им ми – или неки наши претходници – дали овлашћења да нам неограничено подижу чланарину,да смо им поверили овлашћења да заступају заједничку имовину и да управљају на дуг,троше новац без обзира на усвојени буџет, онда морамо да изменимо статут и узмемо своја суверену власт назад.Онај највиши орган смо ми – чланови.

Уколико видимо да смо трајно у мањини можемо на крају да друштво,секцију,заједницу напустимо.Онако како смо у удружење добровољно ушли,можемо опет добровољно и иступити.

У државу се обично не улази – изузетак је захтев странаца за држављанство – у држави се рађамо.Променити државу за другу,бољу, није тако лако као променити спорстску секцију,променити стан или мобилног оператора.Утолико је важније у држави користити своја грађанска права.

И државу је могуће у екстремном случају напустити.Али нећемо да одлазимо! То је наша земља,у њој смо се родили,овде се говори нашим језиком,овде имамо пријатеље и породицу.А у већини других земаља и није ништа боље.Морамо бити свесни да смо то ми коме држава припада, не политичари.Без нас не би били ништа,многи би без тога да нам узимају новац из новчаника, једва опстали на тржишту.

Хајде онда да изменимо статут државе – устав – и узмемо нека овлашћења назад.Хајде да политичарима забранимо неке ствари, смањимо обим питања о којим им дајемо право – а уствари и дужност – да одлучују.Политичари морају да буду под стварном контролом а најбоља контрола је ограничење њихових овлашћења.

Шта можемо да урадимо за државу

”Немојте да питате шта може држава да уради за вас,питајте шта можете да урадите за своју државу” овако гласи славни цитат из инаугурационог говора америчког председника Џона Ф. Кенедија из 1961 године.³⁴

Не цитирам председника Кенедија да бих на било који начин моралисао.Уопште не позивам да у садашњој ситуацији подржавамо државу бесплатно.Наша држава,наиме добровољну помоћ  баш и не заслужује.Засад.А то морамо променити.

Када је настала године 1918, на развалинама аустро-угарске монархије, Чехословачка, пружио је сликар Алфонс Муха новонасталој држави бесплатно дизајн новчаница, поштанских и таксених марки.³⁵ Урадио је то бесплатно јер је био срећан што је настала нова самостална држава или из разлога престижа.Данас једва да можемо да очекујемо да би неко хтео држави нешто добровољно да пружи, или да за државу уради нешто бесплатно.И не треба се чудити.Држава је постала ново господство, чувено ”они” на које имамо мали утицај.

Међутим није то безнадежно.Довољно је постати свестан да су се политичари измакли контроли само захваљујући нашој пасивности, јер смо им дали превелика овлашћења.Можемо да променимо Републику Чешку у пријатељску виталну државу, за коју ћемо понекад радо урадити нешто и бесплатно.

Кенеди је  свој говор наставио реченицом,која  је мање славна али можда важнија: ”Запитајмо се шта можемо заједно да урадимо за слободу човека!” ³⁶

Имамо формалну демократију и изборе који се периодично понављају.У њима се очајно трудимо да изаберемо ”мање зло” и ту и тамо се у њима води идејна дебата о томе шта би нам држава требала да дозволи или забрани.Дебатује се нпр. да ли треба да се забрани пушење у ресторанима или треба ли да се дозволи коришћење марихуане.То је прилично мало.То су секундарна и парцијална питања.

Хајде дакле да парафразирамо Кенедијеву славну реченицу:

Не питајмо шта би нам држава требала да дозволи или забрањује.Питајмо шта би смо ми требали да дозволимо или забранимо држави.Питајмо шта можемо заједно да урадимо за слободу чевека.

Ми не смемо да будемо подређени политичарима,политичари морају да буду подређени нама,грађанима.Политичари су само руководиоци које унајмљујемо за управљање заједничким стварима.

Наш устав који би требао да политичку моћ јасно омеђује и ограничава, пре даје политичарима бланко дозволу да раде шта хоће: Имате просту већину у скупштини ? Усвојите било какав буџет, а када прекорачите усвојене издатке ништа се неће десити ! Повећајте нам порезе самовољно, како хоћете ! Издајте државних обвезница и гаранција колико само сматрате да треба !

За непридржавање закона морају политичари да сносе одговорност

Државни буџет би требао да буде најважнији закон у години.

Први корак ка ограничењу самовоље би требало да буде одређивање јасне санкције за непоштовање  буџета.Буџет је закон  и сваки закон би требао да садржи и санкцију.Иначе је сувишно бавити се законом уколико његово неиспуњавање не носи никакве последице.Зашто се мучити сваке јесени у скупштини са законом о државном буџету, када је свеједно да ли ће га влада поштовати или не ?

Не би требало да се дешава оно што се десило у најекстремнијем облику 2009 године.Министар финансија Мирослав Калоусек је изашао пред скупштину са буџетом који је садржавао приход од 1 114 милијарди  круна, расходи 1 152 милијарде круна а дефицит 38 милијарди круна.³⁷ Скупштина га је поздравила аплаузом и предлог буџета усвојила.Резултат  управљања је међутим био у суштини другачији: приходи су на крају износили 974 милијарди, расходи 1 167 милијарди а дефицит је достигао 193 милијарде круна.³⁸ Влада је као прво преценила процену прихода а као друго није ни испоштовала предвиђене издатке.Скупштина је извештај о државном завршном рачуну само примила на знање.

Устав би требао јасно да каже да уколико влада не испоштује буџет који је усвојила Посланичка скупштина, мора да поднесе демисију и врше се нови избори.

Никакво повећање пореза без референдума

Следећи корак би требао да буде ограничење овлашћења политичара да повећавају порезе.На пример швајцарски устав одређује лимите изнад којих не могу влада и парламент да подигну порезе.У Швајцарској основна стопа пореза на додату вредност (ПДВ) не може бити већа од 8% а снижена стопа ПДВ на намирнице не може бити већа од 2,5%.³⁹ Федерални порез на приход може да буде максимално 11,5% од прихода физичких лица и максимално 8,5%  од прихода правних лица.⁴⁰ Устав такође временски ограничава право владе да убира порезе до 2020 године.⁴¹

За свако повећање пореза, као и за наставак права да убира порез по истеку овлашћења, потребна је швајцарској влади сагласност већине људи и већине кантона, неопходних у Швајцарској за било какву измену устава.

Хајде да слично и код нас тражимо за свако повећање пореза референдум.Обавезни референдум за свако повећање пореза би натерало владу да штеди, уместо да себи владање олакшава непрестаним повећавањем пореза.

Неко би могао да примети да би људи из принципа одбијали повећавање пореза и када би то било у некој ситуацији економски оправдано.Није међутим истина да људи нису ни у каквим околностима вољни да дозволе повећање пореза.Садашње швајцарске стопе ПДВ-а су биле повећане 2010 године са 7,6% односно 2,4% на садашњих 8% односно 2,5% управо на основу тесне сагласности људи и кантона на референдуму – са јасно временски ограниченим мандатом и са одређеном наменом на шта ће новац ићи.

Предлог за повећање пореза би људи подржали најпре само онда уколико порези већ не би били доста високи и када влада не би очигледно расипала буџетка средства.У супротном случају би било једино исправно уколико би људи предлоге владе за повећање пореза одбили.

Вето народа против закона који ограничавају слободу

Следећи корак ка одбрани грађана од самовоље политичара би требао да буде принцип народног вета, којим би грађани могли да врате сваки закон који би ограничавао слободу људи.

Данас  има на основу устава председник Републике Чешке право да враћа Посланичкој скупштини законе који му се не свиђају.Скупштина међутим има могућност да председника лако прегласа већином свих посланика.⁴² То је веома слаба одбрана грађана од лоших закона.Не само да може скупштина председнички ”вето” лако да прегласа, пре свега председник је један човек чије мишљење о томе да ли закон ограничава слободу или не, може да се разликује од воље грађана.Слично може законе да враћа Посланичкој скупштини и Сенат, међутим скупштина га може слично лако да прегласа већином свих посланика.⁴³

Ефективна одбрана против закона који ограничавају слободу би био народни-грађански вето.Сваки појединачни закон би ступио на снагу само онда уколико се против њега не би поставила већина бирача.Након сваког усвајања закона у парламенту би постојао рок у којем би грађани имали шансу да прикупе неопходан број потписа за расписивање референдума о вету на закон.⁴⁴ Уколико грађани у предвиђеном року не би успели да сакупе потребан број потписа, закон би ступио на снагу.Био би то сигнал да не постоји довољна воља људи да се дати закон спречи.

У супротном случају би се о закону одлучивало на референдуму.Уколико грађани на референдуму закон не би већински одбацили, закон би ступио на снагу.Уколико би грађани закон одбацили, не само да закон не би ступио на снагу, већ би парламент који је закон усвојио био распуштен и спровели би се нови избори – како народ не би заступали посланици који доказано не застпају њихове интересе.

Принцип народног вета би висио над политичарима као Дамоклов мач и политичари не би могли да дозволе себи да усред мандата усвајају законе који су против воље бирача и противни су обећањима на основу којих су били изабрани.То се у садашњој ситуацији не дешава.Политичари који су обећавали крај задуживања и неповећавање пореза, повећавају државни дуг и повећавају порезе.

Билборди ТОП09 и ОДС из кампање пред изборе 2010 године

(текст на билборду: Одговорни желе да живе без без дугова више него што мислите)

(текст на билборду: Нећемо дозволити задуживање државе ни општина)

Народни вето би у стварности било потребно применити само ретко, јер законодавци не би хтели да испод себе одсеку грану.Неко може да има примедбу да би и повремено одржавање референдума о народном вету било за пореске обвезнике скупо.Међутим уколико би смо имали у уставу усидрен принцип народног вета онда ће изгубити смисао да се издржава Сенат или председник републике, када ће њихово овлашћење осигурања против лоших закона преузети дирекно народ.

Неко би даље могао да има примедбу да би народни вето некада могао да спречи ступање на снагу закона који напротив људске слободе проширују, уколико би већина бирача била против проширења слобода.Рецимо да би влада хтела да снизи порезе и садашње дотације а већина грађана би се на референдуму изјаснила против предлога.Искрено сумњам да би на овај начин људи већински одбили закон који проширује слободу: не заборавимо да од већине дотација увек извлачи корист уска интересна група на штету неорганизоване већине.Уколико бу се то ипак у изузетним случајевима догодило била би то неопходна цена за могућност да се врати та огромна већина закона који слободу све више и више ограничавају.Не би смо никада требали да жртвујемо принцип зарад тренутног интереса.

Забрана задуживања

Не само да дозвољавамо политичарима да својевољно подижу порезе, ми им поврх тога дозвољавамо да својевољно повећавају издатке за дуг, односно да руководе са дефицитарним буџетом.

Политичари на тај начин долазе у искушење које се назива морални хазард.Дају предност задуживању, јер ће понети у садашњости добитак у облику расподеле већих издатака (који им доносе популарност, моћ и могуће провизију) а неће у будућности понети терет исплате дуга (јер ће се њихов мандат завршити најкасније за четири године).Политичари су изабрани на четворогодишњи мандат, тако да се њихова лична добит или трошак не поклапају са добити или трошком државе као целине, која је основана на неодређено време.Решење овог проблема моралног хазарда је ограничити право политичарима да задужују државу.

Влада би морала да управља са приходима које за дату годину добије од људи, евентуално са уштеђевином из претходних година.Узимање позајмица (задуживање наредних пореских обвезника) би требало да буде строго ограничено само на изузетне случајеве као што су велике природне катастрофе или рат.Усвајање дефицитарног буџета или позајмице би дакле требало да буде условљено широким народним консензусом, конкретно сагласношћу уставне трипетинске већине у парламенту.

У децембру 2001 Швајцарци су на референдуму усвојили измену устава на основу које ”конфедерација држи приходе и расходе дугорочно у равнотежи”.⁴⁵ У ванредној ситуацији је могуће усвојити дефицит, али је за то потребна квалификована већина свих законодаваца у обема коморама, а дефицит мора да буде компензован у наредним годинама.

Сличај покушај смо забележили и у Републици Чешкој.Тада је опозициони посланик Вацлав Клаус поднео 2002 године Посланичкој скупштини предлог ”Закона о буџетској дисциплини”.⁴⁶ На основу њега је влада имала да се труди дугорочно на уравнотеженом управљању.У једној години би влада могла да усвоји дефицит, али за прекомерни дефицит би јој требала квалификована већина – за дефицит између 2% и 3% бруто домаћег производа већину свих посланика, а за дефицит изнад 3% БДП трипетинску већину свих посланика.У случају ако би влада одступила од усвојених параметара за више од 10% морала би да затражи поверење скупштине.

Вацлав Клаус је тада између осталог навео: ”Страно  искуство показује да неконтролисано погоршавање стања јавних финансија, раст буџетског дефицита и брзи раст задуживања државе, не могу да се заврше другачије него озбиљном економском кризом са веома неповољним последицама на запосленост, стабилност валуте и животни стандард грађана.Ослањање на некакав чудесно брзи економски раст, који ће у будућности доћи и исплатити дугове, неће помоћи.Чуда се не дешавају.Наша економија расте само незнатно и било какве озбиљне прогнозе у овом смеру су пре песимистичке.” ⁴⁷

Министар финансија Бохуслав Соботка je предлог прокоментарисао овако: ”Мислим …да ова расправа има смисао… да би смо разјаснили различите приступе,да кажемо једни другима чему би смо у посланичкој скупштини требали да се посветимо,да идентификујемо могућа решења.Мислим међутим да ће смисао и циљ ове дискусије у сваком случају бити закључак ,да ово није онај прави предлог који би Републику Чешку померио напред,који би нас померио ка здравијим јавним финансијама.”⁴⁸

Предлог закона није добио потребну уставну већину и све наредне владе су могле Републику Чешку  слободно да задужују.Задуживале су нас од тад темпом од 100 милијарди годишње владе Шпидла,Гроса,Пароубка,Тополанка,Нечаса … без разлике.

И док је швајцарски јавни дуг према БДП-у  захваљујући закону о избалансираном буџету опао за последњих десет година са 75% на 50% БДП-а, чешки дуг је супротно,због непостојања закона о уравнотеженом буџету порастао са 25% на 50% БДП-а.

Јавни дуг (% БДП)

Извор:World Economic Outlook IMF database April 2012

Живимо вероватно у времену када конституционални системи засновани на општем праву гласа траже своју корекцију у облику различитих уставних ограничења.Након Швајцарске су слична ограничења у свој устав додали Немачка и друге државе.Може се претпоставити да ће се демократија одржати у оним земљама које установе добра уставна правила.Земљама које не уведу уставне кочнице задуживању прети државни банкрот, који може бити праћен државним превратом, ерупцијом насиља и хаосом.Нада је, да тамо где демократија преживи, то ће бити демократија унапређена ефикасним уставним ограничењима.

Хајде да и чешку демократију побољшамо уставним ограничењима моћи изабраних политичара како би смо предупредили банкрот државе и како би смо направили од Републике Чешке добру државу.Могући облик закона о уравнотеженом буџету наводим у прилогу.

Скинимо са политичара бреме неиспуњивих задатака.

Немојмо да очекујемо да ће са нашим новцем у наредном периоду боље располагати нека нова просвећена влада,која ће мудро и штедљиво да троши поверени новац  и никад неће злоупотребити свој надређени положај.Немојмо очекивати да ће влада бити боља уколико је не буде водио Мирек или Јиржи,него Петар или Карл.Скинимо са политичара бреме неиспуњивих задатака,ограничимо њихова овлашћења у корист наше сопствене слободе.

Горе наведени предлози за ограничење овлашћења државе – и политичких представника грађана – представљају предлог за измену Устава.Као такви захтевају трипетинску већину у обе коморе парламента.⁴⁹ Њихово спровођење стога неће бити лако.Баш као што, на крају крајева, неће бити лако спровести ни иступање из Европске уније.

То што политичари у парламенту имају дијаметрално супротне ставове о функционисању Републике Чешке од нас не значи да не треба да тежимо ка променама.

Ова књига је у суштини глас грађана без представника.У Посланичкој скупштини су заступљени присталице задуживања, присталице повећавања пореза, присталице дотација.Сви они су обилно представљени тамо – у лику посланика у редовима ОДС,ТОП09,КСЧМ и ЧССД.

Присталице виталне државе без дугова и прерасподељивања,присталице ниских и једноставних пореза,и присталице државе где политичари морају да сносе одговорност за своје деловање, засад у у парламенту нису заступљени.

Када и ови људи буду имали представнике у парламенту, који ће да заступају ове принципе,дочекаћемо поступно Републику Чешку засновану на здравим темељима слободе и одговорности.

Прилог: Нацрт  уставног закона о уравнотеженом буџету

ПАРЛАМЕНТ РЕПУБЛИКЕ ЧЕШКЕ

Посланичка скупштина

2014

VII изборни период

Предлог

Посланика…, … и …

за доношење

уставног закона о уравнотеженом буџету

УСТАВНИ ЗАКОН

Од дана……….

о уравнотеженом буџету

ПРЕАМБУЛА

Парламент Републике Чешке свестан своје одговорности према садашњим и будућим генерацијама грађана Републике Чешке, уверен је да се даље не може живети лакомислено на дуг.

Уравнотежено располагање сматра за важан принцип који дугорочно штеди новац пореских обвезника и које једино може отклонити претњу банкрота државе.

По угледу на оне државе које су сличан принцип већ усвојиле са циљем обезбеђења дугорочног уравнотеженог управљања финансијама државе и истовремено омогућавање ванредних издвајања у периодима угрожености Републике Чешке је Парламент донео овај уставни закон Републике Чешке

ГЛАВА ПРВА

Основне одредбе

Чл. 1

Овај уставни закон одређује принцип уравнотеженог управљања финансијама Републике Чешке

Чл. 2

Влада подноси посланичкој скупштини државни буџет у основи као уравнотежен при чему приликом процене буџетских прихода узима у обзир очекивани привредни развој.Детаље поступка усвајања државног буџета установљава закон.

Чл. 3

У случају непланираног пада буџетских прихода у периоду буџетске године прилагођава влада издатке тако да са крајем године достигне уравнотежено управљање.

ГЛАВА ДРУГА

Ванредне ситуације

Чл. 4

У ванредним ситуацијама посебно у случају војног напада на Републику Чешку или у случају природне катастрофе општег обима може влада предложити Посланичкој скупштини додатне издатке покривене позајмицом.

Чл. 5

У ситуацији према Чл. 4 влада истовремено са таквим предлогом подноси Посланичкој скупштини план исплате овакве позајмице у року најкасније током наредних десет година.

Чл. 6

У случају усвајања додатних издатака према Чл. 4 се захтева сагласност најмање 120 посланика.

ГЛАВА ТРЕЋА

Државне гаранције

Чл. 7

Влада је овлашћена за давање гаранција на позајмице других субјеката само онда уколико за такве гаранције обезбеди резерву посредством расхода у границама усвојеног државног буџета.

ГЛАВА ЧЕТВРТА

Државни завршни рачун

Чл. 8

Најкасније до 31.3 наредне године подноси влада Посланичкој скупштини Државни завршни рачун који прецизно описује располагање државе у протеклој години.

Чл. 9

У случају да се располагање државе заврши са вишком, искористиће се вишак за исплату државног дуга.

Чл. 10

У случају да се државни завршни рачун оконча дефицитом , који није бије усвојен у складу са Чл. 6 подноси влада демисију у руке председника државе.

ГЛАВА ПЕТА

Ступање на снагу

Чл. 11

Овај уставни закон ступа на снагу дана 1. јула 2014

У Прагу дана …

• Закључак

Устав Републике Чешке каже да је ”народ извор све државне власти; остварује је посредством органа власти законодавне,извршне и судске.” ¹ Способност грађана да промене законе изборима се међутим изгубила јер већина закона данас долази у облику директива и прописа из Европске уније.Чешки утицај на ову легислативу је премали.Доживљавамо велики пад демократије.

Политичари главних чешких политичких странака допустили су усвајање Лисабонског уговора који је евидентно неповољан по Републику Чешку.Сложили су се са ограничавањем гласачких права Републике Чешке при обликовању европске легислативе, без да су за то за Републику Чешку нешто добили.Дали су предност похвалама од стране немачких и француских политичара пред дугорочним интересима Републике Чешке.Заборавили су на своја обећања о расписивању референдума о Лисабонском уговору.Лисабонски уговор је означио значајну прекретницу.Открила је како је Европска унија успела да грубо заобиђе вољу бирача у Холандији и у Ирској.Немачка,Француска и неизабрана бирократија су Лисабонским уговором ојачали свој ионако доминантан утицај у ЕУ.

Европска унија притом брзо губи  економску динамику и у темпу раста животног стандарда заостаје за свим главним областима света.Притом не налази други рецепт за своје тешкоће осим проширења сфере утицаја и измишљања све више и више регулације.

Европска унија се налази у кризи.Актуелне буџетске тешкоће Грчке и беспомоћност Европске уније назначавају могући распад еврозоне и Европске уније као такве.Распад ЕУ међутим може доћи касно и може бити веома скуп.Због тога је исправно размишљати о могућности једностраног иступања из ЕУ уз очување пријатељских односа са Европском унијом.

Европска унија је само једно од могућих устројстава у Европи и бројне земље напредују и мимо њених граница.Република Чешка може бити укључена у европску трговинску,културну или војну сарадњу и без чланства у Европској унији.

Лисабонски уговор је додуше онемогућио једнострано отказивање чланства у ЕУ у складу са Бечким конвенцијом о међународном уговорном праву, али омогућава престанак чланства до две године од подношења захтева за иступање.

Република Чешка не би морала у случају иступања из Европске уније непосредно да преговара о даљим посебним условима трговинских односа са преосталим члановима Европске уније јер постоји важећи ратификовани Споразум о Европском економском простору ² који обезбеђује Републици Чешкој бесцаринску трговину са земљама Европске уније и ЕФТА и без чланства у ЕУ.Било би међутим практично преговарати о условима иступања из ЕУ јер сваки усаглашени споразум може донети  само повољније услове трговине него споразум ЕЕП.Република Чешка има истовремено гарантовану међународну безбедност чланством у Северноатлантској алијанси , изван оквира Европске уније.

Поновно стицање независности би значило обнављање смисла демократије.Независна Република Чешка усред Европе може постати успешна,према својим грађанима и посетиоцима  пријатељска држава.Република Чешка ће моћи по иступању из Европске уније значајно да ограничи бирократију,прерасподељивање и порезе, и може да постане ”порески рај” за своје грађане и иностране  инвеститоре и туристе.Могла би брзо да достигне у животном стандарду земље западне Европе.

Могуће иступање из ЕУ није циљ.Циљ је слобода.Слобода сваког појединца да се бори за своју срећу.Просперитет ће тада доћи сам као споредни ефекат слободе.

Поштовани читаоци,

Примићу Ваше предлоге или коментаре на адреси

mach@svobodni.cz

Бићу срећан уколико књигу позајмите или препоручите својим пријатељима.

Ваш, Петер Мах

Везе

1. Пад демократије

1 Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 29. септембар 2009 (http://www.psp.cz/eknih/2006ps/stenprot/062schuz/s062010.htm#r1 )

2 Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 26. Септембар 2007 (http://www.psp.cz/eknih/2006ps/stenprot/021schuz/s021041.htm#r3 )

3  Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 24. септембар 2007 (http://www.psp.cz/eknih/2006ps/stenprot/022schuz/s022196.htm#r4 )

4  Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 24. септембар 2007 (http://www.psp.cz/eknih/2006ps/stenprot/022schuz/s022200.htm#r7 )

5  Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 24. септембар 2007 (http://www.psp.cz/eknih/2006ps/stenprot/022schuz/s022200.htm#r7 )

6  Петер Мах, Тешкоће европских интеграција ,Центар за економију и политику , Праг 2002

7 Роланд Ваубел : Европске институције као интересне групе . CEP

 , Праг 2009 , стр 31

8  Лисабонски уговор,  Службени лист ЕУ Ц306/19 од 17.12.2007 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2007:306:0010:0041:CS:PDF )

9 Архив Европског парламента (http://www.europarl.europa.eu/parliament/archive/elections2009/en/turnout_en.html )

10 Зашто нисам еврофедералиста, CEVRO, Праг 2003, стр. 47-49

11, Зашто нисам еврофедералиста CEVRO, Праг 2003, стр. 10-11

• Од уласка у ЕУ до Лисабонског уговора

1 Декларација ”Данска и уговор о Европској унији”“, Службени лист ЕУ C 348, 31. децембар 1992 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:41992X1231:EN:HTML )

2 Резолуција Владе Републике Чешке од дана 13. децембра 1995 бр. 732 о захтеву Републике чашке за пријем у Европску унију (http://kormoran.vlada.cz/usneseni/usneseni_webtest.nsf/0/F2DA651FB2BA7374C12571B6006C37F3 )

3 Предлог закона владе о спровођењу референдума,скупштинска штампа, 197/2003 (http://www.psp.cz/sqw/text/tiskt.sqw?o=4&ct=197&ct1=0 )

4 Минут о ЕУ,Чешка телевизија 17.март 2003

5 Догађаји,Чешка телевизија, 16.октобар 2004

6 Маркета Питрова,Земље кандидати на Конвенцији о будућности Европске уније:  In: Hynek Fajmon (ed.): Пут Републике Чешке у ЕУ. CDK, Брно 2004, стр. 134

7 Петер Плецити: Устав Европске уније – пут ка унитарној држави ?, Средња Европа бр. 117/ 2003, стр. 26

8 Види  на пример ,Нацрт Европског устава са коментарима , CEP, Праг 2003

9 CAROLINA  бр. 508, среда, 18. јун 2003 – електронски билтен студената журналистике (http://www1.cuni.cz/carolina/archive-cs/Carolina-C-No-508.txt )

10 Јан Захрадил,Зашто сам напустио Конвенцију,: Lidové noviny 3.јул 2003

11 Исто

12 Исто

13 Исто

14 TV Prima „Последња реч“, 12. јун.2003

15 Нацрт уговора о Уставу за Европу – Брисел , 18. јул 2003 (http://european-convention.eu.int/docs/Treaty/850CSrev.pdf )

16 Уговор из Нице, Службени лист ЕУ C80, 10. март 2001 (http://eur-lex.europa.eu/en/treaties/dat/12001C/pdf/12001C_EN.pdf )

17 Lidové noviny, 6. октобар 2003

18 „Седмица“ TV Nova, 12. октобар 2003

19 „ Седмица “ TV Nova, 12.  октобар 2003

20 . Роланд Ваубел : Европске институције као интересне групе .  CEP, Праг 2009, стр. 42

21 „ Седмица “ TV Nova, 12. октобар 2003

22 Нацрт европског устава са коментарима,Центар за економију и политику,Праг 2003

23 Lidové noviny 18. децембар 2003

24  Нацрт Уговора о Уставу за Европу – Брисел , 18. јул 2003 (http://european-convention.eu.int/docs/Treaty/850CSrev.pdf )

25 Listy ODS, информативни билтен Грађанске демократске странке (ОДС) бр. 4 z 22. јул 2003 (http://www.ods.cz/docs/listy/listy_04-2003.pdf )

26 EUObserver.com 25. новембар 2003

27 Lidové noviny 18. децембар 2003

28 Le Monde 5. фебруар 2004

29  Изјава за штампу Мирека Тополанка,”Писмо председнику чешке владе” од дана 14.јуна 2004 (http://zpravy.ods.cz/prispevek.php?ID=1607 )

30 Lidové noviny, 19. јун 2004

31 Нацрт Уговора о Уставу за Европу – Брисел , 18. јули 2003 (http://european-convention.eu.int/docs/Treaty/850CSrev.pdf )

32 Сведочење директног учесника на састанку , који је захтевао да остане анониман

33 Резолуција Владе Чешке Републике од дана18. јула 2004 бр. 755 о усвајању кандидатуре за чланство у Европској комисији (http://kormoran.vlada.cz/usneseni/usneseni_webtest.nsf/0/864B7E565E8DA6FCC12571B6006AF7BD )

34 Писмо председнику фракције EPP-ED Хансу – Герту Потерингу. Пренето у Laissez Faire, септембар 2004 (http://www.nechtenasbyt.cz/admin/upload/pdf/LF2004-09.pdf )

35 Цитат од 27. октобра 2004 заснован на сведочењу учесника састанка владе , који је тражио да остане анониман .

36 Устав Републике Чешке (http://www.psp.cz/docs/laws/constitution.html )

37 The New York Times 15. јун 2005

38 Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 7. септембар 2003 (http://www.psp.cz/eknih/2002ps/stenprot/021schuz/s021014.htm )

39 Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 7. септембар 2003 (http://www.psp.cz/eknih/2002ps/stenprot/021schuz/s021014.htm )

40 Саопштење за јавност КДУ-ЧСЛ (KDU-ČSL) од дана 25. августа 2006 (http://www.kdu.cz/default.asp?page=311&idr=135&IDCl=16190 )

41 Резолуција XVII. конгреса ОДС-а (ODS) од 19. новембра 2006 (http://zpravy.ods.cz/prispevek.php?ID=4275 )

42 Саопштење Мирека Тополанка о заседању Европског савета од дана 21. јуна 2007 (http://zpravy.ods.cz/prispevek.php?ID=5169 )

43 Закључци председништва, Савет Европске уније, Брисел 20. јул 2007 (http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/94932.pdf )

44 Протокол о примени Повеље основних права Европске уније у Пољској и у Уједињеном краљевству,Службени лист ЕУ C306/156, 17. prosince 2007 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2007:306:0156:0157:CS:PDF )

45 Повеља о основним правима Европске уније (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2007:303:0001:0016:CS:PDF )

46 Закључци Председништва  Савета Европске уније , Брисел , 20. јул 2007 (http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/94932.pdf )

47 Повеља о основним правима Европске уније(http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2007:303:0001:0016:CS:PDF )

48 Завршни акт Лисабонског уговора. Службени лист ЕУ C306/267 од дана 17. децембра 2007 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2007:306:0231:0271:CS:PDF )

49 Lidové noviny, 3. октобар 2009 (http://zpravy.ods.cz/prispevek.php?ID=11233 )

50 Нацрт Европског устава са коментарима CEP, Праг 2003, стр.. 19

51 Резолуција извршног савета ОДС-а (ODS) од дана 23. јуна 2007 (http://zpravy.ods.cz/prispevek.php?ID=5181 )

52 Резолуција XVII. Конгреса ОДС (ODS) од 19.новембра 2006 (http://zpravy.ods.cz/prispevek.php?ID=4275 )

53 Европски парламент, говор Мирека Тополанка 25. март 2009, видео снимак (http://www.europarl.europa.eu/wps-europarl-internet/frd/vod/player;jsessionid=A0E947FB1AF25E9856AE32B556A4C0A0?date=20090325 )

54 Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 20. март 2008 (http://www.psp.cz/eknih/2006ps/stenprot/028schuz/s028181.htm )

55 Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 20. март 2008 (http://www.psp.cz/eknih/2006ps/stenprot/028schuz/s028192.htm#r2 )

56 Стенографски записник заседања Сената 24. арил 2008 (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/htmlhled?action=doc&value=46757 )

57 Стенографски записник заседања Сената 24. арил 2008 (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/htmlhled?action=doc&value=46757 )

58 Стенографски записник заседања Сената 24. арил 2008 (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/htmlhled?action=doc&value=46757 ) 

59 Стенографски записник заседања Сената 24. арил 2008 (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/htmlhled?action=doc&value=46757 )

60 Резолуција Сената са 13. састанка  дана 24 априла (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/htmlhled?action=doc&value=46812 )

61 Закључци Председништва , Европски савет , Брисел , 20. Јули 2008 (http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/CS/ec/101362.pdf )

62 Резолуција IXX. Конгреса ОДС-а (ODS) од дана 7. децембра 2008 (http://zpravy.ods.cz/prispevek.php?ID=8685 )

63 Резолуција Посланичке скупштине бр. 1072 о предлогу владе којим се подноси парламенту Републике Чешке на давање сагласности са ратификацијом Лисабонски  уговор (http://www.psp.cz/sqw/text/tiskt.sqw?o=5&v=US&ct=1072 )

64 Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 18. фебруар 2009( http://www.psp.cz/eknih/2006ps/stenprot/046schuz/s046063.htm#h12 )

65 Анекс Јавне набавке PO2008-46/DUB, Канцеларија за информисање ЕУ (http://ec.europa.eu/ireland/tenders_and_grants/public_information/annex_1_-_tender_specification.pdf)

66  Одлука Европске комисије од 13 маја 2009 о казни компанији Intel (http://ec.europa.eu/competition/sectors/ICT/intel_summary_decision_en.pdf )

67 Петер Мах: ЕУ утиче на ирски референдум, блог сервера iHned.cz (http://blog.ihned.cz/c3-38462690-YMachP_d-eu-ovlivnuje-irske-referendum )

68 Изјава Председника републике од дана 9 октобра 2009 о ратификацији Лисабонског уговора (http://klaus.cz/klaus2/asp/clanek.asp?id=lCMPLGZfHzrR )

69 Повеља о основним правима Европске уније (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2007:303:0001:0016:CS:PDF )

70 MF DNES, 13. октобар 2009

71 Закључци председништва,Савет Европске уније,Брисел 1 децембар 2009 (http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/110889.pdf )

72 Мишљење Уставног суда Републике Чешке од  дана 3 новембра 2009 (http://www.usoud.cz/clanek/GetFile?id=2150 )

73 Одлука Европског савета од дана 1 децембра 2009 о избору председника Европског савета (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2009:315:0048:0048:CS:PDF )

74 Одлука Савета од дана 1 децембра 2009 којом се утврђују радни услови председника Европског савета(http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2009:322:0035:0035:CS:PDF )

75 Саопштење за јавност Жозе Мануел Бароза (José Manuel Barrosо) од 1. децембра 2009 (http://ec.europa.eu/news/eu_explained/091201_cs.htm )

76 Програмско саопшење владе Петра Нечаса стр. 14 (http://www.vlada.cz/assets/media-centrum/dulezite-dokumenty/Programove_prohlaseni_vlady.pdf )

77 Цитирано на страницама Deutsche Welle 1.3.2010 (http://www.dw.de/dw/article/0,,5299788,00.html )

78 Чл. 124 Уговора о функционисању Европске уније (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2010:083:0047:0200:CS:PDF )

79 Чл. 125 Уговора о функционисању Европске уније (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2010:083:0047:0200:CS:PDF )

80 Саопштење Савета министара финансија ЕУ од 10. мај 2010 (http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ecofin/114324.pdf )

 81 Оквирни договор о оснивању European Financial Stability Facility (http://www.efsf.europa.eu/attachments/20111019_efsf_framework_agreement_en.pdf )

82  Предлог уредбе Савета,којом се уводи Европски механизам финансијске стабилизације (http://register.consilium.europa.eu/pdf/cs/10/st09/st09606.cs10.pdf )

83 § 73 Закона о буџетским правилима  (http://www.mfcr.cz/cps/rde/xchg/mfcr/xsl/zakony_1155.html )

84 Европа ће помоћи задуженом Португалу,даће му 78 милијарди евра, iDSnes.cz 16.5.2011 (http://ekonomika.idnes.cz/evropa-pomuze-zadluzenemu-portugalsku-poskytne-mu-78-miliard-eur-p9i-/eko_euro.aspx?c=A110516_185659_eko_euro_hro )

85 члан 122 Уговор о функционисању Европске уније (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2010:083:0047:0200:CS:PDF )

86 Нацрт одлуке Савета којом се уводи Европски механизам финансијске стабилизације (http://register.consilium.europa.eu/pdf/cs/10/st09/st09606.cs10.pdf )

87WallStreetJournal17.12.2010(http://online.wsj.com/article/SB10001424052748704034804576025681087342502.html )

88 Закључци Европског савета 16. и 17. децембра 2010, тачка 1) (http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/CS/ec/118589.pdf )

89 Изјава за ČTK, цитиран од стране сервера Euractiv.cz (http://www.euractiv.cz/evropske-instituce/clanek/pariz-a-berlin-pro-zmenu-ustavni-smlouvy-praha-to-odmita-008042 )

90 Закључци Европског савета 16. и 17. децембра 2010 , нацрт одлуке Европског савета (http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/CS/ec/118589.pdf )

91 напомена у фусноти бр.4 на стр. 24 Додатка II Закључка Савета (http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/CS/ec/120303.pdf )

92 стр. 24 Додатка II Закључка Савета (http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/CS/ec/120303.pdf )

93 Чл. 9, став 3 Уговора о ESM (http://european-council.europa.eu/media/582901/12-tesm2.sk12.pdf )

94 Чл. 35, став1 Уговора o ESM (http://european-council.europa.eu/media/582901/12-tesm2.sk12.pdf )

95 Чл. 36 Уговора o ESM (http://european-council.europa.eu/media/582901/12-tesm2.sk12.pdf )

96 Чл. 36 Уговора o ESM (http://european-council.europa.eu/media/582901/12-tesm2.sk12.pdf )

97 Писмо Петра Нечаса Петру Маху од дана 10 марта 2011 (http://www.svobodni.cz/files/docs/2011-dopis-od-petra-necase.pdf )

98 Писмо Петра Нечаса Петру Маху од дана 10 марта 2011 (http://www.svobodni.cz/files/docs/2011-dopis-od-petra-necase.pdf )

99 Чл. 140, став 2 Уговора о функционисању Европске уније (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2010:083:0047:0200:CS:PDF )

100 Протокол (бр. 15) o неким одредбама које се тичу Уједињеног краљевства Велике Британије и Северне Ирске (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2010:083:0201:0328:CS:PDF )

101 Протокол (бр. 16) o неким одредбама које се тичу Данске (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2010:083:0201:0328:CS:PDF )

102 Чл. 48, став 6 Уговора о Европској унији (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2010:083:0013:0046:CS:PDF )

103 Закључци Европског савета 16. и 17. децембра 2010 (http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/CS/ec/118589.pdf )

104 Чл. 10a Устава Републике Чешке (http://www.psp.cz/docs/laws/constitution.html )

105 Изјава за јавност Herman van Rompuy 16.12.2010 (http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/118572.pdf )

106 Закључак Уставног суда Pl. ÚS 19/08, č. 446/2008 Sb. (уставност Лисабонског уговора I), тачка 41 (http://nalus.usoud.cz/Search/GetText.aspx?sz=Pl-19-08_1 )

107  Закључак Уставног суда Pl. ÚS 19/08, č. 446/2008 Sb. (уставност Лисабонског уговора I), тачка 1 (http://nalus.usoud.cz/Search/GetText.aspx?sz=Pl-19-08_1 )

108 Закључак Уставног суда Pl. ÚS 19/08, č. 446/2008 Sb. (уставност Лисабонског уговора I ), тачка (http://nalus.usoud.cz/Search/GetText.aspx?sz=Pl-19-08_1 )

109 Закључак Уставног суда од 3.11.2009 у вези Лисабонског уговора II (http://www.concourt.cz/clanek/GetFile?id=4079 )

110 Писмо Петра Нечаса Петру Маху од дана 10 марта 2011 (http://www.svobodni.cz/files/docs/2011-dopis-od-petra-necase.pdf )

111 Говор Петра Нечаса на конгресу ОДС-а (ODS) 22.10.2011 (http://www.ods.cz/clanek/72-petr-necas-musime-mit-dostatek-pokory )

112 Резолуција конгреса ОДС-а (ODS) 22.10.2011 (http://www.ods.cz/clanek/92-usneseni-22-kongresu-ods )

113 Расправа у Сенату 25. априла 2012 о предлогу владе за давање одобрења за измену Уговора о функционисању ЕУ (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/hlasovani?action=steno&O=8&IS=4786&D=25.04.2012#b12727 )

114 Расправа у Сенату 25. априла 2012 о предлогу владе за давање одобрења за измену Уговора о функционисању ЕУ (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/hlasovani?action=steno&O=8&IS=4786&D=25.04.2012#b12727 )

115 124 Расправа у Сенату 25. априла 2012 о предлогу владе за давање одобрења за измену Уговора о функционисању ЕУ (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/hlasovani?action=steno&O=8&IS=4786&D=25.04.2012#b12727)

116 Расправа у Сенату 25. априла 2012 о предлогу владе за давање одобрења за измену Уговора о функционисању ЕУ (http://www.senat.cz/xqw/xervlet/pssenat/hlasovani?action=steno&O=8&IS=4786&D=25.04.2012#b12727 )

)

• Пут ка суверенитету

1 Саопштење Председника републике о одлуци Уставног суда од дана 3 новембра 2009 (http://klaus.cz/klaus2/asp/clanek.asp?id=CF9ck3EXsEbC )

2 Уставни закон од дана 25 новембра 1992 о престанку постојања Чешке и Словачке Федеративне Републике (http://aplikace.mvcr.cz/archiv2008/sbirka/1992/sb110-92.pdf )

3 Чешка је ипак за своју усвојила чехословачку заставу са плавим клином

4 Устав Савеза совјетских социјалистичких република од 7 октобра 1977 (http://constitution.garant.ru/DOC_1449448.htm#sub_para_N_800

5 Уговор који мења с обзиром на Гренланд, Уговор о оснивању Европске заједнице.Службени лист ЕЗ L 29/1 z 1. фебруара 1986 (доступан на http://www.petrmach.cz/Greenland-Treaty.pdf )

6 Бечка конференција о међунараодном уговорном праву, УН 1969 (http://untreaty.un.org/ilc/texts/instruments/english/conventions/1_1_1969.pdf )

7 Службени лист ЕУ C306/40 од 17. децембра 2007 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2007:306:0010:0041:CS:PDF ).У пречишћеном тексту Уговора о Европској унији носи члан,који описује поступак иступања чланске државе,број 50 – Службени лист ЕУ C83/43 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2010:083:0013:0046:CS:PDF)

8 Северноатлантски уговор (http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_17120.htm )

9 Консолидован текст Уговора о оснивању Европске уније,Службени лист ЕУ C321 E/79 од 29. децембра 2006 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:C:2006:321E:0001:0331:CS:pdf )

10 Нпр. уредба Комисије 1892/2004 од 29. октобра 2004 одредила је за нове замље чланице за 2005 годину квоту на увоз банана на 460 хиљада тона, што је отприлике 100 грама на особу седмично

11 Директива Савета ЕУ бр. 74/1999 од дана 19. јула 1999, којом се утврђују минимални стандарди за заштиту кока носиља (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=DD:03:26:31999L0074:CS:PDF )

12 Web Европске комисије (http://ec.europa.eu/internal_market/top_layer/index_18_en.htm# )

13 Саопштење Комисије Европском парламенту и Савету COM(2008) 660 од дана 21. октобра 2008 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=COM:2008:0660:FIN:en:PDF )

14 J. Laughland: Загађени извор.Недемократски почетци европске идеје. Prostor 2001.

15 F. A. Hayek: Пут у ропство. Barrister & Principal 2004, стр. 182

16 C. Sabel – J. Zeitlin: Active Welfare, Experimental Governance, Pragmatic Constitutionalism: The New Transformation of Europe. University of Wisconsin-Madison 2003., стр. 2

17 F. A. Hayek:Пут у ропство. Barrister & Principal 2004, стр. 181

18 F. A. Hayek:. Пут у ропство Barrister & Principal 2004, стр. 191

19 „ Улога Европе у данашњем глобализованом свету “.Говор на конференцији о глобализацији , 31. маја 2004 у Амстердаму .

20 Gerhard Schröder, у говору „European Economic Policy – Trends and Opportunities“ на конференцији SPD 4. септембра 2001 у Берлину. Цитирано у Laissez Faire (септембар 2001), стр. 3

21 Alan Oxley: Trade Places?, публиковано 24. фебруара 2004 на (www.techcentralstation.com  )

22 A. Oxley – K. Osborne – L. Marty: Environmental Trade Barriers. Australian APEC Study Center 2003), стр. 8

23 Пре преузимања европског царинског тарифника просечна царина у Републици Чешкој је износила (2001 године) 2,2% а нпр. Естонија није наплаћивала никакве царине

24 (http://www.money-go-round.eu/zeme.aspx?id=2 )

25 C. Booker – R. North: The Great Deception: The Secret History of the European Union. Continuum. London 2003, стрr. 92

26 The Economist 8. října 2004, стр. 23

27 Уговор о оснивању ЕФТА (http://www.efta.int/legal-texts/efta-convention/~/media/Documents/legal-texts/efta-convention/efta-convention-texts/convention-2001.ashx )

28 Споразум о Европском економском простору (http://www.euroskop.cz/gallery/2/773-dohoda_o_ehp.pdf )

29 Консолидована верзија Уговора о оснивању Европске заједнице (http://eur-lex.europa.eu/cs/treaties/dat/12002E/htm/C_2002325EN.003301.html )

30 Уредба Савета (ES) бр. 539/2001 од дана 15. марта 2001 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CONSLEG:2001R0539:20070119:CS:PDF )

• Визе самосталне Републике Чешке

1 Протокол 38a Споразума о ЕЕП о финансијском механизму Европског економског простора од дана 28 септембра 2007 (http://www.eeagrants.org/asset/107/1/107_1.pdf )

2 Споразум између Краљевине Норвешке и Европске заједнице о финансијском механизму за период 2004-2009 (http://www.eeagrants.org/asset/110/1/110_1.pdf )

3 Hospodářské noviny 12. октобар 2004

4 Говор министра иностраних послова Исланда Halldór-а Ásgrímsson-а на међународној конференцији у Akureyr-и  9.септембар 2004 (http://www.utanrikisraduneyti.is/frettaefni/raedurHA/nr/2340 )

5 Саопштење секретаријата EEA Grants 13. јануара 2010 (http://www.eeagrants.org/id/1443 )

6 Меморандум о разумевању између Савета ЕУ и Швајцарске федералне владе (http://www.swiss-contribution.admin.ch/poland/ressources/resource_en_166649.pdf )

7 Споразум између Европске заједнице и Швајцарске конфедерације о опорезивању штедње .Службени гласник  ЕУ L 385 од 29. децембра 2004 (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2004:385:0030:0042:EN:PDF )

8 Изјава престолонаследника Алојза Лихтенштајнског на конференцији за новинаре 19. фебруар (http://www.fuerstenhaus.li/de/presse/reden/dok_archiv-2008/2008_02_19_-_Statement_SDE_Medienkonferenz.pdf )

9 Недељник The Economist, 6. јануар 2007

10 Дневник La Liberation, 2. јануара 2007 (http://www.liberation.fr/tribune/010189928-johnny-un-exil-utile )

11 Дневник Neue Zürcher Zeitung 7. јануара 2007

12 Статистички преглед Швајцарског завода за статистику од 16. јуна 2009 (http://www.bfs.admin.ch/bfs/portal/de/index/themen/03/22/press.Document.121497.pdf )

13 Статистика Швајцарског завода за статистику (http://www.bfs.admin.ch/bfs/portal/de/index/themen/01/07/blank/key/01/01.html )

14 Саопштење Немачког завода за статистику бр. 494 од 17. децембра 2009 (http://www.destatis.de/jetspeed/portal/cms/Sites/destatis/Internet/DE/Presse/pm/2009/12/PD09__494__124,templateId=renderPrint.psml )

15 Британски дневник The Independent 1. јула 2007 (http://www.independent.co.uk/news/world/europe/german-brain-drain-at-highest-level-since-1940s-451250.html)

16 Изјава Престолонаследника Алојза Лихтенштајнског на конференцији за штампу 19. фебруар (http://www.fuerstenhaus.li/de/presse/reden/dok_archiv-2008/2008_02_19_-_Statement_SDE_Medienkonferenz.pdf )

17 Закључци Председништва ЕУ, Европски Савет , Лисабон 24 март 2000 (http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/00100-r1.en0.htm )

18 Закључци Председништва ЕУ, Европски Савет, Барселона 16. март 2002 (http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/71025.pdf )

19 Закључци Председништва ЕУ, Европски Савет ,Лисабон 24 марта 2000 (http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/00100-r1.en0.htm )

20 Закључци Председништва ЕУ, Европски Савет, Барселона 16. марта 2002 (http://www.consilium.europa.eu/ueDocs/cms_Data/docs/pressData/en/ec/71025.pdf )

21  Стенографски записник заседања Посланичке скупштине 18. децембра 2003 (http://www.psp.cz/eknih/2002ps/stenprot/008schuz/s008304.htm )

22 Саслушање Европског парламента.Одговори на питања за номинованог кандидата за комесара Günter-a Verheugen-a (http://www.europarl.europa.eu/meetdocs/2004_2009/documents/dv/verheugen/verheugencs.pdf )

23 Саслушање Европског парламента.Одговори на питања за номинованог кандидата за комесара Günter-a Verheugen-a (http://www.europarl.europa.eu/meetdocs/2004_2009/documents/dv/verheugen/verheugencs.pdf )

24 Уредба Европског парламента и Савета бр. 1922/2006 од дана 20. Децембра 2006 о оснивању Европског института за родну равноправност  (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2006:403:0009:0017:CS:PDF ) 

25 Hayek, F. A.: Улога информација у друштву. In: Ježek, T. (ed.) Liberální myšlení. Prostor. 1991, стр. 176

26 Gerhard Schröder, у говору „European Economic Policy – Trends and Opportunities“ на конференцији SPD 4. септембра 2001 у Берлину.Цитирано у Laissez Faire (септембар 2001), стр. 3

27 Радни документ Европске комисије ”Трошкови неусвајања устава” (http://ec.europa.eu/commission_barroso/wallstrom/pdf/final_report_21112006_en.pdf )

28 František Palacký:О централизацији и националној равноправности у Аустрији , , Národní noviny, 21. децембра 1849 (http://texty.citanka.cz/palacky/isr2-b.html )

29 Саопштење за јавност потпредседника Владе за европске послове Алекнадра Вондре 23. априла 2009 (http://www.eu2009.cz/cz/news-and-documents/press-releases/narodni-lisabonsti-koordinatori-hovorili-v-praze-o-budoucnosti-lisabonske-strategie-18063/ )

30 Радни документ Европске комисије ”Консултације о будућој стратегији”ЕУ 2020” KOM(2009)647 од дана 24. новембра 2009 (http://ec.europa.eu/eu2020/pdf/eu2020_cs.pdf )

31 Радни документ Европске комисије ”Консултације о будућој стратегији”ЕУ 2020”  KOM(2009)647 од дана 24. новембра 2009 (http://ec.europa.eu/eu2020/pdf/eu2020_cs.pdf )

32 Директива Европског парламента и Савета 199/ 62 од 17. јуна 1999 о наплати накнаде за коришћење одређених путева од стране теретних возила (http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=DD:07:04:31999L0062:CS:PDF )

33 Маргарет Тачер 21. марта 1984 , на Европском самиту у Фонтенблоу (Fontainebleau). Цитирано BBC. (http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/4721307.stm )

34 Инаугурациони говор председника САД Џона Ф. Кенедија 20. јануара 1961. JFK Library. (http://www.jfklibrary.org/Asset-Viewer/BqXIEM9F4024ntFl7SVAjA.aspx )

35 Za Muchou do Ivančic. Toulavá kamera. Чешка телевизија (http://www.ceskatelevize.cz/ivysilani/1126666764-toulava-kamera/212411000320422/ )

36 Инаугурациони говор председника САД Џона Ф. Кенедија 20. јануара 1961.. JFK Library. (http://www.jfklibrary.org/Asset-Viewer/BqXIEM9F4024ntFl7SVAjA.aspx )  

37 Закон о државном буџету за 2009 годину (http://www.mfcr.cz/cps/rde/xbcr/mfcr/475_2008_SR_P1_pdf.pdf )

38  Државни завршни рачун за 2009 годину (http://www.mfcr.cz/cps/rde/xchg/mfcr/xsl/statni_zav_ucet_56716.html?year=2009 )

39 Члан 130 и ставови 3 и 14 Члана 198 швајцарског устава (http://www.servat.unibe.ch/icl/sz00000_.html )

40 Члан 128 швајцарског устава (http://www.servat.unibe.ch/icl/sz00000_.html )

41 Параграф 13 и 14 Члана 198 швајцарског устава (http://www.servat.unibe.ch/icl/sz00000_.html )

42 Члан 50 Устава Републике Чешке (http://www.psp.cz/docs/laws/constitution.html )

43 Члан 47 Устава Републике Чешке (http://www.psp.cz/docs/laws/constitution.html )

44 У швајцарском уставу се тражи за расписивање референдума о грађанском (народном) вету петиција најмање 50 000 бирача. Члан 141 швајцарског устава ( http://www.servat.unibe.ch/icl/sz00000_.html ) Исти лимит,50 000 бирача тражи нови чешки устав за номинацију кандидата за председника републике.Може се претпоставити да би број око 50 хиљада потписа био примерен за спровођење народног вета у Републици Чешкој.  

45 Члан 126 швајцарског устава (http://www.admin.ch/ch/e/rs/101/a126.html )

46 Предлог уставног закона о буџетској дисциплини (http://www.psp.cz/sqw/text/tiskt.sqw?o=4&ct=115&ct1=0 )

47 Расправа у посланичкој скупштини 20 фебруара 2003 (http://www.psp.cz/eknih/2002ps/stenprot/010schuz/s010097.htm#r8 )

48 Расправа у посланичкој скупштини 20 фебруара 2003 (http://www.psp.cz/eknih/2002ps/stenprot/010schuz/s010101.htm )

49 Члан 39, став 4 Устава Републике Чешке (http://www.psp.cz/docs/laws/constitution.html )

• Закључак

1 Устав Републике Чешке (http://www.psp.cz/docs/laws/constitution.html )

2 Споразум о Европском економском простору (http://www.euroskop.cz/gallery/2/773-dohoda_o_ehp.pdf )