Приредио: Димитрије Марковић
Одломци извештаја[1] са распетог Косова Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1957-1990 епископа рашко-призренског Павла.
1958/59. година
Током 1958. године одиграла су се два веома мучна догађаја. У Девичу, наиме, Шиптари су одвели девојчицу од 12 година, Српкињу која је ту гајена од своје друге године, и захтевали од ње да се уда или за момчића Шиптара од 12 година, илиза човека од 34 године, који већ иначе има једну жену. Успело се са муком да милиција дете одузме и пребаци у Београд у Дом малолетника. У манастир се није могла вратити због опасности од отмице и освете. Манастир је из рушевина обновљен, али није ограђен. Мора се сад настојати свим силама да се огради зидом. (стр. 41-42)
Постоји још једна невоља чије последице могу бити катастрофалне за нас у оним крајевима. To је стално исељавање нашег живља. Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини последње три куће из најближег села, Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продатм Шиптарима. У турско време, пре Првог светског рата, било их је у том ceлу 17 кућа и толико Шиптарских. После рата иселиле су се неколике куће. После овог рата остало их је још 6. Сад се селе последње три. Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после I светског рата, није било ни једне шиптарске куће. Сад их има 100. У Добруши пре рата ни једне, сада 160 итд. (стр. 45-46)
1959. година
У једном селу У Митровачком Колашину, за време окупације, Шиптари су демолирали сеоску капелу, кровну конструкцију и цреп су однели. Голи зидови закисавали су годинама. У Качанику, који је потпадао под Скопску митрополију, пред рат је подигнута лепа црквица. За време рата, и све до 1955. године, сачувана је. Отада су мештани Шиптари почели да је уништавају. Поскидали су врата, прозоре, поразбијали ћерамиду (нешто књига и звоно сачувале су две Српкиње које су ту живеле). Данас је потпуно демолирана. (стр. 65)
1960/61. година
Стална нам је невоља незадржано исељавање нашег живља, мање-више са целе територије Епархије. Као разлог наводе страх од репресалија Шиптара и Турака у случају каквог политичког заплета у овим крајевима. Повремене њихове испаде уочавамо и сад сви. После моје посете Каменици и недовршеној капели у селу Коретину, преконоћ су на тој капели разбијени сви прозори. Ономлањске године, уочи суђења у Призрену једном диверзанту из Албаније, неко је потпалио капију на порти саборне цркве Призрену. Ове, пак, године су на гробљу поразбијане све порцуланске слике на православним споменицима, па и на споменику почившег епископа Владимира.
Други наводе да власти фаворизују Шиптаре, којих у органима власти има много, а који се узајамно помажу и све законске олакшице осигуравају за своје, док се на Србе сваљује сва тежина обавеза, и то увек у законској форми. У томе учествују и Срби чланови партије, да им се, ваљда, не би пребацио шовинизам и сл. (стр. 83)
1961/62. година
Манастири имају много муке око очувања шуме, башта и воћњака од насиља, крађе и пљачке од стране омладинаца и старијих људи, махом Шиптара, који на опомене манастирског особља насрћу да се 6ију, уз псавку и претњу да ово није српско већ албанско. Једној монахињи нанео је неки Шиптар телесну позледу кад је истеривала његове овце са манастирске ливаде. Слично се десило ђаку у Дечанима и слузи у Соколици. Тражио сам од Верске комисије да ствар извиди и предузме потребне мере да се осигурају и нама права која Устав гарантује свима. (стр. 97)
И ове године, још интензивније настављено је исељавање нашег елемента, како насељеника тако и староседелаца из свију крајева Епархије. Из гњиланског намесништва у току године иселило се преко 200 домова (само из врбовачке парохије, која је иначе мала, иселило се 70 домова). Из околине Приштине, од лањске године, такође се нагло исељава. У селу Коморану после рата било је 40 српских домова, сада их има 12, Ново Чикатово 48 – сада 22, Доњи Забел 18 – сада 4, Вел. Белаћевац 23 – сада свега 3. Из голешке парохије иселио се у току године 81 дом. To је друга главна невоља наша у оним крајевима. 1912. године био је проценат Срба према другим националностима на Косову и Метохији 35 до 40% – Данас је тај проценат свега 25%. (стр. 100)
1962/63. година
Исељавање нашег живља са целог Космета наставља се и даље. (стр. 118)
1963-1965. година
Осим наведених тешкоћа имамо ону сталну коју сам у свим ранијим извештајима износио, a то је непрестано расељавање православног елемента с Косова и Метохије. Из Подујева пише ми, крајем новембра, млади свештеник премештен тамо пошто је старији пензионисан: Већ после 5 месеци на новој парохијија ја сам, унапред да кажем, изненађен и забринут. Ево зашто:
I детаљ:
Село Бело Поље од 42 куће исељено 12 остало 30
(Исељења узимам у обзир само послератна)
Село Главник 43 куће, исељено 20 остало 23
Село Батлава 27 кућа исељено 13 остало 14
Село Г. Сибовац 48 кућа исељено 25 остало 23
Село Трнова 29 кућа исељено 23 остало 6
Село Брадаш 41 кућа исељено 40 остало 1
И тако редом у свих 30 села парохије подујевске. (стр. 129)
1965/66. година
Тек унеколико одраслу шуму око манастира Св. Марка немилосрдно тамане околни Шиптари. Жалили смо се, кривце тужили, али су они кажњавани символичним казнама. Није нам преостало друго но да шуму продамо и оставимо само мало око самог манастира. Сад сељаци који су купили свој део бране, а Шиптари навалили на оно што је остало око манастира. Морамо и то продати и исећи нека остане голет. (стр. 149)
Други тешки проблем je расељавање нашег елемента које се врши и даље. Свакако да ту делују многи узроци, али има и насиља са стране Шиптара. Летос, враћајући се из једног манастира код Призрена и чекајући аутобус имао сам овакав разговор са једном женом мештанком: Продали смо кућу и земљу у планини па се спустили овде у равницу и ту купили. Са једног парчета само добили смо трипут више но rope, са свега. Такав je и коломбоћ. Али не можемо овде остати. – Зашто? – Ноћу нам Шиптари утерују стоку у усев и отворено прете. Силеџије неке, рећи ћe се. Ho кад сам после био на сасвим другом крају епархије, код Косовске Митровце, изнели су ми, од речи до речи, потпуно исте невоље. Види се једна организована хајка којој овако проређени тешко одолевамо. (стр. 151)
1966/67. година
За време окупације Шиптари-балисти срушили су кров на црквици у селу Зупчу код Косовске Митровице и потпуно jy демолирали. У неколико махова сељаци су покушали да је оправе. Епархијски управни одбор интервенисао је, али све до сада дозвола за то није добијена. Више од двадесет година време руши и оно што је остало.
Други стални проблем је исељавање нашег живља са целог Косова и Метохије. Темпо тог исељавања као да је у овој години био нешто мањи, ваљда док се сагледа интензитет и ефекат нових мера у привреди, али тенденција за исељавање и разлози за тo остали су исти, може се рећи да су чак и појачани. Додуше, nocлe IV пленума (Комунистичке партије) и настале реорганизације Службе безбедности износе се озбиљно и оваква тумачења исељавања Срба: To је изводио Ранковић и његова клика како би исељавањем Срба добили аргументе против Шиптара! Колико он у том расељавању има заслуга а колико бројни други чиниоци сада још не знамо. Оно што знамо то је да после IV пленума, изношене кривице Ранковића и других чинилаца Службе безбедности приписује се у оним крајевима Србима уопште, те је од тада стање још теже и озбиљније. (стр. 164-165)
1967/68. година
Поред свију других тешкоћа, сваким даном је све теже очувати своју имовину. У последње време, окомили cy ce околни Шиптари на шуму манастира Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка Само у тоу месеца априла текуће године Епархијском управном одбору упућена су четири дописа из Дечана о уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволили да манастир у својој шуми сече дрва (наводно док се не реши спор са Шиптарима из Дечана, који у последње време тврде да је то њикова шума), дотле су они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м и 123 комада тањих, само што се пронашло и избројало. Усред дана 18. маја текуће године, у 2 ч. по подне, игуман с братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда и joш 5 посечених крај кола. Пријављени су милицији.
Дан раније, једна група малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања (у смислу савета који нам често упућују: Ако вам ce не свиђа – селите!), или и у једном и у другом, ко ће знати?
Слично је и са шумом манастира Гориоча, где усред дана долазе са 4-5 кола, секу, и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу.
За све то жалили смо се Покрајинским властима, но без yспexa. (стр. 179-180)
Нo joш фаталнији je недостатак православног живља, јер и оно што га има стално се расељава. Више пута у дневној штампи писало се о овом проблему и истицало да је мотив тог расељавања Срба економске природе; тражење могућности бољег запошљавања, школовања деце итд. To стоји, поготово сад кад се свуда на Косову ставља начело да се запошљавање мора вршити само по кључу процентуалних народносних односа. Шиптара има 3/4, њима, дакле, припадају руководећа места и 3/4 запослења. Како је до сада Срба било више запослено него што им процентуално припада, јер Шиптари нису имали стручних кадрова (који им тек сада пристижу), сада и убудуће неће се моћи запослити ниједан Србин докгод се не попуни квота која припада Шиптарима.
Срби, разуме се, неће имати куд него да траже запослење у другим крајевима, или иностранству, што ће им број joш више смањити. Али сем тих економских разлога, постоји организован притисак шиптарских елемената чији је један добар део вековима, до данас, у пљачки гледао најбољи облик привреде, а своју слободу није схватао друкчије но као могућност угњетавања других. Због тих разлога у већини селе се сељаци, земљорадници, па чак и пензионери, мада се радници и интелектуалци селе више због оних правих мотива. Но резултат је један: сваким даном нас је све мање и мање. (стр. 181)
1968/69. година
У цркви Св. Уроша код Неродимља, озиданој од камена, но не покривеној, Шиптари су отворили врата и будаком изодбијали симс од сиге свуда унаоколо. Отворили су цркву у Гоњем Неродимљу, ствари разбацали, једну икону уништили, а чесму пред црквом срушили. У манастиру Девичу су потпуно исекли око три хектара шуме, а до самог манастира долазе и секу. У Дечанима већ неколико година траже од власти да им доделе 17 хекгара кестенове шуме од 30 колико је манастиру Законом о аграрној реформи остављено после рата, тврдећи да је то њихово. Једна делегација долазила је и мени тражећи сагласност за то. Одлазио сам на лице места и нисам могао да признам да је њихово оно што су пред крај Турског ропства бесправно притисли и држали за време окупације у I и II рату. У манастиру Гориочу, кад се видело да бесправну сечу власти и не покушавају да спрече, досетили смо се и половину шуме продали народу да исече, па сад живопишемо цркву.
У селу Речану код Призрена, са 17 српских и 45 шиптарских кућа, збор бирача одлучи да се школа подигне на црквеној њиви, поред старе цркве Св. Ђорђа из доба цара Душана. Трипут су долазили представници општине да се сагласимо и трипут сам одлазио са секретаром Епархијског управног одбора на лице места и нисмо могли пристати, jep je сувише близу цркве, а онде где су школе из раније у близини цркве, имамо велике тешкоће. Подигли су школу и без споразума, те смо их тужили Суду. (стр. 189)
Спољашњих тешкоћа у манастирима има много. Пре новембарских демонстрација 1968. године у Приштини и другим местима истукли су Шиптари једну монахињу у манастиру Бинчу, што је бранила манастирско имање. Овог пролећа један Шиптар тешко је изударао игуманију манастира Девича, а један циганин-муслиман секиром ранио искушеника манастира Дечана у манастирској шуми. Пролазећи кроз једно село, из шиптарског дворишта ударен је каменом у главу духовник манастира Гориоча. (192)
Све тешкоће са којима се Црква у нашем крају cyoчавала до сада: недостатак млађег свештенства, монаштва особито мушког – и даље стоје. Проблем исељавања исто тако. Додуше, бројно исељавање није толико као прошлих година, али тенденција и мотиви су исти, понегде и већи. У селу Мушутишту, на летњег Св. Николу прошле године, камењем су Шиптарска деца напала жене које су дошле да припале свеће на развалинама црквице. Са повредама и уз кукњаву морале су се вратити не обавивши посао. У овом селу, овако нешто није се дешавало ни за време прошлог рата, па ни у доба под Турцима. Више свештеника се жали да не могу мирно проћи кроз села од шиптарске омладине која их напада погрдним речима и камењем. У неколико села Гњиланског намесништва јесенас су поломљени споменици no нашим гробљима. (194)
1969/70. година
Али настају тешкоће са обрадом земље код оних црквених општина које су је до сада издавалe задругама на обрађивање на одређени период, при чему су биле ослобођене пореза. У неким местима задруге сада враћају црквену земљу, Срби да је приме не могу, јер ни своју земљу не могу да одбране од стоке суседа Шиптара, те земља ocтaje необрађена. Велике су тешкоће и штета коју наносе деца и одрасли црквама и црквеним зградама. To није само последица њиховог несташлука и распуштености, него свакако и одраз оног штo чују од старијих. (стр. 203-204)
Финансијско стање манастира углавном је добро, али су пређашње тешкоће исте: Унутрашње – недостатак монаха и монахиња и слаб духовни живот, а тако и спољашње притисак грађана Албанске националности, непрестане тешкоће око шуме, одбране усева од стоке, претње и насиља.
У низу провала у цркве и по другим парохијама биле су провале у манастирима Грачаници и Сопоћанима, но без веће штете. (стр. 205)
Велике тешкоће имају свештеници од муслиманске деце и младића при обиласку особито сеоских парохија, не само од увредљивих речи, него и напада камењем и др. Интервенције код органа власти остају без резултата. Остаје нам само да трпимо или да бежимо одавде.
Један од многих разлога што богослови неће да се рукоположе свакако треба тражити у неприликама ове врсте. Ево само једног примера шта нас све сналази: У селу Ретимљи код Призрена које се помиње поред Мамуше и Хоче још у повељи Стевана Немање Хиландару, с краја XII века, постоји црквица, више пута рушена и обнављана. Да би ју заштитили од руинирања и прљања од стране стоке и неодговорних елемената, пошто је неограђена, решимо да је оградимо зидом. Но сад се дигну неки мештани Шиптари говорећи да неће дозволити да се ограде сва 4 ара порте, колико no поседовном листу црквица има, него само пo 2 метра око цркве. По поседовном, пак, листу из 1956. године црква је имала 8 ари земљишта, а сад пo последњем мерењу свега 4 ара. Шта је било са она друга 4 ара? На тој земљи, после овог рата, Шиптари су подигли џамију и православни нису о томе правили питање. А сад кад хоћемо да оградимо ово што је joш остало, онда Муслимани, Шиптари веле: не можете, но колико Вам ми дамо. (стр. 206-207)
1970/71. година
Велику штету наносе деца црквама и црквеним зградама особито онде где су ове поред школа. 3бог тога се нисмо могли сагласити да се, пре неку годину, подигне школа на црквеној њиви крај средњовековне цркве у селу Речанима код Суве Реке. Општина ипак школу ту подигне, и сад плодови тог насиља стижу: Шиптарска деца калаузом цркву отворе, покупе новац (око 500 дин.) и прилоге који су ту били. Учитељи су успели нешто од тога да врате. (стр. 220)
Годинама се одлажу судски спорови које црква има у неким местима око незаконито одузете имовине; наводно због недостатка стручног кадра – судија. Но ту има и других разлога. (стр. 223)
Црквицу у селу Ретимљу нисмо могли оградити јер то не дозвољавају Шиптари. Чак су нас тужили, но спор су изгубили. Сад прете и не дозвољавају да са ограђивањем почнемо, поред добијене дозволе за градњу и пресуде Суда.
У два места општински службеник нарећује свештеницима да не смеју држати беседе на опелу, јер то хоџе не чине. Један милиционер прети Србину што носи шајкачу: Ko je тај ко их кроји и шије? У два места су споменици на гробљу поломљени и слике разбијене. Напади на жене и децу при одласку цркви, свештенике, скрнављење цркава од стране „неодговорних“ елемената наставља се поред свију наших жалби и интервенција. Вређање свештенства и верних од стране шиптарске предшколске и школске деце, најпогрднијим речима и псовком крста, цркве, оца и мајке дешава се свуда. Кад сам у селу Дечанима пролазио зимус за манастир, из двеју кућа деца ме поздравише: Стари попe, па опсоваше матер. А у једном месту, пролазећи поред деце која се враћаху из школе, једна девојчица ми пљуну на мантију с леђа, што нисам ни приметио сам, него свештеник који је ишао са мном.
Расељавање нашег живља се наставља, истина нешто спорије, јер многи који би хтели да иду не могу дати земљу у бесцење, што купци чекају и траже. (стр. 224)
1971/72. година
Тешкоће су велике око очувања шуме, особито у ман. Дечанима и Девичу, а такође око очувања усева. Жалимо се и тражимо заштиту од власти, но безуспешно, као и до сада. (стр. 233)
Главне тешкоће у Епархији исте су као и раније, тј. притисак на наш народ од стране националистички настројених Шиптара, добро организоване и добро руковођене, са циљем исељавања нашег живља.
Исељавање нашег живља наставља се и даље. Само из парохије витинске исељено је 360 кућа, из врбовачке 160. По гробљима у многим местима крстови и споменици се уништавају и гробови скрнаве. (стр. 236)
1972/73. година
Током године посетио сам Скупштину општине у Призрену. Примио ме је председник, а били су присутни потпредседник и секретар. Изнео сам тешкоће које имамо око црквице Св. Николе у дворишту школе „Младен Угаревић“ у Призрену, као и око проваљивања у цркви манастира Светог Марка, уништавања црквених ствари ломљењем и паљењем.
После Божића, поводом упућених им жалби, посетили су ме председник и секретар Комисије за весрка питања из Приштине са потпредседником Скупштине општине из Призрена. … Одговорио сам да ја никад нисам тврдио да се међу оним Србима који се из ових крајева селе нема таквих који одлазе ради боље зараде, бољих радних услова, лакшег школовања деце итд. Али сам говорио и тврдио да међу Албанцима постоји једно организовано, систематски руковођено вршење притиска, насиља над нашим живљем. (стр. 246-247)
Поред осталих тешкоћа које имамо због непрестаног расељавања наших верних из свих крајева Епархије, имали смо прошле године и низ друтих невоља. У многим местима у Епархији, Албански живаљ скрнави наше гробове и уништава камене споменике, да и не говоримо о дрвеним крстачама које у по неким местима не могу остати ни неколико дана no сахрани (Србовац, Шипоље, Велика Хоча. Ретимље, Оптеруша, Ораховац, Жегра, итд). У Шипољу код Косовске Митровице, младићи Албанци певајући увредљиве песме на наш рачун оштетили су око 20 гробова.
На гробу Симе Игуманова, великог добротвора Богословије у Призрену, код манастира Светог Марка, потпуно је уништена мермерна надгробна плоча с натписом. Демолирана је сасвим стара црквица у селу Винарцу код Косовске Митровице. Најпре су непознати злочинци открили кров и унутра набацали којекакве отпатке – смеће. Верни цркву очисте, поправе кров и врата још боље учврсте. Но, злочинци онда развале и однесу врата, у цркви поломе и униште све столове, чираке, кандила. Надлежни свештеник се жалио милицији, но безуспешно.
Сличан је случај и са црквицом Свете Параскеве у селу Добрчану код Гњилана. Ту су непозната лица обијала неколико пута врата на црквици, улазила унутра и чинила штету. Кад су постављена гвоздена врата, злочинци су сaвили једну гвоздену шипку на прозору, извукли је из лежишта, ушли унутра, уништили три кандила, икону каменом разбили, завесе, одежде и богослужбене књиге исцепали и разбацали, зејтин просули по цркви и с њене западне стране споља. По зиду парохијског дома исписали пароле којима се врећа српска националност. Недело је пријављено Секретаријату унутрашњих послова у Гњилану, чији су службеници долазили, све снимили и начинили записник. У том селу већина становника је албанске националности.
У манастиру Светог Марка код Призрена, становницм села Кабаша Албанци разорили су првог светског рата потпуно манастирске конаке, у цркви уништили иконостас и стари живопис. Ни тада нису оставили на миру гроб Симе Игуманова, него плочу изразбијали, једну чету од око 60 изгладнилих српских војника, новембра 1915. године, на превару су ту разоружали, побили и побацали, с литице у Коришку реку. У обновљеном манастиру, у току Другог светског рата поново су уништили конаке до темеља, на цркви кров и све унутра. После овог рата само црква је обновљена и прекривена бетоном.
Ho на други дан Божића, кад је неколико верних, из села Корише, по обичају отишло да се горе помоле Богу и запале коју свећу, нађу врата разбијена, на три места у цркви паљена ватра на којој су бачене одежде, завесе и књиге те су изгореле, иконостас и двери нагорели, Христова икона на иконостасу, рад на дрвету из једне Сентандрејске цркве оштећена секирицом. Еванђеље секирицом просечено.
На Марковдан сам био rope у манастиру и лично видео све што се десило. Наместили смо онде гвоздена врата и тако осигурали цркву од даљег уништавања, ако то помогне.
У Призрену постоји црквица Светог Николе, тзв. Рајкова црква, у дворишту основне школе, које је негда било црквено па црква дала за школу. Поред црквице је зградица са два одељења за црквене ствари и дрвеним звоником. Неколико пута годишње морамо црквицу поправљати, јер деца проваљују кров, разбијају врата и капке на прозорима. А на зградици су потпуно уништили кров, врата и прозоре, плафон и патос. Обраћали смо се жалбама милицији и Ошитини,
Око месеца фебруара 1973. године, обијена је црква v Штимљу, коју је пре рата, као и школу подигло Друштво Књегиње Љубице, из Београда. Црква је обијена изгледа секиром. Секиром је уништен сто са целивајућом иконом као и један део дубореза на иконостасу. Са часне трапезе све је побацано no олтару. Новца је однето око тридесет динара. Учињено дело показује да јe посреди не пљачка, него наношење штете, уништавање и скрнављење. Дело је пријављено СУП-у у Урошевцу. Изгледа да су починиоци три малолетника.
У манастиру Бинчу, више комшија Албанаца стално пуштају стоку на манастирско земљиште. Један од њих непрестано помера међу заузимајући манастирски део. Кад ју је примакао на два три метра једној дивљој јабуци, не питајући никог, окалеми јe, па после око ње уоколо загради. Монахиња му каже да заграду макне. Ја сам, вели, окалемио јабуку. – Или макни заграду, или ископај јабуку и посади је у твоме, иначе ја ћу је посећи. Ни да чује, него нападне монахињу, гурне је низа страну, те се она скотрља у трње, из кога се једва подигне с ишчашеном руком. Већ две године суд заказује па одлаже суђење.
О сечи манстирских шума у Дечанима, Девичу, Гориочу, око манастира Светог Марка износио сам и у ранијим извештајима, Ове зиме сеча је нагло почела и у шуми манастира Свете Тројице код Призрена. Почетком Божићњег поста, неколико Албанаца из суседног села дошли су у шуму, одсекли 9 стабала. Настојатељица се пожали месној власти. Тражили су имена починиоца. Како дознати имена? Ајде нека остане на томе. После три недеље дођу друга тројица истог села с коњима и воловима усред дана посеку 22 стабла и пођу да терају. Сестре изађу, седну на стабла и почну да бране манастирско. Један од њих војник на одсуству, гурне једну сестру и она се претури, други учини исто с другом и псујући мајку српску, тврдећи да је шума њихова, а не манастирска отерају дрва. Што је остало у шуми отерали су ноћу.
Жалили смо се надлежној Скупштини општине као и Комисији за верска питања у Приштини, молећи да се стане на пут насиљу над имовином манастира и заштите монахиње, кривци казне а штета надокнади. Но од тога ништа. На Лазареву суботу и Цвети долазили су с троја кола, секли и вукли трактором.
О свима овим невољама, поред жалбе властима, извештавао сам и Свети Архијерејски Синод. (стр. 247-248)
1973/74. година
Поред провала и уништавања цркава и црквених зграда, чести су напади на имање и шуму манастира и цркава. Кад је сестра манастира Девича пошла да истера стоку из манастирске ливаде, чобани Албанци су је обасули камењем, разбили јој главу да је морала потражити лекарску помоћ. To није овде редак случај. На Бадњи дан Роми муслимани су напали каменицама и блатом свештеника и верне у црквеној порти, а затим децу кад су се враћала
Расељавање нашег живља не силази с дневног реда. Heгде је оно у већој, негде у мањој мери, али овуда у Епархији присутно, како у местима измешаним с албанским, тако и са муслиманским живљем. У каквој је оно мери, да наведем из изештаја једног пароха из околине Гњилана. Једно село од 176 домова православних, данас их има свега десети део, 17 свега; друго од 48 домова сада има 18; треће од 61. дома нема више ниједан, све се одселило; четврто од 29 домова све одсељено… и тако редом. Одржавање постојећих црквица у таквим местима, и да их нико насилно не руши, било би веома тешко. Овако је потпуно немогуће кад се не само браве и катанци, него и гвоздене шипке на прозорима прережу и извале.
Све остале и сличне неприлике познате су из ранијих извештаја и нема потребе да их понављам. Измене на боље нема. (стр. 264)
1974/75. година
Подигнут је кров на старој цркви Светог Николе, тзв. Рајковој цркви, у Призрену. Црква се налази у дворишту школе „Младен Угаревић“ и у њој служимо зими недељом и празником. У ствари је и стара школа и двориште било црквено, односно друштвено. Кров је подигнут од армираног бетона, па ће се одозго ставити ћерамида, Са старим кровом од ћерамиде имали смо велике тешкоће. Деца и одрасли намерно су га разбијали, газили, проваљивали у цркву кроз кров и таваницу. Тужбе властима и молбе за заштиту биле cy без икаквог дејства. Надамо се да је сада, уз велике издатке Црквене општине, црквица осигурана. (стр. 270-271)
У једном месту код Гњилана извршена је v провала у цркву и однето све од метала: утвари, еванђеље, крст, чираци. Наводно, у селу je тог дана примећен аутомобил београдске регистрације. После неког времена нађу се случајно у плевњи једне куће у селу изломљене неке од несталих црквених ствари с објашњењем да су то учинили малолетници из села, свакако под нечијим наговором.
Расељавање нашег живља нешто је слабије него ранијих година, барем у местима где их је још остало у већем броју. Ho и у тим је местима младих мало јер су сви који су могли отишли у иностранство на рад. Колико се бројни однос у Покрајини променио на нашу штету можемо илустровати упоређењем развоја броја становништва у Призрену и суседном селу Љубижди. Пре рата је Призрен имао око 18.000 становника. Од тог броја трећина – 6.000 – били су Срби. Сада Призрен има око 45.000 становника. Од тог броја, као и пре рата, око 6.000 Срба, што значи мање него седмина. У Љубижди пре рата је било само неколико албанских кућа. Сад их је око 200, двапут више него српских (100 кућа). (стр. 276)
1975/76. година
Провале у поједине цркве, особито у местима где нашег живља због расељавања више нема, или су остале још две-три куће, свакодневна су појава, поред свију мера осигурања бравама и гвозденим шипкама. Немоћни смо да те црквице одржавамо и оне би се срушиле и без интервенције „неодговорних елемената“ којима је дуго да то чекају скрштених pуку. Тако ето понегде напрежемо снаге да понешто подигнемо и саградимо, а с друге стране ,,време” и елементи времена разграђују.
Расељавање нашег живља изгледа да је нешто у мањој мери него ранијих година, Свакако и због тога што је мање народа и остало. Разлози и узроци су познати из досадашњих извештаја. (стр. 290-291)
1976/77. година
Тешкоће око обраде земље и очувања од штета које се наносе исто је као и ранијих година. (стр. 301)
Расељавање нашег живља наставља се и даље. У поменутом месту Подујеву, кад сам дошао на Епархију, пре 20 година, била су два свештеника и две парохије, са око 1.000 домова. Пре шест година, кад је на парохију дошао садашњи свештеник, било је 610 домова. Сада их има 350. Парохија је на периферији Епархије, према Нишкој епархији. Од Приштине је удаљена преко 30 км, па би ју тешко било опслуживати из Приштине, а на њој самој свештеник опстати не може.
У разговору с представницима власти, наши верници селе се због економских разлога: преласка из села у град, бољег школовања деце, бољег радног места итд, Свакако да ти разлози постоје и делују и ми нисмо никада те разлоге негирали. Али оно што је најтеже то је што постоји један организован притисак на наш живаљ од стране једног броја млађих грађана албанске националности, нападање, досађивање разним средствима у циљу стварања атмосфере несигурности и неминовности исељавања, што се на више места и отворено каже: Селите, ово није Србија!
Редовна је појава да деца и младићи добацују свештеницима непристојне изразе, чак и кад при спроводу покојника пролазе кроз град, да се бацају камењем, пљују итд. Свакодневно то доживљавам и сам. Прошлог лета ишао сам у манастир Девич. Сусрео сам двоје албанске деце која су пошла са мном. Из разговора сазнао сам да је старији завршио VII, а млађи IV разред осмолетке. Застадоше и нешто се договорише. Онда ми приђе млађи и рече: Дај ми 10 динара. Зашто? Запитах га. Ишао је уза ме и упорно тражио новац. Одбио сам. Старији му нешто рече и овај се саже, дохвати камен па ми показа. Наставих даље не давши му новац. Он се измаче па обојица почеше да се бацају камењем за мном, али ме ниједан није погодио. Недалеко беху неки младићи и ја запитах: Јесу ли ова деца из Војводића. Рекоше да су из породице Ватала. Псујући ми мајку српску, тек тада престадоше да се бацају камењем.
Жалио сам се Скупштини општине Србица и Bepcкој комисији у Приштини, јер су више посетилаца манастира Девича то исто искусила, као и сестре истог манастира које веома често чобани нападају, наносе штету утерујући стоку у усеве, кидајући воће и поврће итд.
Још непријатнији случај десио ми се пред Светог Саву, 25. јануара ове године. 0ко 17,30 часова пошао сам на пошту да предам једну пошиљку. На тротоару код хотела Теранде достиже ме један младић од 16-17 година, повуче ме за браду повикавши: Попе! Одгурнух га и он отрча даље, a ја продужих на пошту. Кад сам већ ушао у зграду, неко ме одостраг удари no глави снажно и ја се заведох. Окренух се и видех тог истог младића где побеже из поште. Писмено сам се жалио председнику CO Призрен, Верској комисији покрајине и Верској комисији Србије. Код Председника СО Призрен био сам и лично. (стр. 303-305)
1977/78. година
У Вучитрну су комшије Албанци (међу њима неки су просветни радници) заузели, сваки према својој кући, део црквене њиве, оградили, посадили воће, а ниједан ни динара није платио. Покушавали смо да се на миран начин с њима погодимо да плате; пристају, али одуговлаче из године у годину. Обратили смо се председнику Скупштине општине. Ако то не помогне, обратићемо се суду. (стр. 314-315)
У манастиру Бинчу, после овог рата, да 6и се превукле греде из планине за државне зграде, просечен је пут на два метра од средњовековне цркве са преко 20м2 старог живописа. Прошле године село одлучи да самодоприносом прошири и поправи пут. И манастир је платио 5.000 дин. Молио сам и Завод за заштиту споменика културе и Верску комисију да се пут удаљи од старе цркве која је распукла па је северни зид морао бити поткочен контрафором. Пошто је трасу старог пута заузео комшија Албанац, манастир је давао од своје земље да траса прође поред тог старог пута, нешто даље од трошне цркве. Узалудно, пут је остао на два метра од цркве. Чесму, подигнуту после I светског рата на месту старе молио сам да оставе на истој страни пута, булдожером су гурнули на супротну. Колико штети цркви просецање булдожерима пута поред ње и пролазак тешких камиона, јер је у плану отварање мајдана кварца у близини за потребе фабрике стакла, лако може увидети и нестручњак. (стр. 316)
Због расељавања нашег живља, у парохији Подујевској (која је пре 20 година имала преко 1.000 домова, а сада једва 300, а удаљена је преко 30 км од Приштине), морамо да дотирамо пароха са 900 дин. месечно. To смо постигли тако што су се готово сви свештеници из Епархије сагласили да дајемо пo 20 дин. месечно, а остатак Епархијски управни одбор. У Намесништву пећком расформиране су неке парохије и спојене с другим. To одсељавање, као и до сада највећа нам је невоља којој се не види крај.
Напади погрдним речима на свештенике и у градовима и селима редовна је појава. Апи нису ретки ни напади каменицама и другим средствима. Кад је изашао да обиђе воћњак, већ одрасла албанска деца напала су камењем свештеника у селу Мушутишту, тако да и сада мора да иде чак у Крушевац на специјалистичко и рехабилитационо лечење. (стр. 320)
1978/79. година
Напади на свештенике и црквену имовину трају и даље, Обијене су цркве у Доњем Дреновцу, Добротину, Дојницама, Кососовској Каменици, Стражи, на терену Архијерејског намесништва приштинског око 10 цркава и из њих однете мање суме новца који је затечен, а такође нешто прилога у натури. Али није реч само о провалама из користољубља, него о оним које се чине без те намере, једино из жеље да се уништи и напакости.
У порти цркве Св. Петра и Павла у Истоку систематски се баца смеће са свих страна. Почетком септембра 1978. год., око 19 часова, непозната лица са трактором и запрежним колима дошла су до воденице манастира Девича и почела рушити зидове, камење трпати у приколицу и кола. Док је јављено милицији и она дошла починиоци су већ отишли. Цркву и конаке манастира Св. Марка код Призрена, житељи села Кабаша порушили су и у I и у II светском рату. Обновили смо само црву и поставили бетонски кров. Почетком 1973. год. непознати злочинци провалили су врата, запалили иконе, одежде, певницу, иконостас, а остало изломили. Известили смо Секретаријат унутрашњих послова. Кривци нису пронађени. Уместо дрвених поставили смо гвоздена врата. Половином септембра 978. обијена су и та врата, поправљени иконостас срушен и изломљен. Свакако охрабрени тиме што није пронађен кривац пре пет година, злодеј је одлучио да уништавање дотера до краја.
После провале цркве у Дојницама злочинци су разбацали прекриваче и црквене ствари, а онда срушили мермерни споменик једног покојника на гробљу код цркве. Група од 11 одраслих дечака Албанаца, дошла је почетком јануара т.г. до манастира Гориоча код Истока, и вичући: Попе! Уз погрдне и непристојне речи око пола часа јурила око манастира, све вичући и изазивајући.
Расељавање нашег живља тече незадржано даље.У Подујеву, где сам затекао при доласку на Епархију, пре 22 године, два пароха и две парохије са преко 1.200 домова, до лањске године тај број је пао на 300. Сада их је око 200. Парохију морам припојити Приштини, иако је само Подујево преко 30 км удаљено од Приштине, а камоли поједина даља села. (стр. 333-334)
1979/80. година
Поред обијања неколико цркава у Епархији, које није било свагда само из користољубља, у манастиру Соколици, код Кос. Митровице, два непозната човека покушала су да отерају манастирског вола из дворишта усред дана. To cy поновили после неколико дана опет. Крајем маја, у истом манастиру, око 14 часова неко је запалио стог манастирског сена, преко 1.000 кг и све је изгорело. У манастиру Девичу чобани Албанци из суседних села, долазе до самог манастира, ломе воће, чупају усев у башти, нападају сестре каменицама, добацују непристојне речи, псовке и шовинистичким изјавама терају их из манастира и овог краја „јер је ово, веле, наше”.
У манастиру Гориочу секу немилосрдно шуму и кад игуман пође према њима они ваде пиштољ и пуцају према њему. Увече, већ одрастао младић Албанац усудио се да уђе у манастирску шталу, веже манастирско магаре и кад игуман пође да обиђе стоку младић га одгурне да је овај пао и младић побегао.
У Мушутишту код Суве Реке један комшија Албанац спречава сестрама да ограде земљиште са рушевином црквице, претећи да ће то све поравнати булдожером, јер ту, вели, никад није била црква „него наша мераја”.
Поједини Албанци користе сваку прилику да унесу забуну и немир међу наше вернике. Тако су пред Дан Републике, 29. новембра, поред писања и растурања летака шовинистичке садржине, претили им и говорили да се дотле иселе у Србију, иначе ће бити ликвидирани, итд.
Расељавање нашег живља, негде у већој негде у мањој мери, примећује се и у оним местима где су се до сада држали: Жегра, Церница, Косово Поље и др. (стр. 344-346)
1980/81. година
Двојицу ђака богослова, на први дан Духова (25. маја 1980), у близини Богословије, напали су младићи Албанци и посекли их по рукама и леђима ножем и стаклом од намерно разбитих флаша. После само три дана, 28. маја 1980, један младић је напао протојереја о. Милутина Тимотијевића, професора исте Богословије, и он је при паду ишчашио руку и сломио надлактицу.
Једну православну Српкињу, професора енглеског језика, из Загреба, која је била у посети манастиру Св. Тројицe код Призрена, почетком септембра 1980. год., напао је један младић Албанац, напаствовао, оборио на земљу и опљачкао. Један учитељ и једна учитељица код Призрена отпуштени су из службе због свог религиозног става.
Настрану што један Албанац насилно протерује своју стоку кроз манастирско имање и сестру из манастира која га опомене, изудара штапом; настрану што се шума манастирска стално бесправно сече, тако да су само једног дана у једном манастиру посечена 64 стабла, а после 10 дана још 14. Међу овима који секу манастирску шуму нашао се и просветни радник, итд. – Најзад, ови последњи догађаји око демонстрација Албанаца у Приштини, Урошевцу, Подујеву, Косовској Митровици, Глоговцу, Вучитрну и тешкоћа око тога.
Износећи ове и сличне невоље, годинама сам молио власти да учине крај застрашивању, и шовинистичким испадима и терору над нашим верницима, свештенством и монасима, што уноси забуну, немир и несигурност, те се наши верници исељавају. Одговарано ми је обично да je тo исељавање последица све брже, урбанизације, затим економски моменат – тражење бољег радног места и плате, запошљавања и школовања деце итд. Одговарао сам да ти узроци имају своју улогу у расељавању, али они као нешто нормално, за ово време, не забрињавају и од њих ми не тражимо заштиту. Оно што је зло и што забрињава то је непријатељски притисак који се систематски врши.
Због оваквих тешкоћа које нас сналазе годинама, Свети Архијерејски Сабор је прошле године ставио у дужност Светом Архијерејском Синоду да упути делегацију Председнику Извршног већа скупштине САП Косово и укаже му на притисак који се у овој Покрајини врши према верним, установама и имовини Српске Православне Цркве, потражи интервенциуу да се томе једном стане на пут. (стр. 350-351)
Из извештаја свију намесника види ce да исељавање нашег живља наставља и даље; нпр. из Косова Поља прошле године иселило се око 100 домова. Село Петровце код Гњилана, које је до овог рата било чисто српско, иселило се све сем неколико кућа. Црква стоји, али како je одржавати и од незлонамерног рушења. Шта учинити да исељавање престане? Најновији догађаји у вези са студентским демонстрацијама не изгледа да стварају атмосферу да се исељавање заустави. (стр. 357)
1981/82. година
Поред досадашњих, ова година донела нам је доста и других невоља. После демонстрација, у току прошле године, срушено је 38 надгробних споменика у гробљу села код Кос. Поља; у селу Штимљу 6; у селу Ђурђевику такође; у Кос. Каменици код цркве, која је усред насеља, срушен је недавно надгробни споменик свештеника Саве Илића; који је умро још пре рата. Пре неколико дана извештен сам да су срушени сви споменици у селу Шипољу код Т. Митровице.
Поразбијано је неколико прозора на цркви у Урошевцу. Двапут је проваљивана црквена зграда у порти цркве у том месту, архива поразбацана, намештај поломљен, a no зиду исписане непријатељске пароле. Проваљена су врата на цркви у селу Неродимљу, утвари поразбацане и оштећене, по зиду исписане непријатељске пароле.
Да оставимо no страни свакодневну сечу црквене и манастирске шуме, крађу двеју моторних пумпи за снабдевање водом и заливање баште у манастиру Девичу, пуштање стоке у башчу и усеве. Hero да укажемо само на оне поступке који немају у плану никакву корист за себе, као поменуто рушење споменика у гробљима, него само да се нама причини штета и упропасти; на цркви манастира Св. Марка код Призрена, joш 1973. г. проваљена су врата, иконостас, књиге и одежде запаљени. Поставили смо гвоздена врата. И она су проваљена, и оно што је остало до краја уништено. Ове године обијена су гвоздена врата поново, скинута и однета, гвоздене шипке на прозорима искидане, штафнe и даске које су у цркви биле, запаљене, да унутрашњост цркве личи на пушницу. Надгробна плоча, на гробу Симе Игуманова поред цркве, на комадиће излупана. Слично је и са црквицом у селу Винарце код Т. Митровице и црквом Св. Петке у селу Добрчане код Гњилана. У Девичу, код манастирског винограда, недалеко од манастира, секиром је ударена манастирска свиња од 70 кг и пресечена јој кичма. Истог дана, на пут који води манастиру, на око 250 м од манастира, набацано је камење да се колима и трактором није могло прећи, те су сестре морале камење склањати и пут прочистити. У манастару Света Тројица код Призрена ударен је манаотирски бик по оку и ослепљен. У једном селу код Гњилана запаљена је кућа једног нашег верника, у другом запаљен стог сламе. Напаствована је једна девојчица на путу за школу; у дворишта православних убацују се претећа писма итд.
Овакве поступке, они који их чине, не чине свакако нити у циљу уношења реда и мира нити из осећања братства и јединства. (стр. 369-370)
1982/83. година
Тешкоћа са стране албанских иридентиста имамо и даље. Новембра месеца 1982. г. запалили су 6 стогова сена и 1 стог сламе, у манастиру Девичу. Потрошено је око 800.000 дин. за набавку сточне хране. Хвала околном и даљем народу који је прискочио у помоћ и сточном храном и новцем те ће се стока како тако исхранити.
Задесила нас је и друга несрећа. У манастиру Гориочу нападнута је старица монахиња од 73 године. Био је пијачни дан у Истоку. Игуман Сава је отишао нешто пре 10 часова у Исток и монахиња Ана остала је сама. Нападач је уочио кад је она била окренута од врата кухиње, журно ушао, пребацио joj стари мантил, који се ту нашао преко главе, стегао око врата и оборио на отоман и почео да јој скида одећу. Она ce отимала молећи: Побогу, синко! Moгла бих ти бити мајка и баба. Обвивши јој журно мантил још једном око главе, нападач ју је пустио и побегао. Биће да је обавштен споља од саучесника да долази један човек из суседног села Синаја, јер је тај човек видео двојицу младића како замичу у шуму код манастира.
Био сам у манастиру и чуо од монахиње Ане и игумана Саве како је то било. Још до сада нападач није пронађен.
Расељавање нашег живља не престаје. У селу Петровцу код Гњилана, у турско доба и до овог рата чисто српском селу, сада се је одселила последња српска породица. Црква је остала c поразбијаним прозорима и црепом те прокисава. Мораћемо иконе с иконостаса пренети некуд да не пропадну. Невоља је што није тако само у Петровцу. (стр. 379-380)
1983/84. година
Присуство албанске ириденте, мада нешто уздржаније, присутно je и даље и јавља се сад у једном, сад у другом крају.
Деца из I и II разреда основне школе у селу Мушутишту код Суве Реке, напала су монахињу Херувиму, из манастира Св. Тројице, вукући је за расу да ју оборе. Једва се одбранила. У близини јe продавница у којој су били и старији људи, али се нико није нашао да јој помогне.
У манастиру Девичу запаљена је ограда ако винограда код манастира и шума. Био је дан и сестре cv пожар успеле да угасе.
У Косовској Каменици, децембра 1983. г., неко је ноћу извадио стуб са источне стране ограде око цркве и жицу исекао.
У селу Новом Читакову, за време II светског рата, Шиитари-балисти су до темеља порушили православну цркву. После рата православни су се сасвим иселили. Порту, површине од 1 ха, 4 ара и 63 м2, обрађивао је Шиптар Душ Демаку. Једно време је плаћао закупнину, а онда престао, тврдећи да је земља његова. Црквена општина га тужи Општинском суду, који 1977. г. донесе пресуду да земљу преда Црквеној општини. Окружни суд потврди пресуду и она постане извршна, али извршење пресуде годинама се одуговлачи. Лањске године Суд закаже рочиште на коме се констатује да је Душ Демаку умро и док се не заврши оставинска расправа, предаја земље Црквеној општини не може се спровести. Тад се дозна да су синови поменутог Душ Думаку, после демонстрација 1981 г., на тој земљи подигли две куће. Један од њих нуди 350.000 дин. Да ту земљу купи. Земља вреди несравњиво више, јер је у Глоговцу, у непосредној близини Чикатова, изграђена велика фабрика феро-никла, земља близу ауто пута Приштина-Пећ, и кад би се парцелисала, продала 6и се веома скупо.
Нашли смо се у безизлазној ситуацији. Како год да поступимо за Цркву је рђаво. За продају нам није. Како да продамо темељ цркве порушене од непријатеља за време рата? Шта новац представља данас? Но и да представља, како да се слободно погађамо за цену земље коју су ови људи већ прогласили за своју и на њој подигли две куће?
Са друге пак стране и да нам врате земљу, коме је дати на обраду кад су на њој две куће које се рушити неће? Православних нема, Албанци из националне солиданости не би ју примили и да нису подигнуте куће. Користиће је тужени без паре и динара као и до сада. У таквој ситуацији, Епархијски управни одбор је одлућио да Црквена општина земљу не продаје.
Из неких места јављају о новом рушењу споменика на гробљима, цркве у Клокоту.
„Оно што највише забрињава – пише један свештеник – јесте стално исељавање; остају нове куће празне“. Из једне парохије иселила су се, прошле године, 53 дома. Притисак за исељавање врши се, као и пре демонстрација, на разне начине, често уништавањем усева, пуштањем стоке и др. Жалбе властима остају без резултата. (стр. 389-391)
1984/85. година
Тешкоћа са стране албанских иредентиста било је доста и ове године. Ноћу између 6. и 7. августа 1984. год. запаљено је опет сено манастира Девича и изгорело 9 стогова. Обишао сам одмах манастир и затекао сестре и двојицу Срба са породицама при гашењу и спасавању што се спасти могло макар за простирку стоци. Власти су обећале помоћ у сточној храни, јер је манастир био у безизлазном положају, стока се није имала коме продати, а толико хране где купити, ни за шта. Власти су делимично обећање испуниле, те су манастиру дотерали две тракторске приколице сена и шест детелине, али је детелина кисла и слабог квалитета. Како се видело из штампе починиоци овог дела су пронађени и ово дана осуђени на робију. Ови исти су подметнули пожар и спалили девичко сено и пре две године. Ноћ раније, између 5. и 6. августа, запаљен је кош са кукурузом домаћина Радоја Шмигића у селу Дрснику кол Клине (Метохија), те је изгорело око 6.000 кг кукуруза у клипу и друге домаће ствари и алати. Штета је процењена на 1.000.000 нових динара.
У исто то време, 7. августа 1984, силована је једна православна Српкиња од 54 године у селу Белом Пољу код Пећи. Пет дана раније, силована је једна девојчица од 12 година која је дошла ујаку у посету у село Љубинић код Пећи. Оба насиља извршили су Албанци, један од 50, а други од 18 година.
Ноћу уочи освећења црквице у селу Рабовцу, 16. септембра 1984. г., запаљена је камара сламе Владимира Спасића, домаћина код кога сам био на конаку ради освећења црквице. Власти су обећале накнадити штету, али то нису учиниле јер, наводно, Пољопривредно добро у Липљану нема сламе.
На гробљу y селу Дворане код Призрена, ноћу 10. јуна 1984, срушено је 29 надгробних споменика, а у Ораховцу 16. новембра 1984, 6 мермерних споменика. На гробљу у В. Реци, код Вучитрна, албански националисти су изметом премазали надгробне споменике 17. септембра 1984. године.
Свештеници се жале да се расељавање нашег живља врши и даље. (стр. 402-403)
1985/86. година
Тешкоћа од притиска албанских иредентиста имамо стално: случај Мартиновића, па Недељковића у Мушутишту, коме су обе руке сломљене, скорашње рањавање младића у Липљану.
Код Кос. Каменице поломљена cу 52 надгробна споменика у селу Коретину; у Мучиворцу 11, у Рогачици сви до једнога. У Тополници споменици поразбијани и гробље преорано, па га је политички актив, по својој иницијативи, морао оградити. Такође је поломљено неколико споменика у ceлy Петровце код Гњилана.
Обијена је црква манасгира Соколице, ноћу између 21/22. марта 1986. г.; у исто време покушано је обијање цркве у T.Митровици. Обијена је капела у селу Перковцу.
У многим местима Епархије сељење нашег живља наставља се и даље. Као најдрастичнији пример навешћу Општину Подујево. Кад сам пре 29 година дошао на Епархију, затекао сам у Подујеву два свештеника, и две парохије са преко 1.000 домова. Данас је остало 200 домова, једна петина. У четири села подујевске парохије остао је по један православни дом; у три по два, у једном 3, у два по 4, итд. У Подујеву 21 дом. Видећемо да ли ће ствари поћи на боље акцијом народа у последње време. Но тешко у злу добра чекајући. (стр. 414-415)
1986/87. година
Из извештаја пароха види се да се исељавање нашег живља наставља и даље. Само у децембру прошле 1986. године, иселило се 9 породица из Косова Поља, а у току целе прошле године око 70, из тога једног места. Исељава се много из стражачке парохије код Гњилана. У добрињској парохији, која обухвата цео бивши срез тутински, остало је око 300 домова, већином стараца. Пароха немају. Како нема покретног јеромонаха ни у Сопоћанима, морају за своје духовне потребе долазити чак у Нови Пазар.
Крајем прошле и почетком ове године, нашли смо се у чуду од нове врсте невоље. У једном селу код Суве Реке, имали смо потребу за поседовним листом за цркву и порту и добивши га, видесмо да уместо црква пише „џамија”. Случај грешком – помислисмо и потражисмо да се исправи. Међутим, у поседовном листу за цркву у другом месту, нађе се да место црква пише „кућа“. Потражимо поседовне листове за друге цркве и црквишта. Имали смо шта видети. Црква Св. Петра и Павла у самој Сувој Реци, седишту Скупштине Општине, уведена је као „џамија“. Стара црква у Речанима, из 1370. г. уведена је исто тако. Чак у поседовном листу манастира Св. Тројице код Мушутишта пише: ,,Добро манастира Св. Тројице,: парцела 3665, бр. плаца 13/62, назив земље или потеса: Бела Рудина, двор. џамија“. Црква Св. Николе у селу Дворане и црква Св. Николе у селу Поповљане воде се у катастру као „кућа”, а црква Св. Уроша у селу Селогражде као „зграда”.
To нас побуди да потражимо извештај од пароха да виде како су уведене цркве у осталим местима на Косову и Метохији. У геодетској управи у Пећи, као џамије убележене су цркве у Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Исто тако је уведена и наша црква у Ђаковици, Гњилану, Будриги, Пасјану, Кос. Каменици. У Геодетској управи у Ораховцу све наше цркве уведене су или као кућа или као зграда, чак и црква манастира Зочишта.
Црквишта порушених наших цркава у току II светског рата нису уопште регистрована као црквишта, него као општенародно добро. Црква у Брњачи код Ораховца порушена током II светског рата, па обновљена после рата, није уписана ни као црква, ни као зграда, никако.
О овоме сам известио Свети Архијерејски Синод и Комисију за односе са верским заједницама у Приштини рекавши: „Не треба много домишљања за закључак да ови поступци спадају у план заступника принципа етнички чистог Косова да се и званичним актима покаже да на Косову нема ни Срба, ни њихових цркава, а оно што држе то су џамије које је власт у старој Југославији одузела насилно од муслимана и дала Српској цркви. Или да су овде дизане џамије још у XIV веку, кад Турци нису ни били прешли на Балкан.” Било како било, тек добро није. Да не помињем насиља силовања и друге несреће. (стр. 428-429)
1987/88. година
Већ годинама, овај оедељак отпочињем једним истим речима: „Из извештаја пароха види се да се исељавање нашег живља наставља и даље“ Нажалост, овим речима овај одељак могу почети и ове године, јер се исељавање наставља и сада, a то се види и из дневне штампе. Нема дана да се не прочита о насиљу Шиптара над одраслим и децом, кад иду у школу или кад се враћају, о силовању, подметнутим пожарима, крађи стоке, сечи шуме, скрнављењу гробова итд.
Навешћу само неколико примера. У селу Леочини, код Пећи, где је од 30 домова остало још десетак, има неколико црквишта и две црквице: Св. Јована Крститеља и Св. Пророка Јеремије. Цркву Св. Јована, пре неколико година реновирао је Завод за заштиту споменика културе, покрио поцинкованим плехом и поставио нова врата. Врата се редовно обијају, а камен од надгробних споменика око цркве ломи и односи.
Кад је прошле године, на дан Св. Јеремије, свештеник дошао да служи, није се могло у њу ући. На више места, у самој цркви, вршена је нужда. Оде најближој кући да замоли да се црква очисти. – Јутрос сам рано била и очистила, оче, рече домаћица, и ето, кад сам отишла опет су то исто учинили.
Поред других места, у једном селу код Ђураковца, већ одрасли младићи Албанци хватају школску децу за гушу, кад се враћају из школе, ваде ножеве, велећи да ће их идући пут заклати. Често им псују свe редом и говоре: ,,Шта ћете овде? Ово је Енвер Хоџина земља, селите се док сте читави!“ Родитељи на муци одлуче да децу не пуштају у школу недељу дана. Најзад је одлучено да српска деца иду у школу само пре подне. У појединим местима учестала је крађа стоке српских домаћинстава, којој се починиоци редовно не налазе. (стр. 443)
1988/89. година
Поред свију настојања републичких власти да се исељавање Срба са Косова и Метохије заустави оно је нажалост и сада присутно. Куће се, због забране, не продају, али младих је све мање, јер они одлазе где ће се лакше запослити и у миру живети. У кућама остају стари и изнемогли. У Подујеву где је, пре 30 година, кад сам дошао на Епархију, било преко 1000 домова верних и две парохије, данас има око 180. Исељавање је почело и у Сирикићкој жупи у којој су компактна српска села, и то из оних насеља према Урошевцу у којима има и Албанаца.
Притисак се и даље врши на разне начине. На дан Beлике Госпође, око 22 часа, кад је настојатељица манастира Грачанице, монахиња Татијана, пошла у цркву, где cу биле joш две сестре, и један човек који ради у манастиру, да покупе новац из касица, па онда пођу на вечеру, по изласку из конака у порти, један милиционер ју је обухватио око руку и почео да говори непристојне речи, она се једва отргла и утрчала у цркву. Сва унезверена рекла је сестрама шта јој се догодило. Сутрадан је пријавила ствар милицији и СУП-у. Милиционер је идентификован: Албанац је, 36 година, ожењен и отац троје деце.
Парох из Бабиног Моста доставио је обавештење да је Албанац Сарач Шеремет, просветни радник из села Бивољака, саградио шталу на православном гробљу, један део гробља претворио у пашњак и да су на том гробљу сви надгробни споменици изломљени. Обавестили смо и покрајинске и републичке власти тражећи да се предузму законске мере против насиља.
Још несретнији случај је са двоје српске деце умрле у селу Граце код Вучитрна и сахрањене у гробљу. Кад је после неколико дана мајка дошла на гроб деце, гробови су били раскопани, тела искомадана па разбацана по гробљу. (стр. 455-456)
1989/90. година
Тешкоће које имамо од албанских, сепаратаста годинама, достигле су сада своју кулминацију у небирању средстава да своје намере остваре.
Надамо се у Бога да ће се зло савладати, те да ће и до нас стићи толико потребан мир, слобода и сигурност. За то се и сада молимо Богу у Молебну за мир на Косову и Метохији, који смо наставили да држимо и после прошлогодишњег Видовдана. (стр. 467)
1990. година
Општа напетост на просторима Косова и Метохије oceћa се на сваком кораку. Међунационална подвојеност је велика. Ретко разговарају и најближе комшије Србин и Албанац. Свештеницима се на улици и даље добацују вулгарне речи, чак и приликом сахрана. Два свештеника из Кос. Митровице, о. Светислав Нојић и о. Радомир Радовановић, испребијани су. Отац Светислав на аутобуској станици у Митровици, а о. Радомир у једној средњој школи где је био приватним послом. (стр. 478-479)
Приредио: Димитрије Марковић
[1] Епископ рашко-призренски Павле. Извештаји са распетог Косова, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1957-1990.
Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке, Фондација патријарх Павле, Београд 2013.
ТЕОДУЛИЈА 