Пише: Димитрије Марковић

Један од ретких аргумената псеудоисторичара, тачније једини, о писмености Словена и Срба пре мисије Светих Равноапостолних Кирила и Методија јесте део из житија словенских просветитеља где се говори о Јеванђељу и Псалтиру писаним “руским писменима” које су пронашли у Херсону, на Кримском полуострву.

“У Херсону Константину пође за руком да нађе “Еванђеље и Псалтир, написан руским писменима”, а и човека који је говорио тим језиком. Разговарајући с њим, Константин научи тај језик и, на основу разговора, подели писмена на самогласнике и сугласнике, и с помоћу Божјом убрзо стаде читати и објашњавати нађене књиге. Видећи такву мудрост, многи су се дивили и славили Бога”, каже се у житију Светих Кирила и Методија о томе.

О каквом писму је реч? Иако са научне тачке гледишта не можемо да дамо једнозначан одговор, захваљујући чињеницама којима располажемо можемо да изнесемо основане претпоставке.

Наше мишљење је да су у питању Јеванђеље и Псалтир писани огледним писмом насталим у време последњег иконоборачког цара Теофила који је владао од 829. до 849. године.

Наиме, у његово време је настало прво (непотпуно) словенско писмо. На чему темељим ову претпоставку? Као што је познато, кнез Велике Моравске, Растислав, 862. године је послао изасланике који су византијском цару Михаилу III пренели захтев да пошаље мисионаре у Велику Моравску. Цар Михаило је за ту мисију одредио Константина (Кирила) и његовог брата Методија.

Међутим, ако узмемо у обзир да је Херсон био део Византије (тема Херсон), и да је управо византијски цар Теофило успоставио власт над Кримом који је пре освајања од стране Хазара био под влашћу Римског царства), што значи да су Византинци (Ромеји) били у додиру са Словенима и у овој области, можемо да изнесемо основану претпоставку да је мисао о мисији међу Словенима могла да се јави и раније.

Мање основана претпоставка би била та да је кнез Растислав знао за такве намере Византије и да је његов захтев био утемељен управо на сазнању да постоји (да је постојала) намера Византије за мисију међу Словенима.

Да видимо шта о свим поменутим догађајима пише академик проф. др Антоније-Емил Н. Тахиаос (Αντώνιος – Αιμίλιος Ταχιάος). (1)

“Методије се око 840. године повукао, дајући оставку на положај који је претходно заузимао, и преселио се у манастир на гору Олимп у области Витиније, где је примио монашку схиму и повукао се, посветивши се истраживању књига. Све чињенице подржавају претпоставку да је највероватније овде Методије припремио први књижевни круг, који је настао од монаха Грка, али и Словена, оних који су пристигли из словенског народа из области Витиније. Под његовим вођством, ученици су радили на превођењу књига са грчког на словенски, почетно користећи једно непотпуно словенско писмо, које је, највероватније, било настало у раздобљу цара Теофила /829-842/ (…)

Пошто је било предвиђено једно посланство у земљу словенског говорног подручја, Ћирило је дошао у манастир где је живео Методије и тамо је остао неко време. За време тог боравка научио је словенски језик, усавршио је своја сазнања о њему, прихватио се снажног учешћа у филолошком и преводилачком делу Методијевог круга, који је радио, дакле, под вођством његовог брата. Гледиште да је грчко-словенски круг Методија и Ћирила створен у Витинији поткрепљено је језичким позајмицама старословенског из грчког језика, у којима се потврђују елементи грчких израза који проистичу из грчких дијалеката Мале Азије. Све чињенице указују да је постојао један ,,словенски план” Византијске царевине – да се, на миран начин, уведу Словени у верско и културно предање грчког света, пише академик проф. др Антоније-Емил Н. Тахиаос (Αντώνιος – Αιμίλιος Ταχιάος)

Када је реч о посланству у земљу Хазара и активностима на Кримском полуострву, Антоније-Емил Н. Тахиаос пише:

“Чим је преузео заповест организације посланства, Ћирило се сусрео са Методијем и његовим сарадницима започевши филолошку припрему предстојећег дела. Наведена припрема образовала се у два главна дела: прво је било стварање једног словенског писма од стране Ћирила, које је заиста припремио под називом „глагољица“ од словенске речи „глагол“, која одговара грчким речима ρημα и λογος. Други корак припреме био је довршетак и ревизија превода, које су већ били приредили, а такође и недељна и празнична поглавља јеванђеља, као и богослужбених текстова која су написана новим писмом. Једно огледно словенско писмо било израђено у раздобљу цара Теофила /829-842/, у раздобљу иконоборства, међутим, вероватно је да је његова употреба у Моравској могла проузроковати снажна противдејства Рима, који се, како је познато, снажно супроставио иконоборцима. Тако је требало да се створи ново писмо, глагољско, које у својој целоукупности није имало никакве сличности са иједним писмом, до тада познатим, било ког другог језика. У вези са настанком слова глагољског писма изношене су многе теорије, а веродостојнија од осталих изгледа да је она која прихвата да су слова била узета од византијских астрономских, медицинских и алхемијских симбола, тако да ово ново писмо има један упечатљив и необично леп облик.

Поред стварања писма и превода, Ћирило и Методије суочили су се са најтежим послом – стварања речи словенског језика, односно творбом сложених израза и мисаоних именица, тако да произведу значење за оне појмове за које словенски речник тога раздобља није имао одговарајуће речи. На тај начин, они су створили не само словенско писмо, већ и први језик Словена, и у овоме, углавном, лежи величина њиховог дела,” пише академик проф. др Антоније-Емил Н. Тахиаос.

Дакле, ако узмемо у обзир одсуство било каквих доказа који би указивали на постојање словенског (српског) писма пре мисије Светих Кирила и Методија и чињеницу да је постојало словенско писмо израђено у време цара Теофила, можемо да изнесемо основану претпоставку да је писмо које су Свети Кирило и Методије пронашли на Криму, управо ово огледно писмо.

Осим тога, ваља напоменути и то да псеудоисторичари (намерно) прећуткују чињеницу да непознати писац из 9. века из Салцбурга, који је написао есеј о повратку у хришћанство Бавараца и Карантанаца, помиње Методија говорећи: ,,неки Грк, Методије по имену, који је скоро открио словенска слова…”.

Занимљиву паралелу са винчанским симболима (4500-3200 п.н.е.) налазимо у Светој Софији у Цариграду. Да подсетимо, изградња цркве је завршена 537. године када је 27. децембра вршено и прво богослужење у њој.

“Ако спустимо поглед с плафона и сводова на ниво пода, угледаћемо дубоко урезана слова која су у разним деловима храма остављали градитељи. То је нека врста извођачевог логотипа. Тих градитељских знакова у Св. Софији има 625, и то 172 различита типа. Научници досад нису успели да утврде законитост у појављивању тих знакова, па стога и нису открили њихов смисао: јесу ли то ,,брендови” каменорезаца, или сертификати о плаћању изведених радова, или визиткарте појединих мајстора.” (2)

Ако изузмемо чињеницу да се винчански симболи јављају у ширем временском опсегу и на релативно великој територији, оно што је заједничко са горе поменутим знаковима јесте њихов велики број, да се јављају углавном као појединачни знакови као и слична тумачења њихове функције. Нпр. износе се мишљење да је реч о грнчарским или власничким ознакама, односно да указују на произвођача предмета на коме се налазе или на његовог власника.

Пример знакова из Свете Софије јасно показује да се покушаји представљања винчанских симбола као писма по сваку цену врше у складу са неким унапред постављеним циљевима.

Аутор: Димитрије Марковић

1. Антоније-Емил Н. Тахиаос, Солун и свет Словена, Међународни центар за православне студије, Универзитет у Нишу, Центар за византијско-словенске студије. Ниш, 2014.
2. Сергеј Иванов, У потрази за Константинопољем. Водич по византијском Истанбулу. Академска књига, Нови Сад 2023 стр. 37-38