Пише: Димитрије Марковић
Град Сервија или Србица (τα Σέρβια), који данас постоји у виду остатака сервијске тврђаве (Κάστρο Σερβίων), место је где су се у време цара Ираклија, у првој половини 7. века, доселили Срби из своје прапостојбине. Град је по досељавању Срба, према Константину VII Порфирогениту, добио назив Сервија које носи до данас.
Србица је данас насеље од око 3000 становника и седиште је истоимене општине. [1]
Византијски град Србица представља посебно софистициран систем утврђења, који се може достојно упоредити са одбрамбеним системима значајних градова тог времена, као што су Солун, Верија и Сер. [2]
Град је обухватао Акропољ, Горњи град и Доњи град. То јест, постојале су три зоне утврђења, једна унутар друге. У Доњем граду су живели земљорадници и радници, у Горњем граду је живела средња класа, а на Акропољу господар. [3] Укупна површина тврђаве је око 100 хектара. [4]
Министарство културе Грчке спроводи систематске рестаураторске радове на тврђави од 1980-их година. [5]
Тврђава се налази у западном подножју Пиерије, на реци Бистрици (на грчком Αλιάκμονας). Изграђена је на важном, утврђеном положају, пошто контролише пролаз из Македоније у Тесалију и јужну Грчку кроз теснац Сарантапоро (Στενών του Σαρανταπόρου).
Тибор Живковић допушта могућност да су Срби досељени на територију Сервије (Србице) управо због њеног важног стратешког положаја.
”…Може ce допустити могућност да ce Ираклије између 628. и 634. године посветио јачању преосталих византијских положаја у Хелади, тачније Атици, Еубеји и Беотији. Како наративни извори не помињу замашнију војну Ираклија на Полуострву, то ће бити извесно да је није ни било. Ипак, он је изгледа покушао да донекле уведе ред у Македонији и Тесалији насељавањем Срба у околину Сервије, чиме је, можда, желео да обезбеди и појача положај Солуна, угроженог са свих страна од Словена, а посебно са југозапада где су живели Сагудати. Са Србима иза леђа Дрогувита, могао је Ираклије да рачуна на привремено умирење ових Словена,” пише др Тибор Живковић у раду под насловом ,,Јужни Словени под византијском влашћу: (600-1025)”. [5а]
Тврђава Србија је саграђена негде између 560. и 650. године после Христа, дакле у време владавине Јустинијана или Ираклија.
O историји Сервије расправљао je и археолог Андреас Ксингопулос (Ξυγγόπουλος, Ανδρέας)у раду ,,Τα μνημεία των Σερβίων”(Атина 1957, 4—6), покушавајући да одговори на питање када je Сервија од обичног утврђења постала утврђени град у који се склонило околно становништво. Верује да je то било у време словенских упада на Балканско полуострво (крај VI и почетак VII века) када су овде, тражећи спас од нападача, бежали околни земљорадници и пастири. [5б]
Највећи део утврђења који је преживео до данас потиче из средњевизантијског доба (11.-12. век). Међутим, у деловима зидина идентификоване су фазе раних византијских година (6.-7. век), као и фазе које се могу повезати са програмом реконструкције и поправке тврђаве који су спроводили цареви Лав V Јерменин (813-820) и Роман Лакапин (959-963). Обимне поправке и модификације вршене су и током ере Палеолога (13.-15. век).
Од краја 9. века посведочено је постојање епархије србичке под солунском митрополијом (епархијски списак Лава VI Мудрог). [6]
Епископски храм се налази на северозападном крају Доњег града, у оквиру утврђеног округа, а потиче са почетка 11. века. Према традицији везује се уз име Светог Николаја, иако постоје мишљења да је црква посвећена Светом Димитрију, узимајући у обзир велику представу Светог Димитрија у припрати цркве, где је сачуван посветни натпис сервијског епископа Михаила. [7]
Крајем 10. века град је заузео бугарски цар Самуило , док га је 1001. године поново заузео Василије II Бугароубица. Василије II је 1018. године делимично уништио зидине тако да тврђава није могла да се користи као енклава за бугарску војску.
Године 1257. Србица је припала никејском цару Теодору II Ласкарису. Године 1341. град је заузео српски краљ Стефан Душан, док га је 1350. поново преузео Јован VI Кантакузин да би га Турци 1393. године срушили.
За време турске окупације византијска тврђава је напуштена, а доњи град и део ван зидина били су густо насељени.
Три цркве су очуване у прилично добром стању, са изузетним фрескама. То су 1) велика византијска Царска Црква (11. век), за коју стручњаци претпостављају да је посвећена Светом Димитрију, 2) црква Јована Крститеља и 3) манастир Светог Теодора, високо на стрмој стени, са фантастичним погледом. [8]
Иако се на званичној страници посвећеној сервијској тврђави (Κάστρο Σερβίων) каже да је Јован VI Кантакузин 1350. године заузео град, на другој страници која је посвећена овом граду налазимо податак да је Стефан Душан на основу споразума препустио град Јовану VI Кантакузину, који је безуспешно покушавао да опсадом заузме тврђаву. [9]
Тачан је, наравно, овај други податак. Као што је познато, Сервију је одлучно бранио кесар Прељуб, Душанов намесник у Тесалији, тако да је покушај њеног освајања остао без резултата. О овоме пише сам Јовану VI Кантакузин а од домаћих аутора и Божидар Ферјанчић у раду ,,Тесалија у XIII и XIV веку”. [9а]
Кантакузин пише да се Прељуб особито истицао мудрошћу и храброшћу, и да је предњачио над другима ратним искуством. [9б] “Тиме цар писац можда жели да оправда неуспех у нападу на Сервију“, закључује Божидар Ферјанчић. [9в]
Пред крај 1350. године Душан се у залеђу Солуна срео са Кантакузином и договорио поделу градова, о чему пише сам Кантакузин. Међу градовима који су припали Јовану Кантакузину била је и Сервија. (Србија и Византија, стр. 207)
Просторно позиционирање тврђаве Сервије, подигнуте на врху стрмог брда, било је предмет дивљења и детаљних описа још од византијских времена.
У 11. веку Кекавмен (Κεκαυμένος), указује на стратешки положај тврђаве, док нам Георгије Кедрин даје важне историјске податке о одбрамбеној функцији зидина Србице и како су деловали у спрези са другим тврђавама.
Три века касније, цар Јован Кантакузин даје прилично детаљан извештај заснован на свом личном искуству и сопственој неуспешној опсади града 1350. године. Кантакузин говори Да је Сервија ,,не мали град” („ου μικρα“), ,,а уздиже се на том врху [град] раздељен са три бедема, тако да споља изгледа да се налазе три града постављена један уз други”. [9г] Овај град, како пише Кантакузин, са обе стране окружен je дубоким јаругама. ,,Два дела насељавају грађани, док je трећи, будући да je утврђење (άκρα), одређен заповеднику (άρχοντ)· Онај део града до равнице и јаруга, колико заиста дозвољава да се насели, испуњен je кућама и људима не само од пука него и најбољима (αρίστων) од грађана и војника (στρατιωτών), који беху мештани бројни и одважни. Α са свих страна je тешко приступачан и нимало погодан за јуриш на зидине”. [9д]
Из Кантакузиновог описа опсаде такође можемо закључити да је постојао и велики део градских становника који су живели ван зидина града. [10]
Када је реч о самом досељавању Срба на простор града Сервије о њему је писао цар Константин Порфирогенит у делу познатом у науци као De administrando imperio (О управљању Царством).
Овом делу је посвећен већи број радова наших научника а овде ћемо се послужити радом др Предрага Коматине ,,Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена” [11] наводећи из њега поједине одломке. На овај начин, пратећи коришћену литературу, заинтересовани могу да дођу до додатних информација.
Као што је већ истакнуто, првих година самосталне владавине цар Константин VII Порфирогенит је започео и рад на свом најпознатијем и најзначајнијем делу, у науци познатом као De administrando imperio (О управљању Царством), посвећеном његовом сину и савладару Роману II, на коме је радио више година између 948. и 952.(стр. 107) …
У Предговору спису De administrando imperio, упућеном сину и савладару Роману II, цар Константин Порфирогенит наводи пет тема о којима ће писати у делу, на основу чега се може закључити да је он унапред замислио дело које ће се састојати из пет целина. Прва тема се односи на начин на који „сваки народ може да надјача Ромеје и да им науди и како и уз помоћ којег народа се са сваким од њих може ратовати и потчинити га”, друга се тиче „њихове бесне и незасите нарави и онога што безмерно траже да добију”, трећа се бави „разликама између других народа, њиховим родословљем и обичајима и начином живота и положајем и поднебљем земље у којој живе, њеним земљописом и размерама,” четврта је о „догађајима који су се у различита времена збили између Ромеја и различитих народа”, док се пета односи на „оно што је новоустановљено временом у нашој држави, али и у целом Ромејском царству”. (стр. 107-108) …
Почетни и најважнији део те целине, први одељак 32. поглавља, доноси континуирану повест о пореклу Срба и њиховој историји од VII до X века, са прецизним подацима о родослову српске кнежевске породице и бројним детаљима о догађајима, који приближавајући се времену самог писца, постају све богатији. Ту повест отвара кратка напомена о пореклу Срба и њиховој прапостојбини: „Треба знати да Срби потичу од некрштених Срба, названих и Бели, који станују са оне стране Турске, у земљи коју они зову Бојка, којима се приближава Франачка, исто и стара Хрватска, некрштена, наречена и Бела. Тамо су, дакле, и ови Срби од почетка живели.” (стр. 211) …
У науци се та „земља Бојка” најчешће тражи у Полабљу, на простору на коме су у раном средњем веку живели полапски Срби, између Лабе и њене леве притоке Сале у данашњој источној Немачкој.” (стр. 211-212) …
„Пошто су пак два брата од оца наследила власт над Србијом,” наставља Порфирогенит своје излагање повести о пореклу Срба, „један од њих узимајући половину народа, пребеже Ираклију, цару Ромеја, и пошто га је примио исти цар Ираклије, дао му је место за насељавање у теми Солунској, Сервију, која од тада има такав назив.” (стр. 214) …
Пошто је узео своју половину народа, један од двојице браће, нових српских кнежева, повео је своје следбенике на југ и дошао ромејском цару Ираклију, који је њему и његовим Србима дозволио да се населе у Солунској теми, у „месту” (τόπος) које се од тада зове „Сервија” (τὰ Σέρβλια). Последња констатација је по свој прилици тачна, с обзиром на то да се поменуто место, данашња Сервија на Бистрици југозападно од Солуна, не помиње под тим именом ни у једном античком грчком и латинском извору. Присуство Срба на том простору се углавном прихвата у науци. О њему сведоче и неки други тамошњи топоними (Σερβοχώρι, Ζέρβη, код Сервије и Кожана), као и чињеница да су и Срби били међу различитим словенским племенима насељеним у околини Солуна чије је припаднике цар Јустинијан II (685–695, 705– 711) приликом свог похода 688/689. потчинио и преселио у тему Опсикион у Малој Азији, где је за њих основана епископија τῶν Γορδοσέρβων у епархији Битинији, која се први пут помиње у актима Трулског сабора 691/692. године. (стр. 215) …
Долазак Срба у околину Солуна аутор смешта у време владавине цара Ираклија (610–641) и представља их као избеглице које је цар љубазно примио, дозвољавајући им да се населе у једном делу његовог царства. Управо због тога се тај догађај у науци најчешће датује у време после неуспеле аварско-словенске опсаде Цариграда 626. године, када је Царство након деценије и по варварских разарања коначно повратило свој ауторитет над балканским провинцијама, а Аварска држава се нашла у расулу услед устанка потчињених народа и унутрашњих немира. (стр. 216) …
Излaгање најстарије српске историје наставља се податком да су „после неког времена одлучили исти Срби да се врате у своју (земљу), и цар их је отпослао. Када су пак прешли реку Дунав, пошто су се предомислили, поручили су цару Ираклију, преко стратега који је тада држао Београд, да им дâ другу земљу за насељавање. (стр. 218)
(крај цитата из рада Предрага Коматине)
Пошто допушта могућност да је насељавање Срба у околину Сервије (Србице) имало војно-стратешке разлоге др Тибор Живковић са тим повезује и њихов одлазак.
,,Дужност нових федерата, Срба, била би y том случају сузбијање даљих напада македонских Словена на Солун, последњи (изузму ли се Цариград и градови у Тракији који нису били нenoсредно на правцу словенског продора) значајнији град Царства на Балкану. Изгледа да је положај Срба био прилично тежак, пошто су се пони сами нашли на простору окруженом са свих страна Словенима. На западу су им стајали Вајунити, на северу Дрогувити и Сагудати, а на југу Велегезити. Под таквим околностима им вероватно није преостало ништа друго него да траже отпуст од цара и запуте се у своју стару домовину,” пише Живковић у раду под насловом ,,Јужни Словени под византијском влашћу: (600-1025)”. [11а]
Оно што би још требало поменути јесте да у свом путопису ,,Travels In Northern Greece” [12] Вилијам Мартин Лик (William Martin Leake) наводи разговор са сервијским епископом који је изнео претпоставку да је Сервија творевина (κτίσμα) или колонија Срба, чије су потомке Турци протерали што, како он закључује, није невероватно. Ипак, оно што се мора имати у виду јесте да Лик, у вези са тим, јасно говори да је у питању претпоставка сервијског епископа а не предање присутно и раширено код становника.
Археолошко налазиште Србија је бесплатан археолошки парк у који се може слободно ући без плаћања накнаде и без поштовања одређеног радног времена.
Главни пут до споменика сервијске тврђаве је калдрмисани пут који почиње од цркве Светих Бесребреника (Αγίων Αναργύρων). Ова конкретна рута траје између пола сата и четрдесет минута без заустављања и укључује стрм успон и степенице. [13]
Аутор: Димитрије Марковић
[1] https://byzantineservia.gr/1-5-neotera-servia/
[2] https://www.kastra.eu/castlegr.php?kastro=servia
[3] ΑΡΧΑΙΟΛΟΓΙΚΟΝ ΔΕΛΤΙΟΝ, τόμος 50 (1995), τεύχος Β2 – Χρονικά, стр. 600
[4] https://www.kastra.eu/castlegr.php?kastro=servia
[5] https://byzantineservia.gr/3-to-anastilotiko-ergo/
[5а] Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу: (600-1025), Чигоја штампа 2007. стр. 146
[5б] Византијски извори за историју народа Југославије, Том 6, Византолошки институт, Београд 1986. стр. 513 реф. бр 494.
[6] М. Рајковић, ВИЗАНТИСКИ ИЗВОРИ ЗА ИСТОРИЈУ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ, TOM I, Византолошки институт, стр. 268. Такође видети: https://www.kastra.eu/castlegr.php?kastro=servia
[7] https://byzantineservia.gr/2-ta-mnimeia-ton-servion/2-4-i-vasiliki-ton-servion/
[8] https://www.kastra.eu/castlegr.php?kastro=servia
[9] https://byzantineservia.gr/1-3-i-vyzantini-poli-ton-servion-istorika-stoicheia/
[9а] Византијски извори за историју народа Југославије, Том 6, Византолошки институт, Београд 1986. стр. 516; Божидар Ферјанчић, Тесалија у XIII и XIV веку, Византолошки институт, Београд 1974, стр. 236; видети такође: Константин Јиречек, Историја Срба. Политичка историја до 1537. године, Књига 1, Pi-press 2004. стр 229-230
[9б] Византијски извори за историју народа Југославије, Том 6, Византолошки институт, Београд 1986. стр. 513
[9в] Србија и Византија, Службени гласник 2019. стр. 200
[9г] Византијски извори за историју народа Југославије, Том 6, Византолошки институт, Београд 1986. стр. 513
[9д] исто, стр. 514-515
[10] https://byzantineservia.gr/1-3-i-vyzantini-poli-ton-servion-istorika-stoicheia/
[11] Предраг Коматина, Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена. Византолошки институт. Београд 2021.
[11а] Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу: (600-1025), Чигоја штампа 2007. стр. 196
[12] William Martin Leake, Travels In Northern Greece Vol.3 стр. 330 Електронска верзија је доступна на: https://archive.org/details/in.ernet.dli.2015.45900/page/n339/mode/2up
ТЕОДУЛИЈА 