Medreseja Alauddin Prishtine Меедреса Алаудин Приштина
Злочини Албанаца

Исламски елементи у Погрому

Димитрије МАРКОВИЋ [1]

ИСЛАМСКИ ЕЛЕМЕНТИ У ПОГРОМУ

Сажетак: У овом раду ћемо се бавити периодом историје који је још увек у нашем живом сећању и улози ислама у процесу отцепљења Косова и Метохије и погрому од 17. и 18. марта 2024. године као делу тог процеса.

Кључне речи: Албанци, ислам, панисламизам, неоосманизам, погром, Велика Албанија.

Да ли у геноциду [2] над Србима на Косову и Метохији, и погрому 17. и 18. марта 2004. године као делу тог процеса, ислам има неку улогу и колико је она важна?

У једном од претходних радова (ОВДЕ) бавили смо се улогом ислама у досељавању Албанаца на простор Косова и Метохије. У наведеном раду смо показали да су примањем ислама Албанци постали повлашћени елеменат у оквиру Османског царства и да је ислам био кључни чинилац који им је омогућио узурпацију имовине Срба, и да је управо то (узурпација имовине)  неретко био мотив за прелазак Албанаца католичке вероисповести у ислам. Осим тога, показали смо да је карактер Призренске лиге панисламски а не ослободилачки и да је тзв. Велика Албанија део процеса претварања Европе и света у земљу ислама (Дар-ал ислам) а не циљ сам по себи. Коначно, показали смо да је ислам био жив међу косовскометохијским Албанцима и током периода комунистичке Југославије.

У овом тексту ћемо показати да је ислам и даље кључни чинилац у политичким (иредентистичким) активностима Албанаца.

”Посебно је важно да се у току рата 1999. године показало колико је исламско биће Албанаца доминантна црта овог народа. Много извештача са терена су констатовали да су већина бораца ОВК у планинама религиозни муслимани који са собом носе Куран који их инспирише. Отворено говорећи за западне медије шеик Мухамед Стубла председник ”Албанско-исламског друштва” из Лондона. Говорећи о ОВК је рекао ”ОВК је албанска и исламска организација чији је циљ да брани свој народ, своју отаџбину и своју религију свим средствима”. Затим јасно наставља да представља сукоб са Србима као сукоб ислама и хришћанства: ”Све што непријатељ чини против ОВК у циљу уништавања утицаја ислама и муслимана на Балкану неће послужити ничему, зато што је снага ислама таква да ће добити управо супротно од онога што желе да постигну”. Више него јасно се показује да је то исламска борба џихад – свети рат,” пише проф. др Мирољуб Јевтић (Јевтић 2013).

Терористи ОВК са одсеченим главама Срба

О улози Исламске заједнице Косова и Факултета исламских наука (Fakulteti i Studimeve Islame, скраћено FSI) из Приштине у иредентистичким активностима и помоћи терористичкој ОВК, др Џабир Хамити (Hamiti 2010) пише:

”Ако је Исламска заједница Косова икада имала глас и тежину у верским и националним питањима током друге половине 20. века, онда је то било између 1990. и 1999. године —у најтеже време за косовске Албанце.

Нема сумње да су улога и многе активности Исламске заједнице Косова увек биле присутне у долазећим годинама, али специфичне године агресивног српског угњетавања захтевале су од Исламске заједнице Косова више него икада да докаже своју посвећеност промоцији албанске ствари у свету са једним циљем: да их једном за свагда ослободи словенско-српског ропства. Ова мисија је спроведена са великом одговорношћу и искреношћу.

Међутим, без обзира на притиске и сталну опсервацију, институција Исламске заједнице Косова са својим руководством никада није оклевала да помогне својим грађанима. Џамије и храмови су претворени у учионице, а медреса је била место одржавања конференција и дискусија на националном нивоу. Медреса Алауддин у Приштини била је симбол слободе и користила се за политичке, научне и културне скупове; претворена је у болницу за борце за слободу (што значи терористе ОВК, примедба Д.М); и служила је као складиште хране за територије погођене ратом. Другим речима, била је то сигурна адреса за народ Косова који је патио у тим тешким временима. Др Реџеп Боја, као главна извршна особа у Исламској заједници Косова, био је укључен у локалне и међународне активности током ових година.

Medreseja Alauddin Prishtine Медреса Алаудин Приштина
Медреса Алаудин у Приштини (Medreseja Alauddin )

Др Боја је алармирао и обавестио важне међународне институције, посебно из исламског арапског света, о драми која се одвија за албански народ Косова. Учинио је то са великим успехом. Др Боја је арапски свет обавестио о ситуацији на Косову преко исламских конференција, на којима је учествовао као посматрач и гост. Штавише, био је у могућности да дође до министара и амбасадора разних исламских земаља, дистрибуирајући информативни материјал о интензивним приликама народа Косова.

Током Косовског рата 1999. године многи студенти, професори и имами Факултет исламских наука  били су физички и морално ангажовани, дајући свој максималан допринос слободи наше отаџбине. Више од 25 имама и радника Исламске заједнице Косова било је међу шехидима који су се жртвовали у протеклом рату за слободу коју данас уживамо у нашој земљи.”

Потврду за ово налазимо и у књизи ,,Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године: најважнији догађаји из дневника команданта Приштинског корпуса, генерал-потпуковника Небојше Павковића” (Павковић 2019, 158-159). Командант Приштинског корпуса, генерал-потпуковник Небојша Павковић, пише:

,,По документима која су пронађена у неким селима, дошло се до података да у зони ,,Дукађини” делује и јединица муџахедина састављена од 30 до 50 студената медресе из Приштине, Тиране и Скопља. Нема података да су они под командом Африма Љуље.

У Оперативној зони ,,Дреница” од почетка 1998. године делује јединица муџахедина којом командује Екрем Авдија, хоџа из Косовске Митровице, који је у Републици Српској ратовао против Срба као припадник јединице ,,Абу Бекир Садик”. После завршене медресе у Приштини 1990, отишао је као добровољац у Босну, код Тешња, а 1992. године постао муџахедин. Почетком 1998. у Косовској Митровици формирао је ,,Биро за исламску ствар на Косову”, а почетком јуна у селу Доње Преказе основао јединицу муџахедина јачине од 80 до 100 људи. Ово је била најкрволочнија јединица у редовима ОВК, чије је припаднике Екрем Авдија, звани Абу Сухеил, мотивисао да учествују у светом рату ,,џихаду” ради ,,ослобођења Косова” и припајања ,,Исламској заједници”. До сада су починили бројне злочине над Србима, Црногорцима и Албанцима. Познати су по томе што убијају све заробљенике и сведоке. Заменик јединице је Коприва Шпенда, а помоћник за логистику Мухамед Авдија, брат Екрема Авдије. Јединица је подељена на пет група јачине по 20 људи, које су распоређене у селима Дренице, где систематски врше злочине и спроводе насиље. Вође група су Сами Хоти, Љуљзим Имери, Ахмет Хоџа, Басим Исмаиљи и Ертан Битићи. Екрем Авдија ено шаље ове групе  у остале оперативне зоне и у ђаковички регион, где заједно са муџахединима Африма Љуље изводе терористичке акције”.

Управо на иницијативу председника Исламске заједнице Косова др Реџепа Боје (Rexhep Bojës), одлуком бр. 443 Скупштине од 15. августа 1992. године, основан је Факултет исламских наука [3] (Fakulteti i Studimeve Islame) у Приштини, први те врсте како у односу а друге земље у којима живе Албанци тако и у односу на саму матицу. Сам др Реџеп Боја био је више година декан овог факултета.

Реџеп Боја

”Иницијативу за оснивање ове високошколске установе поздравиле су и тадашње локалне институције, као што је ректор Приштинског универзитета и њен директор, покојни проф. др Ејуп Статовци. (…)

Наставни план и програм факултета је у великој мери сличан програму теологије Факултета за исламске науке у Сарајеву и других универзитета из места широм источног исламског света. (…)

Факултет за исламске науке је од великог значаја за муслиманско становништво Косова и целог Балкана,” пише, између осталог др Џабир Хамити у већ цитираном раду.

Неки од главних циљева Факултета исламских наука у Приштини  које наводи Хамити су нпр. ”Образовати будуће генерације како би могли да буду у служби муслиманског становништва на Косову и у суседним земљама, где год постоји потреба,” и  ”Повећати исламску свијест код ученика.”.

Видели смо претходно да је др Реџеп Боја, како пише Хамити, ”алармирао и обавестио важне међународне институције, посебно из исламског арапског света” о дешавањима на Косову и Метохији. Које су то институције? Свакако једна од најважнијих, или чак најважнија, је Организација исламске конференције (ОИК), у зависности од превода позната и као Организација исламске сарадње. [4]

,,Не треба заборавити велику помоћ коју је Исламска заједница Косова пружила Ослободилачкој војсци Косова уз логистичку подршку. Професор Реџеп Боја и БИК су подржали борбу…” Агим Чеку на научној конференцији посвећеној Реџепу Боји. (Извор: Telegrafi)

”ОИК је међудржавна организација као НАТО пакт и све њене чланице, чланице су ОУН. Она је дакле у ОУН од почетка кризе у бившој Југославији чинила све да се идеје албанских сецесиониста прихвате као идеје ОУН. Циљеви ОИК су дефинисани на састанку Међународног савета за џамије у Меки у Саудијској Арабији. Састанак је одржан од 1–5.02.1992. Тада су донете следеће одлуке: 1. Да БИХ буде призната као независна држава у границама које је дефинисао АВНОЈ 2. Да се помогне Албанцима Космета да формирају самосталну политичку заједницу 3. Да се призна политичка аутономија Рашке области. Да се Македонија преуреди у смислу поделе суверенитета између муслимана и Македонаца.  Ту је одлуку ОИК преузела као своју и кренула у њену реализацију. ОИК је била иницијатор свих резолуција у ОУН о осуди Срба и Србије. Она је својом акцијом нагнала Запад да уведе санкције, да врши бомбардовање босанских Срба и на крају да изврши агресију на СРЈ 1999 године и окупацију КиМ. Притисци и значај ОИК осетио се на „Лондонској конференцији о Југославији“ у августу 1992 године. Тај скуп су организовале западне земље, под притиском ванредне Конференције министара иностраних послова ОИК у Истанбулу. Лондонска конференција је формирала „Надзорни комитет“ за праћење спровођења донетих одлука а за њеног пуноправног члана изабрана је и ОИК. Била је то велика победа идеја теократије над идејом секуларизма. Оно што не дозвољавају себи директно мешање религије у политику – земље НАТО пакта дозволиле су муслиманима. Чак и после успостављања власти УНМИКА, ОИК наставља са са својом политиком са намером да преко ње привремену окупацију претвори у независност КиМ. XXVI Конференција министара иностраних послова земаља чланица ОИК је одржана у Буркини Фасо од 28. 06–1. 07. 1999 године. Конференција је почела на симболични Видовдан после престанка агресије и отпочињања војне окупације КиМ. На тој конференцији питање КиМ било је једно од главних, а третирано је као примарно и искључиво исламско питање. Говорећи на отварању конференције председник земље домаћина Блез Компаоре казао је да је једно од најважнијих питања које брине муслимански свет: ”трагедија муслимана Косова”. Компаорев говор прихваћен је као званични документ Конференције. Али то није било све. Присутним колегама обратио се, у својству председника претходног заседања, министар иностраних послова нафтом пребогатог Катара Ахмад бен Абдалах ал Махмуд. Он је поново истакао “трагичну ситуацију муслимана Косова”. У својству посматрача присуствовали су представници ОУН, ОАЈ, Арапске лиге, Несврстаних и многи други. А реч је у име ОУН узео заменик генералног секретара Ибрахим Фал, чије име показује да је муслиман.  И даље, како се окупација КиМ продужавала и притисци на преостале Србе стално вршили, све то праћено уништавањем хришћанског лица Покрајине, тако се врши исламизација и то уз помоћ НАТО пакта тј. УНМИК. (…) Француз Александар дел Вал каже: „У ствари годину дана после отпочињања операција Уједињених снага, исламизација или реисламизација косовског друштва… је у току, како кроз присуство спољне помоћи од радикалних исламских структура, тако кроз најслужбеније и западне путеве. Тако је у Годбују контингент Уједињених Арапских Емирата, који је под командом француског КФОР-а изградио у току зиме 2000. џамију за Албано-Косоваре, а на остатку Косова су институције ЕУ и Мисије ОУН на Косову (УНМИК) преузеле обавезу да у наредних пет година поправе или изграде више од стотину џамија у региону и то у моменту када су стотине православних верских објеката разорене од стране албанских националиста.” За то време ОИК не прекида са својим притисцима на САД да подржи независно Косово.  И не само то него иде и даље у планирању распада и саме Србије и Црне Горе. Као доказ за то наводимо да је у једној од резолуција Конференције министара иностраних послова земаља чланица ОИК наведено да: „Следеће земље су узеле учешће као гости: Република Хрватска, Република Словенија, Република Македонија… и Санџак,” пише проф. др Мирољуб Јевтић (Јевтић 2006).

Генерални секретар Организације исламске сарадње Хисеин Брахим Таха, примио је 26. јануара 2023. године, како пише на званичној интернет презентацији ове организације, ”Њ.Е. Љуљзима Мјеку, амбасадора Косова у Краљевини Саудијској Арабији”. Том приликом су ”обострано… размењена мишљења о билатералним односима ОИК-а и Косова и разним питањима од заједничког интереса” (OIC, 2023).

Љуљзим Мјеко (лево) и Хисеин Брахим Таха (десно)

Од других организација поменимо само Ал Харамаин (Al-Haramain Foundation) која је имала седиште у Саудијској Арабији а огранке у више држава, укључујући и Албанију. Била је повезана са различитим исламским терористичким организацијама, укључујући Ал-Каиду и Исламску државу. На званичној интернет страници Савета безбедности УН наводи се да је оснивање огранка Ал Харамаина у Албанији можда финансирао Осама бин Ладен (UN 2015).   ”Ал-Харамаин: Огранак у Албанији је пружио финансијску, материјалну и/или логистичку и технолошку подршку мрежи Ал-Каиде… и Осаме бин Ладена (покојног),” каже се на истом месту.

Др Милан Вукелић (Вукелић 2022) о овој организацији пише следеће: ”Свој утицај на КиМ, али и широм света, Саудијска Арабија шири оснивањем бројних организација које своје активности спроводе скривено, најчешће под маском хуманитарног рада. Као пример треба навести организацију Ал Харамаин, која делује у бројним земљама, а главне активности су јој превођење и дистрибуција исламске литературе, помоћ сиромашном становништву, изградња џамија и медреса, организовање разних манифестација верског карактера, обезбеђивање стипендија за школовање у исламским земљама и слично. Само у периоду од 1999. до 2005. године, Ал Харамаин је тадашњој „косовској Влади” донирала 18 милиона евра у виду помоћи, а финансирала је и поједине медије на КиМ, као и изградњу девет џамија.”

Вукелић у својој књизи ”Косово и Метохија под заставом Исламске државе” пише да је америчка ЦИА у новембру 2017. године објавила велики број датотека из рачунара Осаме бин Ладена, међу којима је била и фотографија цркве Светог Димитрија у северном делу Косовске Митровице као и мапа овог града. ”Међу документима Осаме бин Ладена пронађен је и банер на којем пише ”Косово џихад-муслиманско истребљење косовских хришћана” и мапа Косова и Метохије из доба Отоманског царства, на којем се виде Вучитрн и Приштина,” пише Вукелић на истом месту (Вукелић 2018).

Додајмо овде још два одломка (оба се односе на 1998. годину) из претходно цитиране књиге команданта Приштинског корпуса Небојше Павковића (Павковић 2019, 158).

,,Претпоставља се да је недавно убијени Мухамет Укшини Имер био припадник групе муџахедина из села Смоница, којом командује Африм Љуља. Према сазнањима службе, у мају је на КиМ са лажним документима убачена група муџахедина из Ирана, која је подељена по оперативним зонама. Били су препознатљиви по одећи, брадама и обријаним главама. На основу изјава ухапшених терориста ОВК и сарадника службе безбедности, потврђени су подаци да су приппадници јединице састављене од муџахедина из иностранства стационирани у селу Смоница, а да им је командант Африм Љуља из села Осек Хиља код Ђаковице”, пише Павковић.

На другем месту (Павковић 2019, 240), у вези са покушајем уласка терориста из Албаније између караула ,,Кошаре” и ,,Ђеравица”, генерал-потпуковник Небојша Павковић, између осталог, пише:

,,Приликом претреса терена пронађено је 30 погинулих терориста у маскирним униформама немачке армије. Код једног погинулог пронађен је списак од 1.300 терориста, са личним подацима сваког од њих и бројем личног оружја. Док је командир објашњавао шта се догодило, група војника ужурбано је утоваривала прикупљено наоружање и опрему, а део је вршио претрес терена и прикупљао погинуле терористе.Свако од погинулих имао је лична документа, из којих се видело да су страни плаћеници из БиХ, Немачке и муслиманских земаља – 10 из Саудијске Арабије, један из Јемена, али сви са пасошима  Републике Македоније. Радило се о професионалцима. Код Рабита Алија, на пример, пронађена су документа међу којима је био и списак од 70 ,,светих ратника”. Група је формирана у Минхену, а затим је преко луке Бари, Драча и Тропоје упућена на Космет. На списку су били Мухамед Абу, Умер Абу, Сад Абдулах, Абдулах Абу Хамза, Абу Ебу Гариб и Абу Халад. Наредио сам да се заплењени списак, скице, планови, видео-касете, пасоши и касете са доктринама ислама и остало на погодан начин доставе на увид страним и домаћим медијима”.

”Колико је исламски екстремизам заступљен код косовских Албанаца најбоље доказује број бораца који су са Косова и Метохије приступили Исламској држави или су извршавали терористичке нападе инспирисани идеологијом коју ова организација практикује,” пише Вукелић у претходно цитираној књизи.

У децембру 2021. године ”Политика” је објавила разговор са проф. др Маријом Ђорић, стручњаком за безбедност и антитероризам, у коме се, између осталог, каже: ”Територија Косова и Метохије била је прва по броју људи у Европи (у односу на укупан број становника) који су отишли на ирачко и сиријско ратиште. Према расположивим подацима служби, од 2012. са Косова се више од 400 људи придружило терористичким групама попут Исламске државе и Фронта ал Нусра. У априлу 2019. вратило се 110 особа, међу којима су биле жене и деца.” (Бојовић, 2021).

Према истраживању   из 2016. године које је спровела компанија UBO Consulting на основу уговора са KIPRED-ом (Kosovar Institute for Policy Research and Development), а које се наводи у раду који су припремили Агон Демјаха и Лулзим Пеци, свега 8% испитаника се изјаснило да су само Албанци док се 3% њих изјаснило да су само муслимани, 32% се изјаснило да су најпре муслимани а затим Албанци, док је 57% оних који се сматрају најпре Албанцима а затим муслиманима. Као што видимо, 92% испитаних косовскометохијских Албанаца се изјаснило да су муслимани (KIPRED 2016: 72) при чему више од трећине њих верски идентитет претпоставља националном.

Након свих ових података није тешко разумети зашто је председник Исламске заједнице Косова Наим Тернава у септембру 2012. године најавио градњу џамије у Приштини која ће са 8.000 квадратних метара, по његоим речима, вероватно бити највећа на Балкану. Имаће 4 минарета и 50 кубета а сваки минарет ће имати по четири шерефе (АА 2012).  Како каже Тернава ”постоји велика потреба за изградњом нових џамија јер постојеће не задовољавају потребе муслиманских верника”. Важно је скренути пажњу и на то да је истакао да очекују да ће муслимани широм света, а посебно из Турске, својим доприносима помоћи изградњу ове џамије.

Камен темељац за ову џамију положили су тадашњи премијер самопроглашене Републике Косово Хашим Тачи, председница Атифете Јахјага, председник Скупштине Јакуп Краснићи, председник Исламске заједнице Косова  Наим Тернава и градоначелник Приштине Иса Мустафа (Anadolu Agency, 2012).

Један од водећих активиста за изградњу велике џамије у Приштини био је Наман Демоли, бивши припадник ОВК, који је погинуо у Сирији у редовима терористичке оорганизације Исламска држава (РТС 2012).

”Иако је Демоли био први џихадиста који је са Космета приступио Исламској држави, Љавдрим Мухаџери је без конкуренције најпознатији. Овај косовски Албанац родом из Качаника, толико је напредовао у џихадистичкој хијерархији, да је постао један од лидера Исламске државе,” пише др Милан Вукелић (Вукелић 2018: 54).

Љавдрим Мухаџери

Осим Демолија и Мухаџерија, од терориста са Косова и Метохије у редовима Исламске државе поменимо још само Ридвана Хаћифија, бившег имама из Гњилана који се помиње као наследник Мухаџерија на месту вође албанских терориста у редовима Исламске државе (Loxha 2017).

Адријан Штуни (Shtuni 2016) сарадник за питања насилног екстремизма и тероризма Међународног центра за антитероризам (International Centre for Counter-Terrorism) [5]  у свом раду ”Динамика радикализације и насилног екстремизма на Косову”  о учешћу Албанаца у редовима исламских терориста у Сирији и Ираку, између осталог, каже:

”Важно је од самог почетка нагласити да, иако број страних бораца сам по себи представља квази-безначајну мањину косовског друштва, он такође чини само делић широке мреже истомишљеника милитаната, присталица и оних који не само отворено деле исту идеологију, већ су такође активно укључени у њено ширење и регрутовање путем физичких и виртуелних друштвених мрежа. (…)

Према званичним подацима из маја 2016, познато је да је најмање 314 косовских држављана путовало у Сирију и Ирак од 2012. Од тога, четрдесет четири су жене и двадесет осморо деце. Четрдесет других је пресрела полиција пре него што су стигли до попришта сукоба. (…) Око тридесет четири особе, или 11 процената косовског контингента, имају двојно држављанство и познато је да су живели у западноевропским земљама. Имајући у виду ове бројке, и стопу од више од 134 одрасла мушкарца—широко категорисаних као страни борци—на милион држављана, Косово је међу европским земљама које су највише погођене овим феноменом у односу на величину популације.

Жене и деца се не рачунају као борци с обзиром да се генерално сматрају неборцима. Међутим, истраживања из прве руке показују да је неколико малодобника мушког пола обучено за руковање оружјем и да су можда учествовали у оружаним непријатељствима, а да су неке жене активно укључене у пропаганду и регрутовање.”.

Осим чињенице да су неки од ових албанских терориста живели у западноевропским земљама Адријан Штуни наводи и занимљив податак у вези са њиховим образовањем.

”Фокусирајући се више на формално образовање мушкараца страних бораца, полицијски подаци показују да од 142 становника Косова за које су доступни подаци о образовању, 3 процента има завршено основно образовање, 87 процената средње образовање, а 10 процената терцијарно образовање.

У ствари, чини се да је стопа високог образовања косовских страних бораца од 10 процената виша од националне стопе (подвлачење Д.М.), која према званичном попису из 2011. износи око 6,7 процената,” пише Адријан Штуни.

”Иако политички званичници у Приштини често истичу да су посвећени борби против тероризма и спречавању Албанаца да путују на страна ратишта, бројни подаци показују управо супротно. С тим у вези, треба поменути догађај из маја 2017. године, када је у Приштини, у организацији Центра за истраживање сигурносне политике, одржан округли сто под називом „Рат у Сирији и јавна прича бивших бораца.” На том скупу је један од повратника са ратишта навео да су он и његови саборци управо од Владе тзв. Косова добили подршку за одлазак на сиријско ратиште,” пише Милан Вукелић (Вукелић 2022).

”Територија наше јужне покрајине одавно представља „трусно тло”, али је кључно истаћи чињеницу да је тзв. „ослободилачка” борба коју су Албанци отпочели, суштински вођена као џихад, чији је крајњи циљ тријумф ислама. Ова чињеница представља велику опасност за нашу земљу, али и за остатак Европе, јер према фундаменталистичкој исламској идеологији свет се дели на земљу мира (дар ал ислам) и земљу рата (дар ал харб), која су у стању константног сукоба, све док цео свет не постане јединствена исламска држава,” пише Вукелић на истом месту.

Да је народ, за разлику од бројних политичких аналитичара, свестан улоге ислама у животу и политици Албанаца, показује и паљење џамија у Нишу и Београду и разбијање стакала на просторијама Исламске заједнице у Новом Саду, у ноћи између 17. и 18. марта 2004. године (РТС 2009)  које се десило као реакција на погром над Србима на Косову и Метохији.

Подсетимо се, 21. фебруара 2008. године, након протеста против једностраног проглашења независности Албанаца на Косову и Метохији, запаљена је амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду. Са друге стране, у ноћи између 17. и 18. марта 2004. године није запаљена амбасада Републике Албаније у Београду већ су мета биле џамије и просторије Исламске заједнице. Због чега није, у првом случају, запаљена нека протестантска црква, ако знамо  да су Американци већином протестанти,  него је запаљена амбасада САД? Због чега су, у другом случају, нападнути исламски објекти а не амбасада Албаније? Због тога што иза америчког експанзионизма и милитаризма не стоји религија. И обратно: иза албанског иредентизма стоји ислам који је истовремено кључни и неодвојиви део њиховог националног идентитета.

Запаљенаамбасада САД у Београду

Истовремено, како другачије него утицајем ислама објаснити уништавање српских светиња на Косову и Метохији од стране Албанаца, не само током погрома  17. и 18. марта, него уопште?

Наведимо, подсећања ради, само део уништених и оскрнављених светиња током погрома 17. и 18. марта 2004. године.

Цркве Свете Тројице и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици сравњене су са земљом, црква Свете Недеље у Брњачи из 14. века је запаљена, црква Светог Спаса из 14. века у Призрену је запаљена, црква Богородица Љевишка у Призрену, из 14. века, запаљена је; црква Светог Николе у Призрену, из 14. века, демолирана је и запаљена; манастир Светих Архангела код Призрена, задужбина цара Душана, опљачкан је и запаљен; црква Свете Недеље, изграђена на темељима храма из 14. века, чији је ктитор млади краљ Марко Мрњавчевић, односно Краљевић Марко, спаљена је; црква Светог Ђорђа у Призрену, подигнута између 14. и 15. века, запаљена је;  Зграда Богословије ”Светих Кирила и Методија” у Призрену је запаљена.

Срушена црква у Ђаковици
Срушена црква Свете Тројице у Ђаковици

У Призрену су запаљене и Саборна црква Светог Ђорђа, црква Светих врача Козме и Дамјана, црква Светог Пантелејмона, зграда Епископије. Манастир Девич код Србице из 15. века, по предању задужбина деспота Ђурђа Бранковића, спаљен је у присуству војника КФОР-а; уништене су и бројне друге светиње, укључујући оне које су као споменици културе биле под заштитом државе, попут храма Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, црква Светог Николе у Приштини, црква Ваведења Пресвете Богородице у селу Белом Пољу код Пећи. Итд. итд.

Запаљени манастир Светих Архангела код Призрена

Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију после 1999. године је за свега једну деценију ”уништено, оштећено и оскрнављено око 150 цркава, манастира и других објеката од којих чак 61 имају статус споменика културе, а од тога 18 су од изузетног значаја за државу Србију.” (Канцеларија за Косово и Метохију, нема датума).

Погледајмо још, у вези са тим, шта пише епископ рашко-призренски Павле, потоњи патријарх СПЦ, у извештају Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1986/87. године:

“Крајем прошле и почетком ове године, нашли смо се у чуду од нове врсте невоље. У једном селу код Суве Реке, имали смо потребу за поседовним листом за цркву и порту и добивши га, видесмо да уместо црква пише „џамија”. Случај грешком – помислисмо и потражисмо да се исправи. (…) Потражимо поседовне листове за друге цркве и црквишта. Имали смо шта видети. Црква Св. Петра и Павла у самој Сувој Реци, седишту Скупштине Општине, уведена је као „џамија“. Стара црква у Речанима, из 1370. г. уведена је исто тако. Чак у поседовном листу манастира Св. Тројице код Мушутишта пише: ,,Добро манастира Св. Тројице: парцела 3665, бр. плаца 13/62, назив земље или потеса: Бела Рудина, двор. џамија“. (…)

To нас побуди да потражимо извештај од пароха да виде како су уведене цркве у осталим местима на Косову и Метохији. У геодетској управи у Пећи, као џамије убележене су цркве у Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Исто тако је уведена и наша црква у Ђаковици, Гњилану, Будриги, Пасјану, Кос. Каменици. (…)

О овоме сам известио Свети Архијерејски Синод и Комисију за односе са верским заједницама у Приштини рекавши: „Не треба много домишљања за закључак да ови поступци спадају у план заступника принципа етнички чистог Косова’ да се и званичним актима покаже да на Косову нема ни Срба, ни њихових цркава, а оно што држе то су џамије које је власт у старој Југославији одузела насилно од муслимана и дала Српској цркви. Или да су овде дизане џамије још у XIV веку, кад Турци нису ни били прешли на Балкан.” Било како било, тек добро није. Да не помињем насиља силовања и друге несреће.” (Павле, 2013: 428-429).

Запаљена црква Светог Ђорђа у Призрену

”Ширење исламског екстремизма на КиМ је наша реалност пред којом не смемо затварати очи. Посебно треба усмерити пажњу на повратнике са блискоисточних ратишта, који би у случају евентуалних сукоба на територији јужне српске покрајине врло вероватно били ударна песница у борби против Срба „неверника”, с тим што њихова мотивација не би била заокруживање тзв. „косовске државности” и стварање Велике Албаније већ припрема терена за потенцијално креирање новог халифата у Европи. Такве тежње великодушно би подржали богати исламски центри, који албанске муслимане сматрају својом браћом. О томе сведоче и константне тежње, пре свега Саудијске Арабије која, поред тога што знатно улаже у ширење вахабистичке идеологије на КиМ, активно лобира у ОИС и врши притисак на остале чланице да признају независност тзв. Косова. (…)

Вахабизам је огранак сунитског ислама који је утемељио исламски теолог Мухамед ибн Абдул Вахаб (Muḥammad ibnʿAbd al-Wahhāb) с циљем да ревитализује изворни ислам из времена пророка Мухамеда. Разочаран моралом тадашњих верника, Абдул Вахаб је тадашња бројна веровања осудио као новотарију и повратак у паганизам, као у време предисламске Арабије, па је позвао муслимане да се врате истинским вредностима. На територији Балкана вахабизам почиње да се развија избијањем сукоба у Босни 1992. године, када бројни припадници радикалних исламских организација долазе на ратиште како би пружили подршку својој браћи по вери у сукобу против „неверника”. Развој вахабистичке идеологије забележен је у свим земљама у региону где живе муслимани, али се нигде није развијао таквом брзином као на КиМ. Према албанским изворима из 2013. године, чак 50 хиљада муслимана на КиМ практикује вахабизам. Ширењу вахабизма на КиМ највише је допринела Саудијска Арабија, донирањем средстава од којих је изграђен велики број џамија у којима се пропагира идеологија која представља и државну религију у овој земљи,” пише др Милан Вукелић (Вукелић 2022).

У претходно цитираном раду Адријан Штуни о овоме пише, између осталог следеће:

”Напори верских организација, првенствено из држава Персијског залива, али и Турске, екстензивно су се интензивирали након рата на Косову 1998–1999. Заиста, бројне средњеисточне добротворне организације које се често оптужују за активно ширење вахабизма основале су огранке на Косову и посветиле значајна средства за изградњу широке мреже нерегуларних џамија широм земље, дајући образовне стипендије стотинама талентованих косовских омладинаца да студирају у верским институцијама на Средњем истоку, и спонзорисање школа Курана и локалних верских организација које често воде локални фундаменталистички студенти блискоисточних верских институција.

Поред пружања преко потребне хуманитарне помоћи и социјалних услуга, ове верске организације су промовисале панисламски идентитет укорењен у принципима братске солидарности, што је било посебно привлачно становницима Косова у том критичном тренутку њиховог послератног лечења и опоравка. Истина, многи ентитети из иностранства, хуманитарно и верски засновани, и са Истока и са Запада, пружили су помоћ становницима Косова након рата, али ниједан није имао јачи програм који се директно бавио идентитетским потребама и пружао духовну и емоционалну подршку на основном нивоу од исламских организација. Неки од њих су мукотрпно улагали у експанзивну верску инфраструктуру која је људима пружала духовну удобност и осећај заједништва, а тражитељима идентитета структуру, смернице, перспективу, припадност и осећај мисије. Ове организације су засадиле семе новог групног идентитета обликованог у калупу политичког ислама који је постепено донео плод са подстицајним ефектом оружаног сукоба у Сирији и Ираку. (…)

Временом су локални радикални имами могли да искористе ову новостворену верску везу са Умом (наднационалном исламском заједницом) да преиначе жалбе и борбу становника Косова као локалне манифестације већег глобалног тренда угњетавања муслимана. У видео изјави из 2010. године објављеној на интернету, ветеран Ослободилачке војске Косова и први Косовар који је убијен у Сирији у новембру 2012. изнео је своје виђење разлога за рат на Косову. „Они који су се борили против нас били су крсташи. Греше они који мисле да је Косовски рат био националистички рат! [Срби] су дошли овде да се боре против ислама.“ У овом видеу он се појављује заједно са много млађим водећим активистом верске невладине организације која делује у Качанику, а који ће касније постати командант Косовара Исламске државе. У другом пропагандном видеу објављеном на Јутјубу крајем 2013. овај командант, међу претњама и позивима на акцију, изражава захвалност за прилику коју му је Алах дао да „брани част муслиманских сестара и муслиманске деце у Сирији“. Судећи по великом броју сличних изјава које се континуирано објављују на платформама друштвених медија, па чак и на суђењу од стране страних бораца који су се вратили, претерано висока стопа радикализације и мобилизације међу одређеним круговима младих религиозних становника Косова може се веродостојније објаснити њиховим исказаним осећањем солидарности са исламском заједницом у коју су се интегрисали — Умом — него преко других социоекономских покретача. Систематски напори групе фундаменталистичких свештеника (исламских, примедба Д.М) са Косова и Македоније који су тренутно осуђени или под кривичном истрагом, као и активна мрежа верских организација повезаних са њима, које су сада у великој мери затворене, били су посебно инструментарни у овом процесу.”

Пећане камени оквир прозора цркве Ваведења Пресвете Богородице.
Село Пећане, камени оквир прозора цркве Ваведења Пресвете Богородице уграђен у албанску кућу.

У истом раду Адријан Штуни пише следеће:

”314 косовских држављана који су путовали у Сирију и Ирак су највидљивији део проблема, али се овај контингент није појавио нити делује у вакууму. Истраживање из прве руке о динамици радикализације и регрутовања на Западном Балкану на интернету сугерише да оних који отворено подржавају ствар и шире идеологију терористичких организација као што су Исламска држава, Ал Каида и Џабхат Фатех ал Шам (раније Џабхат ал Нусра) има у хиљадама. Фејсбук страница “Halal Channel” коју су из Приштине водиле присталице Исламске државе имала је више од осам хиљада пратилаца у тренутку када је затворена у јулу 2016. Страница Џабхат Фатех ал Шама “Minarja e Bardhe” или „Бели минарет” (такође из Приштине) имала је скоро четири хиљаде пратилаца пре него што је затворена у јуну 2016. да би се поново отворила убрзо након тога. Ове странице друштвених медија су само две од многих платформи на којима се окупљају појединци који говоре албански из различитих друштвених и економских средина како би створили виртуелне заједнице које превазилазе географска ограничења. У том смислу, далеко од индивидуалног процеса, радикализација и регрутација су више од било чега другог колективне или друштвене активности.”.

Говорећи о исламским верским вођама на Косову и Метохији, и њиховим сарадницима, Штуни закључује: ”Заиста, ове инспиративне личности чине једну од главних посматраних група становника Косова који су активно укључени у насилне екстремистичке активности на Косову, како на терену – преко бројних такозваних културних удружења – тако и на друштвеним медијима.”

До које је мере код нас одсутна свест о исламу као кључном фактору у политичким плановима и активностима Албанаца показује чињеница да је државни преговарачки тим Србије на преговорима у Бриселу 2007. године представио случај Оландских острва, насељених Швеђанима, али у територијалном саставу Финске, као успешан пример функционисања територијалне аутономије који би послужио као узор за аутономију косовскометохијских Албанаца у оквиру Републике Србије (DEMOSTAT, нема датума).

Поредити Оландска острва са Косовом и Метохијом је, узимајући у обзир све претходно наведене чињенице, укључујући и оно што знамо о Оландским острвима, у потпуности научно неутемељено.

Укупан број становника Оландских острва је једва нешто више од 30 хиљада, при чему су и Финци и Швеђани хришћани. Штавише, и једни и други су у већини протестанти (лутерани).

На ове основне и кључне чињенице које се тичу религије може се додати и то да Швеђани немају у плану стварање некакве “Велике Шведске” која би осим Оландских острва обухватала и друге делове Финске, нити Оландска острва за Финску имају ону историјску и идентитетску важност коју за Србе има Косово и Метохија. Било какво поређење у том погледу је научно неутемељено и непримерено.

На крају, важно је да кажемо нешто и о панисламизму који смо у неколико наврата помињали. У сучају Албанаца панисламизам је, у првом реду, везан за Турску и неоосманизам.

”Без обзира на одређени уплив и продор арапског (вахабитског) и иранског ислама на Балкан током и после ратова на простору бивше Југославије, који се не могу занемарити, озбиљно утемељене и непристрасне научне процене се слажу у томе да Турска за балканске муслимане остаје прва адреса у исламском свету, што и ток догађаја последњих година недвосмислено потврђује,” пише академик Дарко Танасковић (Танасковић 2015: 133).

Еди Рама, Реџеп Ердоган и Хашим Тачи у Призрену

”Под неоосманизмом се махом подразумева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као легитимна цивилизацијска наследница Османског царства, треба да реафирмише његово целокупно духовно, културно и политичко наслеђе, како би у прерасподели светске моћи и утицаја која је у току обезбедила и делотворно играла улогу једног од глобално значајних међународних чинилаца. (…)

С неоосманизмом је неодвојиво повезан исламизам, као програм друштвеног и политичког деловања и понашања у складу с одредбама исламског верозакона. (…)

Целовиту програмску доктрину савременог неоосманизма формулисао је универзитетски професор, а од 2009. године министар иностраних послова Турске, Ахмет Давутоглу, у књизи Стратегијска дубина…. Та доктрина се данас укупним државним потенцијалима Турске систематично спроводи у дело. (…)

Албанија је за Давутоглуа сеизмограф балканских кретања, и Турска јој мора у сваком погледу посвећивати највећу могућу пажњу,” пише Танаковић у истој књизи (Танасковић 2015: 15, 18, 160, 148).

У свом излагању на конференцији „Османско наслеђе и муслиманске заједнице Балкана данас“ одржаној у Сарајеву, 16. октобра 2009. године, Ахмет Давутоглу је, између осталог, изјавио следеће:

„У време османске Државе балкански регион је био центар светске политике у ХVІ веку. То је златно доба Балкана. […] Османска историја је историја балканског региона, историја посебног значаја балканског региона у светској историји. […] То је био османски Балкан. Ми ћемо обновити тај Балкан. (…) Османски векови Балкана су успешна прича. Сада је треба обновити. […] Имамо више Бошњака који живе у Турској него у Босни! Више Албанаца који живе у Турској него у Албанији! (…) Зашто је тако – због османског наслеђа. За све те различите народе на Балкану… Турска је сигурно уточиште, њихова домовина. Ви сте добродошли! Анадолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Сарајево наше! […] Ми ћемо реинтегрисати балкански регион (подвлачење Д.М.), ми ћемо реинтегрисати Блиски исток, ми ћемо реинтегрисати Кавказ на овим принципима регионалног и светског мира, не само за све нас него за цело човечанство. […] За дипломате из другог дела света босанско питање је техничко питање. За нас је то питање живота и смрти. То је тако важно. За нас је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. За Турску је безбедност Сарајева једнако важна као безбедност и просперитет Истанбула” (Танасковић 2015: 64-65).

На ове Давутоглуове речи додајмо и изјаву Реџета Тајипа Ердогана да је Турска Косово и Косово Турска. Наиме, говорећи крајем октобра 2013. године у Призрену, заједно са Едијем Рамом и Хашимом Тачијем, Ердоган је, измађу осталог,  изјавио:

“Драга браћо и пријатељи, имамо заједничку историју културе и цивилизације. Немојте заборавити, Турска је Косово и Косово је Турска, ми смо толико блиски тако да је и аутор турске химне Мехмет Акиф Ерсој са Косова, из Пећи” (РТС 2013).

”Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тле у које су усађени корени турског европства, а за неке је османска Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка турског цивилизацијског идентитета. Зато му поклањају нарочиту пажњу. Муслиманске заједнице на Балкану, а у првом реду Албанци и Бошњаци, главни су ослонац турског ангажовања у овом комплексном региону, и Анкара отворено наступа као њихов савезник и адвокат. Југословенска криза, сукоби на бившем југословенском простору и коначна дезинтеграција федерације створили су погодне услове за убацивање и неоосманистички размах турске политике…” пише академик Танасковић (Танасковић 2015: 142).

Све претходно написано у вези са неоосманизмом потврђују и догађаји током дезинтеграције СФР Југославије.

”Турска је и у време Тургута Озала, а и његовог наследника Сулејмана Демирела (1993-2000), деловањем свих влада, без обзира на њихов коалициони састав, била међу најактивнијим страним дипломатским савезницима и практичним помагачима Муслимана/Бошњака у БиХ, с тим што је балканским штићеницима касније свесрдно придружен и албански сепаратистички покрет на Косову и Метохији,” пише Танасковић (Танасковић 2015: 41).

Говорећи о књизи Ахмета Давутоглуа Стратегијска дубина, Танасковић наводи следеће:

”Будућност Бошњака и Албанаца, како у геокултурном тако и у геополитичком погледу, има „статус кључа за Балкан”… и стога се Турска мора побринути за то да им будућност буде што извеснија и изгледнија. Такав напор за Турску није само неотуђива одговорност и бреме, већ и „најзначајније средство успостављања зоне њеног утицаја“ на Балкану. Јака Албанија и Босна, којима се сада може прикључити и Косово, представљају прворазредан интерес за Турску, будући да се једино тако може „супротставити руском (преко Срба и Бугара) и немачком (преко Хрвата и Словенаца) утицају у региону”…

„Лук који иде југозападно и протеже се од Бихаћа, па кроз Средњу и Источну Босну, преко Санџака, Косова, Албаније, Македоније, Кирџалија, до Источне Тракије, за Турску је балканска геополитичка и геокултурна жила куцавица”, изричито каже Давутоглу. Како је српска намера током рата у Босни и сукоба на Косову била управо пресецање ове линије, треба учинити све да се она повеже и оснажи.”  (Танасковић 2015: 142).

”Трговинска размена између Анкаре и Приштине се од 2008. (те године је Косово једнострано прогласило независност!) готово удвостручила, и од 90,8 милиона евра у 2008, порасла на 158,9 милиона евра у 2009. години. У Албанији је Турска трећи страни инвеститор, иза Италије и Грчке, док је у БиХ Турска четврти инвеститор, иза Аустрије, Словеније и Немачке,” наводи Танасковић  (Танасковић 2015: 155).

Додајмо на ово и наоружавање тзв. Косовских безбедносних снага наоружањем и опремом из Турске, при чему се једним делом ради о донацијама а другим делом о куповини (РТС 2023).

Осим тога, крајем јануара 2024. године, самопроглашена ”Република Косово” и Турска потписали су, како се наводи у гласилима, „оквирни војни споразум“, уз најаву заједничких обука, вежби и улагања у одбрамбену индустрију (KoSSev 2024).

”Главне исламске свете богомоље на Косову и даље су првенствено оне наслеђене од Османлија. Џамије и текије (храмови) у косовским градовима који су подигнути пре скоро пет векова и данас се сматрају најстаријим и највећим у овој области.

Текије (храмови) у нашој земљи такође су наслеђене из прошлости за време османске владавине и активни су и данас, посебно у долини Дукађин—Ђаковица, Дечани, Призрен, Ораховац и Хас,” пише др Џабир Хамити у већ цитираном раду. 

Етничка слика Косова и Метохије 1903. године. (Извор: Душан Дачић, Картографија)

”Када се, медицински речено, сумирају досадашње дијагнозе односа Србије са Албанцима доминантна јесте да се ради о секуларном покрету изразито антирелигиозном,чији је циљ стварање секуларне Велике Албаније. Ако је то тако, онда би се проблем могао решити остваривањем те идеје која у најамбициознијим замислима иде нешто јужније од Алексинца. То значи, да би тако окрњена Србија, од победничких Албанаца била остављена на миру. Али ако је проблем исламски… онда је тај покрет само део панисламсог, чији је циљ претварање читавог света у земљу ислама – Дар-ал ислам. То онда значи да је Велика Албанија само фаза (подвлачење Д.М.) у освајању читаве Србије а онда и Европе,” пише проф др. Мирољуб Јевтић у једном свом раду (Јевтић 2013).

Да бисмо стекли пуну и исправну слику о дешавањима на Косову и Метохији и како бисмо, осим тога, дошли до трајног и одрживог решења морамо дати одговор на питање: да ли је проблем исламски или није? Чињенице недвосмислено говоре да је проблем исламски.

Аутор: Димитрије Марковић

THE ISLAMIC ELEMENTS IN THE POGROM

Summary: In one of the previous works on the subject of Kosovo and Metohija, we dealt with the role of Islam in the immigration of Albanians to the territory of Kosovo and Metohija and the genocide against the Serbs. In the aforementioned work, we showed that by accepting Islam, the Albanians became a privileged element within the Ottoman Empire and that Islam was a key element that enabled them to usurp the property of the Serbs and violence against them, and that this was often the motive for the conversion of Catholic Albanians to Islam. . In addition, we have shown that the character of the League of Prizren is pan-Islamic and not liberating, and that the so-called Greater Albania is part of the process of turning Europe and the world into a land of Islam (Dar-al Islam) and not a goal in itself. Finally, we have shown that Islam was alive among Kosovo-Metohija Albanians during the period of communist Yugoslavia.

In this paper, we will deal with a period of history that is still in our living memory and the role of Islam in the process of the secession of Kosovo and Metohija and the pogrom of March 17 and 18, 2024 as part of that process.

Key words: Albanians, Islam, pan-Islamism, neo-Ottomanism, pogrom, Greater Albania.

Библиографија

сецесионизма. Београд: Министарство Науке Р. Србије.

  • Танасковић, Д. Велики повратак Турске? Неоосманизам или Исламизам.  Треће допуњено издање, Службени гласник 2015
  • Терзић, С. : Стара Србија и Албанци 1997 https://www.eparhija-prizren.org/dr-slavenko-terzic-stara-srbija-i-albanci/ приступљено 22.05.2024
  • Толева, Т. Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896-1908. Београд: Издавачка кућа Филип Вишњић – Институт за европске студије, 2020
  • Томић, Ј.Н. О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Григорије Божовић, Приштина; Просвета, Београд, 1995. године.
  • Трпић, В. Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, Београд 1880
  • Ћоровић, В. Историја Срба, 9. издање, Зограф, Ниш 2007.
  • Урошевић, А. О Косову, НУБ Иво Андрић, Приштина. Београд, 2009.

[1] dimitrije.markovic@ymail.com

[2] Став проф. др Смиље Аврамов, стручњак за међународно право, је да је током Другог светског рата на Косову и Метохији извршен геноцид над Србима. ”Примењиване су три основне методе: 1) индивидуална убиства, у циљу застрашивања и напуштања својих домова; 2) масовна убијања становништва, и 3) организована политика исељавања, која ће бити настављена и у послератним условима,” пише професорка Аврамов у књизи ”Геноцид у Југославији: 1941-1945, 1991…”.

Академик Димитрије Богдановић такође сматра да је над Србима на Косову и Метохији извршен геноцид.

 ”…Реформе турске администрације и први покушаји европеизације царства (Танзимат, 1839) изазивају отпор Албанаца муслимана, који се, као и муслимани у Босни и Херцеговини, у име старих повластица, верско-националне дискриминације па чак и „праве вере”, окрећу против турских реформи. Хришћанска раја је отуда главни објекат и жртва албанског антиреформног, конзервативног и фанатичног покрета, који се испољио у низу локалних буна и погрома. Педесетих и шездесетих година XIX века геноцид над српским народом посведочен је великим бројем докумената, жалбама раје турској администрацији на злочине Албанаца, и извештајима европских конзула (Битољ, Скопље, Призрен, Приштина). Зулум Албанаца муслимана влада на целој територији од Санџака до Македоније и од Метохије до Јужне Мораве,” пише он.

[3] Званична презентација Факултета исламских наука у Приштини: https://fsi-edu.net/

[4] Званична презентација Организације исламске конференције: https://new.oic-oci.org/SitePages/LandingpageEN.aspx?lan=en

[5] На званичној презентацији Међународног центра за антитероризам може се прочитати Штунијева биографија и пронаћи библиографија његових радова: https://www.icct.nl/people/adrian-shtuni

Leave a comment