Одломци из књиге академика проф. др Фануле Папазоглу ”Средњобалканска племена. Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези.”

Приредио: Димитрије Марковић

”Подаци које ћемо овде обрадити осветљавају менталитет и карактерне црте трибалског народа и откривају нам неке његове обичаје. Та су сведочанства утолико драгоценија што су савремена, тј. узета из дела писаца који су живели у време када је трибалска заједница још била моћна.

Трибали се помињу… код Исократа, у говору о миру, написаном 356. године. У њему се они наводе као отеловљење примитивизма… (…)

У сасвим дуугу сферу уводи нас један податак из Аристотелових Топика. Говорећи о разлици између апсолутних и релативних појмова, Аристотел, између осталог, каже: На исти начин, има крајева где ће се рећи да је добро принети на жртву оца, као, на пример, код Трибала; али просто речено (тј. у апсолутном смислу), то није добро. Овде у ствари и није у питању место (где се тај поступак сматра добрим), већ људи. Јер сасвим је свеједно где ће се ти људи налазити: свуда ће тај поступак за њих бити добар, зато што су они Трибали. Као што је корисно давати лекове кад је неко болестан, а просто давати лекове није корисно, тако, неће се рећи да је добро принети свог оца на жртву, већ да је то само за извесне људе добро. Према томе, то није добро у апсолутном смислу, јер је апсолулно оно што се може рећи без икаквих додавања. Тако је просто добро поштовати богове јер се томе не мора додати ништа: ни где је то добро, ни по чему, ни када. У примеру који је Аристотел навео две ће ствари задржати нашу пажњу: 1. Чињеница да је код Трибала постојао обичај жривовања оца и 2. Чињеница да је Аристотел изабрао управо Трибале, а не неки други народ у кога је тај обичај исто тако постојао. (…)

Обичај жртвовања очева, о коме говори Аристотел, може се код њих протумачити као сирвивал који се одржао и када су нестали мотиви који су га изазвали, али је исто тако могуће да је тај обичај одговарао културном нивоу Трибала, њиховим условима живота. Другим речима, можда на основу овог обичаја треба закључити да су Трибали били на веома ниском ступњу развитка, који је био ближи дивљаштву него варварству. Пре него што покушамо да заузмемо став о овом питању, треба да укажемо на још један случај убијања стараца, који је временски удаљен скоро један милениј од Аристотелова сведочанства, али је територијално ближи Трибалима него сви раније поменути. Галско-римски песник Сидоније Аполинарис, у једној песми посвећеној западноримском цару Антемију (467—472), помиње Тракију и описује сурови живот њених становника: снег и лед очвршћују нежне мишиће њене деце, она се не отхрањују на мајчиним грудима, већ се напајају коњском крвљу, још недорасла играју се бојним копљима, као дечаци проводе време у лову на дивље звери, а као младићи знају само за право мача. Онемоћалом старцу, стоји у тој песми прекратити живот железом не сматра се ни за какав грех…

Напајање деце коњском крвљу подсећа нас, с једне сtране, на приче о крволочности неких трачких племена која су из лобања убијених непријатеља пила њихову крв, а с друге стране, на обичај Меза да пре почетка боја принесу на жртву коња. И уопштавање, за целу Тракију, једног обичаја који је могао постојати, у оно време или много раније, у овом или оном трачком племену, али, свакако, није био општетрачки, указује на то да на Сидонијев податак не треба гледати као на неко историјско сведочанство. Ипак врло је вероваtно да бисмо обичај убијања стараца нашли и у неком другом балканском племену, а не само код Трибала, кад наша документација не би била тако фрагментарна као што јесте. Мање је вероватно, међутим, да се тај обичај одржао до позне антике у оквиру једне римске провинције, па макар се радило и о најзабаченијим крајевима.

Било како било, пошто нема других елемената који би сметали таквом закључку, мислим да се обичај убијања стараца код Трибала може узети као индиција о врло примитивним привредним и друштвеним односима и о једној средини са менталитетом дивљака.

Што се тиче питања зашто је Аристотел изабрао баш њих кад је хтео да покаже како је обичај жртвовања оца код неких народа важио као добар, није тешко одговорити. Као што смо видели, постојало је много таквих народа у антици, и они су били познати Грцима пре Аристотелова времена. Међутим, Трибали су били за Атињане оличење настраности и такав обичај код њих био је у потпуном складу с оним што се мислило о њима. Сасвим је природно што је управо њихов пример пао на памет Аристотелу. Убијање родитеља, само по себи, не може се сматрати добрим чином, али ако је неко Трибал, за њега ће и то бити добро — то је суштина Аристотелове мисли.‘‘

Пре него што наведемо још неколико реченица из дела проф. др Фануле Папазоглу морамо укратко појаснити шта значи да су Трибали ”били за Атињане оличење настраности”.

У поглављу под насловом ”О речи Τριβαλλός код Атињана” (стр. 64-68) академик Папазоглу пише о томе да је код Атињана име Трибала постало синоним за ”распусник” и ”педераст (хомосексуалац)” али да је употребљавано и као симбол грубости и примитивности. ”Још у најстарије време – у време када су Херодот и Тукидид записали прве вести о трибалској земљи – реч Τριβαλλός добија погрдно значење у античком говору”, пише она на стр. 64. поменуте књиге.

Наведимо сада још неколико реченица из овог дела.

”Тек темељно истраживање њихових структура, начина живота, обичаја и веровања довело ме до сазнања да су Трибали, Аутаријати, Дарданци, Скордисци и Мези представљали веома неједнаке друштвене целине. По свом културном нивоу они се могу поделити у две групе: прву чине Мези, Трибали и Аутаријати; другу — Скордисци и Дарданци. У област између Мораве и Балкана и даље на северу према Дунаву, у том најизолованијем делу Полуострва, који је био подједнако удаљен од културних жаришта на Егејском, Црном и Јадранском мору, било је племена која су све до римског времена остала на тако примитивном ступњу развитка да им више пристаје име дивљака него варвара. Мези су се налазили на дну лествице. Били су као одсечени од осталог света и када су их почетком I века н.е. Римљани открили, њихови дивљачки обичаји изазвали су згражавање и ужас. Живели су у малим, лако покретљивим групама, бавећи се ловом, примитивном земљорадњом и сточарством и нису имали трајна насеља. Изгледа да се таквим стањем може објаснити њихова тако позна појава на историјској позорници и њихово брзо нестајање.

Трибале треба такође замислити као полуномадске сточаре и земљораднике који се лако селе и показују се неотпорним у сукобима са боље наоружаним и боље организованим агресорима. Ни они нису градили утврђена насеља. О њима чујемо неколико векова раније него о Мезима, али у последњим вековима пре н.е. они се налазе у слању очигледног политичког и културног опадања, тако да у време римског надирања једва да се могу разликовати од Меза. Ипак у доба процвата они су били организовани у племена која су повремено стварала и веће племенске савезе.

Аутаријати, који крајем IV и почетком III века пролазе кроз средњебалкански простор, били су, вероватно, на приближно истом ступњу развитка. Ни они нису имали утврђена насеља и могли су лако да се селе, носећи са собом сав свој иметак.

Племена прве групе остала су, из различитих разлога, изолована од утицаја хеленизма. Мези — због свог положаја, Аутаријати — зато што су рано нестали, а Трибали — зало што су већ од краја IV века били изложени јаком притиску од стране суседних племена и приморани на стално повлачење. Друкчије је било с племенима друге групе. Она су имала трајније додире са грчко македонским светом. Истина, ти додири су били углавном и непријатељски, али и на тај начин они су отварали путеве продирања културних тековина са југа у варварске земље. (…)

Предвиђам да ће ми се пребацити што сам исувише ниско спустила на лествицама културе племена прве групе и што сам на нашем добром старом Балкану усред антике открила дивљаке. Пребациће ми се да сам се дала завести пристрасним и тенденциозним изјавама римских освајача и да сам у горем светлу приказала живот тих народа него шло је он у стварности био.

Као своје оправдање навешћу да сам крeнула с опште прихваћених позиција и да су ме саме чињенице натерале да променим мишљење. И то не одвојене вести, које се могу овако или онако интерпретирати, већ сагласност и подударање већег броја података који се односе на разне аспекте живота. Поједини податак може да се одбаци као focus communis, други се може оценити као непоуздан, трећи се може интерпретирати тако да баца мање лоше светло на племе на које се односи. Али, ако се не губи из вида целина, ако се сваки податак мери према свима осталима, онда је њихова доказна моћ прилично велика. За оне који не могу веровати да су ти наши далеки преци јели утробе својих непријатеља и убијали своје старце навешћу, на крају, веома речит податак из Аристотелових Проблема: постојало је у Тракији неко племе које је умело да броји само до четири!”

Приредио: Димитрије Марковић