Пише: Димитрије Марковић

,,И претходници моји, триблажени и славни цареви и оци имаху не с друге стране [моћ] да владају и да потчињавају непријатеље, који су против њих устајали, него од војне помоћи и храбрости пречисте госпође моје Богородице. Стога и царство ми, увеличано њиховом надом и дижући се на оружје против безбожних Муслимана, зна да треба да дође на Свету Гору, да принесе овој Богородици дужне молитве и ропско поклоњење, па да прими од Ње богатство Њене милости, а Њезином помоћу – и Њеног Слова и Бога нашег”. (Одломак из хрисовуље Јована Угљеше манастиру Ватопеду, април 1371. године)

О манастиру Светог Јована Претече у близини Сера писали смо 2022. године (ОВДЕ) поводом фреске цара Душана, царице Јелене и њиховог сина Уроша која је откривена током обнове манастира након пожара.[1] Текст је најпре, у скраћеном облику, пренела ,,Политика” [2], а затим и велики број црквених и цивилних гласила.

У међувремену смо, љубазношћу монаха Јована из манастира Симоноптера, коме се на томе најсрдачније захваљујемо,  добили књигу  аутора Гојка Суботића и јеромонаха Јустина ,,Јован Угљеша, Христољубиви деспот Сера (1365-1371)” [3]објављену поводом 650 година од Маричке битке (1371-2021) у издању Светогорске библиотеке манастира Симонопетре. У књизи се износи могућност да посмртни остаци две мушке особе, у гробници, у параклису Светог Спиридона, пронађеној током обнове манастира Светог Јована Претече код Сера, припадају деспоту Јовану Угљеши и краљу Вукашину.

Академик др Гојко Суботић у уводу књиге пише: ,,Обилазећи у пролеће 1371. године последњи пут светогорске манастире, серски деспот Јован Угљеша је у молитвама пред одлучујућу битку приводио крају своју владавину испуњену настојањем да заустави даље ширење турских снага на европском тлу. Она је у јесен те године окончана на обали Марице, где је деспот страдао са братом краљем Вукашином. У сећање на догађај, као најближи суседи, представници светогорских братстава се на тај дан, 26. септембра, сваке године, окупљају на месту где се то збило, служе Свету литургију и чине помен палима. Упоредо, у манастиру Симонопетри, чији је деспот био други ктитор, монаси му на тај дан држе парастос, па је све недавно, 2021, обележено посебном светковином, јер се навршило шест и по векова од трагичног боја. У том духу, уредници Светогорске библиотеке, објављујући радове о последњим припремама пред судбоносну битку и вредним, до сада занемареним познијим изворима који сведоче да су деспот Угљеша и краљ Вукашин сахрањени у Продромовом манастиру у Меникејској Гори, одлучили су да стручним прилозима и документацијом посебно представе личност серског деспота”.

О поменутој гробници пише јеромонах Јустин у тексту под насловом ,,Манастир Светог Јована Претече код Сера и његова везаност за породицу деспота Јована Угљеше”.

,,Једно од наших запажања у вези односа манастира Светог Јована Претече и породице Јована Угљеше везано је за гробницу која је релативно скоро откривена у капели Светог Спиридона, у северном делу католикона, током реновационих радова. Према опису Н. Бакирциса (2006) ради се о засведеној гробници, смештеној испод пода југоисточног угла капеле. У гробницу, зидану глиненом опеком (2,4 x 1,7 m и висине 1,55 m) били су похрањени скелети двe непознатe мушкe особе. Трагајући за идентитетом ова два лица, могло би се претпоставити да де је реч о особама које су биле у међусобном сродству, имале висок положај и посебан однос према манастиру. Узимајући у обзир чињеницу да су у самом католикону били сахрањени и други чланови Угљешине породице, није искључено да мошти двају мужева припадају браћи деспоту Јовану Угљеши и краљу Вукашину, који су погинули 26. септембра 1371. године у боју на Марици. Од посебног је значаја помен (1642) пећког архиепископа Пајсија I († 1647) о Угљешиној сахрани у манастиру, који бележи у житију Стефана Уроша V († децембар 1371). Hапомиње да је Угљешу „сахранио његов слуга и да се за гроб и данас зна у Харманлију (Бугарска), чак се и чудне ствари тамо појављују, а људи остављају приносе [на гробу]. Његово тело су неки монаси пренели у манастир близу Сера, који је он сам основао, и ту је исцељивао људе“. Овим поводом Пајсије напомиње да је иницијативу за поход преузео Угљеша, а не његов брат Вукашин. У вези са Угљешиним гробом у Харманлију Пајсијеву информацију потврђује неколико година касније, 1683. године, још један српски патријарх – Арсеније III Чарнојевић. У дневнику који је водио током свог ходочашћа у Свету земљу бележи да се напуштајући град Узунжево и идући према Харманлију, на брду може видети гроб храброг Угљеше. Као материјал за разматрање на тему преноса посмртних остатака двојице мушкараца из околине Евроса у манастир код Сера, једнако је занимљив релевантан догађај преноса моштију Свете Петке Епиватске из Видина у Бугарској до Крушевца у Србији. Како су приметили Григорије Цамблак и Константин Филозоф (Костенечки), кнегиња Милица (удовица кнеза Лазара) и монахиња Јефимија (удовица Јована Угљеше) су путовале у Сер 1398. године, како би сусреле султана Бајазита I (мужа Миличине кћери Оливерe) и од њега измолиле мошти Свете Петке. Узимајући у обзир и опште дипломатске односе које је Милица изградила са султаном, мо жемо претпоставити да је могла да затражи и посмртне остатке браће Угљеше и Вукашина, како би били пренети у манастир Светог Јована, на основу веза које је породица одржавала са манастиром, у коме је већ по чивала њихова сестра Јелена и њене кћери, што је већ поменуто. Евентуална анализа скелета двојице мушкараца, као и поређење са Јеле ниним посмртним остацима из капеле Светог Николе, могла би да доведе до сигурнијих закључака о њиховом сродству, старости и датовању.” [4]

У опису фотографије гробнице и цртежа основа два параклиса (фотографија испод) налази се следећи текст:

,,Параклис Светог Спиридона Прислоњени уз северни зид католикона налазе се параклиси Блаженог Јована ктитора и Светог Спиридона. Прва капела у потпуности скрива другу. На десној страни иконостаса Блаженог Јо вана отвара се тајни пролаз ка капели Светог Спиридона. У њој је током реновирања, релативно недавно, откривена подземна гробница, у чијој унутрашњости су пронађени скелети два висока мушкарца. Место гробнице и њен облик (засведена је и зидана опеком 2,4 х 1,7 m, висина 1,55 m), указује да се ради о особама на високим положајима и у ктиторској вези са манастиром. Узи мајући у обзир историјске чињенице, њихово истовремено сахрањивање и тесне везе Угљешине породице са манастиром, сматра се могућим да пронађени посмртни остаци припадају деспоту Јовану и краљу Вукашину, браћи страдалој у Маричкој бици (1371)”.”[5]

У Житију цара Уроша од патријарха Пајсија Јањевца читамо о гробу код Харманлија и преносу моштију деспота Јована Угљеше у манастир (Светог Јована Претече) код Сера следеће: ,,… и погребоше га његове слуге, а за његов гроб зна се и до данас, и нека чудна знамења показује и људи остављају белеге. А тело његово однесоше неки иноци у манастир близу Сереза, који је од њега саздан од основања, чинећи исцељења, а гроб његов би више Харманлије, и до данас је камењем обележен”.

Када је реч о гробу деспота Јована Угљеше у Харманлију патријарх Арсеније III Чарнојевић, који га је  посетио 1682. године током пута ка Светој Земљи, у свом дневнику пише следеће:

„Појдосмо от Узунџево и остависмо друм велики на лево. И идосмо неколико другим путем скрозе чалију. И дојдосмо на гроб храброг Угљеше, брат Влкашина краља. И отоле санидохом низ брдо на реку. И ту мост от камена велик и хубав, и шехер мал и хан хубав и велик, и на среди велико кубе (…) И то зовет се Хармајлија.“ [6]

Харманли је место у данашњој Бугарској, нешто узводно од Черномена (Орменија) где се одиграла Маричка битка.

,,Повезаност Јована Угљеше са Светом Гором, његова даривања, као и снажан одјек који је у њој имао пораз у Маричкој бици, јасно се оцртавају у проскомидијском поменику Протата, где су забележена имена за помен уснулих (краљева, патријарха, властелина, ктитора и других). Изузетну пажњу привлачи следећа молитва, забележена непосредно након Маричке битке (1371), на f. 1v:

† Ἔτι δεόμεθα ὑπὲρ μακαρίας μνήμης καὶ ἀ/φέσεως τῶν ἁμαρτιῶν τῶν ἀειμνή/στων δούλων τοῦ Θεοῦ Δημητρίου κράλη καὶ / Ἰω(άνν)ου Δεσπότου καὶ τῶν σὺν αὐτοῖς ἀναιρε/θέντων ὀρθοδόξων χριστιανῶν: †

† Још се молимо за упокојење душа и опроштај и отпуштење грехова уснулих слугу Божјих, Ди митрија краља и Јована деспота и са њима страдалих православних хришћана. †

Овај тип помена, у поређењу са онима који му претходе и који следе у протатском по ме нику, пре свега истиче Маричку битку као догађај који се одвио непосредно и који је био страхотан за хри шћане, јер наводи оба њена предводника као и погинуле у бици,” каже се у књизи ,,Јован Угљеша, Христољубиви деспот Сера”.[7]

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије разговарао је крајем новембра 2024. године у Београду са јеромонасима Јустином и Нифоном из светогорског манастира Симонопетре. У извештају о овој посети и разговору између осталог се каже: ,,Јеромонаси Јустин и Нифон су потврдили Патријарху српском да ће наставити молитвено сећање на деспота ктитора, са жељом да на месту његовог страдања у близини данашње грчко-бугарске границе буде подигнут храм, као и да, када се за то стекну услови, буде покренут разговор о његовом уписивању у диптих светих. Памћење његових добрих дела траје вековима, а нарочито његове благочестивости кроз дарове манастирима Свете Горе”.[8]

Димитрије Марковић,

На празник Светог Григорија Ниског 2025. године

У манастиру Симонопетра

---

[1] https://teodulija.net/2024/07/08/3781/

[2] https://www.politika.rs/scc/clanak/519308/freska-car-dusan-grcka-otkrice-dimitrije-markovic

[3] Ιωάννης Ούγκλεςης Ο φιλόχριστος δεσπότης των Σερρών. Αφιέρωμα στα 650 χρόνια από τη μάχη του Έβρου (1371-2021). Γκόικο Σούμποτιτς, Ιερομόναχος. Αγιορειτική Βιβλιοθήκη της Μονής Σιμωνόπετρας άγΙΟν ΟρΟς 2022

[4] Гојко Суботић, Јеромонах Јустин. Јован Угљеша, Христољубиви деспот Сера (1365-1371) стр. 30-31

[5] Јован Угљеша, Христољубиви деспот Сера (1365-1371) стр. 49

[6] Александар Младеновић: „Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића о путовању у Јерусалим (текст и филолошке напомене)“ – „Зборник Матице српске за филологију и лингвистику“ XXXV/1, Нови Сад, 1992, 75 – 76.страна

[7] стр. 38

[8] https://spc.rs/patrijarh-porfirije-sa-jeromonasima-iz-simonopetre-o-spomenu-despota-ugljese/