Пише: Димитрије Марковић
Књигу ”Прст Светог Саве у Бугарској. Део моштију сачуван од спаљивања.” можете купити или наручити у књижари-продавници Христограм на Златибору.
Део моштију Светог Саве, тачније кост малог прста, како одређене чињенице показују, налази се у манастиру покрова Пресвете Богородице у Самокову, у Бугарској, где га је из Хиландара донео јеромонах Серафим 1839. године. Током празника пресвлачења моштију Светог Краља Милутина у Софији 2023. године, овај део прста је изнет вернима на поклоњење и целивање.
Питањем спаљивања моштију Светог Саве, једним од најважнијих и најуже везаних за тему из наслова рада, бавио се Стеван М. Димитријевић у раду под насловом Спаљивање моштију Светог Саве који је објављен 1935. године. [1]
Прота Стеван М. Димитријевић је био свештеник и историчар, први декан Богословског факултета и члан Историјског института Српске академије наука и уметности.
У свом раду прота Стеван М. Димитријевић показао је да је један део моштију Светог Саве ипак сачуван.
Рука Светог Саве која се чува у манастиру Милешева, заједно са прстом у Бугарској, који припада управо тој руци, део је моштију сачуван од спаљивања.
На основу прегледа поменуте руке, који је извршио епископ Василије (Веиновић), поуздано знамо да на њој недостаје мали прст. [2]
,,У XVIII веку… 60-тих година и Охридска архиепископија и Пећка патријаршија губе независност, али то није негативно утицало на славу и поштовање Светог Саве код Бугара. Напротив, његове слике из XVIII и XIX века су изузетно бројне, док се њихова територијална распрострањеност шири. У томе, чини ми се, велику улогу играју везе Бугара са манастиром Хиландар, који је постао ново жариште ширења светитељевог култа. Најранији познати податак о обиласцима хилендарских таксидиота по данашњим бугарским земљама је с краја XVI века, у наредном веку су проширени путеви хиландараца кроз ову територију, али без тога да манастир има метохе. У XVIII и XIX веку на целој данашњој територији Бугарске основано је око 40 хиландарских метоха. У хиландарском архиву, библиотеци и храмовима налазе се богата сведочанства о посетама бугарских ходочасника Хиландару и њиховим прилозима манастиру, као и за присуство бугарских монаха у Хиландару, који су у појединим периодима чинили највећи број међу братством манастира,” пише академик проф. др Иванка Гергова (Иванка Йорданова Гергова). [3]
О хиландарским метосима се пише и на званичној страници манастира Хиландара а наведено их је 29 уз приказ њиховог приближног положаја на мапи Бугарске. [4]
Аутор књиге, Димитрије Марковић, испред манастира Покрова Пресвете Богородице у Самокову.
Међу њима се наводи и женски манастир Покров Пресвете Богородице у Самокову, али је занимљиво да се каже да се у њему чувају ,,честице моштију Светог Саве српског и Светог Пантелејмона које је 1849. год. донео монах Серафим”, иако је реч о деловима моштију – чланку прста Светог Саве и делу кости ноге Светог Пантелејмона.
Оно што је још важно да имамо у виду, када је реч о Самокову, јесте да је он након обнављања Пећке патријаршије 1557. године потпадао под њену власт.
,,Када је постао патријарх обновљене Пећке патријаршије Макарије је морао почети скоро све из почетка. Црквена организација је била сасвим растргана иако се на српском подручју налазио по који епископ Србин. Приступајући васпостављању канонског поретка у цркви Макарије је могао имати пред очима пример Светога Саве: и он је, најпре, морао извршити нову организацију цркве и целу територију нове патријаршије поделити на епархије, а ове на протопопијате и парохије. (…)
При одређивању граница нове патријаршије Макарије се држао етничког принципа. Резонујући сасвим трезвено, он је испустио неке крајеве на југу, који су улазили у састав Душанове патријаршије а који су етнички били грчки. (…) Простор Пећке патријаршије обухватио је сада земље северно од Будима до испод Штипа и Радовишта на југу, захватајући Самоков и Рилски манастир на југоистоку,” пише др Ђоко Слијепчевић у Историји српске православне цркве. [5]
„Нова патријаршија добила је у своју област све српске земље, које су биле под Турцима. Скоро цео српски народ дошао је тада под власт пећке патријаршије … Сада су, после много векова, Срби у Босни и старој Рашкој, и Срби у Подрављу, у Подунављу и Потисју, Срби на Моришу и на Вардару, на Тимоку, Морави и Дрини и у приморју опет осетили да су спојени, али не само у државној заједници, која их је подједнако тиштила, него и у заједници, која је била њихова рођена, у једној организацији, која је радила и бринула се за њих, пружала им духовне хране, наде и утехе,” каже о овоме Станоје Станојевић у Историји српског народа. [6]
Међу новим епископијама које су основане од стране патријарха Макарија била је и самоковска.
,,Територијална распрострањеност Пећке патријаршије одразила се и у титулатури патријарха Макарија, који се први од пећких патријарха назива и патријархом Бугара,” пише др Ђоко Слијепчевић. [7]
,,Што се тиче навођења Бугарске у титулатури српских патријарха после 1557. године може се указати и на то, да је Пећка патријаршија, самим својим постојањем, деловала национално и у крајевима који данас припадају Бугарској. Радослав Грујић је утврдио, да су 1557. године у састав обновљене Пећке патријаршије ушли сви крајеви изнад Струмице, Велеса, Кичева и Дебра. (…) У ово време, а и друго касније, имао је град Самоково, данас у Бугарској, бројно српско становништво: у близини града налазило се Српско село и Српски Самоков. Ово ће бити главни узрок да су и ови крајеви ушли у састав обновљене Пећке патријаршије,” пише Слијепчевић нешто даље. [8]
Академик проф. др Иванка Горгова такође помиње српско становништво у Самокову и околини.
Кивот са деловима моштију Светог Пантелејмона и Светог Саве у манастиру Покрова Пресвете Богородице Самокову (аутор фотографије Димитрије Марковић)
,,У Самокову… постоје предања која су вероватно основана, да је рударство у региону повезано са српским присуством. У околини Самокова постоји српско село (данас село Мала црква),” пише она. [9]
Занимљиво је да је и патријарх Арсеније III Чарнојевић приликом ходошашћа у Јерусалим, на које је кренуо из Пећи почетком септембра 1682. године, ишао кроз Самоков.
Кивот са деловима моштију Светог Пантелејмона и Светог Саве у манастиру Покрова Пресвете Богородице Самокову (аутор фотографије Дарина Бойкина)
,,У овом свом Дневнику патријарх Арсеније III изнео је и низ интересантних података с путовања од Пећи до Силиврије, тако да овај његов текст не представља интерес само за филологе. Једним од тих података, на пример, индиректно се указује на део источне границе простране области Пећке патријаршије. Наиме, од Пећи до села Сестриме (данас Сестримо, западно од Пазарџика у Бугарској) Арсениј III е је путовао по терену своје епархије. У свим местима на том делу свога пута кроз нашу данашњу Младо земљу (Шашковац неименовано село близу Скопља Нагоричано Радибужд Крива Паланка), као и кроз део данашње Бугарске (Грамаждани Дупница (Станке Димитрив) – Самоков · Cecтрима) свуда су овде Арсенија III лепо дочекивали мештани, затим неколико владика и друго свештенство. Дошавши из села Сестриме у „Татар-Пазарџик” (Пазарџик), Арсеније III је морао први пут да „одреши кесу” ради плаћања хране и боравка. Дотле, Арсеније Ш не помиње своје трошкове, што значи да је до села Сестриме путовао, заправо, по својој епархији те да није морао ништа да плаћа за боравак. Овај податак по- тврђује наше садашње знање о простирању најисточнијег дела границе оне области која је крајем XVII века припадала Пећкој патријаршији: та граница је допирала до околине села које данас у Бугарској носи име Сестримо (западно од Пазарџика),” пише академик проф. др Александар Младеновић. [10]
Протеривање српских епископа из њихових епархија и постављање Грка на њихова места, почело је пре укидања Пећке патријаршије, а наставило се и након њеног гашења 1776. године.
,, …У писму цетињског митрополита Саве Петровића московском митрополиту Платону, од 28. фебруара 1776. године, митрополит Сава наводи епархије чији су епископи били уклоњени и замењени Грцима. То су биле: Самоковска, Штипска, Скопска, Новопазарска, Нишка, Ужичка, Београдска, Босанска и Херцеговачка,” пише др Ђоко Слијепчевић. [11]
До првог податка о моштима Светог Саве у самоковском манастиру Покрова Пресвете богородице дошли смо захваљујући претходно цитираном тексту на страници манастира Хиландара, занимајући се за хиландарске метохе у Бугарској.
Желећи да сазнамо нешто више о метоху у Самокову нашли смо краћи текст ,,Мощите на св. Сава Сръбски в Девическия метох” (Мошти Светог Саве Српског у девичанским метоху), академика проф. др Аксиније Џурове (Аксиния Джурова) у коме је било наведено да се у Самокову налази прст Светог Саве а не, како то стоји на страници манастира Хиландара, само честица моштију. [12]
Одмах затим, крајем августа 2022. године, посетили смо манастир Покрова Пресвете Богородице, како бисмо се уверили у тачност навода Аксиније Џурове.
Захваљујући љубави и разумевању монахиње Максимине из овог манастира добили смо благослов да видимо, целивамо и фотографишемо кивот у коме се налази прст Светог Саве. Текст о овој посети, заједно са фотографијама реликвијара, објављен је у дневном листу ,,Политика”. [13]
На унутрашњој страни поклопца налазе се два медаљона са ликовима Светог Пантелејмона, на левој страни поклопца, и Светог Саве Српског, на десној. Испред њихових ликова, у кивоту, налазе се делови њихових моштију, голенична кост испред лика и имена Светог Пантелејмона а чланак прста испред лика и имена Светог Саве.
Натпис који се налази на медаљону са ликом Светог Саве гласи, у скраћеном облику, ,,Свети Сава архиепископ српски”.
Проф. др Дарина Бојкина (Дарина Бойкина) из Одељења ликовних уметности Бугарске академије наука, која такође даје подробан опис овог кивота у једном раду, износи мишљење да је у питању таксидарска кутија.
,,Облик предмета и постављен крст у центру унутрашње плоче сугеришу да је кивот коришћен као таксидарска кутија. (…)
На више места у хилендарским кондицима XVIII в. забележено је да су монасима заједно са моштима давани и крст и епитрахиљ, што говори да су мошти које су носили таксидиоти имале и богослужбену улогу, а нису имале за циљ само да привуку ходочаснике и милостињу. То потврђује и унутрашњи распоред неких од кивота, у који је поред моштију смештен и склопиви крст или мала икона,” пише Дарина Бојкина. [14]
Изнад улазних врата у главну цркву манастира налази се троделна композиција у чијем средишту је приказана Пресвета Богородица, на левој страни Свети Јован Рилски и монаси Рилског манастира, а на десној Свети Краљ Милутин и хиландарски монаси.
Приликом једномесечног боравка у манастиру Хиландару током Васкршњег поста 2023. године пренели смо ове информације игуману манастира, високопреподобном архимандриту Методију, који је показао занимање за наставак истраживања.
Трудом и љубазношћу проф. др Драгољуба Марјановића са Одељења за историју Филозофског факултета у Београду дошли смо до рада Аксиније Џурове ,,НАСЛЕДСТВОТО НА ХИЛЕНДАРСКИТЕ КНИЖОВНИЦИ ОТ ДЕВИЧЕСКИЯ МАНАСТИР (МЕТОХ) „ПОКРОВ БОГОРОДИЧЕН“ В САМОКОВ XVIII-XIX В. II част (Какво е донесъл иеромонах Серафим от Хилендар)” који смо затим дали да се преведе на српски језик . [15]
Медаљон са ликом Светог Саве на поклопцу кивота (аутор фотографије Димитрије Марковић)
Овај рад Аксиније Џурове, из кога ћемо у наставку навести поједине делове, објављен је у зборнику радова ,,Осам векова Хиландара: историја, духовни живот, књижевност, уметност и архитектура” (САНУ, 2000.) који је сада доступан и у електронској верзији. [16]
Аксинија Џурова је дописни члан Бугарске академије наука и инострани члан САНУ, [17] редовни професор Универзитета у Софији и Директор Центра за словенско-византијска проучавања „Проф. Иван Дуйчев“ на овом универзитету а у њену област рада спадају словенска филологија, историја уметности и византологија.
,,Када је 1906. год. Серафим Хиландарац, као стар човек диктирао свој тестамент, он је тада манастиру Покрова Пресвете Богородице у Самокову подарио свете мошти донешене из Свете Горе и своју библиотеку. Све то илуструје богате везе Хиландара са бугарском земљом и, исто тако, показује раширеност у то време српских култова у њој. У исто време отвара се и низ питања повезаних са пореклом моштију које су донесене у Самоков из Хиландара.
Јануара 12. 1906. год. у Девичком манастиру (метох) „Покрова Богородичиног“ у Самокову, у келији монахиње Теоктисте Серафимине, умире хиландарски јеромонах Серафим. Пред сопствену смрт, павши у старачку немоћ, због поодмаклих година – преко 100, издиктирао је своју последње инструкције. Од његовог завештања разумемо да јеромонах Серафим оставља монахињи Теоктисти Серафиминој свете мошти донесене из Хиландара и своју личну библиотеку. Какве су околности принудиле монаха, који је започео свој духовни живот у Хиландару, да га напусти још у раним годинама и да се настани у Девичком манастиру у Самокову?
Монахиња Херувима, праунука монахиње Теоктисте Серафимине. Рођена је 6. маја 1920. године а упокојила се 5. децембра 2020. (извор фотографије: интернет)
Највероватнији датум оснивања Девичког метоха, касније манастира „Покрова Пресвете Богородице“ требало би да је 1772. год. (…)
О првој цркви манастира не знамо ништа, но о другој откривамо сведочанства у рукопису Ст. Пешова о Беловој цркви, који се пак заснива на свадочанству Г. Митровића: „Да се зна када направише цркву код бабе, када темељно натрпаше сено 1837, месеца априла, 12. дан, храм „Покрова Богородичиног“. Те године беше други помор, месеца јула, код Турака умираше 40 душа на дан.“ Из ове белешке сазнајемо тачан датум градње друге цркве, направљене средствима хиландарских и рилских монаха и завршене 1839. наиме због помора. Зарад освећења ове нове цркве 1839. год. тада млади јеромонах Серафим долази из Хиландара, еда би од тада па надаље одиграо пресудну улогу у расту манастира као духовног и просветног средишта, као што је и у одређеним периодима био надигуман – „калуђер“ у Девичком метоху, коме су се потчињавале монахиње, што се и види из сачуваних докумената и писама манастира, који се тренутно обрађују у центру Дујчев. У духовном тестаменту јеромонаха Серафима Хиландарца, споменутом у почетку, од 12. јануара 1906. год., у делу који преносимо доле, је записано:
У славу свете, Једносуштне и Нераздељиве Тројице, Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин Духовно завештање… Долепотписани јеромонах Серафим Хиландарац, пошто видим, да ме из дана у дан напуштају силе, не толико од старости, колико од мог нарушеног здравља и стога што је смртни час неизвестан за све нас, а извесно је да ћемо сви умрети, као што вели Слово Божије „Нема човека да живи, а да не види смрт“, то докле сам још здраве и чисте свести и здраве мисли и расуђивања, реших да сачиним ово завештање, еда након смрти ми, не би остало никаквих расправа, гложења и сл. Пре свега, ја сам од младости служио свом народу као свештеник, исповедник и проповедник, но својим бескорисним животом нисам сачувао ништа за сада; то што сам живео са 18 лева месечно пензије, које ми је давала Држава, а што ми беше недовољно, то сам живео на хришћанском милосрђу монахиње хаџи Теоктисте Серафимине. Следствено молим сва судилишта судске органе, да ако би се ко од мојих рођака појавио са некаквом молбом, захтевом и сл. око наследстава против моје добротворке хаџи Теоктисте Серафимине, да се сматрају невалидним – незаконитим и да се оставе без испуњења.
Нешто, што имам сада су:
1. Једне мошти „…..“ (остављено је празно место, бел. аут.), донесене из манастира светогорског „Хиландара“.
2. Моје књиге (библиотека), завештавам мојој добротворки хаџи Теоктисти Серафиминој за њену хришћанску милост – трудове и трошкове око мене, јер верујем да ће ме након смрти погрепсти и извршити сва хришћанска подушија, иако вредност књига неће покрити ни стоти део онога што је она направила на мени и што ће направити.
Следствено свему томе, нико нема право да наруши моје садашње завештање, за шта молим све судске и духовне власти.
Као потврду свега овога својеручно се потписујем, 12. јануара 1906. године.
град Самоков Серафим јеромонах
сведоци: свештеник Петар Панев
свештеник А. Хаџи Захариев
свештеник Ив. Хаџи Михајлов
свештеник Г. Хаџи Сотиров
У овом духовномн тестаменту, који се до данас чува у келији монахиње Херувиме, унуке монахиње Теоктисте Серафимине под тачком 1. је остављено празно место да се унесу тачно подаци, од којих светаца су мошти донесене из Хиландара, а под тачком 2 су само споменуте „моје књиге“ без икаквих конкретних информација о њиховом броју и садржини.
По сведочанствима монахиња и посебно монахиње Херувиме, јеромонах Серафим долази већ у време куге, односно приликом изградње цркве (између 1837-39), када доноси са собом из Хиландара чудотворне мошти светих лекара св. Пантелејмона и св. Саве. О пребивању монаха Серафима у Самокову за време и непосредно након епидемије куге сведоче и белешке у једној старој штампаној књизи из келије монахиње Херувиме, које су припадале првобитно његовој библиотеци. Тако на пример, по белешкама из једног старог штампаног издања Новога Завета из 1823. год. Sam. P. B. Inc. No 66, можемо реконтруисати следеће чињенице: књига је купљена 1834. год. Власник, извесни Христо Апостолов је написао на другој страни последњег листа са калиграфским рукописом следеће: „1834. априла 23. дана. Купих овај тестамент од Саве Пирдоплијата за један кијевски псалтир.“ Потпис је на латиници: „Cristo Apostoli“, но исти рукопис је оставио и на истој страници на последњем листу са неправилно исписаним белешкама о куповини књиге на грчком. Након тога, друга белешка саопштава на унутрашњој страни задње корице књиге, да је књига подарена оцу Серафиму Ганчеву 14. септембра 1846. год., што се да потврдити натписом на задњој корици: тамо је великим словима исписано Серафим Ганчов 14. септембар 1846. год. (јеромонах Серафим). Руком јеромонаха Серафима имамо пак у истом издању каснију белешку за јеванђелска читања против злих духова, датирану 3. марта 1876. год. у Самокову. У њој монах таксидиот на празном листу пре прве странице нам је оставио своје пуно име: ИЕРОМОНАХ СЕРАФИМЪ ХИЛЬНДАРЕЦЪ, а на првој страници откривамо и његов екслибрис, округли црни печат са птицом у средини, а око ње исписано: с. инок Серафимъ 1870. Други јеромонахов печат је имао у средини изображен крст.
Из тих података и од аутографа његових рукописа можемо установити, да је јеромонах Серафим био свештеник такође у Доњем Пасарелу, где је преписао неколико рукописа са молитвом и житијем Св. Харалампија, повезаних са помором стоке. Додатна сведочанстава о делатности оца и јеромонаха Серафима у Самокову и Самоковској епархији, као и у Девичком манастиру се налазе у кондицима Митрополитске цркве и Девичког манастира, до краја његовог живота, тј. до 1906. год. Сложено је питање шта је остало од његовог рукописног наслеђа.
У стварности какав обим је имала првобитна библиотека монаха Серафима, дошавшег из Самокова за време „великог (другог) помора“ 1838-39. год. је засад тешко утврдити. (…)
У личној библиотеци јеромонаха Серафима неколико рукописа се директно односе на манастир Хиландар. (…)
У Самоковском књижевном центру тропари о краљу Милутину нису изоловани случај. Управо супротно, одржавање живог култа и пре XIX века св. Краља и св. Саве у Самокову није остало без активног учешћа хиландарских таксидиота, чија делатност се тесно повезује са манастиром Покрова Богородичиног.(…)
Као што смо поменули, Девички манастир, као метох Хиландара, је удомљавао део хиландарских таксидиота, који су се од средине века и у његовој другој половини, са променом ситуације у манастиру, вратили у своја родна места. Њихово повећано присуство у граду Самокову и у Девичком манастиру је помогло при одржавању побожности везане за култ српских светитеља из претходних векова. У том правцу, ктиторска композиција над улазним дверима у храму „Покрова Богородичиног“ поткрепљује ову тврдњу. Троделна композиција, у чијем центру је представљена крилата Св. Богородица открива од ње чуване хиландарске и рилске монахе, архијереје и мирјане, међу њима и аутора фреске Захарија Зографа. Та сцена, између осталог, садржи најранији и до сада незабележен портрет Захарија Зографа из 1839. год., изгубљеног из вида специјалиста, због до скора сакривености композиције кречом.
Са обе стране на централној композицији су изображени лево – Св. Јован Рилски, са натписом ῖ: ЇѠНЪ РЇЛСКЇИ. Он је окренут ка централној сцени, са планинским пејзажом у позадини, држећи у десној руци крст са свитком, на ком пише: ПРИ(И)ДЇТЕ ЧАДА ПОСЛУШАИТЕ МЕНЕ СТРАХУ ГДНЮ. Левом руком Св. Јован Рилски држи бројаницу и благослов. Десно од планинске позадине је изображен Св. Стефан са натписом: С:СТЕФНЪ КРАЛЪ СРПСКИ…, који је окренут такође ка централној сцени. У десној руци држи крст и инсигније власти, које се срећу у иконографији, одговарајућој барокно-верском политичком програму из XVIII и XIX века. У тај идејни програм улази и иконографија Покрова Богородичиног (крилата) у њеном западном типу покровитељке свих бедних и злих. (…)
Присуство толиких икона и печата са мотивом Богородице, заштитнице града и монаштва од зла и врагова, открива мотивацију, која води још младог јеромонаха Серафима да се врати у свој родни крај, носећи наиме мошти за целивање за други пут изазвану епидемију („друга куга“) у граду Самокову, тј. осим предиспозиције, која је присутна, од почетка стварања Самоковског Хиландарског метоха по узору на метох „Покрова Богородичиног“ у Хиландарском манастиру, тј. до болнице у граду, сама епидемија у време грађења цркве и ктитори, међу којима су осим првенаца града (еснафа) и рилски и хиландарски монаси, претпоставља исписивање ктиторске композиције управо у оном облику у којем видимо – окруживање монаха, мирјана и јереја које закриљује својим покровом, Богородица са Св. Јованом Рилским, оснивачем Рилске обитељи и Св. Стефан, краљ српски, други обновитељ Хиландарског манастира. Заједничко изображавање српских и бугарских светитеља је карактеристично и за циклусе фресака на Балкану у XVIII-XIX веку. И ту је довољно да споменемо параклис Св. Јована Рилског у Рилском манастиру из 1779. год., фреске Белове цркве из 1869. год. и фреске Тројанског манастира из средине XIX века. Тако у Девичком манастиру „Покрова Богородичиног“ у Самокову, ктиторска фреска над вратима изображава покровитељство Свете Богородице над ктиторима Самокова и над рилским и хиландарским монасима представљеним кроз њихове духовне покровитеље – Св. Саву и Св. Краља. Ова композиција илуструје и за овај период карактеристичне процесе, који су се међу словенима пројавили, односно њихови заједнички у XVIII-XIX веку трудови за очувањем духовног идентитета, који се уздигао над националним пристрашћима. (…)
Са досад забележеним покушавамо истаћи да је делатност монаха и књижевника, придошлих из Хиландара у Самоков и још конкретније у Девички манастир, доприноси, осим поштовања ка Св. Стефану – Св. Краљу, и како ћемо видети касније, одржавање култа Св. Саве, који је у принципу распрострањен у Самоковској епархији због потчињавања исте још 1577. год., Пећкој патријаршији. Св. Сава на пример се среће на фрескама цркве Св. Теодора у Бобошеву још у XVII веку, што све не би требало да укаже, да је његов култ особено развијен у XIX веку и то у југозападним бугарским земљама, тј. у Самоковској епархији. Погледајте на пример фреске Рилског манастира из 1779. год., цркву у граду Елена из 1802. год., Белову цркву из 1869. год. цркву у селу Колуша, Ћустендилску из 1880-82. год. Могуће је да је култ Св. Саве био утврђен у Самокову и након преношења кивота са моштима од стране јеромонаха Серафима још 1839. год., а након фрескописања ктиторске композиције са Св. Краљем можемо објаснити и наруџбине, које су стизале за иконе са тим светитељем, очуваних у свескама Н. Образописова, чуваних у Центру Дујчев.
Основу за овакве тврдње нам даје и рукописно наследство монаха Серафима, макар и не посебно богато, тесно повезано/посвећено просветном делу манастира и лечењу. (…)
У старим штампаним издањима личне библиотеке јеромонаха Серафима се открива и мноштво уметака јеванђелских читања при различитим болестима.
Шта представља кивот са моштима донесен из Хиландара? Анализа појединих делова кивота показује да кивот до нас није дошао у свом првобитном облику. О његовом дугом постојању и обнављању сведоче разновремени елементи, од којих се сада састоји, и разлике у натписима светаца код тих различитих елемената. Поред натписа на предњој ивици целивајућег дела, овај реликваријум, након преноса из Хиландара, добио је нове делове, наместо временом зарђалих. Ови нови делови – горњи поклопац и целивајућа површина су поручени у Видину 1860. год. од Хаџи Исаије, проигумана Рилског манастира, оног који је направио и две гравуре 1839. и 1840. год. за нову цркву манастира „Покрова Богородичиног“. О томе сведочи и очувани натпис на новом поклопцу, на ком су монтиране честице костију светаца: НАСТОѦШИЇ: СВ: МОЩЇИ: НА: ПРѦВИ: ПРОИГУМЕ: ИСАЇѦ: СА СВОИ ИЖДИВЕНИЕ: 1860 МАЇѦ: 10. ВЪ ВИДИНЪ.
Садашњи изглед кивота је следећи: израђен је из два различита дела, којима одговарају и различити узорци сребра. Ранијој припада дно, делови са стране, плоча на спољној и унутрашњој страни горњег поклопца. На спољној површини горњег поклопца је постављена плоча, на којој је изображен фронтално Христос који благосиља са две руке. Он је са раширеним ногама, које су огољене над коленом. На грудима му је постављена отворена књига. Две стране благосиљајућег Христа су окружене великим лозовим листом са гроздовима. Ова композиција са овим типом орнамента и чудном стилизацијом на престолу – у виду симетрично слојевитих лиснатих формација, као и орнаменти на бочним плочама, укључујући и познате мотиве руже, али и утицај барокне стилистике, сведочи, да је могуће да су ови делови остали од првобитног кивота. На сличну претпоставку упућује и релативно мањи орнамент на поклопцу направљеном у Видину, окружујући као венац централну плочу, која је блиска по обради мотивима, орнаменталном репертоару и узорку сребра новој целивајућој плочи са моштима, на којој је натпис Хаџи Исаије. На спољној страни горњег поклопца је монтирана, такође од старог поклопца, плоча у два медаљона, који по натписима одговарају Св. Пантелејмону и Св. Сави, архиепископу српском. На овој плочи ћемо се задржати мало ниже. И тако, по каснијој изради из 1860. год. како приметисмо, су горњи поклопац и плоча за целивање, на којој су приложене честице моштију, около крста, на чијем лицу је изображено Распеће, а на наличију Вазнесење. Орнамент на овим новим деловима је мањи, са мотивима руже, лале, прожет гроздовима и другим. Он је прецизно израђен, савремен. Мајстор из Видина, који је израдио ове делове, имао је јасан афинитет ка повишеној декоративности. Мотиви биљака су симетрично распоређени око крста, где је у средишњем делу наглашено згушњавање мотива. Неправилна форма обновљеног дела за целивање и поклопца претпоставља, да су прављени за већ постојећу конструкцију. На лицу поклопца за целивање, са две стране честица светих моштију, је искован, позитив-негатив, један и исти натпис: С: В: ПАНТЕЛЕЇ МОНЪ. Честице моштију су од чланка прста и од голенице. (Референца је направљена уз помоћ анатомичара из Упсале др Александра Стефанова, рођака монахиње Херувиме).
Интересантно је споменути, да на задњој страни целивајућег поклопца мошти су за њега прикачене металним плочама, које су вероватно даље прилагођене. Тако је честица моштију, која се односи на чланак прста, обавијена плочом, на којој видимо натпис ΠΑΝΤΕΛΕΗΜΟΝ. Друга честица моштију, голеница, је прикачена на поклопац новом плочом. Нема никакав натпис и изгледа, осим што је нова, она је додатно ојачана, након прављења поклопца 1860. год., што сведочи и разлика у шрафовима.
Каква је иконографија двојице светаца изображених на врху плоче поклопца, који се са своје стране разликује израдом од два већ поменута дела, као и шта даје трећи узорак сребра? Св. Пантелејмон је изображен до колена у популарној иконографији лекара – голобради младић са нинбом и
огртачем, који у руци држи лекарску кутију и скалпел, доле на траци је постављен натпис СТ(Ь) ПАНТЕЛЕИМ. Св. Сава је изображен такође до колена у архијерејској одежди, но доле су му додате и ноге. Он је са кратком брадом и са светским инсигнијама – са круном и скиптаром, као што је изображен у Пећкој патријаршији на источном зиду. Доле, пак, на траци се налази натпис СТ(Ь). САВ. АРХП. СЕРБ., тј. одговарајући натпису под изображењем – у свом својству архиепископа српског. У Теодосијевом житију, штампаном у Венецији 1776. год. Св. Сава је изображен са таквом круном. Тј. Св. Сава је изображен са царским инсигнијама, онако како их срећемо у барокним верско-политичким програмима XVIII-XIX века.
Део моштију Светог Пантелејмона (лево) и Светог Саве (десно) (аутор фотографије Дарина Бойкина)
Погледајте на пример у Стематографији Хр. Жефаровића гравуру Св. Саве првог архиепископа српског и Св. Саве другог архиепископа српског.
Од познатих нам изображења Св. Саве и Св. Пантелејмона, досада нисмо наишли на такву иконографску варијанту, на којој се два светитеља изображавају заједно, иако по житију Доментијановом знамо за исцелитељне способности моштију Св. Саве. Сама еклектика при прављењу два лика сведочи, да су узети из различитих извора, икона и старих штампаних издања. Шрафирана позадина на пример сугерише употребу сличних предлошки. А детаљ на који смо већ обратили пажњу – неспретно додавање степеница (које нису фиксирани на централној оси) за 2/3 висине фигуре Св. Саве, говори о недостатку установљене иконографије.
Каква је веза између изображења Св. Пантелејмона и Св. Саве на овим плочама и положених реликвија у кивоту?
1. Могуће је да је Св. Сава изображен заједно са Св. Пантелејмоном као први архиепископ српски и ктитор манастира Хиландара, у којем су се чувале честице моштију Св. Пантелејмона. Податак пак о чувању моштију Св. Пантелејмона у манастиру Хиландару нисмо открили, осим завештања монаха Серафима.
2. Писмени извори и циклуси илустрација, посвећени Св. Сави, чини се да дају више могућности да се одговори на питање зашто су два светитеља приказана заједно у кивоту. Овде бисмо могли да се сетимо монашког пострига Св. Саве, извршеног у пиргу манастира Св. Пантелејмона, који се огледа у два циклуса илустрација и икона са житијима, сачуваним у вези са овим. Једна је у цркви у Морачи, а друга је у трпезарији Хиландарског манастира из 1621. год. дело Георгија Митрофановића. Но, и овде се поново поставља питање зашто нам нису познати књижевни извори или други докази о постојању честица моштију Св. Саве у Хиландару. Ако је пак и било таквих, без да су изражени у изворима, то оставља за појашњење друга, много тежа питања. На пример, када су дошле честице моштију Св. Саве у Хиландарски манастир, када су пренесене честице моштију Св. Пантелејмона у Хиландар? За честице моштију Св. Пантелејмона можемо претпоставити, да су пренесене још при оснивању Хиландара, могуће и као свеодчанство пострига Св. Саве. А за честице моштију Св. Саве можемо претпоставити, да је морало имати основа у манастиру који је он основао. Друго питање је како и када су доспеле тамо? Ако претпоставимо, да су након спаљивања моштију Св. Саве на Врачару 1594. год. остали рекликваријуми, један са руком, а други са прстом Св. Саве у Милешеви, потпуно су оправдана даровања, које овај манастир добија од влашких војвода, јер се тамо чувају свете мошти. Овде можемо подсетити само на неке од познатих чињеница које поткрепљују идеју о очуваним деловима моштију Св. Саве. Године 1657. Герасим Добриловац дарује књигу за Савин кивот. Италијански путописци, као и Пјер Ласкаропеј 1574. год. пише да су га Милешевски монаси одвели да види само руку Св. Саве, тврдећи да има и цело тело. Исто тврди и дубровчанин Никола Бошковић. То означава, да је након 1594. год, тј. након спаљивања, у последњих 80-90 година XVII века, када је овај посетио Милешеву, у засебном кивоту била чувана рука. Године 1712. монаси из Пакре говоре такође у Русији п сачуваној десној руци Св. Саве у кивоту у Самокову, зглоб прста је од десне руке, но тачно пак код тих честица је исковано „Св. Пантелејмон“.
И други примери из XVIII века могу се навести, веома добро познати и добро праћени од моје колегинице Д. Поповић. Има такође и предање о чувању моштију Св. Саве у манастиру у Доволу. Од сличних ћемо напоменути само мошти десне руке, чуване у манастиру Св. Тројице код Пљеваља, које предање приписује Св. Сави. Овој руци недостаје мали прст. Знамо такође, да је 1680. год. милешевски монах Нектарије направио кивот за прст Св. Саве, који се дуго чувао у Пећкој патријаршији.
Да ли је могуће да ликови двојице светитеља, изображени на унутрашњој страни поклопца у кивоту у Самокову, нису у тесној вези са моштима које се у њој чувају? Сличних примера има и ја ћу споменути само кивот кир Теодосија из 1811. год. из Рилског манастира. У њему на унутрашњој страни поклопца је изображено Успење Јована Рилског, а у кивоту су мошти Св. врача Козме, Дамјана и Пантелејмона. Тј. сцена Успења на спољној страни фиксира место чувања ових моштију. Тако би могло бити и у нашем случају – тј. да се у манастиру Хиландару, основаном од Св. Саве чувају мошти Св. Саве.
По мом мишљењу, осим ове верзије, бисмо могли претпоставити и другу. Наиме, изображење Св. Саве заједно са Св. Пантелејмоном, лекаром физичких и духовних болести, тј. њихово обједињење по линији лекарства и чувања од зла са једне стране, је објашњиво, упркос томе што Св. Сава није изображен као лекар, већ као први архиепископ српски у архијерејској одежди и са круном на глави, што одражава појаву једне нове идеологије код јужних словена у XVIII-XIX веку, на шта смо већ обратили пажњу. Са друге стране, а можда и вероватније, ликови у два медаљона одражавају везу између Св. Саве и манастира Св. Пантелејмона, обитељи у којој је Св. Сава пострижен и где такође почивају мошти Св. Пантелејмона. Остаје да се истражи у регистрима манастира Хиландара, да ли су забележене информације о кивоту, за шта нема сумње да је донесен одатле. Ми бисмо желели само да додамо, да у самом манастиру монахиње знају, да се поред моштију Св. Пантелејмона, код њих чувају и мошти Св. Саве, што се да потврдити поштовањем и до данас његовог култа 12. јануара, када се његове мошти износе у цркву, док се мошти Св. Пантелејмона износе 27. јула.
3. Зашто је остављено празно место код уписивања имена светаца у завештању монаха Серафима? По мом мишљењу, на основу изузетно разоткривајућег потписа монаха Серафима, који је био у пуној немоћи, када је диктирао своје завештање, као што тврди монахиња Херувима око 110 година, приликом навођења имена светитеља, чије мошти су у кутији, вероватно је наишао на реакцију или вероватније недоумицу свештеника, који су се под њим потписали, пошто је на плочи за целивање два пута исписано Св. Пантелејмон уместо Св. Пантелејмон и Св. Сава, што је јеромонах Серафим могао издиктирати пре смрти. Но у овом правцу можемо до у бескрај постављати питања.
И тако као што о библиотеци јеромонаха Серафима имамо извесну јасноћу, која ће се вероватно још разбистрити након додавања описа рукописа из Самокова и његове околине, тако о кивоту питање остаје отворено. Ова информација има само једну сврху. Да скрене пажњу на делатност једног до сада непознатог хиландарског таксидиота – јеромонаха Серафима у Самокову, који је заједно са осталим хиландарским таксидиотима помогао очувању култа српских светитеља у граду и кроз кивот који је донео из Хиландара, о којој се до сада није писало. Штавише, није тражен одговор на изображења двојице светитеља и моштију у кутији, од којих један. Св. Сава, је најтесније повезан са духовном културом, са амблемом светости Србије. Надам се, да ће неко од мојих српских колега и пријатеља у будућности унети још више јасноће са својом неоспорном компетентношћу по питању које сам овде покренула, тј. шта је донео, осим књига и рукописа, последњи живи јеромонах Серафим у манастиру Покрова Богородичиног из Хиландара? Тј. шта садржи кивот – да ли само свете мошти Св. Пантелејмона, или са њим једнако постављен на медаљонима на плочи поклопца, Св. Сава, први архиепископ српски и саосноватељ Хиландарске свете обитељи”.
Овде завршавамо са навођењем одломака из рада Аксиније Џурове.
Прво на шта морамо да скренемо пажњу јесте да је прегледом стручњака (анатома) др Александра Стефанова утврђено да кости у кивоту потичу од голенице, део моштију за који се претпоставља да припада Светом Пантелејмону, и чланка прста (латински phalanges), део за који се претпоставља да припада Светом Сави.
Оно што је, у вези са тим, важно имати у виду јесте да део моштију Светог Пантелејмона који се данас чува у манастиру Хиландару, како може да се прочита на званичној страници манастира, јесу управо кости ноге. [18]
На истом месту можемо да прочитамо да честице или делове моштију Светог Великомученика Пантелејмона поседују још и манастири Велика Лавра, Ватопед (такође кости ноге), Кутлумуш, Зограф, Филотеј, Григоријат, Есфигмен и манастир Светог Пантелејмона (чесна глава).
Званичну страницу манастира Хиландара, логично, сматрамо као најпоузданији извор у погледу светиња које се чувају у манастиру. Ово је важно имати у виду узимајући у обзир да се у описима оних који су писали о светим предметима манастира Хиландара, укључујући и мошти, јављају разлике.
Димитрије Аврамовић који је Свету Гору посетио 1847. године не помиње мошти Светог Пантелејмона али на крају списка моштију ставља нам до знања да он није комплетан речима ,,и проче именоване и неименоване”.
,,У Хилендару налазе се следујуће светиње: три Часна крста, од животворнога дрвета, од којих је један даровао Светиј Сава, а један Андроник, цар грчки; једна част од трновог венца Христовог; једна частица од дрвета којим су Јуде Христа били; крв Христова са земљом помешана, коју је Свети Јован богослов испод крста Христовог скупио; Свети дарови које су волсви Христу, кад се родио, на поклон донели; једна частица од пелене Христове; крв Светога Георгија; једна част кости Светога Георгија Новога; једна част Свете Варваре; једна част Светог Јустијана; цела глава Светог Евтихија, патријарха цариградског; једна част главе Светог Прокопија; цеваница Светог Симеона Столпника; десна до лакта рука Светог Никифора Исповедника; једна част главе Светог Артемија; стопала Свете Марине; једна част Светог Трифуна; једна част Светог Харалампија; једна част Светог Теона Солунскога, и проче именоване и неименоване”. [19]
Ни код Нићифора Дучића се не помињу изричито мошти Светог Великомученика Пантелејмона.
,,Олтар је доста простран и свијетао као и сва црква. Више горњега је мјеста величанствена слика Христова, а с једне и друге стране свеци са раширенијем рукама. Пријесто је (часна трпеза) диван, а над њим балдахин у чистој позлати. На пријестолу: св. Јеванђеље, антиминс, дароносица и крстови у сребру и злату. Ту се чувају светиње и честице појединих мученика и божијих угодника; чува се часно ,,древо” које је даровао цар грчки Јован Ватаци св. Сави кад се враћао из Палестине преко Никеје у своје отачаство. Чува се међу осталијем и једно дивно грчко јеванђеље на најљепшем пергаменту, исписано од почетка до краја златнијем словима и сачувано као да је сада писано. Хиландарци, по предању, тврде да га је својеручно писао св. Јован Златоуст. У цркви се чува и једна велика свилена застава коју је поклонио Хиландару цар Душан, по предању хиландарском, кад је у њему био 1348. год,” пише Дучић. [20]
Мошти Светог Пантелејмона се не помињу изричито ни у ,,Светој Гори” монаха Саве Хиландарца али и он нам ставља до знања да је поменуо само један део моштију светитеља које се налазе у Хиландару речима ,,и многих других”.
,,Од светих моштију овде је: рука патријарха Нићифора; један део главе пророка Исаија; кости великомученика Прокопија, свете Марине и многих других. Даље се овде чува парче трновог венца Исусовог; капљице крви Христове помешане са земљом; парче трске на којој су додали Христу сунђер; зрна измирне, коју су мудраци с истока принели Христу-Детету на дар. Све ове светиње, кажу, поклонили су манастиру српски владаоци, а које су за живота чували код себе. Уз ове светиње сматрају се као драгоцене древности две богато златом и сребром извезене завесе; једна коју је израдила и цркви приложила год. 1399. калуђерица Еуфимија, удовица српског кнеза Угљеше, а друга је израђена по наредби супруге Ивана Грозног (1566.),” пише Сава Хиландарац. [21]
Међутим, у књизи ,,Историја манастира Хиландара” монах Сава Хиландарац помиње мошти Светог Великомученика Пантелејмона уз, за нашу тему, важну опаску да је реч о кости неког од удова.
,,Манастир има ове реликвије: у кутијици од перле постављеној црвеном свилом налази се под стакленим покровцем 12 реликвија међу којима је најважнија крст 20 см. Дугачак, направљен од кристала с више урезаних грчких речи, у дну крста види се нека црвена маса за њу се вели да је то крв Исуса Христа а око крста налазе се у златном или сребрном окову: комад круне од трња, трстика, зрно море величине грашка, а у једној дугуљастој љусци под стаклом три комадића платна, остаци пелене Исусове; у једној, опет, кутијици с пробијеним поклопцем чува се мало песка с Голготе. У том ковчежићу има још према натписима: несагорива купина, крв св. Великомученика Георгија с песком (наш превод Д.М.), честице великомученика: Варваре, Јустине, Претече и Георгија из Софије. Све су ове реликвије биле некада амајлије што се познаје по таквим ланчићима којима су их носили на телу.
Између повећих реликвија рачунају се ове: десна рука патријарха Никифора, комад ноге Симеона Столпника, лобања мученика Еутихија, помањи делови лобање светог Артемија и пророка Исаије. Затим делови удова светитеља Харалампија, Прокопија, Пантелејмона, Марина (подвлачење је наше, Д.М.). У нарочитом сребрном ковчежићу чувају се два крста, направљена од правог Христовог крста, дрвета маслинове боје, од којих је већи 37 см. а мањи 30 см. дугачак, оба су у златном окову украшеном перлама и направљени су од неког већег крста. Овај је већи био тежак 79 драхми и 20 зрна по запису патријарха Самуила 1768. године. Од овог већег направљена су, дакле, ова два мања: на првог је дошло 43 драхме а на другог 36 и 12 зрна. Док се већ крст држи увек у манастиру, може се мањи носити на друга места када се свети водица,” пише Сава Хиландарац. [22]
Панајотис Христу мошти Хиландара помиње само уопштено:
,,Драгоцености се чувају у олтару главне цркве и у ризници, која је смештена у нарочиту зграду. У цркви, сем икона о којима је управо било речи или оних које нису поменуте, постоји велики број скупоцених предмета, светитељских моштију, два крста начињена од остатака Првобитног (поклон цара Јована Ватаца), затим крст украшен дијамантима, делови Трнове Круне, Трске и Христовог Огртача, олтарске завесе које су Јефимија (1399.) и Анастасија (1556.) везле златом на свили, многе одежде и литургијски сасуди”. [23]
Коначно, за разлику од свих претходно наведених аутора, проф. др Владета Јанковић не само да помиње мошти Светог Пантелејмона, већ их помиње у множини.
,,Унутар олтара се чува изванредно урађен крст од кристала и сребра, који је око 1300. даровао краљ Милутин, а тамо се налазе и реликвијари, раскошно обрађени кивоти у којима су мошти светитеља и честице (делови) Часног крста. Ту су, поред осталог, део бутне кости Светог Симеона Столпника, делови (подвлачење је наше, Д.М.) моштију Светог Пантелејмона, Светог Харалампија и Свете Марине, у нашем народу познате као Огњена Марија,” пише Јанковић. [24]
Све ово је важно имати у виду у вези са речима Аксиније Џурове ,,Податак пак о чувању моштију Св. Пантелејмона у манастиру Хиландару нисмо открили, осим завештања монаха Серафима”.
Са друге стране, када је реч о чланку прста у самоковском манастиру, не можемо, а да га не доведемо у везу са руком која се чува у манастиру Милешева. Као што смо већ рекли, на основу прегледа руке који је извршио епископ Василије (Веиновић), поуздано знамо да на њој недостаје мали прст.
Осим тога, видели смо из рада Стевана Димитријевића да се рука Светог Саве чувала у посебном кивоту, да је у једном периоду била у власништву Николе Бошковића, али и да је 1680. године милешевски монах Нектарије саковао кивот за прст светог Саве који се чувао у Пећкој патријаршији.
Као што је, из неког нама непознатог разлога, рука била у неком временском тренутку одвојена од остатка моштију, тако је, очигледно, у једном тренутку дошло и до одвајања прста од руке.
У књизи Љубомира Стојановића ,,Стари српски записи и натписи” [25] налази текст са поклопца овог кивота који је прочитао Глигорије Елезовић. Наводимо га у нашем преводу:
,,Овај кивот (за) светог Саве српског чудотворца прст,
Сакова духовник Нектарије јеромонах Милешевац,
Лета 7188. (1680.)”.
До када се овај кивот чувао Пећкој патријаршији није познато, нити је аутору ове књиге познато где се у овом тренутку налази.
У Каталогу ризнице манастира Пећке патријаршије, објављеном 1957. године овај кивот се не помиње. [26]
Не налази се ни у Музеју Српске православне цркве у изложбеном простору. На питање упућено на адресу Музеја, у мају 2024. године, да ли се кивот, можда, не чува у музејској чуваоници (депоу) добили смо одговор да се не налази у Музеју СПЦ.
Када је реч о завештању јеромонаха Серафима Хиландарца, Аксинија Џурова каже да је ,,под тачком 1. је остављено празно место да се унесу тачно подаци, од којих светаца су мошти донесене из Хиландара”. Да бисмо донели неки поузданији закључак на првом месту било би неопходно да имамо увид у завештање како бисмо могли да оценимо да ли је уопште реч о намерно остављеном празном простору у поменуту сврху. До тада можемо само да износимо претпоставке.
Најпре морамо да укажемо на то да је мишљење Аксиније Џурове да је у питању намерно остављен празан простор који би накнадно требало попунити у контрадиктоности са чињеницом да су завештање потписала четири сведока (свештеника). Додајмо на то и ове речи јеромонаха Серафима: ,,нико нема право да наруши моје садашње завештање, за шта молим све судске и духовне власти” (подвлачење је наше, Д.М.). Какав је смисао присуства сведока, њихових потписа и ове молбе ако завештање садржи празан простор који ће се накнадно попуњавати?
Против остављања празног места говоре и ове његове речи: ,,еда након смрти ми, не би остало никаквих расправа, гложења и сл.”. Зар не би накнадно допуњавање могло да доведе управо расправа и гложења?
Имајмо у виду још и то да јеромонах Серафим каже ,,докле сам још здраве и чисте свести и здраве мисли и расуђивања, реших да сачиним ово завештање”. Због чега би, ако је био чисте свести и здраве мисли и расуђивања при састављању завештања, оставио празно место уместо да наведе о чијим моштима је реч?
Сматрамо, дакле, да је на првом месту неопходно увидом у документ доћи до закључка да ли је реч о намерно остављеном празном простору, за додатни унос података, или не.
Уосталом, већ и сама чињеница да тај простор није попуњен говори да је закључак Аксиније Џурове у погледу његовог настанка и сврхе упитан. Осим тога, морамо имати у виду и чињеницу да иако је имала увид у документ и разговарала са монахињама, како може да се закључи из самог рада, није од њих добила информацију да је празно место остављено да би се у њега унели подаци о моштима.
Напротив, она каже да ,,по сведочанствима монахиња и посебно монахиње Херувиме, јеромонах Серафим долази већ у време куге, односно приликом изградње цркве (између 1837-39.), када доноси са собом из Хиландара чудотворне мошти светих лекара св. Пантелејмона и св. Саве”.
Осим питања празног простора ваљало би отворити и питање речи ,,једне мошти”. Због чега ,,једне мошти”, ако знамо да се у кивоту налазе две кости? Један моштаник или једне мошти?
Са друге стране, када је реч о књигама јеромонаха Серафима, видимо да се не помиње празно место у завештању да би се оне накнадно навеле. Због чега?
Стиче се утисак да је циљ завештања био да се и мошти и књиге помену само уопштено, а не да се накнадно врше допуњавања, јер се полазило од чињенице да је опште познато о којим моштима је реч и о којим књигама. Ово нам потврђују и следеће речи јеромонаха Серафима из завештања: ,,ако би се ко од мојих рођака појавио са некаквом молбом, захтевом и сл. око наследстава против моје добротворке хаџи Теоктисте Серафимине, да се сматрају невалидним – незаконитим и да се оставе без испуњења”. Како би се јавили са молбом и захтевом ако се не зна шта је тачно, које мошти и које књиге, оставио јеромонах Серафим?
Када је реч о моштима у кивоту, очигледно, предност би требало дати свеедочанству самих монахиња, сведока доласка јеромонаха Серафима и доношења кивота са моштима из Хиландара.
У тексту од кога је и почело наше истраживање, објављеном у електронском часопису ,,Добротољубље”, Аксинија Џурова и сама говори о прсту Светог Саве у Самокову као о чињеници а не нечем што би тек требало доказати. ,,Српски светитељ се упокојио 1235. године у Тарнову и сахрањен је у царској цркви „Светих 40 мученика“. Године 1237. његове мошти су пренете у Србију. Године 1594. спалили су их Турци на Врачару. Од њих су сачувана два реликвијара – један са руком светитеља, који се чува у манастиру Свете Тројице у Пљевљима у Црној Гори (текст је писан пре него што је рука враћена у Милешеву, напомена Д.М.). Међутим, на овој руци недостаје мали прст. Снимљене фотографије и студије доказују да се управо овај прст налази у другом реликвијару – реликвијару у Самокову,” каже она у поменутом тексту. [27]
Да у овом случају треба поклонити сведочанству монахиња потврђује нам и став Бугарске Православне Цркве о овом питању. Наиме, уочи празника Светог Краља Милутина 29. октобра 2023. године, када се традиционално у саборној цркви Свете Недеље у Софији врши пресвлачење његових моштију, донет је прст из Самокова, смештен у нови кивот (фотографија испод), и представљен као део моштију Светог Саве. [28] На самом кивоту који је у облику руке, налази се лик Светог Саве. Ову информацију добили смо од проф. др Драгољуба Марјановића који је присуствовао претпразништву и празнику Светог Краља Милутина у Софији, и имао благослов и част да учествује у ношењу кивота Светитеља. Истог дана, 29. октобра 2023., на званичној страници Софијске митрополије објављена је и фотографија поменутог кивота са прстом Светог Саве. [29]
Пратећи даље рад Аксиније Џурове долазимо до још неких питања која захтевају одговор.
,,На лицу поклопца за целивање, са две стране честица светих моштију, је искован, позитив-негатив, један и исти натпис: С: В: ПАНТЕЛЕЇ МОНЪ”, пише Аксинија Џурова а у вези са тим нешто даље каже: ,,Зашто је остављено празно место код уписивања имена светаца у завештању монаха Серафима? По мом мишљењу, на основу изузетно разоткривајућег потписа монаха Серафима, који је био у пуној немоћи, када је диктирао своје завештање, као што тврди монахиња Херувима око 110 година, приликом навођења имена светитеља, чије мошти су у кутији, вероватно је наишао на реакцију или вероватније недоумицу свештеника, који су се под њим потписали, пошто је на плочи за целивање два пута исписано Св. Пантелејмон уместо Св. Пантелејмон и Св. Сава, што је јеромонах Серафим могао издиктирати пре смрти. Но у овом правцу можемо до у бескрај постављати питања”.
Кивот са делом прста Светог Саве који је изнет током празника пресвлачења моштију Светог Краља Милутина у Софији 2023. године (извор фотографије Софијска света митрополија)
Ово објашњење Аксиније Џурове не можемо да прихватимо из неколико разлога.
Прво, физичка слабост јеромонаха Серафима на коју указују њене речи о ,,разоткривајућем потпису” не може се доводити у везу са способношћу расуђивања. У самом завештању имамо његове речи да је још ,,здраве и чисте свести и здраве мисли и расуђивања”. Да није имао способност расуђивања, не би било могуће сачинити завештање. Већ због саме ове чињенице морамо да одбацимо и претпоставку о недоумици свештеника-сведока. Осим тога, монахиње су биле сведоци доношења моштију из Хиландара. Подсетимо се још једном да ,,по сведочанствима монахиња и посебно монахиње Херувиме, јеромонах Серафим долази већ у време куге, односно приликом изградње цркве (између 1837-39), када доноси са собом из Хиландара чудотворне мошти светих лекара св. Пантелејмона и св. Саве”.
Друго, морамо имати у виду да нису сви делови кивота исте старости а да целивајући део на коме два пута позитив-негатив пише С: В: ПАНТЕЛЕЇ МОНЪ припада новом делу кивота.
,,Анализа појединих делова кивота показује да кивот до нас није дошао у свом првобитном облику. О његовом дугом постојању и обнављању сведоче разновремени елементи, од којих се сада састоји, и разлике у натписима светаца код тих различитих елемената. Поред натписа на предњој ивици целивајућег дела, овај реликваријум, након преноса из Хиландара, добио је нове делове, наместо временом зарђалих. (…) Садашњи изглед кивота је следећи: израђен је из два различита дела, којима одговарају и различити узорци сребра. Ранијој припада дно, делови са стране, плоча на спољној и унутрашњој страни горњег поклопца. (…) На спољној страни горњег поклопца је монтирана, такође од старог поклопца, плоча у два медаљона, који по натписима одговарају Св. Пантелејмону и Св. Сави, архиепископу српском” пише, као што смо већ видели, Аксинија Џурова.
,,…Нови делови – горњи поклопац и целивајућа површина су поручени у Видину 1860. год. од Хаџи Исаије, проигумана Рилског манастира,” пише она.
Исправније питање би било због чега је Хаџи Исаија 1860. године, упркос сведочанству монахиња да је јеромонах Серафим између 1837-39. године из Хиландара донео мошти Светог Пантелејмона и Светог Саве, два пута написао име Светог Пантелејмона? Постоји ли неко рационално објашњење? Да ли знамо како је изгледала стара целивајућа површина? Ако не знамо и немамо потврду да је на старој целивајућој површини име Светог Пантелејмона било исписано два пута, због чега доводимо у питање сведочење монахиња које је историјски старије?
Постоје примери да су мајстори-уметници вршили одређене измене у односу на изворнадела а за које данас немамо рационално објашњење. Поменимо само пример окова иконе Богородице Тројеручице који се разликује од саме иконе, о чему је писао Иван Бенчев. [30]
Наиме, сребрни и позлаћени оков на икони Богородице Тројеручице појавио се тек током XIX века. Дар је руског државног саветника Севастијанова који је манастир посетио 1859. године, а оков је постављен 1864. године. [31]
,,Првобитна заветна рука, судећи по отиску, била је причвршћена ексерима на живописану површину испод леве руке Богородице. Имала је другачији облик од оног који данас видимо на окову: зглоб је био ужи, а палац постављен у страну. На окову су сви прсти заветне руке притиснути заједно. Већина копија Тројеручице одражава стање иконе, када претходни оков није покривао ликове Богородице и Детета, као сада, а древна заветна рука била је на сасвим другом месту – под левом руком Богородице. Тешко је рећи да ли је била направљена од сребра или неког другог материјала. Чудно је да при изради окова из XIX века нису сачували тако важан елемент, већ су направили нову заветну руку и поставили је на друго место – у доњи леви угао, код стопала Младенца,” пише Иван Бенчев.
Да ли бисмо, уколико би се из неког разлога икона Богородице Тројеручице и њен оков нашли раздвојени, могли да судимо о икони, која је старија, на основу окова који је за њу направљен доста касније и разликује се од њеног изворног изгледа? Да ли би било исправно, у таквој ситуацији, на основу окова доносити закључке о икони? Или би било исправније, како то ради и Иван Бенчев, о окову на основу иконе?
Да ли је исправно онда на основу нове целивајуће површине доводити у питање хронолошки старије сведочанство монахиња манастира Пресвете Богородце у самокову?
Насупрот овом новом делу кивота, на старом поклопцу имамо два медаљона са ликовима и именима оба светитеља, Светог Пантелејмона и Светог Саве:
,,На спољној страни горњег поклопца је монтирана, такође од старог поклопца, плоча у два медаљона, који по натписима одговарају Св. Пантелејмону и Св. Сави, архиепископу српском”.
Подсетимо се још једном важне чињенице да се голенична кост налази испред лика и имена Светог Пантелејмона а чланак прста испред лика и имена Светог Саве.
Због чега бисмо више поверења поклонили новом делу кивота него старом, донетом из Хиландара?
Ваљало би, свакако, имати у виду и да је име Светог Пантелејмона написано два пута али позитив-негатив, што може да се види и уколико се увелича фотографија целивајуће површине. Због чега позитив-негатив? И ово би свакако требало разјаснити у процесу проналажења одговора на питање због чега се име Светог Пантелејмона помиње два пута.
,,Интересантно је споменути, да на задњој страни целивајућег поклопца мошти су за њега прикачене металним плочама, које су вероватно даље прилагођене. Тако је честица моштију, која се односи на чланак прста, обавијена плочом, на којој видимо натпис ΠΑΝΤΕΛΕΗΜΟΝ. Друга честица моштију, голеница, је прикачена на поклопац новом плочом. Нема никакав натпис и изгледа, осим што је нова, она је додатно ојачана, након прављења поклопца 1860. год., што сведочи и разлика у шрафовима,” пише још Аксинија Џурова.
Дакле, чланак прста који, како претпостављамо, припада Светом Сави, обавијен је плочом са натписом ΠΑΝΤΕΛΕΗΜΟΝ (Пантелејмон), док плоча која држи голеницу не носи никакав натпис и за њу Џурова каже да је нова. За плочу са натписом ΠΑΝΤΕΛΕΗΜΟΝ не пише да је нова из чега можемо да закључимо да сада у групу старих делова кивота, а ово поткрепљује и разлика у писму. Да подсетимо, натпис на целивајућој површини изгледа овако: С: В: ПАНТЕЛЕЇ МОНЪ.
Оно што прво упада у очи јесте да на плочи којом је причвршћен чланак прста пише само Пантелејмон (ΠΑΝΤΕΛΕΗΜΟΝ) без епитета Свети. Како је Аксинија Џурова написала да су нови делови кивота израђени како би заменили старе који су зарђали, објашњење овог натписа можда можемо да доведемо у везу са тим.
Наиме, могуће је да се поменута плоча са натписом Пантелејмон налазила на голеничној кости али је због дотрајалости прекинута и тако изгубила првобитну дужину због чега је искоришћена и стављена на кост чланка прста који је по обиму мањи. На тај начин се истовремено изгубио епитет Свети, посебно ако је био у скраћеном облику – СВ, ὁ ἅγ. Наравно, ово је само једна од могућих претпоставки а не сме се искључити ни грешка мајстора-уметника приликом поправљања кивота као могуће објашњење. Поузданија претпоставка могла би да се да тек након поновног прегледа обе кости и утврђивања функције ове плоче.
У вези са овим је веома важно да наведемо два, у извесној мери, слична пример.
У првом случају реч је о реликвијару Часног крста, с натписом на старосрпском језику, који се данас чува у Музеју дијецезе у тосканском граду Пијенци. Прегледала га је др Даница Поповић у мају 2012. године, у оквиру рада на монографији о манастиру Жичи.
Реликвијар има облик издуженог двокраког крста а за нашу тему посебно је важан доњи део крста, који чини његову дршку, због натписа који се на њему налази. Натпис је, као што смо рекли, писан српском редакцијом старословенског језика, а на обе стране је распоређен у четири реда.
Текст натписа гласи:
САВ<А>
ПР[Ь]ВИ
АР(Ь)ХИ
ЕП(ИСКО)ПЬ
<И> ПАТРИ
АРХЬ
СРЬПЬ
СКИ
Односно, ,,Сава, први архиепископ и патријарх српски“. [32]
Чланак прста обавијен металном плочом. (аутор фотографије Дарина Бойкина)
Као што је познато Свети Сава јесте био први архиепископ али не и патријарх јер је Српска Црква уздигнута у ранг патријаршије тек 1346. године. Први патријарх Српске Цркве под именом Сава био је Сава IV, али он није био, наравно, први архиепископ али ни први патријарх по реду, већ други.
Као што видимо строго држање садржаја натписа би у овом случају могло да нас доведе у неприлику.
Натпис на ставротеци из Пијанце (извор фотографије Даница Поповић)
,,У науци је још одавно уочена необичност те формулације, с обзиром на добро познату чињеницу да српски црквени поглавари носе титулу патријарха од 1346. године, када је, под Стефаном Душаном, Србија уздигнута на царство, а њена црква у ранг патријаршије. Уобичајена титула Саве Српског током читавог средњег века, па и доцније, гласила је први архиепископ српски или преосвећени архиепископ српске земље и поморске,” пише др Даница Поповић о садржају натписа а затим даје објашњење ове формулације, тј. наводи околности и мотиве који су, по њеном мишљењу, изнедрили овакву формулацију.
Још један разлог због кога смо рекли да овај реликвијар има извесних сличности са таксидарским кивотом у Самокову јесу измене које су вршене на њему.
,,На овом месту битно је нагласити да ручка с натписом није у првобитном положају. Наиме, почетни део натписа („Сава, први архиепископ…“) сада се налази на полеђини крста, док је на чеоној страни његов крај („… и патријарх српски“) (…)
Разлози и околности који су довели до интервенције на реликвијару данас нису познати. Тако у домену претпоставки остаје питање о томе да ли на неке преправке на реликвијару указује печат са грбом Ђузепа Горија (Giuseppe Gori) – бискупа Пијенце од 1775. до 1823. године – данас причвршћен на задњу страну крста. Како год било, пажљиво испитивање реликвијара не оставља места сумњи да је у неком тренутку доњи део оплате крста, онај с натписом, пресечен и одстрањен из целине,” пише, између осталог, др Даница Поповић, а заинтересоване за више информација и детаља упућујемо на цитирани рад.
Други пример је плаштаница из манастира Путне у Румунији.
,, …Плаштаница из мана стира Путне у Румунији (фот. с. 102), из необичног разлога је током чита вог једног столећа различито тумачена. Раскошно везена тканина у свом доњем делу има натпис на грчком са молитвом двеју монахиња високог рода из наше средине – кесарисе Србије монахиње Јефимије и њене кћери василисе Србије монахиње Евпраксије. Њихова имена и уз њих титуле, међутим, нису одговарале историјски познатим особама, при чему је једино помен Јефимије подсећао на личност везану за наше старо песништво и везиљско умеће. У овој прилици, уместо поновног разматрања врло ра зличитих и тешко одрживих претпоставки, довољно је подсетити да је решење загонетке лежало у кругу поменутих особа и највиших титула српског друштва, али да имена личности и њихове титуле нису биле у међусобном складу. Због тога ћемо и овде поновити своје уверење да је у околностима у којима је дело наручено у питању била грешка настала у везиљској радионици ‒ да је током рада у неком часу дошло до замене појединих делова текста, због чега је довољно да се имена двеју српских монахиња и њихова звања доведу у одговарајући однос да би садржи на натписа савршено одговарала личностима које су имале своје место у друштву и српској и византијској титулатури тог времена: то је била молитва кесарисе Србије монахиње Евпраксије и њене кћери василисе /деспотице Србије монахиње Јефимије († Μνήσθητοι, κ(ύρι)ε, τὰς ψυχὰς τῶν δούλων σου καισαρίσις Σερβίας Εὐπραξίας μοναχῆς σὺν θυγατρὶ βασιλείσης Σερβίας ’Εφημίας μοναχῆς). (…) Молитва василисе на икони са представом Чуда у Латому говори да је Јелена после њене израде у Солуну примила монашки завет, а затим са мајком наручила и плаштаницу са натписом за који су оне припремиле текст са својим именима. Танана израда богато везене тканине свакако је дуже трајала, због чега мајка и кћи нису биле у прилици да је виде до вршену и уоче да су њихова имена грешком замењена,” пише академик др Гојко Суботић.[33]
Према томе, као и када је у питању завештање јеромонаха Серафима, и када је реч о таксидарском кивоту из Самокова неопходно је извршити поновни преглед који би помогао у налажењу одговора на постојеће нејасноће.
Аксинија Џурова постављајош нека питања у вези са таксидарским кивотом у Самокову.
,,Каква је веза између изображења Св. Пантелејмона и Св. Саве на овим плочама и положених реликвија у кивоту?”, пита она а затим износи могући одговор. Иако није сувишно бавити се и овим питањен, не сматрамо га важним у проналажењу одговора о идентитету моштију у кивоту па га нећемо разматрати у оквиру овог рада.
,,Но и овде се поново поставља питање зашто нам нису познати књижевни извори или други докази о постојању честица моштију Св. Саве у Хиландару. Ако је пак и било таквих, без да су изражени у изворима, то оставља за појашњење друга, много тежа питања. На пример, када су дошле честице моштију Св. Саве у Хиландарски манастир, када су пренесене честице моштију Св. Пантелејмона у Хиландар?”, пише, даље, Џурова.
Ово питање можемо да поставимо и за многе друге свете предмете, укључујући и мошти, како у Хиландару тако и другде.
,,Низ отворених питања везаних за наш реликвијар укључује и непознанице око путева његовог приспећа у Пијенцу. На велику жалост истраживача, о тим збивањима ћуте не само српски извори већ и они италијански,” пише Даница Поповић о реликвијару у Пијенци којим смо се претходно бавили.
Поменимо још чудотворну икону Богородице Тројеручице, о којој такође ћуте извори. Хиландарска Повест о овој икони се ослања на предање а научници, као што смо писали у једном од претходних поглавља, износе само одређене претпоставке о начину њеног приспећа у Хиландар. [34]
Када је реч о одсуству књижевних извора који би говорили о постојању дела моштију Светог Саве у Хиландару, део одговора на ово питање даје нам академик Димитрије Богдановић у ,,Каталогу ћирилских рукописа манастира Хиландара”..
,,Рукописни фонд манастира Хиландара, као што је то редовно случај са свим старим, и не само манастирским библиотекама балканских земаља, није сачуван ни приближно у оном обиму какав је морао достићи у току више векова попуњавања – даровима, писањем нових књига или уношењем у библиотеку појединачних, посебних и приватних књижница. Књиге су пропадале већ самим временом, од старости, поготову у неповољном смештају. Видели смо да су око 1804. године најстарије књиге манастирске збирке биле одбачене (у пиргу Светог Саве) да тамо дословно иструну. Мрачна просторија исповеднице, такође, није пружала добре услове за трајање и одржавање књига. Григорович, Успенски, Аврамовић, Петкович па и Дучић затичу библиотеку у жалосном стању. С друге стране, и поред веома строге забране било каквог отуђивања, а за многе књиге чак и премештања из свога смештаја, књиге су нестајале и пре, а нарочито током XIX века. (…)
Тек је XIX век унео извесну пометњу и озбиљно начео хиландарску рукописну збирку, и то у два маха: први пут у доба велике несигурности и материјалног па и културног пропадања манастира почетком XIX в., које достиже врхунац у току турских репресалија према грчком устанку 1821-1831; други пут, средином XIX века када извесни путници-истраживачи односе из светогорских манастира најдрагоценије рукописе. Тешко је рећи колико је претеривања у причама самих Светогораца које преносе истраживачи-научници. Леонид говори о криминалном нехату бугарских монаха у Хиландару према старим књигама, а Порфирије Успенски бележи ружну причу о уништавању рукописа у Хиландару, где бугарски монаси, наводно, закопавају у земљу старе словенске рукописе, устручавајући се да их спале или баце у море. И Григорович прича о пропадању хиландарских рукописа. По њему, хиландарски су рукописи највећим делом иструлели, а делом прешли у разне друге библиотеке по свету. Чудна је и Петковичева прича, да је у Хиландару неки побожни игуман Србин (који и када?) наредио да се спали много старих књига, наводно зато што су лежале у соби, заузимале место бадава и трулиле, а то је грех. Аврамовић оптужује хиландарске монахе да су се њиховим нехатом многе рукописне књиге из Скита Св. Тројице растуриле и пропале. Што се тиче времена турске казнене експедиције и поседања светогорских манастира 1821-1831, тада су, без сумње, многе књиге разнете и уништене у општем пљачкању манастирских драгоцености, мада у извештајима о томе може да буде претеривања”, пише Богдановић. [35]
Додајмо на ово да су манастир Хиландар захватила два велика пожара – 1722. и 1776. године, и у оба пожара нестаје део књига, како рукописних тако и штампаних.
,,Остаје да се истражи у регистрима манастира Хиландара, да ли су забележене информације о кивоту, за шта нема сумње да је донесен одатле. Ми бисмо желели само да додамо, да у самом манастиру монахиње знају, да се поред моштију Св. Пантелејмона, код њих чувају и мошти Св. Саве (подвлачење је наше, Д.М.), што се да потврдити поштовањем и до данас његовог култа 12. јануара, када се његове мошти износе у цркву, док се мошти Св. Пантелејмона износе 27. јула”, пише Аксинија Џурова при крају свог рада.
Када је реч о ,,регистрима манастира Хиландара” од књига у које би свакако требало остварити увид поменимо само број 689/I (заједно са 689/II и 689/III увезан у картонске корице) према Каталогу Димитрија Богдановића. У питању је ,,Каталог црквених утвари Хиландара 1717… опширан попис са потписима игумана Методија, проигумана Јефрема и Филотеја скевофилакса, старца Пахомија, старца Данила и друге братије манастира Хиландара”.
Истовремено морамо да подсетимо на чињеницу да је кивот за прст, који је саковао милешевски јеромонах Нектарије, остао у Пећкој патријаршији. Према томе у Хиландарском архиву би требало тражити запис о доношењу дела моштију Светог Саве, а не кивота.
Ово истовремено отвара и питање због чега је поменути кивот остао у Пећкој патријаршји? Одговор би могао да буде тај да је то учињено из предострожности, тј. да је прст однет без кивота како не би пао Турцима у руке током пута у Свету Гору. Кивот би могао да привуче пажњу, а ономе ко би га видео било би јасно да се у њему налази нека драгоценост. Сам прст, без кивота, могао је да се носи са много мање страха од његовог губитка у сусрету са Турцима.
Када је реч о одређивању времена доношења дела моштију (прста) Светог Саве у Хиландар можемо рећи само то да је у питању временски интервал између 1680. године када је сакован кивот за његов прст, и 1837-39. године када јеромонах Серафим доноси мошти у Самоков.
Чини се да је вероватнија могућност да се то десило после сеобе из 1690. године, коју је предводио патријарх Арсеније III Чарнојевић, и да је у вези са новонасталим околностима.
Претходно смо већ помињали ходочашће патријарха Арсенија III у Свету Земљу, на које је кренуо почетком септембра 1682. године. Пут у Јерусалим га је из Пећи водио преко данашње Македоније, Бугарске и места Силиврије на обали Мраморног мора, у европском делу данашње Турске, а не преко данашње Грчке и Свете Горе. Да је имао намеру да Хиландару поклони прст Светог Саве за који је 1680. сакован кивот, нема сумње да би његово путовање имало другачији правац и укључивало би и посету Светој Гори, и то на путу ка Јерусалиму, а не у повратку.
Из самог текста патријарховог Дневника видимо да он као циљ свог пута наводи само Јерусалим.
,,Зде же начну писати путна шаствија когда појдох ва Св[е]ти град Ијер[у]с[а]лим.
Боже, ва име твоје сп[а]си и поспеши и сподоби видети Св[е]ти град Ијер[у]с[а]лим, и поклонити се Живоносному гробу твојему…”. [36]
Дакле, било би неопходно направити преглед посета архијереја Српске Цркве Хиландару у наведеном периоду да би се на основу тога утврдило да ли можда, у документима који су у вези са том посетом или тим личностима, постоји неки запис о прсту Светог Саве.
Мишљења смо да је мање вероватна могућност да је прст добио неки од хиландарских таксидиота како би га однео у манастир јер су се током прикупљања прилога по правилу дуже задржавалина путу, осим ако би га добио непосредно пред повратак у Хиландар.
Коначно, Аксинија Џурова поставља и ово питање: ,,Да ли је могуће да ликови двојице светитеља, изображени на унутрашњој страни поклопца у кивоту у Самокову, нису у тесној вези са моштима које се у њој чувају?”. Након тога износи следеће мишљење: ,,Сличних примера има и ја ћу споменути само кивот кир Теодосија из 1811. год. из Рилског манастира. У њему на унутрашњој страни поклопца је изображено Успење Јована Рилског, а у кивоту су мошти Св. врача Козме, Дамјана и Пантелејмона. Тј. сцена Успења на спољној страни фиксира место чувања ових моштију. Тако би могло бити и у нашем случају – тј. да се у манастиру Хиландару, основаном од Св. Саве чувају мошти Св. Саве”.
Пример кивота из Рилског манастира није примењив на кивот из Самокова већ због саме чињенице да се на њему не налазе само лик и име Светог Саве већ и Светог Пантелејмона. Осим тога, оснвачи Хиландара су Свети Симеон и Свети Сава, док је Хиландарску оснивачку повељу из 1198. године издао Свети Симеон (Стефан Немања).
Проф. др Дарина Бојкина, коју смо већ помињали у вези са овим кивотом, такође износи мишљење да лик и име Светог Саве служе да укажу на манастир Хиландар као власника кивота. [37]
Да бисмо и као научници могли да потврдимо да се у кивоту неоспорно налази део моштију Светог Саве, било би неопходно извршити анализу ДНК, као што је то урађено нпр. са моштима Светог Деспота Стефана Лазаревића.
У потпуности делимо став академика проф. др Аксиније Џурове да се у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Самокову налази део моштију Светог Саве, чланак прста, сачуван од спаљивања.
Иако постоје одређене нејасноће, као што смо видели, постоје још озбиљније индикације да је у питању управо део костију прста који недостаје на руци Светог Саве, која се чува у манастиру Милешева.
Свој став према овом питању Бугарска Православна Црква недвосмислено је показала износећи овај део прста на поклоњење и целивање, на дан пресвачења моштију и празника Светог Краља Милутина, представљајући га као део моштију Светог Саве.
Иако смо мишљења да било добро да се мошти врате у Хиландар, ипак сматрамо да је од тог питања важнија чињеница што знамо где се оне налазе како бисмо могли да им се поклонимо.
Аутор: Димитрије Марковић
[1] https://teodulija.net/2024/04/27/%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5/
[2] Даница Поповић, ПОД ОКРИЉЕМ СВЕТОСТИ КУЛТ СВЕТИХ ВЛАДАРА И РЕЛИКВИЈА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ. Балканолошки институт САНУ, Београд 2006.
[3] ИВАНКА Й. ГЕРГОВА ОБРАЗИТЕ НА СВ. САВА СРЪБСКИ В БЪЛГАРСКОТО ИЗКУСТВО ПРЕЗ XVIII И XIX ВЕК
[4] https://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=278
[5] Др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I. Од покрштавања Срба до краја XVIII века, Београд, 2002. Напомена: Коришћена је књига у електронском облику па изостављамо нумерацију.
[6] Цитирано према: Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I. Од покрштавања Срба до краја XVIII века. електр. верзија
[7] Др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I. Од покрштавања Срба до краја XVIII века, Београд, 2002.
[8] Др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I. Од покрштавања Срба до краја XVIII века, Београд, 2002.
[9] ИВАНКА Й. ГЕРГОВА ОБРАЗИТЕ НА СВ. САВА СРЪБСКИ В БЪЛГАРСКОТО ИЗКУСТВО ПРЕЗ XVIII И XIX ВЕК
[10] Александар Младеновић, Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића о путовању у Јерусалим. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XXXV/1, Нови Сад 1992.
[11] Др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I. Од покрштавања Срба до краја XVIII века, Београд, 2002.
[12] https://dobrotoliubie.com/2019/01/12/%D0%BC%D0%BE%D1%89%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B2-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D1%80%D1%8A%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B2-%D0%B4%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%8F/
[13] https://www.politika.rs/scc/clanak/521976/sveti-sava-bugarska-prst-manastir
[14] Бойкина, Д. Темата Христос Лоза в декоративната програма на едн кивот за мощи от 1860 г. – В: Мотиви – Модели – Подготвителни рисунки. Изкуствоведски четения 2019. С., 2020, 391-411
[15] https://teodulija.net/2023/10/22/%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D0%BE-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D0%BC-%D0%B8%D0%B7-%D1%85%D0%B8%D0%BB%D0%B0/
[16] https://archive.org/details/osam-vekova-hilandara-huit-siecles-du-monastere-de-chilandar/page/125/mode/2up
[17] https://www.sanu.ac.rs/clan/dzurova-aksinija/
[18] https://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=266#18
[19] Димитрије Аврамовић, Света Гора са стране вере, художества и повеснице. Београд 2020, ННК Интернационал стр. 38
[20] Монографија Хиландара. Књижевсни радови архимандрита Нићифора Дучића, књига 4, Биоград 1895. стр. 27-28 (електронско издање)
[21] Монах Сава Хиландарац, Света Гора, Београд 1898
[22] Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара, Београд 1997. стр. 108-109
[23] Панајотис Христу, Света Гора Атонска: историја, живот, блага. Друго издање. Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Задужбина Светог манастира Хиландара, 2009 стр. 142
[24] Владета Јанковић, Увођење у Хиландар. Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Задужбина Светог манастира Хиландара, 2019 стр. 395
[25] Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, Књига IV, Сремски Карловци 1923. стр. 189
[26] Каталог ризнице манастира Пећке патријаршије, Завод за заштиту споменика културе, АКМО. Приштина 1957.
[27] https://dobrotoliubie.com/2019/01/12/%D0%BC%D0%BE%D1%89%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B2-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D1%80%D1%8A%D0%B1%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B2-%D0%B4%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%8F/
[28] https://bg-patriarshia.bg/news/tarzhestveno-zapochna-praznika-na-sv-kral-stefan-milutin-v-s
[29] https://www.flickr.com/photos/154308224@N03/53294597536/in/album-72177720312284647
[30] Ivan Bentchev. Die „Dreihändige” Gottesmutterikone im Hilandar-Kloster auf Athos // Hermeneia. Zeitschrift für ostkirchliche Kunst 1. Bochum, 1993. S. 46–52.
Доступно и на: https://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=179
[31] Ненад Микуљевић, Однос Србије и Хиландара у XIX веку. Студија из културне историје.
[32] ДАНИЦА ПОПОВИЋ, РИЗНИЦА СПАСЕЊА. Култ реликвија и српских светих у средњовековној Србији Београд – Нови Сад 2018. стр. 55-87
[33] Гојко Суботић, Јеромонах Јустин. Јован Угљеша, Христољубиви деспот Сера (1365-1371). Светогорска библиотека манастира Симонопетра, Света Гора 2024. стр. 20-21
[34] Осим претходно поменутог рада о икони Богородица Тројеручица погледати: Богдановић, Д., Ђурић, В. Ј., Медаковић, Д. (1978). Хиландар. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Србије. стр. 112
[35] Богдановић, Димитрије. Каталог ћирилских рукописа Манастира Хиландара. Београд: Српска Академија Наука и Уметности и Народна библиотека Србије, 1978. стр. 34,35,36
[36] Александар Младеновић, Дневник патријарха Арсенија III Црнојевића о путовању у Јерусалим. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику XXXV/1, Нови Сад 1992.
[37] Бойкина, Д. Темата Христос Лоза в декоративната програма на едн кивот за мощи от 1860 г. – В: Мотиви – Модели – Подготвителни рисунки. Изкуствоведски четения 2019. С., 2020, 391-411
ТЕОДУЛИЈА 