Димитрије Марковић[1]
Проф. др Јустин Поповић, потоњи Преподобни Јустин Ћелијски, у Предговору житија Светог Саве пише да је историја личности неизмерно сложенија и замршенија од историје догађаја. Догађаји су, како он каже, обично резултанта стваралачких сила личности које су скоро увек невидљиве. Човек је видљив, али су невидљиве оне духовне силе које делају из њега и њиме и због тога је неупоредиво теже писати историју човека, било ког, него историју догађаја.
,,У новије доба у Европи преовлађује код историчара рационалистичко-позитивистички критеријум историчности збивања у роду људском. Све што не може да се утисне у епрувету тог критеријума проглашује се за нестварно, митско, легендско. Све што не може да се подведе под то мерило – није исторично. Све што није у сагласности са тим мерилом – легенда је, мит је, измишљотина је. (…)
Мерен њиховим мерилом – какав изгледа Христос, та најисторичнија личност људске историје! Нико у историји рода људског није створио тако свевредносну и свепреображајну револуцију као Господ Христос, револуцију која већ две хиљаде година траје изазивајући све спасоносне преображаје и неизмерно важне догађаје, па ипак Он за историчаре рационалистичко-позитивистичког типа све је друго само не Богочовек,” пише Преподобни Јустин Ћелијски.
По његовим речима, то што историчари рационалистичко-позитивистичког типа раде са Христом, раде и са христоносцима, а као класичан пример тога код нас наводи случај Светог Саве, кога назива најсавршенијим христоносцем у историји српскога рода.
Историчари рационалистичко-позитивистичко-хуманистичког типа, каже он даље, примењујући нехришћански критеријум на личност и живот светог христоносца Саве, одричу у њему све што је богочовечанско и зато њихов Свети Сава и није прави Свети Сава, већ унакажени, обезбогочовечени Свети Сава. ,,Замислите, шта би остало од Христовог Еванђеља да су га писали историчари овога типа? А шта тек од Дела Светих Апостола да су их они написали? Скоро ништа, јер би из њих они избацили све што је богочовечанско, божанско, надприродно, чудесно и чудотворно,” подвлачи Свети отац наш Јустин Ћелијски.
Свети Јустин Ћелијски у свом тексту наводи, од познатијих српских историчара, име академика проф. др Станоја Станојевића.
И када су у питању мошти Светих јављају се различити закључци историчара рационалистичко-позитивистичког типа, о којима је писао проф. др Јустин Поповић, а којима је заједничко негирање свега божанског и натприродног.
Овде ћемо навести пример угледне историчарке др Данице Поповић, уз важну напомену да је реч о изузетном стручњаку, чијим радовима се и сами користимо, али очигледно без искуства духовног живота, као и Станоје Станојевић кога помиње Преподобни Јустин Поповић, тако да су њени закључци из области богословља нетачни и као такви неприхватљиви члановима Цркве.
Тако др Даница Поповић нетљеност моштију представља као резултат процеса балсамовања које се, наводно, вршило у складу са унапред постављеним циљевима. Другим речима, не постоји никаква благодат као плод и резултат подвижништва. Осим тога, по њеним закључцима и тврдњама, житија не представљају веродостајан опис живота датог светитеља већ се њихов садржај такође планира и пише у складу са унапред постављеним циљевима, чиме се писци житија представљају као лицемери и оптужују, иако имплицитно, за свесно изношење неистина и довођење читалаца у заблуду. У случају цитата који следи та оптужба пада на Теодосија.
,,Нетљеност тела као услов светитељства није се, на пример, у најраније хришћанско доба уопште захтевала. И доцније, кроз читав средњи век, постоје сведочанства да су мошти штоване као свете без обзира на то да ли су пронађене у виду костију или целих тела. То питање, досад најбоље проучено на руској грађи, требало би свакако покренути и приликом истраживања култа моштију код Срба. Започета истраживања указивала би на то да се у српским писаним изворима – посредством појединих израза и слика, које, разуме се, не излазе из оквира хагиографије – ипак подвлачи разлика између целих моштију и оних које то нису. Тело светог Саве, знамо то поуздано на основу сведочења очевидаца из каснијег времена, било је доиста нетљено, другим речима оно је пре сахране балсамовано (подвлачење је наше Д.М.) и тиме уврштено у најпоштованију категорију моштију. Управо та, стварна чињеница даје Теодосију упориште да изнесе појединости које надилазе најконвенционалније топосе, рецимо када наглашава да је Сава цео, не само духом већ и телом, и да изгледа „као да спава“. Речит је и помен сачуваних Савиних власи, што је познат, али никако и обавезан садржај уобичајених описа моштију,” пише др Даница Поповић. [2]
Као што видимо, др Даница Поповић, износећи тврдње о балсамовању, негира Светост као плод хришћанско-подвижничког живота већ канонизацију представља као део унапред припремљеног плана.
Оно што др Даница Поповић превиђа, оспоравајући истинитост житија, јесте да је Свети Сава предао своју душу Господу у Бугарској, а не у Србији, и да пренос његових моштију ни у ком случају није било нешто извесно, напротив. То би значило да су његово тело балсамовали Бугари и да су они, на челу са царем Јованом Асеном II, имали намеру да Савино тело, на тај начин, ,,уврсте у најпоштованију категорију моштију”. Због чега? Или је постојао неки заједнички српско-бугарски план да се мошти Светог Саве ,,уврсте у најпоштованију категорију моштију”? У том случају морамо да закључимо да је и одбијање прве молбе краља Владислава за пренос моштију Светог Саве у Србију, од стране цара Јована Асена, о чему се говори у житију, фабриковано, односно измишљено.
Наравно, тврдња о балсамовању се износи без икаквих доказа који би је поткрепили.
Као што нам небројени примери потврђују, нема никакве разлике у поштовању неког светитеља без обзира на то да ли имамо сачувану само честицу, део његових моштију или у потпуности очувано тело. Према томе, не постоји никаква ,,најпоштованија категорија моштију”, како то пише др Даница Поповић, као што не постоји ни ,,најмање поштована категорија моштију”. Поштовање моштију Светитеља је у непосредној вези са степеном савршенства које је постигао у току овоземаљског живота и чудотворством, а не са величином сачуваних моштију. У антиминс се ушива честица моштију а не мошти светитеља које су потпуно очуване.
Из истог разлога из ког поштујемо мошти Светих, поштујемо и њихове иконе. Поштовање иконе, такође, не зависи ни од њене величине ни од материјала од кога је израђена, већ од савршенства живота и чудотворства Светога чији се лик и име на њој налазе.
Следећи начин размишљања и закључивања историчара рационалистичко-позитивистичког типа Христос, Пресвета Богородица и Свети Пророк Илија не заслужују никакво поштовање јер не постоји чак ни честица њихових моштију, из добро познатих разлога. Христос је Васкрсао (Мк. 16, 1-9), Пресвету Богородицу је по њеном успењу Господ узнео на Небо [3] док је Свети Пророк Илија вазнет на небо жив (4. Цар. 2, 11). Даље, следећи овакав начин размишљања морамо да закључимо да би са спаљивањем моштију Светог Саве требало да престане и поштовање њега као Светог. Да ли се то десило? Довољно је погледати величанствени храм Светог Саве на Врачару. Његово подизање нам даје јасан и недвосмислен одговор на ово питање и без додатних примера.
,,Спаљивањем светога тела Светога Саве. Турци су, не хотећи дали могућности великом чудотворцу, да учини још једно громовско чудо. Ваистину громовско. Јер од тог тренутка Свети Сава је светим духом својим постао просто свудаприсутан за српску душу. Огањ на Врачару, сагоревајући свете мошти Светога Саве, још једном је, и то занавек сјединио Српску земљу са небом. И пропутио пут у небо за сваку христочежњиву душу, пут бетониран светлошћу незалазном и непролазном,” пише Преподобни Јустин Ћелијски у житију Светог Саве.
,,Са становишта функције, сахране и посмртни обреди црквених прелата показују битне сличности с владарским. Почев од светог Саве, првог српског архиепископа, у Србији је јасно изражено настојање да се канонизују највиши црквени достојанственици. Тако су Савине мошти припадале категорији најпоштованијих, „целих“, то јест балсамованих тела. Такође, у поступку стварања култа примењен је целовит ритуал elevatio и translatio моштију, укључујући свечани adventus. Постојећи писани извори недвосмислено потврђују наглашену идеолошку и политичку функцију тог култа не само током средњег века већ и у раздобљу отоманске власти,” пише др Даница Поповић. [4]
Да канонизација ,,највиших црквених достојанственика” није резултат никаквог ,,настојања”, односно унапред припремљеног плана, већ плод поштовања које им се указивало због њиховог светог живота и чудотворства одличан пример је и блаженопочивши патријарх Павле. Он је предао душу своју Господу 15. новембра 2009. године. Иако још увек није канонизован, поштовање које му се указује од стране верног народа и чуда која се дешавају, показују да је његово прибрајање у ред Светих нешто што свакако можемо да очекујемо, али управо на темељу његовог светог живота и чудотворства после смрти, што значи испуњених услова за канонизацију, а не на основу промишљене одлуке архијереја СПЦ.
Да подсетимо, од 15. до 19. новембра тело патријарха Павла налазило се у Саборној цркви у Београду а хиљаде и хиљаде људи из свих српских крајева су у тишини и стрпљиво стајали у непрегледном реду да му одају почаст. [5] Влада Републике Србије је поводом његове смрти прогласила тродневну жалост 16., 17. и 18. новембра а сам дан сахране, 19. новембар, проглашен је за дан жалости у Републици Српској. [6] У погребној поворци, по неким проценама, било је чак 600.000 људи.[7] О чудима која се дешавају на његовом гробу постоји велики број свеодочанстава а било је и примера да његове фотографије, које верни користе уместо иконе, мироточе. Његов лик се, у складу са свешћу о светости његовог живота и чудима која се дешавају, све чешће живопише у храмовима СПЦ а Жан-Клод Ларше је написао и књигу ,,Патријарх српски Павле. Светитељ наших дана” која је објављена на неколико језика.
На другом месту, о наводно политичким циљевима прослављању светитеља, Даница Поповић пише:
,,Култ моштију немањићких краљева био је брижљиво припреман и у другим аспектима. Један од битних био је ритуални. На основу образаца византијске хагиографије, али с циљевима блиским европским примерима, у српској средини прихваћен је ритуал чије су главне етапе биле elevatio, translatio и depositio моштију. Пренос владарских моштију био је разрађена церемонија, с врхунцем у тријумфалном adventus-у. Тај чин свечане и јавне промоције новог националног светитеља припадао је, по функцији и крајњем циљу, колико сфери култне праксе толико и сфери политике”. [8]
И овај цитат нам потврђује да Даница Поповић негира канонизацију као плод достизања хришћанског савршенства од стране Светитеља током његовог овоземаљског живота и испуњавања услова за канонизацију. Уместо тога износи претпоставку да се канонизација врши у складу са унапред постављеним циљевима (,, …јасно изражено настојање да се канонизују највиши црквени достојанственици”) а да се поштовање Светог не јавља као последица његовог хришћанског савршенства већ да се развија интенционално и плански (,, …у поступку стварања култа…” и ,,Култ моштију немањићких краљева био је брижљиво припреман…”) а да ,,стварање култа” има идеолошку и политичку функцију. Као пример унапред планираног уврштавања међу Свете и интенционалног изазивања и ширења његовог поштовања у идеолошке и политичке сврхе она наводи управо Светог Саву (,,Почев од светог Саве, првог српског архиепископа…”).
Прво питање које се у вези са овим намеће јесте зашто онда нису канонизовани сви Немањићи одреда а посебно први крунисани цар Стефан Урош IV Душан, ако је канонизација Немањића резултат унапред припремљеног плана?
Да су Свети били поштовани због њиховог светог живота и да се та врста поштовања недвосмислено разликује од поштовања одређене особе због неких световних квалитета, постигнућа и заслуга најбољи пример је Петар II Петровић Његош.
Његош је, по многима, највећи српски песник и спада, ван сваке сумње, у групу најпоштованијих личности српске историје али је цењен искључиво због својих овоземаљских квалитета, постигнућа и заслуга а не као светитељ, за разлику од његовог стрица Петра I Петровића, то јест Светог Петра Цетињског.
Петар II Петровић Његош је истовремено добар пример и због тога што показује да није довољно поштовање и мишљење појединца унутар Цркве, макар то био и угледни архијереј, према одређеној личности и питању њене светости, већ мора постојати саборна свест, свест Цркве, и потврда Светог Духа.
Наиме, блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије је покренуо иницијативу за канонизацију Петра II Петровића Његоша, очигледно утемељену на његовом личном поштовању и личном ставу према питању његове светости, али је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на свом заседању у мају 2013. године одлучио да се та иницијатива повуче. [1]
Петар II Петровић Његош, једноставно, не испуњава горе услове за уврштавање у ред Светих.
Сетимо се да су и јеврејски првосвештеници покушали да оспоре Христово Васкрсење рационалистичко-позитивистичким објашњењем: ,,А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали.” (Мт. 28, 11-13)
Једно од основних питања које се јавља јесте да ли је и мученичка смрт неких од Апостола и небројеног мноштва архијереја, јереја и осталих чланова Цркве након њих, све до данас, које прослављамо као Свете Великомученике и Мученике, такође унапред планирана у складу са идеолошким и политичким циљевима? Следећи рационалистичко-позитивистички начин размишљања а узимајући у обзир Милански едикт и промену статуса хришћана у оквирима Римског царства након његовог доношења, могли бисмо закључити да су прогони и најсвирепија мучења хришћана у првим вековима резултат унапред припремљеног плана црквене јерархије, израђеног из идеолошких и политичких разлога а да су они који су мученички изгубили живот током тих прогона, укључујући и припаднике саме јерархије, своју смрт прихватили са смирењем не на темељу вере у Богочовека Христа и Његово, а тиме и сопствено, Васкрсење, него у складу са постављеним идеолошким и политичким плановима.
Да се подсетимо врло кратко шта су та мучења подразумевала:
,,Људи свих животних доба и оба пола терани су на ломачу и то не појединачно, јер их је било велико мноштво, него их је у гомилама захватала ватра. Робовима је везивано млинско камење око врата и тако су потапани у мору. (…) Употребљавали су не само разапињање и друге уобичајене тешке смртне казне, него и необичне, веома тешке и ретке казне; мученике су пекли на роштиљу, секли на четворо, гвозденим кукама им кидали месо, цреповима од стакла или шкољкама им месо гребли, укратко најгрознија и најнечовечнија средства су употребљавана… (…) Једне су убијали секирама… другима су ломили кости и зглобове… вешали за ноге а испод њих су ложили ватру тако да су дављени димом… другима су одсецали уши, носеве, руке и остале делове тела…”. [9]
Косовски завет је по својој суштини завет љубави. Свети кнез Лазар је на Косовом пољу испунио обе заповести о којима ,,виси сав Закон и Пророци”:
,,Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.” (Мт. 22, 37-39)
Прву и највећу заповест испунио је изабравши између Царства Небеског и царства земаљског Царство Божије – земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека.
Другу заповест је испунио тако што је мученички пострадао штитећи православни народ од непријатеља који је доносио не само огањ и мач него и исламски јарам. О тој жртви се у Јеванђељу каже: ,,од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље” (Јн. 15,13).
Постоји ли Косовски завет који подразумева опредељење за Царство Божије или се и Свети Кнез Лазар одлазећи у битку на Косовом Пољу такође руководио искључиво овоземаљким циљевима а Косовски завет накнадно, од црквене јерархије, измишљен из идеолошких и политичких разлога?
Да ли се у савету мајке Јевросиме ,,боље ти је изгубити главу него своју огр´јешити душу” такође крију идеолошки и политички, или неки други световни мотиви?
Очигледно, атеисти не само да не верују у Бога и не допуштају Његово постојање, него не допуштају ни могућност постојања вере у Њега код других.
Када је у питању ископавање (,,подизање”) и пренос моштију Светих, односно ,,ритуал elevatio и translatio моштију” како га назива др Даница Поповић, такође није реч о нечему што на било који начин утиче на поштовање Светих и раширеност поштовања. Најбољи пример су поново Свети чије мошти нису сачуване, било да је реч о Светима Старог или Новог Завета, или Свети из других помесних Цркава који се поштују и код нас, попут Светог Благоверног Кнеза Александра Невског. Честица његових моштију је донета у Србију због већ раширеног поштовања а не да би се оно на тај начин изазвало и развијало.
И у једном и у другом случају (ископавање и пренос моштију) реч о практичним разлозима, односно циљ је да се мошти учине доступнијим верницима ради поклоњења и целивања.
Када је реч о ископавању, посетиоцима Свете Горе и Хиландара, манастирског комплекса Метеори, али и других манастира добро је познато да се кости свих упокојених монаха после одређеног времена ископавају и смештају у костурнице. [10] О томе је писао и Димитрије Аврамовић: ,,У Светој се Гори по начину монашеском мртвац са(х)рањује. Кад (х)оће да га у гроб мећу, свог увију га платном и зашију, и тако га без сандука у гроб положе, метнувши му под главу печену цигљу, на којој му је изрезано име и година с даном кад је преминуо. После неколико година ископају га, пак му кости и главу у поменуту костурницу међу друге кости и главе оставе”. [11]
Када је реч о практичним разлозима наведимо добро познат пример чуда у селу Медна, у близини Мркоњић Града, у данашњој Републици Српској, где су 2006. године ископане мошти Светих Свештеномученика Серафима, Авакума и Мардарија пострадалих од Турака пре неколико векова. До ископавања је дошло након виђења које је најпре имала једна благочестива жена, Петра Тегелтија, а након ње и свештеник Славољуб Тегелтија и Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом, по чијем благослову и под чијим надзором је и извршено ископавање моштију. [12] Информација о њиховом страдању, именима и самом месту страдања дата је у поменутим виђењима а ископавање је потврдило истинитост виђења. Другим речима, о овим Светим Мученицима нису постојали ни писани трагови ни усмено предање, и да није било ископавања не би се за њих ни знало.
У вези са овим, односно ископавањем моштију Светих, можемо да говоримо и о икономији, а не само о практичним разлозима, у складу са речима Светог Апостола Томе ,,Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати” (Јн. 20, 25). Дакле, да би била учвршћена вера оних који их виде.
Када је реч о преносу моштију, да није реч ни о каквом унапред припремљеном плану успостављања и ширења поштовања одређеног светитеља, већ о практичним разлозима, довољно је поменути пренос моштију Светог Краља Милутина у Софију или пренос моштију Светог Кнеза Лазара у Сентандреју. Поменимо још од мноштва примера пренос моштију Светог Апостола Марка у Венецију и Светог Николе у Бари. На ово додајмо и то да су мошти Преподобног Јоасафа Српског, Светог Јоаникија Девичког и Преподобног Јустина Ћелијског и даље у месту њиховог упокојења, једнако као и мошти Светог Василија Острошког или Светог Пајсија Светогорца.
Наравно, примера да су мошти Светих преношене из практичних разлога, укључујући и то да би биле сачуване од различитих опасности, или да уопште нису преношене можемо навести веома много.
Да др Даница Поповић степен очуваности моштију Светих не доводи у везу са промислом Божијим већ искључиво са идеолошким и политичким плановима а Цркву као учесника у изради и спровођењу тих планова потврђује и следећи цитат:
,,О томе колики је политички значај приписиван владарским моштима можда најбоље сведочи пример краља Драгутина. Да би се његовој породичној грани онемогућилo наслеђивање престола, спречен је уобичајени ритуал балсамовања, подизања и излагања краљевог тела. (…) У интерполираном завршетку Житија, на основу наводног краљевог наређења, изричито је забрањено отварање његовог гроба. Реч је о добро познатом топосу, такође преузетом из аскетске литерарне традиције. Његова сврха у Драгутиновом житију била је да се спречи објављивање моштију, другим речима – да се онемогући Драгутиново уврштење у светитеље,” пише Даница Поповић. [13]
На другом месту Даница Поповић пише:
,,Занимљиво је то што у српској средњовековној хагиографији постоје и примери посреднoг али недвосмисленог стављања до знања да поједине мошти нису балсамоване. Такве су опоруке којима се забрањује изношење тела из земље, као када је реч о краљу Драгутину, а потом и патријарху Јефрему. Исти смисао има и податак из Житија Стефана Лазаревића о томе да су деспотово тело, због метежних прилика у којима се збила његова смрт, „брзо спремили“, а затим је оно положено у припремљени гроб.” [14]
Када је реч о краљу Драгутину Даница Поповић се, и када је у питању други цитат, и у фусноти позива на Данила II и његово житије Преподобног Теоктиста, односно краља Драгутина. [15]
На првом месту морамо приметити да овде др Даница Поповић противречи сама себи. Као што смо видели у једном од претходних цитата она каже да се ,,нетљеност тела као услов светитељства није… у најраније хришћанско доба уопште захтевала” и да ,,доцније, кроз читав средњи век, постоје сведочанства да су мошти штоване као свете без обзира на то да ли су пронађене у виду костију или целих тела”.
На ово додајмо да ни ископавање, ни пренос моштију, иако је то честа пракса, ни у ком случају нису услов за канонизацију.
Ископавање и пренос могу бити, а често и јесу, део чина канонизације.Али услов за канонизацију и чин канонизације су два потпуно различита елемента процеса канонизације.
Осим тога, у неким случајевима и сам чин морамо разликовати од других елемената празничне свечаности. На пример, приликом освећења неког новоизграђеног храма по правилу се организује и одређени културно-духовни програм и свечани ручак. Али овај културно-духовни програм и свечани ручак нису ни услов за освећење храма, ни део чина освећења храма већ необавезни, и у духовном погледу најмање важан, део празничне свечаности. [16]
Осим тога, и овде уочавамо пропуст, попут онога о месту смрти Светог Саве, који додатно оспорава тврдње др Данице Поповић.
Наиме, не постоји поуздан податак о времену писања житија Преподобног Теоктиста, односно краља Драгутина, од стране Данила II. Са друге стране, познато је да је краљ Милутин одмах после Драгутинове смрти 12. марта 1316. године [17] са војском упао у област његовог наследника Владислава и утамничио га. Јасно је да је потпуно неодржива тврдња коју износи Даница Поповић да је ,,на основу наводног краљевог наређења изричито… забрањено отварање његовог гроба” (мисли се на краља Драгутина) како би се ,,његовој породичној грани онемогућилo наслеђивање престола” ако узмемо у обзир да је то ,,наређење” (које Даница Поповић на другом месту назива опоруком) изнето управо у житију краља Драгутина које је написано након што је Милутин припојио својој држави и Владислављеву област. Осим тога, ако знамо да услов за канонизацију Светих није ни постојање њихових моштију, ни њихова нетљеност а камоли њихово ,,објављивање”, и на то поново додамо да нам није познато тачно време писања житија и да, осим тога, житија нису правни акти, морамо да одбацимо као неутемељену и потпуно произвољну тврдњу да је ,,изричито… забрањено отварање његовог гроба” имало за циљ да онемогући ,,Драгутиново уврштење у светитеље”.
Када је реч о деспоту Стефану, закључак др Данице Поповић да речи да су деспотово тело „брзо спремили“ у ствари значи да његово тело није балсамовано је такође потпуно произвољан. Тачније, ако узмемо у обзир да Даница Поповић одбацује ,,метежне прилике” као стварни разлог за журбу приликом његове сахране, и то без икаквог образложења, реч је о закључку са унапред постављеним циљем а то је теза о балсамовању тела Светих, односно о изостанку балсамовања у складу са унапред донетим политичким одлукама. Да подсетимо, говорећи о деспотовој смрти Константин Филозоф каже ,,А ту негде у близини била је исмаилћанска војска”. [18]
Осим тога и овде наилазимо на контрадикторност. Наиме, иако је деспот Стефан проглашен за Светитеља тек 19. јула 1927. године од стране патријарха Димитрија, назива се Светим већ у текстовима насталим непосредно после његове смрти. Како је то могуће ако прихватимо тврдње Данице Поповић да тамо где нема ,,балсамовања” (то јест, нетљених моштију) нема ни светости?
О чуду које се десило приликом његове смрти Константин Филозоф пише: ,,Кад са коња беше скинут, у граду одједанпут загрме такав страшан гром какав досад нисмо чули и од тог тренутка тама завлада по читавој тој земљи, тако да се мислило да је (пала) ноћ кроз коју слабо пробљескују зраци залазећег сунца. А ово беше у подне”. [19]
Корисно је поменути да фотографије настале током археолошких ископавања у манастиру Манасији, када је откривен и гроб деспота Стефана Лазаревића, које су доступне јавности, показују да су скелетни остаци Светог Деспота Стефана у великој мери очувани. [20]
Да је реч о произвољним закључцима, када је реч о наводном балсамовању, видимо и из речи саме Данице Поповић.
,,У сваком случају, ни у Православној ни у Римокатоличкој цркви нетљеност тела није сматрана нужним условом светитељства. Чини се, ипак, да је током времена све израженија била тежња да се тела истакнутих подвижника након смрти балсамују. С обзиром на то да овај проблем у досадашњој науци није посебно проучаван, закључци се за сада могу доносити само посредним путем (подвлачење је наше, Д.М.),” пише она.
Правити знак једнакости између брзо спремили и нису балсамовали није ни у ком случају посредан закључак, него, као што смо рекли, потпуно произвољан.
Погледајмо сада и део житија краља Драгутина на ком др Даница Поповић темељи своје закључке.
,,Заповедио је у животу своме и са страшном клетвом изрекао је говорећи: ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље. Тако је и било, јер Бог прославља оие којн Га славе,” пише његов животописац Данило. [21]
Навешћемо, у вези са овом заповешћу краља Драгутина, песму. 6 Канона за разлучење душе од тела:
,,Ирмос: Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао тихом пристаништу Твоме и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви.
Пригните к мени ухо своје, браћо моја, и кротко салушајте кратку повест кукавних речи, и не пречујте, и сви ћете примити награду од Господа.
Ево, сада се душа с муком разлучује од јадног тела мога. Немојте тело моје сахранити у земљу, оставите га несахрањено да би пси појели срце моје.
Слава: Када душа моја у вечне муке буде вргнута, каква ми је корист од тога што ћете ви опојати тело моје, јер није достојно, него га одвуците и баците псима.
И ниње: Можда ће мимопролазници, видећи где пси развлаче кости, потресени, завапити од душе: помози, Владичице, души јадног тела овог.”
Наведимо од више могућих примера још и духовно завештање Преподобног Нила Сорског Чудотворца:
,,Уз ово, ја, недостојни Нил, молим мени блиску господу и браћу, сличну ми по нарави: када скончам, тело моје баците у пустињу да га поједу звери и птице, јер је много згрешило Богу и није достојно погреба. Ако тако не учините, онда, ископавши јаму на месту на којем сам живео, сахраните ме без икаквих почасти. Плашите се ових речи, јер Велики Арсеније, оставивши завештање својим ученицима рекао је: “На Суд ћу стати са вама ако коме дате моје тело.” А ја се трудих, колико сам могао, да избегнем похвале и почасти у овом животу па нека тако остане и после моје смрти. Молим све да се помоле за моју грешну душу и опроштај молим од свих, и сам опраштам све: Бог нека нам опрости свима.”
Осим тога, Данило краља Драгутина у пасусу који претходи овоме четири пута назива блаженим. Како на истом месту и апостола Павла назива блаженим јасно је да је ова реч употребљена у значењу Свети.
,,И ово чујте, вазљубљени. Као што је но достојању обичај да се омије тело умрлога водом, тако је било и са овим блаженим. И када су га хтели омити, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучена у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, иису могли. И када су га много квасили водом, једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико није знао за живота његова. Друго чудо чујте, вазљубљени, јер вам истину говорим: Овај благочастиви живећи са женом својом у своме животу, мислим више од двадесет и три године не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра. О овоме каже блажени апостол Павле говорећи: да има који имају жене, као и да их немају. И свршивши сва надгробна пјенија и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи иђаху ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Георгија (Ђурђеви Ступови) у његов манастир, и ту све обично свршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана,” пише Данило.
Навешћемо и део Драгутинових подвига о којима пише Данило у његовом житију:
,,Јер овај благочастивн имађаше велику и свесрдну љубав према Богу, изнад многих у роду своме, светлећи се сваком врлином као многосветла зрака сунчана у своме отачаству, хотећи свима свакако довољно собом показати (пример). (…)
Овај богоугодни и Христу вазљубљени, муж жељени и сасуд изабрани, одбацивши далеко од себе своју одећу, царске хаљине и златни појас, који ношаше, облачи се у поцепане и искрпљене, а паше се јако ужетом од сламе по нагу телу своме, говорећи у радости срца: „Опасао си ме весељем да прославим Твоје свето име“. А вретишче од длаке (оштре) навукавши на своје тело, овако говораше: „Обуче ме, Владико, у ризу спасења“ (Исаија 61,10). (…)
Ово ћемо, дакле, казати вазљубљени Христови љубимци, овај христољубиви сваке ноћи постељу своју сузама мочаше, сличио пророку и Богооцу, који каже у неком псалму: „Измићу сваке ноћи ложе моје, и сузама мојим омочићу постељу моју“ (Пс. 6, 7). Јер не само да оплакиваше себе, „но и сна не даваше очима својима, ни дремаља веђама својима”. (Пс. 131, 4). Шта сам ја рекао да постељу своју сузама мочаше? У земљи беше ископано место као и гроб, у коме је мало отпочинуо од многога бдења свога и од труда ноћнога стојања када је легао, а гроб беше пун трња и оштрог камења, тако да није могао лећи у сласт… (…)
Шта ћу рећи, о љубимцу, или како да изнесем његове подвиге и страдања, и молитве и свеноћна стојања и бдења, што претрпе? Јер блажен је живот његов у овом веку и часна је смрт овога богољубивога мужа пред Господом. Јер колико је богатство његово и слава земаљска, премного злато и драгоцени бисер, и скупоцено царско одело и све остало од таквих, све ово богоугодно и целомудрено расточаваше. Прво колике је милостиње даровао у божанствене храмове и потребе и сасуде црквене, правећи у дому своме свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путире, дискосе и велика нафорна бљуда (зделе), кадионице, ручке, рипиде и златне свећњаке, и друго, што је потребно од таквих ствари, свештеничке златоткане драгоцене одежде. То све чинећи у дому своме шиљаше на дар божанственим црквама, и не само црквама отачаства свога, него и у друге благоверне народе… (…)
Све ове врлине, које рекосмо, извршиваху се у овом благочастивом. Почетак свакога његова успеха је у Богу, јер шта да кажем о толику његову подвигу и трпљељу и ноћном стајању његову, молбама, молитвама н божанским песмама? Све ово чињаше стојећи на тајном месту и мучећи тело своје, слушајући реч Владике у светом еванђељу, који каже: „Када се молиш, уђи у клет своју и затвори врата своја, и помоли се Оцу твоме који је у тајни ” (Мат. 6, 6). Јер тако знајући свагда чињаше. А када биваше време ноћнога пјенија да иде са збором у цркву, и према законском црквеном уставу на његову двору, он сам налажаше се пре свију у цркви, и пошто је ту свршио обична пјенија, и ако је ноћу рано било, опет је одлазио на оно исто усамљено место, свршавајући све по достојању, како беше навикао”.
На крају, важно је имати у виду да је Данило био очевидац Драгутинових подвига: ,,А ја, грешни Данило, био сам тајни зналац неких таковнх његовнх подвига”.
Даница Поповић о балсамовању земних остатака Светих пише као о нечему што је неоспорно доказано иако је реч о закључку који није поткрепљен никаквим чињеницама и који је, као такав, потпуно неутемељен.
,,На крају се ваља запитати који су разлози утицали на то да Сава очеве мошти не учини нетљеним. Ма како сложен и скуп, поступак балсамовања свакако му је био познат и доступан. Чини се да је те разлоге могуће двојако тумачити. Најпре, на Светој Гори, на којој је Симеон преминуо, реликвије су традиционално имале облик благоуханих костију. С друге стране, не треба сметнути с ума ни то да су реликвије, осим богословског смисла, често имале непосредну политичку функцију, нарочито мошти владара светитеља. Стога проблем моштију Симеона Немање треба сагледавати у историјском контексту, кроз реалне околности и односе снага у тадашњем византијском свету. Будући да је реч о личности која је била родоначелник снажне династије у успону, јасно је да би балсамовање – равно проглашењу светитељства – било с правом протумачено као програмски и политички чин. Као такав, он је био у сваком погледу неприхватљив и без икаквог изгледа на успех у време Симеонове смрти 1199. године. Тек након распада дотадашњег поретка држава 1204. Сави се отворила могућност да постепеним и промишљено вођеним активностима – у које свакако спадају Симеонова транслација 1207. и студеничко објављивање – Србији обезбеди нов и виши статус у хијерархији народа,” пише др Даница Поповић.
На првом месту из овог цитата видимо да је Сава ,,пресаздан и прерађен према” њеним ,,рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за – Господа Христа”. Представљен је не као монах Сава који је ,,даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских” већ као политичар и лицемер.
Из овог цитата уједно видимо на чему Даница Поповић темељи своју тврдњу о балсамовању. Наиме, она каже да је ,,ма како сложен и скуп, поступак балсамовања свакако… био познат и доступан” Сави. Изостаје чак и доказ о томе да му је поступак балсамовања ,,био познат и доступан” а камоли да је уопште био коришћен у приликама о којима пише. Нећемо погрешити ако кажемо да др Даница Поповић верује да су тела Светих балсамована.
Закључци до којих бисмо могли да дођемо, и тврдње које бисмо могли да изнесемо на темељу тога да је некоме нешто било познато и доступно ограничени су само развијеношћу маште.
Светом Јовану Крститељу су били познати и доступни вино и сикер, али их није пио. ,,А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надјенућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје;” (Лк. 1, 13-15)
Растку је било добро познато шта му је све било доступно као сину великог жупана али ,,својим чистим срцем и свежим и светлим младићким умом он разумеде да је овај живот пролазан, метежан и пустошан: царство и богатство, слава и сјај овога света су многометежни и непостојани; видљиве лепоте, обиље живота и срећа на земљи су као сенке; уживање у јелу и пићу, весеље, пировање, и све човечанско на земљи – таште је и нестварно”. Због тога, уместо владарског положаја ,,наоружавши се Духом Светим, богоразумљем, девственошћу, великим уздржањем, чистом молитвом и духовном љубављу, Растко изабра десни пут…”.
Сави је био познат начин и доступна средства за посету папи Хонорију III али је он, као што је познато, 1219. године отпутовао у Никеју а не у Рим, код Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена, где је добио архијерски чин и аутокефалност за Српску цркву.
Када је реч о самом Светом Симеону Мироточивом и његовој светости довољно је поменути чудо мироточења и бројна чуда која су се догодила захваљујући лози која ја је израсла из његовог гроба.
Када је реч о мироточењу, посетиоцима Хиландара је познато да се за празник Светог Симеона Мироточивог износи на целивање бочица са миром које је некада истекло из његових Светих моштију. [22]
Захваљујући раширености модерних технологија и другим погодностима данас имамо велики број чуда мироточења која су забележена камерама. Тако је нпр. Радио-телевизија Републике Српске снимила мироточење иконе Пресвете Богородице Тројеручице у Бања Луци, у соби петанестогодишњег дечака Николе Војводића, уочи Васкрса 2017. године. [23]
Више телевизија, од којих неке и са националном покривеношћу, снимиле су 2020. године, током Васкршњег поста, мироточење три иконе у храму Преображења Господњег у Љубовији. [24]
,,У Хиландару је из испражњеног гроба израсла лоза, која, пробивши зид и разгранавши се изнад јужног трема цркве, обилато рађа до дана данашњег. Грожђе са ње чудесно лечи неплодност бездетних жена, а у манастиру постоји мноштво писама захвалности супружника који су добили потомство после узимања чудотворног зрневља, а уз поштовање детаљних упутстава која се уз њих дају. Сем из Србије, велики број оваквих писама пристиже из Русије и Украјине, а прича се да је велики хиландарски метох Каково манастиру поклонио богати турски великодостојник, који је, захваљујући чудотворној лози, добио жуђеног наследника,” пише о лози израслој из гроба Светог Симеона Мироточивог проф. др Владета Јанковић у књизи ,,Увођење у Хиландар”. [25]
Дакле, да закључимо: они који немају искуства у подвижништву, односно искуство духовног живота, а самим тим ни богословско знање, не би требало да се упуштају у доношење закључака о ономе што спада у ту област.
Димитрије Марковић
Стални стручни сарадник Одсека за апологетску мисију
Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке
[1] Стални стручни сарадник Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке
[2] Даница Поповић, СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ. БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ. ПОСЕБНА ИЗДАЊА 92. ПОД ОКРИЉЕМ СВЕТОСТИ КУЛТ СВЕТИХ ВЛАДАРА И РЕЛИКВИЈА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ. Београд 2006, стр. 81
[3] https://eparhija-timocka.org/raduj-se-mati-zivota-koja-izbavljas-od-smrti-duse-nase/
[4] Даница Поповић, СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ. БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ. ПОСЕБНА ИЗДАЊА 92. ПОД ОКРИЉЕМ СВЕТОСТИ КУЛТ СВЕТИХ ВЛАДАРА И РЕЛИКВИЈА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ. Београд 2006, стр. 268
[5] https://web.archive.org/web/20100120065720/http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=163089&title_add=Mali%20smo%20pred%20tobom&kword_add=patrijarh%20pavle
[6] https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=12104
[7] https://web.archive.org/web/20091121114927/http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=163105&title_add=Patrijarh%20Pavle%20sahranjen%20%2Fvideo%2F&kword_add=partijarh%20pavle%2C%20patrijarh%20pavle
[8] Исто, стр. 266-267
[9] Димитрије Марковић. Прогон Цркве Христове за време цара Диоклецијана, 2019.
[10] https://www.hilandar.info/strana.php?strana_id=110
[11] Димитрије Аврамовић, Света Гора са стране вере, художества и повеснице. ННК Интернационал, Београд 2020. стр. 26
[12] https://www.youtube.com/watch?time_continue=203&v=peUfQ4e96ik&embeds_referring_euri=https%3A%2F%2Fprijateljboziji.com%2F&source_ve_path=MzY4NDIsMjg2NjY&feature=emb_logo
[13] Даница Поповић, СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ. БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ. ПОСЕБНА ИЗДАЊА 92. ПОД ОКРИЉЕМ СВЕТОСТИ КУЛТ СВЕТИХ ВЛАДАРА И РЕЛИКВИЈА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ. Београд 2006, стр. 266
[14] Исто, стр. 37
[15] https://digitalnabiblioteka.rs/knjiga/zivoti-kraljeva-i-arhiepiskopa-srpskih/?_rstr_nocache=rstr444668b8bf65b168
[16] https://rudolive.com/2024/06/10/oko-dvije-hiljade-vjernika-prisustvovalo-osvecenju-manastira-gradjenik-na-trnavcima/
[17] Владимир Ћоровић, Историја Срба, 9. издање. Зограф, Ниш 2007. године, стр. 176-177
[18] Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића деспота српског. Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2009. стр. 95
[19] Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића деспота српског. Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2009. стр. 95
[20] Наташа Миладиновић-Радмиловић, Археолошки институт, Београд. КТИТОРСКА ГРОБНИЦА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА У ЦРКВИ МАНАСТИРА МАНАСИЈЕ – АНТРОПОЛОШКА АНАЛИЗА. Објављено у зборнику радова ”600 ГОДИНА МАНАСТИРА ПАВЛОВАЦ”, Mладеновац 2017.
[21] https://digitalnabiblioteka.rs/wp-content/uploads/2023/01/Zivoti-kraljeva-i-arhiepiskopa-srpskih-s.pdf стр. 41
[22] https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/03/blog-post_42.html
[23] https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=249679
[24] https://www.youtube.com/watch?v=TYmfaXdHwkw
[25] Владета Јанковић, Увођење у Хиландар. Друштво пријатеља Свете Горе Атонске, Задужбина Светог манастира Хиландара. Београд 2019. стр 385
ТЕОДУЛИЈА 