
Текст под насловом ”Прст Светог Саве у Бугарској”: Нова књига Димитрија Марковића пред читаоцима преузет је са информативног портала Дрина инфо .
У издању Народне библиотеке ”Милош Требињац” из Бајине Баште из штампе су изашле књиге ”Прст Светог Саве у Бугарској. Део моштију сачуван од саљивања” као и треће издање издање књиге ”Сербонини сведоци. Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” аутора Димитрија Марковића, сталног стручног сарадника Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке.
”Изласком ове две књиге у издању бајинобаштанске библиотеке настављена је наша добра сарадња која је почела претпрошле, 2023. године. Од срца се захваљујем директорки библиотеке г. Лепосави Петковић. Промоција књиге ”Прст Светог Саве у Бугарској” ће бити организована у просторијама библиотеке а о датуму ћемо накнадно обавестити јавност. Такође бих желео да се захвалим и лектору књиге, нашој суграђанки, Марији Селаковић на савесно обављеном послу,” изјавио је Димитрије Марковић.
Лектор књиге, дипломирани филилог Марија Селаковић о књизи каже следеће:
”Године 2025. навршава се 850 година од рођења Светог Саве – духовног темеља српске цркве, културе и државности или по речима молитве Његових родитеља, Светог Симеона и Свете мати Анастасије ово је годишњица од рођења ,,Разоноде нашој души, наследника наше владавине и потпоре нашој старости”. (,,Живот Светог Саве” Св. Владика Николај) Ова велика годишњица није само повод за историјско присећање, већ и прилика за духовну обнову и ново читање његовог живота и дела. Свети Сава није само личност из прошлости – он је и данас присутан: на свакој литургији, у свакој кући и школи, па и свима нама, Његовим потомцима.
Књига коју држите у рукама доноси једно од таквих сведочанстава – причу о овом великом Светитељу, прсту Светог Саве који се налази у Бугарској, као и праву, целокупну ретроспекцију на живот и дела. Та реликвија, која је сачувана ван граница његове отаџбине, сведочи о сложеној судбини српског светитеља чији су остаци расути, али чија светлост остаје целовита. Димитрије прича и о руци Светог Саве у манастиру Милешева – месту одакле су његове свете мошти однете и касније, 1594. године, спаљене на Врачару у покушају да се из памћења народа избрише оно што се никада избрисати не може.
Димитрије кроз ову књигу храбро и дубоко разматра и симболику тог спаљивања. Био је то чин насиља, али и признање страха силе пред духовном снагом Светитеља. Мошти су спаљене, али је светосавље постало још снажније. На згаришту се родила још јача вера – она која вековима окупља народ око истине, знања и доброте.
Књига нас води кроз кључне тренутке из Савииног живота – од рођења као Растка Немањића, преко монашког живота на Светој Гори, па до историјског миротворства и духовног утемељења Српске православне цркве. У средишту свега стоји порука о јединству, знању и служењу. Свети Сава је, изнад свега, био учитељ – и народу и властима. Његов поглед на свет био је усмерен ка Богу, али утемељен на мудрости, образовању и правди.
Управо зато је ова књига драгоцена. Она није само историјски приказ или хагиографски спис, већ мост између светитеља и савременог читаоца. Она нас подсећа да реликвије нису само предмет поштовања – већ и опомена, позив на преиспитивање: где смо данас у односу на оно што је Сава учио? Да ли смо сачували оно за шта је живео?
У години великог јубилеја, ова књига долази као благослов и као изазов. Да не заборавимо, да се подсетимо, и да живимо вредности које су обликовале не само српску историју, већ и саму душу народа.”
”Део моштију Светог Саве, тачније кост малог прста, како чињенице показују, налази се у манастиру покрова Пресвете Богородице у Самокову, у Бугарској, где га је из Хиландара донео јеромонах Серафим 1839. године. Током празника пресвлачења моштију Светог Краља Милутина у Софији 2023. године, овај део прста је изнет вернима на поклоњење и целивање.
Питањем спаљивања моштију Светог Саве, једним од најважнијих и најуже везаних за тему из наслова рада, бавио се Стеван М. Димитријевић у раду под насловом Спаљивање моштију Светог Саве који је објављен 1935. године.
Прота Стеван М. Димитријевић је био свештеник и историчар, први декан Богословског факултета и члан Историјског института Српске академије наука и уметности.
У свом раду прота Стеван М. Димитријевић показао је да је један део моштију Светог Саве ипак сачуван.
Рука Светог Саве која се чува у манастиру Милешева, заједно са прстом у Бугарској, који припада управо тој руци, део је моштију сачуван од спаљивања.
На основу прегледа поменуте руке, који је извршио епископ Василије (Веиновић), поуздано знамо да на њој недостаје мали прст.
Као што је, из неког нама непознатог разлога, рука била у неком временском тренутку одвојена од остатка моштију, тако је, очигледно, у једном тренутку дошло и до одвајања прста од руке. За тај прст 1680. године милешевски монах Нектарије саковао је кивот који се чувао у Пећкој патријаршији а у књизи Љубомира Стојановића ,,Стари српски записи и натписи” налази се текст са поклопца овог кивота који је прочитао Глигорије Елезовић.
Осим теме сачуваних делова моштију Светог Саве у књизи је обрађено још неколико сродних тема. Тако су, на пример, у поглављу о животу Светог Саве изнета најновија научна сазнања која се тичу свих битнијих догађаја и детаља из његове биографије. Широј публици ће, вероватно, из овог поглавља, бити занимљив део који бави посетом Светог Саве Светој Земљи и навођењем светиња и места која је обишао. Осим тога, у књизи је обрађено и питање манастира у коме се Растко замонашио, о чему постоје различита мишљења међу научницима. Са великом вероватноћом можемо да закључимо да је монашки завет дао у Ватопеду а не у Светом Пантелејмону, односно да је у Светом Пантелејмону над њим савршен Чин облачења расе и камилавке а у Ватопеду, од стране игумана Теостерихта, чин мале схиме. Коначно, издвојио бих критички осврт на одређене закључке историчара позитивистичко-рационалистичког типа која се тичу светости, канонизације и нетљености моштију,” каже Димитрије Марковић.
Обе књиге су доступне за куповину у православној књижари-продавници Христограм на Златибору.


