Пише: Димитрије Марковић

Икона или изругивање Христу?

Ово што видимо на фотографији није икона иако је јавности представљено као икона. Да ли је на фотографији приказан Христос? Наводно јесте, али је у питању деформисани и наказни приказ Богочовека Христа, односно карикатура. Другим речима, у питању је изругивање Христу (Мт. 27, 28-39) које се представља као икона. Не заборавимо да се и сам сатана представља као анђео светлости (2Кор. 11,14) а овде се несумњиво ради управо о томе: под видом иконе подмеће се карикатура.

Да подсетимо само, у вези са овим изругивањем Христу, на карикатуру под називом Крушка (La Poire) краља Луја Филипа (Louis Philippe I) коју је насликао Шарл Филипон (Charles Philipon) а у којој се крушколико лице монарха корак по корак претвара у крушку. Шта је приказано на овој карикатури, која се вернима подмеће као икона? Богочовек Христос, крушка, демон или неко биће из цртаног филма?

О иконама и правилима која се тичу живописања икона писали су, између осталих, Леонид Успенски (Теологија иконе) и Жан-Клод Ларше (Иконограф и уметник). Од домаћих аутора издвојићемо Његово Преосвештенство епископа проф. др Јована Пурића, који је предавао на Академији СПЦ за уметност и консервацију.

У вези са овим карикатурама издвојићемо неколико реченица из поменутог дела Жан-Клод Ларшеа, доктора философских и доктора теолошких наука, једног од несумњиво водећих православних мислилаца данас.

“Иако икона може да изрази уметничке вештине, таленат и саму генијалност онога који је ствара, иконограф није уметник. Уметник ствара, полазећи од инспирације која проистиче из дубине његовог несвесног, оригиналног дела, које је израз његове индивидуалности и друштвено је вреднује. Иконограф је у служби Цркве и његов једини циљ јесте да изрази веровање у саму Цркву, у свој њеној истини и лепоти. Икона, својим облицима и бојама, изражава исте стварности као и Свето писмо и дела светих отаца, а житија светаца су исказана речима. Икона истовремено има функцију богооткровљења – Божанског открића и функцију проповедања вере; иконограф, дакле, има велику одговорност у односу на Истину коју преноси онима који треба да је прихвате. Његова индивидуалност – његов его – мора нестати пред истином коју жели да представи, било да је реч о детаљу из живота Христа, или о обоженој личности неког свеца. Најважније врлине које он у почетку мора доказати јесу послушност Цркви и понизност пред Богом, Богомајком и светитељима Господњим. Такође мора имати чисто срце и чисту душу, као и обилату љубав према онима које иконопише. Због тога иконограф мора бити саставни део црквеног живота и да се понаша по Божијим заповестима. Стварање иконографа је у нераскидивој вези са уобичајеним литургијским животом Цркве и испосничким начином битисања. Пре него што почне да иконопише, он мора да пости, да се исповеди и причести, а и неопходно је да свој рад обавља у тишини и молитви” пише о иконографима (иконописцима) Жан-Клод Ларше.

Уместо овога о чему он пише данас имамо прилику да видимо полуголе уметнице које се на друштвеним мрежама представљају као иконописци и уметнике који уместо уз молитву, живопишу пијући током рада алкохол.

“Подвргавање иконографским правилима значи да сликар не сме следити своје произвољно расуђивање, своју имагинацију и своју стваралачку фантазију, већ мора да представи Христа, Богомајку, светитеље и сцене из њихових живота, као што су Јеванђеље, житија светаца и света традиција, и овековечи их на начин како Црква живи и учини да их и ми спознамо”, пише Жан-Клод Лакше и додаје да ћемо тако увек “препознати Христа, Богомајку, овог или оног свеца, као и разне детаље из њихових живота, упркос разлици по месту и времену где и када су представљени и разликовању личности и талената иконографа који су их иконописали”, пише о самом приказивању Спаситеља, Богомајке и светитеља Жан-Клод Ларше.

“Ако је икона, пре свега, портрет, усмерен на оно што најбитније и најкарактеристичније за представљени лик, то није обичан портрет. Икона не представља личности у њиховој чистој људској стварности, овоземаљској и телесној, већ у богочовечанској, односно у стању када је људска природа преображена Божијом милошћу, а не губећи своју бит, постаје, на неки начин, ванприродна. Икона Христа не представља ни његову људску, а ни Божанску природу, већ његов лик у коме су обједињене и људска и Божанска природа, без нејасноћа и раздвајања. Иконе Мајке Божије и светитеља представљају њихове ликове у којима је људска природа сједињена са Божанском енергијом, која их прожима и преображава; оне их приказују у стању када су ти ликови постали „учесници Божанске природе” (2 Пет 1, 4), или „богови по милости“, по промисли Божијој (уп. Пс 81, 6; Јеванђеље по Јовану 10, 34) и по тумачењу светих отаца.

Лица и тела личности, која су представљена на икони, лишена су свих недостојних обележја, која би могла бити израз греха страсти, али такође и греха сензуалности, настраности, као и прекомерне тежине и дебљине везане за овоземаљско тело; насупрот томе, оне поседују карактеристичне црте свога преображења посредством Божанске енергије и поседују у себи милост Божију; оне предсказују каквом ће славом бити овенчани праведни после Васкрсења (Флп 3, 21; 1. Кор 15, 44). Њихове црте лица, а посебно поглед, сведоче о њиховој отуђености од овоземаљског света, од мира небеског који је у њима, од њихове умерености, од телесних дражи, чистоте, понизности, благости и њихове љубави. Они се не смеше: њихова радост је унутрашња, а оно што најпре одражава њихово лице јесу покајање, умереност, приврженост Богу и саосећање према људима.

Њихов изражени став означава да они живе изван овоземаљског света, у вечности” пише, између осталог, Жан-Клод Ларше.

Шта да кажемо, након овога, о деформисаним ликовима на сликама које нам ауторка представља као иконе? На њима не можемо да видимо ни људску а камоли божанску природу Христа, нити можемо да препознамо његов лик. Због чега? Због тога што нема послушности Цркви и установљеним правилима већ су и Црква и правила, заједно са ликовима приказаним на таквим сликама, жртве различитих унутрашњих порива уметника који себе лажно представљају као иконописце.

Жеља за исказивањем уметничке индивидуалности доводи до тога да на овим сликама пре можемо да препознамо демоне него Господа, Пресвету Богородицу и Светитеље.

Додајмо још неколико речи Леонида Успенскогиз већ поменутог дела.

”Православна Црква никада није дозвољавала цртање икона према сликаревој машти или према живом моделу. То би, наиме, значило свесно и потпуно раскидање са прототипом. Јер, име које је на икони више ие би одговарало приказаној личности: то би била очигледна лаж коју Црква не може да допусти (иако су повреде тог правила, или тачније злоупотребе, нажалост биле честе у последњим вековима). Да би се избегла свака фикција и расцеп између образа и његовог првообраза, иконописци као обрасце користе или древне иконе или оригинале. Стари иконописци су познавали ликове светитеља исто тако добро као и ликове ближњих. Они су их сликали или по сећању, или уз помоћ нацрта и слика. Портрети лица које је постало познато по светости свога живота прављени су одмах после његове смрти, дуго пре званичне канонизације или открића мошти, те су ширени у народу. О њему су се чувале све врсте података, а посебно описи и сведочанстава савременика… Па ипак, као што знамо, преношење једне историјске реалности, ма како верно било, још не чини икону. Пошто дано лице јесте носилац Божанске благодати, икона треба да нам покаже његову светост. У супротном, она не би имала смисла. Кад би икона, приказујући човечији изглед оваплоћеног Слова, показивала само историјску реалност, као што чини фотографија, Црква би Христа видела очима неверујуће гомиле која га је окружавала,” пише Успенски.

Која је улога икона?

Оне поред богослужбене и молитвене имају и подучавајућу функцију.

Свети Јован Дамаскин у Апологетским словима против опадача светих икона каже, између осталог, да ”оно што је књига за писмене, то је икона за неписмене; и што је за слух реч, то је икона за вид.”

Да би књиге биле православне морају да буду у складу са Светим Предањем и Светим Писмом, као и са правилима Васељенских и помесних сабора. Да би иконе биле православне, да би верно преносиле учење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, морају да установљена правила.

Свети владика Николај у ”Вери Светих, Катихизису Источне Православне Цркве” пише: ”Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује нашим ушима то се исто приказује гледањем нашим очима.”

”Маркион, монархијанизам, Савелије, Павле Самосатски, аријанизам, полуаријанизам, Маркел, Фотин, Аеције и Евномије, својим учењем о Личности Господа Исуса Христа унаказили су Божански Лик његов, пресаздали Га по своме лику и облику, и пружили свету многобројне лажне христосе, који са историским Исусом Христом, истинитим Богом и истинитим човеком, имају врло мало или нимало заједничког,” пише преподобни Јустин Ћелијски у Догматици.

Као што су поменути јетретици речима унаказили Христов лик, тако га је и ауторка овог неправославног и антиправославног дела (које представља као ”икону”) унаказила сликом.

Осим неканонских и скаредних слика о којима смо говорили у тексту јавља се, нажалост, још читав низ сличних, различитих аутора. На фотографијама изнад (изложба у Јагодини), видимо само три од мноштва сличних слика.

Аутор: Димитрије Марковић