Једна од фотографија самозваног архиепископа Николе Џуфке на његовом налогу на Фејсбуку
Оно што нас у блиској будућности очекује на Косову и Метохији, осим гашења образовних и здравствених установа Републике Србије, тачније њихове интеграције у образовни и здравствени систем самопроглашене Републике Косово, јесте и стварање Косовске православне цркве.
Задужбине српских владара, господе и црквених великодостојника,заједно са светињама новог и савременог доба сведоче о потпуно српском етничком карактеру ове области. Према томе, очекивати да ће све институције Републике Србије бити угашене а да ће истовремено бити дозвољено постојање Српске Православне Цркве на територији самопроглашене Републике Косово израз је неприхватљиве наивности.
У погледу очувања националне свести код преосталих Срба, СПЦ на Косову и Метохији представља далеко већу претњу самопроглашеној држави од било које институције Републике Србије, укључујући институције образовног и културног карактера. У прилог овоме говори и чињеница да су, пре ослобођења 1912. године, школе за српску децу отваране под окриљем Цркве, односно у објектима у власништву Цркве и уз подршку црквене јерархије. О томе је писао, између осталих, Јанићије Поповић у књизи ”Живот Срба на Косову 1812-1912”, учитељ, учесник и очевидац бројних важних догађаја.
С обзиром да уништавање светиња изазива пажњу јавности и негативне реакције, цркве и манастири, вероватно, неће бити паљени и рушени већ ће бити присвојени на исти начин на који се то ради у Украјини са црквама, манастирима и имовином [1] Украјинске Православне Цркве, која је под јурисдикцијом Руске Православне Цркве. А то је, заправо, исто оно што је било предвиђено Законом о слободи вероисповести у Црној Гори, који је усвојен 2020. године [2].
Наравно, да би цркве и манастири који би били одузети Српској Православној Цркви били на најбољи начин искоришћени у складу са политичким циљевима, неопходно је формирати Косовску православну цркву, по узору на Украјинску и Црногорску православну цркву и предати им одузете светиње.
Дакле, процес одузимања светиња и замене СПЦ Косовском православном црквом ће бити представљен као имовинско-правно питање, а не религијско.
Што се тиче елиминације свештенства и монаштва СПЦ из светиња које би биле одузете, подсетићемо само на забрану уласка у Црну Гору игуману манастира Дајбабе архимандриту Данилу [3]. Забрана уласка на Косово и Метохију би, ван сваке сумње, била искоришћена као један од начина за решавање овог питања.
Фалсификовање историје би се, затим, вршило брисањем имена српских светитеља на фрескама и иконама и њиховим преименовањем, као што је то рађено нпр. у Осоговском манастиру у (Северној) Македонији. [4]
На који начин ће се формирати Косовска православна црква?
Прва могућност јесте стварање Косовске православне цркве по узору на Црногорску православну цркву, а то значи да би на њеном формирању радио неки рашчињени јереј Српске православне цркве, као што је на стварању Црногорске православне цркве радио Антоније Абрамовић.[5] Ова опција је изводљива иако, упркос свему, не би било лако наћи погодног човека за реализацију тог плана.
Друга могућност, која је далеко тежа за реализацију (ако је уопште могућа), јесте да се приволи на сарадњу неки од архијереја Епархије рашко-призренске, попут епископа Доситеја Стојковића [6] захваљујући коме је Македонска православна црква на крају добила своју аутокефалност.
Овакав начин стварања Косовске православне цркве не само да је тежи за реализацију, јер је могућност да се заврбује неки епископ СПЦ готово у потпуности искључена, него истовремено у погледу могућих резултата, односно броја верника који би се приклонили овој расколничкој заједници не делује обећавајуће. Наиме, морамо имати у виду да су околности на Косову и Метохији потпуно другачије не само у односу на оне у Македонији, него и на оне у Црној Гори. Другим речима, питање је да ли би тако формирана Косовска православна црква имала уопште неког члана српске националности.
Ипак, кључни разлог због којег ове две могућности можемо да искључимо јесте чињеница да је у интересу Албанаца не само етнички чиста држава него и етнички чиста Косовска православна црква.
То нас доводи до треће и четврте могућности, а то је формирање Косовске православне цркве од стране јереја или архијереја албанске националности, који припада или је припадао Албанској православној цркви (трећа опција), или погодног лаика (четврта опција), попут Бојана Бојовића (”епископ Борис”) [7] из Црногорске православне цркве, а који би накнадно, уз помоћ Православне цркве украјине или на неки други начин, био произведен у одговарајући чин.
Досадашња дешавања на Косову и Метохији показују да је на делу увелико формирање Косовске православне цркве по четвртом моделу.
Наиме, на православни Васкрс, 20. априла 2025. године самопроглашени епископ Никола Џуфка (Peshkop Nikolla Xhufka) [8] , иначе држављанин Републике Албаније, на Косову и Метохији, у приштинском насељу Улпијана, основао је Аутокефалну православну цркву Косова. Гласила из централне Србије пренела су вест да је основао Косовску албанску православну митрополију [9] а разлог за то је вероватно тај што је Џуфка 2. априла најавио оснивање прве албанске православне митрополије на Косову (ОВДЕ), на адреси Prishtinë, Rruga Filip Shiroka Nr 13 Ulpian, очигледно мислећи на митрополију у оквиру поменуте Аутокефалне православне цркве Косова.
Никола Џуфка и Мираш Дедеић
Самозвани епископ Никола Џуфка је 28. новембра 2023. године, са групом људи, провалио у цркву Светог архангела Михаила из 14. века у селу Ракитници код Подујева и преименовао је у ”црква монсињор Фан Нолија” (ОВДЕ) али истовремено за њу користи и назив ”манастир Светог Албана (ОВДЕ). У исту цркву Никола Џуфка је поново провалио 18. маја 2025. године.
Упркос поднетој кривичној пријави од стране Епархије рашко-призренске Српске Православне Цркве [10], већ након прве провале, самозвани епископ наставља да обавља своје активности на Косову и Метохији неометано, што поткрепљује нашу тврдњу да је процес стварања Косовске православне цркве већ у току. На једној од фотографија нешто ниже у тексту, видимо га како даје васкршња јаја полицајцу самопроглашене Републике Косово.
Осим оснивања поменуте Аутокефалне православне цркве Косова и поновне провале у цркву у Ракитници, самозвани епископ имао је низ састанака са политичким представницима власти самопроглашене Републике Косово. Најпре је 15. јула 2025. био на пријему код градоначелника Приштине Перпарима Раме (Përparim Rama) [11], затим се 16. јула састао са градоначелником Ђаковице Ардијаном Ђинијем (Ardian Gjini), да би се 21. јула састао са градоначелником Пећи Газмендом Муџахеријем (Gazmend Muhaxheri) [12].
Никола Џуфка на пријему код Перперима Раме
Осим тога, спровео је и читав низ других активности.
О Николи Џуфки је у једном тексту за приштински лист Коха писао и Ветон Сурои (Veton Surroi). Иако се у њему критички осврнуо на Џуфку и његов рад, индикативно је да га је у једном делу поменуо заједно са патријархом Порфиријем, уздижући Џуфку на тај начин у исти ниво са поглаваром Српске Православне Цркве. Сурои пише следеће: ”У верској традицији Косова, највећи проблем који се појавио у међусобним односима – а то је проблем који се наставља у истакнутом облику са патријархом Порфиријем – био је етнофилетизам СПЦ. Суочен са овим проблемом, сада се са Џуфком манифестује верзија албанског етнофилетизма, чак и у делу албанског простора где албанских православних верника готово да нема”. (ОВДЕ):
Оно на шта би још требало скренути пажњу јесте то да се са низом поменутих састанака поклапа чињеница да је Џуфка уместо као епископ почео да се представља као архиепископ, а своју верску заједницу не назива више Албанска национална аутокефална православна црква, како је називао у почетку (ОВДЕ) већ Аутокефална православна црква Косова.
Никола Џуфка и градоначелник Ђаковице Адријан Ђини
У оснивачком акту самопроглашене Аутокефалне православне цркве Косова се каже:
Ми, Свети Синод састављен од три епископа албанске националности и крви, окупљени у Архиепископији Приштине, Пећи и целог Косова, након непрекидних позива стотина хришћанских верника Републике Косово, донели смо следеће одлуке:
Јавно проглашавамо оснивање Аутокефалне Православне Цркве Косова (АПЦК), као природни наставак албанског православног наслеђа на нашим аутохтоним земљама.
Једногласним гласањем бирамо Његово Блаженство, Архиепископа Николу, Архиепископа Приштине, Пећи и целог Косова.
Једногласним гласањем бирамо Његово Преосвештенство, Павла, Митрополита Ђаковице.
Једногласним гласањем бирамо Његово Преосвештенство, Теостирија, Митрополита Призрена.
Овлашћујемо председника Синода, Његово Блаженство, Архиепископа Приштине, Пећи и целог Косова, Његово Преосвештенство Николу, да нас званично представља пред државним и црквеним властима ради правног и канонског признања АПЦК.
Ми, Свети синод Аутокефалне Православне Цркве Косова, са понизношћу и поверењем се обраћамо православним верницима, народу и властима Републике Косово, молећи се за њихову подршку како би ова историјска иницијатива била плодоносна, благословена и успешна.
(Архиепископија Приштинска, Пећка и целог Косова)
Никола Џуфка и полицајац самопроглашене Републике Косово на Васкрс 2025. године
Нема никакве сумње да смо сведоци почетка стварања Косовске православне цркве у циљу отимања светиња Српске Православне Цркве на територији Косова и Метохије.
А да је то циљ, самозвани архиепископ Никола Џуфка и не крије. Наиме, након посете Високим Дечанима 17. марта 2024. године написао је: ”Манастир Дечани и свака друга православна црква на Косову (Дарданија) припадају само Албанској православној цркви и Албанцима!” (ОВДЕ).
Оно што се мора имати у виду јесте да се опасност од Косовске православне цркве не сме и не може процењивати кроз личност Николе Џуфке, већ кроз оне који иза стварања Косовске православне цркве. А то су исти они који стоје иза стварања Црногорске православне цркве и Православне цркве Украјине. Сматрамо да је пасиван однос према процесу који се одвија пред нашим очима потпуно погрешан и штетан. Никола Џуфка је само марионета која ће, уколико то околности буду захтевале, бити замењена погоднијом личношћу. Али процес развоја Косовске православне цркве ће се наставити.
Џуфка и градоначелник Пећи Газменд Мухаџери
На крају бисмо скренули пажњу и на то да је још патријарх Павле, као тадашњи епископ рашко-призренски, у извештају Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 1986/87. године писао о покушајима отимања светиња на Косову и Метохији коришћењем правно-имовинске процедуре као средства.
“Крајем прошле и почетком ове године, нашли смо се у чуду од нове врсте невоље. У једном селу код Суве Реке, имали смо потребу за поседовним листом за цркву и порту и добивши га, видесмо да уместо црква пише „џамија”. Случај грешком – помислисмо и потражисмо да се исправи. Међутим, у поседовном листу за цркву у другом месту, нађе се да место црква пише „кућа“. Потражимо поседовне листове за друге цркве и црквишта. Имали смо шта видети. Црква Св. Петра и Павла у самој Сувој Реци, седишту Скупштине Општине, уведена је као „џамија“. Стара црква у Речанима, из 1370. г. уведена је исто тако. Чак у поседовном листу манастира Св. Тројице код Мушутишта пише: ,,Добро манастира Св. Тројице: парцела 3665, бр. плаца 13/62, назив земље или потеса: Бела Рудина, двор. џамија“. Црква Св. Николе у селу Дворане и црква Св. Николе у селу Поповљане воде се у катастру као „кућа”, а црква Св. Уроша у селу Селогражде као „зграда”.
To нас побуди да потражимо извештај од пароха да виде како су уведене цркве у осталим местима на Косову и Метохији. У геодетској управи у Пећи, као џамије убележене су цркве у Витомирици, Сиги и Гораждевцу. Исто тако је уведена и наша црква у Ђаковици, Гњилану, Будриги, Пасјану, Кос. Каменици. У Геодетској управи у Ораховцу све наше цркве уведене су или као кућа или као зграда, чак и црква манастира Зочишта.
Црквишта порушених наших цркава у току II светског рата нису уопште регистрована као црквишта, него као општенародно добро. Црква у Брњачи код Ораховца порушена током II светског рата, па обновљена после рата, није уписана ни као црква, ни као зграда, никако.
О овоме сам известио Свети Архијерејски Синод и Комисију за односе са верским заједницама у Приштини рекавши: „Не треба много домишљања за закључак да ови поступци спадају у план заступника принципа етнички чистог Косова’ да се и званичним актима покаже да на Косову нема ни Срба, ни њихових цркава, а оно што држе то су џамије које је власт у старој Југославији одузела насилно од муслимана и дала Српској цркви. Или да су овде дизане џамије још у XIV веку, кад Турци нису ни били прешли на Балкан.” Било како било, тек добро није. Да не помињем насиља силовања и друге несреће,” пише епископ рашко-призренски Павле, потоњи патријарх СПЦ. [13]
О овоме је подробно говорио аутор овог текста на предавању на Математичком факултету у Београду одржаном 18.03.2024 године поводом мартовског погрома 2004. године. Звучни запис предавања емитовао је у целини Радио Светигора (ОВДЕ).[14]
ТЕОДУЛИЈА 