Неопаганизам у Русији: савремена ситуација

А. Л. Дворкин

18. јул 2015.

Извештај који је прочитао проф. А. Л. Дворкин на VIII сусрету Међуправославног заседања Центара за проучавање нових религијских покрета и тоталитарних секти, Отожец – Словенија, 18. септембар 2015.

Општи подаци

Неопаганизмом називамо нова или реконструисана паганска учења и псеудодуховне праксе, врсту нових религијских покрета. Идеолози и следбеници неопаганизма, по правилу, не крију савремену природу својих учења, иако њихове основе приписују традицијама чији корени, наводно, сежу у дубоку прошлост. Већина паганских новотворевина настаје на тлу идеологије савременог неопаганског окултног покрета „New Age“ („Ново доба“).

Неопаганизам се може испољавати у различитим облицима: на пример, нове псеудохиндуистичке или псеудобудистичке творевине; окултни системи изграђени на вери у мноштво персонификованих или, у мањој мери, самостално делујућих природних сила; неошаманизам; култови псеудонародних исцелитеља и сл. Може се и нужно је говорити о паганској основи бројних и познатих тоталитарних секти као што су „Јеховини сведоци“ и мормони.

Али вероватно најпопуларнији облици неопаганизма у Русији јесу: словенски нативизам (родноверје) – покушаји реконструкције предхришћанских паганских веровања старих Словена на основу малобројних историјских података и сопствених представа, уз позајмљивање из учења и обреда политеистичких вера других народа и савременог окултизма. Паралелно са словенским нативизмом у Русији постоји и паганска традиција која с правом (мада не апсолутним) полаже право на континуитет, присутна код појединих представника народа Сибира и Поволожја (удмуртска митологија, маријска традиционална религија, јакутско паганство и сл.).

У оживљене етничке религије себе убрајају и Асатру (германски неопаганизам), Викa – која себе представља као религију келтских корена (западно неопаганско учење засновано на врачарству и поштовању природе), балтички неопаганизам, грчки нативизам, религија поклоника сунца. Овде се може убројати и алтајски бурханизам.

У Украјини је посебну популарност стекао неопагански покрет „Рун-вира“. По својој суштини, он је идеолошко знамење новог украјинског национализма. На исти начин је својевремено аријски неопаганизам коришћен у нацистичкој Немачкој. Покрет је настао у украјинској дијаспори Канаде и САД. Прва заједница регистрована је 1966. године у Чикагу. Седиште покрета ни данас није у Украјини, већ у граду Спринг Глен у савезној држави Њујорк. Ћерка једног од водећих активиста покрета била је, на пример, и Катарина Чумаченко рођена у САД, будућа супруга првог мајданског лидера Виктора Јушченка.

Врсте неопаганизма

1) Народни и свакодневни паганизам. Преовлађујући у руралним подручјима, обухвата скуп сујеверја (веровање у знаке, прорицање судбине и окултно-магијске утицаје (уроци, клетве и инкантације) и поједностављен скуп идеја о загробном животу. Често је испреплетен са погледом на свет традиционалне религије за дато подручје, било да је то ислам или православље, али може бити укључен и као органска компонента локалног етничког култа.

2) Етнички паганизам. Политеистички култови са дубоким историјским коренима. Њихове карактеристичне особине су њихов аутохтони карактер и холистички поглед на свет. Такви су, на пример, били шамански култови аутохтоних народа Сибира и Далеког истока. Њихови практичари данас, несумњиво, укључују у њих елементе реконструкције, али очигледно у мањој мери него словенски нативисти.

3) Еколошка паганска струја. Организације унутар ове гране карактерише окултни, синкретички, квазиетнички политеистички поглед на свет са еколошком идеологијом. То укључује заједнице које припадају „Кругу паганске традиције“ («Круг языческой традиции», примедба Д.М).

4) Националистичка струја. Укључује верске и политичке организације са синкретичким, квази-етничким политеистичким погледом на свет и националистичком идеологијом: Савез словенских заједница, Староправославна црква инглинга, Партија духовног ведског социјализма, Руски националноослободилачки покрет, Руска радничка партија Русије, „Покрет ка теократији“ генерала Петрова, „Савез сатвораца Свете Русије“ Леонида Маслова итд.

5) Масовна култура младих. Рок музика, која промовише национализам, расизам, култ моћи и отворени сатанизам, је средство за ширење неопаганизма. Појављују се стилови који су првобитно били повезани са окултизмом, као што су амбијентална, дарк вејв електронска и транс музика.

6) „Ауторски“ неопагански култови, као што су „Звечећи кедри Русије“ (Анастасија), „Тројанов пут“ (познат и као „Академија самоспознаје“) Александра Шевцова, који привлачи људе „оживљавањем“ народних заната, педагошки култ „Шчетињинова школа“, „Бажовци“, „ДЕИР“ итд.

7) „Исцелитељски“ неопагански култови, од којих је најпознатији (али далеко од јединог) култ Порфирија Иванова.

8) Псеудо-хиндуистички и псеудо-будистички култови.

Статистика

Према статистици коју је фондација ”Јавно мњење” прикупила заједно са истраживачком службом ”Среда” у оквиру пројекта ”Арена” (Атлас религија и националности Русије), представљене 16. јануара 2013. године, 1,5% Руса се идентификовало као пагани („Исповедам традиционалну религију својих предака, клањам се боговима и силама природе“). Међутим, треба нагласити да ова бројка укључује само представнике нативистичког крила неопаганизма, којима се не исцрпљује целокупан феномен неопаганизма.

Број људи који активно учествују у групама и ритуалима је релативно мали – неколико хиљада. Међутим, број људи који симпатишу неопаганске култове, оних који се идентификују са паганизмом без озбиљног идеолошког става и понекад користе одговарајуће атрибуте, знатно је већи (најмање стотине хиљада људи).

Главни узроци ширења неопаганизма

1) Интересовање за националну културу у комбинацији са површним образовањем. На позадини тренда брисања националних разлика и појаве космополитске масовне културе, настаје преокрет, који карактерише интересовање за „етничке“ и „националне мотиве“. Појава историјски сумњивих филмова и програма на телевизији (као што су „Ратиборово детињство“, „Праисконска Рус“ и други) такође доприноси ширењу таквих ставова. Упечатљив пример неопаганске пропаганде на великом платну је савремени играни филм „Евпатије Коловрат“. Реч је о дехристијанизованом препричавању „Приче о пљачки Рјазања од стране Бату-кана“, која говори о догађајима из 1237. године. Према редитељевој концепцији, војни командант Евпатије, који је погинуо у неравноправној бици са Монголима, приказан је као херојски паганин (он је заправо био православни хришћанин). Евпатијев развој је директно повезан са паганским обожавањем Перуна, чијим детаљним описом филм и почиње.

2) Политизација неопаганизма. Неуспех у стварању утицајне друштвене снаге засноване на православљу приморава националистички настројене појединце да траже основу за политичко деловање у другим идејама. Њихово интересовање за неопаганизам заснива се на идеји да је хришћанство позајмљена и, штавише, „јеврејска“ религија која је задала ударац духовној култури Древне Русије. Многи више воле паганизам него православље јер су чврсти националисти и антисемити.

3) Блиска веза између неопаганизма и окултизма, магије и „народног лечења“. Поруке астролога, савети „руских врачара“ и „руских народних исцелитеља“ изузетно су популарни међу широком јавношћу.

4) Супротстављање неопаганске етике хришћанским заповестима. Осуда хришћанства као наводне религије робова, чија суштина лежи „у учењу о људској грешности, потреби за смирењем и страху Божјем“. Сам израз „слуга Божји“, према нативистима, је понижавајући; они себе називају „унуцима Божјим“.

5) Растуће интересовање за неопаганизам подстиче и широко распрострањени култ физичке снаге и лепоте људског тела. То је резултирало изумом „древних руских борилачких вештина“. Творац древног, али заборављеног „словенско-горичког рвања“, Александар Белов (Селидор), који га је наводно открио, није само тренер већ и аутор неколико политичких чланака о руском неопаганизму и вођа је организације „Руски војни сталеж“.

6) Проблеми животне средине. Према неопаганским идеолозима, узроци еколошке кризе повезани су са хришћанском идејом о владавини над природом. Стога они предлажу ревизију хришћанских веровања и њихову замену паганизмом, који се заснива на обожавању природе.

Сфере утицаја

Неопаганска осећања су широко распрострањена међу спортским навијачима и средњим слојем оружаних структура. Постоје докази о неопаганским групама у специјалним јединицама ”Алфа” и Вимпел”.

Неопагани у оружаним структурама убеђују неодлучне војнике да се придруже њиховим заједницама. Ово последње је могуће, између осталог, с обзиром на национално јединство одређених група (кавкасци) унутар оружаних снага и органа реда. Неопаганске групе постоје и међу затвореницима. Пагански покрет у Русији је организован, између осталог, око клубова борилачких вештина.

Неопагански покрет расте међу патриотским појединцима који траже свој идентитет усред моралне и економске кризе. Истовремено, интересовање за паганизам деле и људи са флуидним идентитетима и страствени појединци који трагају за својим коренима, као и они који се баве питањима животне средине и „природним“ методама очувања здравља.

Неопаганизам очима секуларних лидера јавног мњења

Неке медијске личности позитивно говоре о паганизму или чак изјављују да су постале пагани:

— Познати редитељ Андреј Кончаловски пише у чланку објављеном у априлу 2013. у Росијској газети: „Ова паганска ‘страственост’ руског народа се посебно живописно манифестовала у октобру 1917. ‘Велики’ руски народ је изашао на историјску сцену и одмах показао повратак варварској цивилизацији. Бољшевизам је процветао као освета ‘великог’ паганског руског народа ‘малом’ европском народу на власти.“

— Једна од скорашњих књига познатог сатиричара Михаила Задорнова назива се „Паган доба Водолије“ (Доба Водолије је „време када ће човечанство повратити своје свето знање, пронаћи врховне учитеље и уздићи се на нови ниво духовног развоја, при чему ће сваки његов представник постати као бог“). Поред тога што се стално позивао на измишљену историју древних Словена у својим сценским наступима, М. Н. Задорнов је изјавио да жели да се повуче са сцене и постане свештеник. Задорновљеве емисије се редовно емитују на неким „другоразредним“ телевизијским каналима и имају масовну публику.

— Заслужни мајстор спорта Русије, регуларни светски шампион у боксу у тешкој категорији Александар Поветкин је фасциниран паганизмом. Изјавио је: „Једног јутра сам се пробудио, укључио телевизор, а на екрану је био цртани филм ‘Ратиборово детињство’. Заиста ме је очарао. После тога сам гледао филм ‘Праисконска Рус’. <…> И по савести и по духу, ближи сам ономе што је постојало пре хришћанства. Оно што је постојало у Кијевској Русији. Зато сам паганин. Ја сам руски Словен. Ја сам ратник – мој бог је Перун. Природа је наш храм. Не онај који су створили људи, већ онај који је створила природа. Најважније за паганина је да живи у хармонији са природом. Зато ми је посебно узнемирујуће када сада гледам како се уништава. Једноставно се придржавам начина живота којим су живели наши преци. На мом левом рамену је Звезда Руси (Квадрат Сварога, примедба Д.М.). А на мом длану, рунама, пише „За Рус“. Такође носим Перунову секиру на грудима. Не носим крст“ (из опширног интервјуа за онлајн магазин Sports.ru, 29. јануара 2014).

— Бивши губернатор Алтајског краја (сада покојни), познати сатиричар Михаил Јевдокимов и популарни глумац Александар Михајлов отворено су промовисали Анастасијину неопаганску секту.

Став владе према представницима неопаганских култова може се окарактерисати као помирљив. Иза кулиса се чују позиви на коегзистенцију са присталицама ових култова и изјаве о недопустивости стварања „слике непријатеља од неопагана“. Неки регионални политичари и административне структуре у својим регионима пружају прикривену или чак отворену подршку неопаганима.

Теолошке дебате са паганизмом остају недовољно развијене, док се већина аргумената оних који симпатишу паганизам оповргава позивима на црквене догме и историјске чињенице, или чак једноставно здравим разумом.

Аргументи у дебати са неопаганизмом

• Нативизам се појавио шездесетих година 20. века у Енглеској и Француској — није древна словенска традиција. То је западни пројекат који води уништавању друштвених веза изнутра, супротстављајући једну подгрупу „жреца“ другој.

• Паганизам никада није постојао као кохезивна заједница. Паганске заједнице су се увек фрагментирале на мање јединице због амбиција њихових вођа. Историја је сведочила бројним покушајима стварања јединствене државе засноване на оживљеним или реформисаним и обједињеним паганским веровањима – сви су били неуспешни (примери укључују византијског цара Јулијана Отпадника и кнеза Владимира пре његовог преласка у православље). Анархија и морална равнодушност су завршне фазе развоја паганских покрета у друштву.
• Многи популарни пагански симболи немају древне корене, већ су или копије популарних хиндуистичких изображења или чак изуми уметника 19. и 20. века (на пример, „Коловрат“ се појавио 1923. године захваљујући гравури пољског уметника Станислава Јакубовског).
• Неопаганизам пружа плодно тло за „мајданска“ осећања. Сукоб између пагана-националиста и муслимана и кавказаца могао би постати ефикасан детонатор за дестабилизацију друштва и револуцију. „Руски марш“ у неким варијантама већ контролишу неопагани. Перунов кумир сада стоји на месту Поклоног крста у Кијеву, који је посекла активисткиња Фемена.
• Активни представници неопагана предузимају кораке да набаве ватрено оружје. Кријумчарење долази из Украјине и са Кавказа. Постоје и бројни случајеви издаје своје земље међу неопаганима. На пример, многи од њих прелазе на страну радикалних фашистичких украјинских националиста. Штавише, домаћи нативисти су много ближи сваком страном нативисти него својим православним сународницима.
• Развој неопаганизма у руском друштву ефикасно је усмерен на испуњење директиве Адолфа Хитлера Хајнриху Химлеру у вези са спровођењем Главног плана «Исток» (Generalplan Ost, примедба Д.М.), који је имао за циљ уништење Русије: „Свако руско село, варошица и град морају имати свој култ, своје божанство, своју веру. … Не сме им се дозволити да проучавају филозофију и сопствену историју, хришћанство или летописе.“
• Званична идеологија Хитлерове Немачке отворено се заснивала на окултизму и неопаганским култовима. Версајски споразум, потписан 28. јуна 1919. године, након Првог светског рата, који је одредио политички и економски пораз Немачке, довео је немачки народ у невиђено понижавајући положај. Опозиција је у потлачену немачку свест усадила сан о националном препороду новим путем. Традиционалне хришћанске институције су поистовећиване са капитулацијом у Првом светском рату. Преобраћење Немачке у неопаганизам је препознато као одлучујући фактор у обнови њене моћи. Свастика као другачији, пагански крст, знак победе и среће повезан са култом сунца и ватре, супротстављена је хришћанском крсту као симболу понижења достојном „подљуди“. Пред крај Хитлеровог режима, одозго су оркестрирани покушаји да се хришћанске Тајне замене и потисну неопаганским ритуалима, а празник Рођења Христовог празником зимског солстиција. Пагански контекст је увек био присутан у нацистичким масовним догађајима и приватним прославама. У Немачкој је од 1935. до 1945. године деловало Аненербе (Немачко друштво за проучавање древне германске историје и предачког наслеђа). Основано је ради проучавања традиција, историје и наслеђа германске расе у сврху пружања окултне и идеолошке подршке функционисању државног апарата Трећег рајха. Управо из паганског темеља Хитлерове Немачке настала је тема националног понижења неаријског становништва Земље. Стога се може закључити да савремени руски нативизам иде стопама Адолфа Хитлера.

Превод: Димитрије Марковић

Извор: Мисионарско одељење Московске митрополије Руске православне цркве (Московске патријаршије)

Веза: https://missia.me/neoyazychestvo-v-rossii-sovremennaya-situatsiya-a-l-dvorkin/