Димитрије Марковић

У најкраћем, светитељи су они хришћани који су постигли обожење као највиши од три степена духовног живота који подразумевају: очишћење, просвећење и обожење.

Да бисмо могли да разумемо шта је то обожење најпре морамо да укажемо на разлику између Разума и Ума у складу са хришћанском антропологијом.

,,У светоотачком богословљу прави се разлика између ума и разума [словесности, логосности]. Када свети Јован Дамаскин говори ο стварању човека, каже да је Бог прво створио тело, а потом саздао душу и учинио је, каже, „словесну и умну”. Свети Јован Дамаскин, дакле, разликује „словесност” [разум] и „ум”. Разум [словесност] и ум су две упоредне енергије душе. Ум је, према светоотачком учењу, „око душе”. Дакле, као што човеково тело има очи и очима гледа све што је тварно, тако и душа има своје око. И то око је ум. Ум је тај који гледа Бога. …Ум општи са Богом, он стиче богопознање… Α разум обликује у језичку форму то познање, то виђење које има ум. (…) Свети Григорије Палама, који је разматрао ову тему, рекао је да је душа, човек уопште, саздана по образу [обличју] Божијем. И као што је Бог Тројичан – Ум (Νοϋς), Слово (Реч, Λόγος) и Дух (Πνεύμα) – тако и човекова душа има три силе. Душа је једна, али има више сила… Има ум (νοϋς), реч/разум (λόγος) и дух (πνεύμα).,” пише митрополит Јеротеј Влахос у књизи ,,Православна психотерапија. Наука Светих Отаца.”. ^[1]

Говорећи о поистовећивању ума са разумом митрополит Јеротеј Влахос наглашава да као што човеково око не може да види када је озбиљно оштећено, тако је исто и са оком душе, а то је ум, и да затим одмах на његово место долази разум.

,,Тако разум хоће да створи познање Бога, да види Бога, а онда долази до интелектуализације, стварају се философије и представе ο Богу и тако човек више нема истинско познање Бога. Има само знање ο Богу као појму. Зато настају разне јереси и тако отпадамо од православног учења… Ум се не разара у потпуности, него је само оштећен, боље речено, ослепљен, помрачен, затамњен, губи светлост,” пише он.

Дакле, Ум је сила, чуло или орган душе без кога не може бити духовног узрастања и постизања духовног савршенства, односно светости.

Разлику између познања Бога Умом до кога се долази путем духовне праксе, што значи подвижништва (пост, молитва, бдење, покајање, милосрђе итд.) и научног знања о Богу стеченог кроз образовање најбоље ћемо разумети ако узмемо у обзир да проповед на темељу научног знања о Богу може да држи и тзв. вештачка интелигенција, као што се већ десило у јуну 2023. године  једној протестантској цркви у Немачкој.

Вест о томе пренео је и РТС, а у чланку се, између осталог, каже:

„ChatGPT, оличен у аватару брадатог човека на великом екрану изнад олтара, држао је службу пред више од 300 људи у петак на експерименталној служби у лутеранској цркви.

„Драги пријатељи, част ми је да стојим овде и да вам проповедам као прва вештачка интелигенција на овогодишњој конвенцији протестаната у Немачкој”, рекао је аватар.“. ^[2]

Да ли вештачка интелигенција има обиље информација (,,знање”) о Богу? Несумњиво да има. Вероватно неупоредиво више од било ког човека-теолога. Да ли је онда вештачка интелигенција света? Није, нити може бити. Али то исто важи за било кога ко има знање о Богу али не живи животом који води ка светости. То истовремено значи да таква особа не може да буде руководитељ другима на путу спасења.

Према томе, Ум је сила, чуло или орган душе уз помоћ којег познајемо Бога, а када његову улогу преузме Разум  изостају духовни раст, спасење и светост а јављају се јереси.

Хришћанску догму и дела каја су писана захваљујући присуству и дејству Духа Светога као што су Свето Писмо и дела Светих Отаца, али и хришћанско Предање,  може исправно да разуме само онај ко је очистио Ум путем духовне праксе (подвижништва)  и на тај начин и сам стекао благодат Светога Духа.

Погрешно разумевање православног хришћанског учења од стране научника, а у складу са тим и бројни погрешни закључци,   леже управо у чињеници да богонахнута дела тумаче као дела настала рационалним путем, као производ разума, логичког расуђивања и закључивања, односно изједначавају их са профаним (секуларним, нецрквеним) књижевним делима.

Тумачење богонадахнутих дела на овакав начин је, ван сваке сумње, последица интелектуализма који можемо да одредимо као потпуну закржљалост (атрофирање) органа (чула) којим се познаје Бог, тј. Ума.

Важно је скренути пажњу и на то, у вези са овом темом и разликом између ума (νοϋς) и разума (λόγος), да се још у средњој школи, на часовима социологије, учи да ,,треба правити јасну разлику” између  ,,вере као индивидуалног, субјективног или личног чина неког појединца”, ,,теологије као учења о Богу”, и од ,,теолога, који располаже нарочитим знањем о богу”, при чему ,,не мора безусловно и да верује у Бога”. ^[3]

И док тамо где постоји знање о Богу не мора нужно да постоји и вера, са друге стране,  тамо где постоји вера, по правилу постоји и подвижништво и плодови подвижништва. Интелектуални рад и духовни рад (подвижништво) су две потпуно различите активности па се према томе и производи подвижништва у виду богонадахнутих дела не могу сврставати у категорију производа интелектуалног рада.

Кроз даљи текст ћемо показати да постоје две врсте знања о Богу у зависности од тога да ли су у вези са умом (νοϋς) или разумом (λόγος). За ону врсту знања која је у вези са разумом користићемо термин теологија док ћемо за знање које је у вези са умом користити термин богословље, иако је, из угла семантике реч о синонимима. Одлучили смо се за ове термине јер сматрамо да се употребом једноставних термина (реч) неупућенима омогућава лакше разумевање него употребом сложених термина (група речи) као што су нпр. ,,академска теологија” и ,,мистичко богословље”. Уосталом, значење речи ,,теологија” и ,,богословље” зависи од тумачења суфиксоида -логија и -словље. Тако је према Речнику српског језика Матице српске ,,-логија грч. суфиксоид који значи науку, учење о ономе што значи први део речи; уп. биологија, геологија, минералогија, физиологија, филологија итд”. Са друге стране, Владан Јовановић из Института за српски језик САНУ о значењу речи ,,богословити” пише следеће: ,,богословити  (>  богословљење;  богословство  >  богословствовати  >  богословствовање итд.) „говорити, писати о Богу“; од глагола богословити изведена је именица богословство, а према њој глагол богословствовати у истом значењу као богословити „писати, говорити о Богу“”.^[4] Ми реч богословље употребљавамо управо у том значењу, односно значење суфиксоида -словље доводимо у везу са глаголом словити у значењу „беседити, говорити”. Да скренемо пажњу, у вези са тим, да у православно-хришћанској литератури нпр. не постоје термини празнологија, славологија, молитвологија итд. већ говоримо о празнословљу, славословљу, молитвословљу итд. Према томе, под теологијом подразумевамо науку о Богу, док под богословљем подразумевамо беседу или говорење (или писање) о Богу на темељу духовног искуства. Сложени термини који би могли да се употребе, а да не уносе додатну забуну, били би теоријска теологија и практично богословље.

Под теологијом подразумевамо знање о Богу до кога се дошло вербалним учењем, што значи да је у  питању теоријско знање, док се под богословљем подразумева знање које је плод духовне праксе, односно реч је о емпиријском знању.

Како пише Жан Клод Ларше, доктор философских (1987. год) и теолошких (1994. год) наука,  богословље је ,,са становишта онога ко га практикује, нераскидиво повезано са духовним животом у свој његовој пуноћи, с тим што је духовни живот сам по себи неодељив од живота у Православној цркви, где хришћанин прима благодат без које његов лични напор не води никуда.”. ^[5]

Ово нам потврђује и митрополит Јеротеј Влахос у претходно цитираном делу: ,,Светитељи не примају „божанске ствари интелектуалним путем” и, према Светим Оцима, они се богословљем не баве на аристотеловски начин, путем интелекта, него на „начин апостола”, друтачије речено, дејствовањем Светога Духа.” (стр.25)

Нешто даље (стр. 91), Жан-Клод Ларше каже да му је његов духовни отац, старац о. Сергије (Шевич), када је Ларше почео да проучава свете оце, саветовао да их чита на исти начин као и Свето писмо, а то значи не посредством разума, већ посредством духа сједињеног са срцем, у молитви. Тако је могуће, како пише Ларше, успоставити истинско општење у духу са светим оцима у оквирима оне средине која је фундаментално – њихова, и која је одгајила њихову мисао – средине црквене заједнице.

,,Једино Духом Светим људи могу сазнати и схватити оно што је од Трисветог Бога и Господа. Сам дух људски, одвојен од Светога Духа Божјег, никада није у стању да то сазна и схвати. Он се мора родити и препородити Духом Светим, да би то могао сазнати и схватити. А то бива када човек сав свој ум и сав свој разум помоћу благодатних врлина еванђелских сједини са умом Христовим, умом Богочовечанским, умом Цркве, те са светим и превеликим апостолом може рећи: Ми ум Христов имамо (1. Кор. 2, 16)”, пише Преподобни Јустин Ћелијски у преговору житија Светог Саве,  и каже да је торазлог што се само Духом Светим може схватити, и објаснити, и усвојити свети живот светитеља Божјих,”. ^[6]

Управо због тога Теодосије у Уводу Живота Светог Саве пише: ,,Не нешто измишљено ја предлажем овде ради похвале блаженог Саве, него сушту истину. И бојимо се да га многим похвалама пре не покудимо него ли похвалимо; штавише, бићемо срећни ако и оно што је стварно било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанским и анђелским, које ум наш као страстан и нечист није у стању изрећи.” ^[7]

У Догматици Правословне Цркве ^[8] проф. др Јустин Поповић пише да је Божанство непостижно људском духу још и због тога што је овај, поред своје ограничености, помрачен и унакажен грехом, па је тиме појачана његова неспособност за правилно познање Бога и чисто созерцање Божанства. О томе он, даље, пише следеће:

,,Грехопадом је покварен дух као орган богопознања, и људи осуетишася помишленiи своими (έματαιώθησαν έν τοις διαλογισμοϊς αύτων) и омрачися неразумное ихъ сердце. Огубављен губом греха људски ум је искварио и унаказио своју боголику природу и залудео у таштим мислима својим. Окужен нечистотом греха и зла, ум је људски онеспособио себе за чисто богопознање. Као разбијено огледало, он је неспособан да огледа у себи Бога Творца. А када се томе дода још и то, да сав свет у злу лежи, онда постаје јасно да ни природа, разбијена и оскрнављена злом, не претставља собом читаво и чисто огледало, у коме би се могао одражавати пречисти лик узвишеног Творца. Искварена грехом, боголика душа људска је неспособна за спасоносно познање Бога. Зато свети Богослов објављује: Којигод греши не виде Га нити Га позна”.

Једини начин да човек оспособи себе за правилно и спасоносно богопознање, како пише Јустин Поповић,  јесте да очисти себе од греха, јер само чисти срцем могу видети и познати Бога. То се, како он истиче, постиже благодатним препорођајем човека и свих његових органа познања путем упражњавања еванђелских добродетељи.

,,По мери упражњавања у благодатним добродетељима еванђелским човек се очишћава од греха; по мери очишћења стиче истинско богопознање, и небеска мудрост силази у његову душу. Јер је света и чиста мудрост Божја изрекла: Въ злохудожную душу не внидетъ премудрость, ниже обитаетъ въ телеси повиннемъ греху. Истинско и спасоносно знање о Богу човек стиче када га кроз Свето Откривење и кроз овај свет, осветљен „Светлошћу света”, води благодатним подвизима очишћено срце и просветљен ум. О томе један од тројице светих Богослова овако богословствује: „Не може сваки философирати о Богу… За ово су способни људи опробани, који су провели живот у созерцању (έν θεωρία), а пре свега очистили и душу и тело, или их бар очишћавају. За нечистог опасно је коснути се Чистога, као за болестан вид — сунчеве светлости… Очишћењем себе стиче се Чисти. Желиш ли да постанеш богослов (θεολόγος) и достојан Божанства? Држи заповести; ходи путем заповести Божјих; јер пракса одводи созерцању (πράξις γαρ έπίβασις θεωρίας)”. Свети Григорије Ниски пише: „Нико се не може приближити Божанској чистоти, не поставши најпре сам чист”.”, пише др Јустин Поповић.

Према томе, веома је важно разликовати теологију као теоријско знање о Богу стечено вербалним учењем и богословље Светих Отаца које је резултат подвижништва (ἄσκησις). Висок ниво знања у области теологије (теоријског знања о Богу) ни у ком случају не може бити разлог да се неко прогласи светим док је са друге стране  богословље производ подвижништва и исцелења душе, што значи очишћења Ума, и светости.

Ово је веома важно имати у виду јер научници не увиђају не само везу између подвижништва и богословља, већ често ни светост не виде као резултат вере и аскезе (ἄσκησις), односно напредовања кроз три ступња духовног живота, него канонизацију одређене особе виде као плод рационалне и промишљене одлуке Цркве.

Спасење и светост, у најкраћем, подразумевају исцељење душе од страсти, стицање њима супротних врлина и задобијање благодати.

Митрополит Јеротеј Влахос у претходно цитираном раду напомиње да ,,…Хришћанство није ни философија ни религија у оном смислу у коме се схватају „природне” религије, него да је, у највећој мери, терапија, исцелење. Оно подразумева исцелење човекових страсти како би могао задобити јединство и заједницу са Богом.”. (стр. 21)

Потврду за овакав став митрополита Јеротеја Влахоса налазимо и у Јеванђељу. Тако Свети Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима каже ,,изволи се Богу да […] спасе оне који вјерују” (1. Кор. 1, 21), односно ”εὐδόκησεν ὁ θεὸς […] σῶσαι τοὺς πιστεύοντας” (подвлачење је наше, Д.М) , при чему се реч σῶσαι од глагола σῴζω користи и у значењу лечити.

На пример, у Јеванђељу по Матеју се каже: ,,Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљине његове, оздравићу |σωθήσομαι|.” (Мт. 9, 21) и ,,А Исус, обазревши се и видјевши је, рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла |σέσωκεν| те је. И оздрави |ἐσώθη| жена од онога часа.” (Мт. 9, 22). У Јеванђељу по Марку: ,,И мољаше га много, говорећи: Ћерчица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе |σωθῇ| и да живи.” (Мк. 5, 23) и ,,Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина његових, |σωθήσομαι| оздравићу.” (Мк. 5, 28).

Оваквих примера има више па их нећемо све наводити. На неким местима где у српском преводу Новог Завета стоји ,,спасти” у другим језицима ћемо на истом месту наћи реч ,,оздравити”. Штавише, и код нас се једна те иста реч на једном месту преводи као ,,спасти” а на другом као ,,оздравити”.

На пример, у Делима апостолским на једном месту читамо ,,Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти |σωθῆναι|.” (Дап. 4, 12) док нешто даље за исту реч налазимо другачији превод: ,,Овај слушаше Павла гдје говори, који погледавши на њега и видјевши да има вјеру да ће оздравити |σωθῆναι|, Рече снажним гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, усправи се на ноге своје! И он скочи, и хођаше.” (Дап. 14, 9-10).

Навешћемо и један пример из Саборне посланице Светог апостола Јакова који јасно показује да су речи спасти и исцелити својеврсни синоними. 

”Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње.

И молитва вјере ће спасти |σώσει| болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се.” (Јак. 5, 14-15).

О исцелењу говори и сам Спаситељ. ,,А Исус чувши рече им: Не требају здрави љекара него болесни. (…) Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање” (Мт. 9, 12-13; Мк. 2, 17; Лк. 7, 31). У Јеванђељу по Луки читамо ове речи: ,,И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам…” (Лк. 4, 23) и ,,Дух Господа је на мени… посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим… слијепима да ће прогледати” (Лк. 4, 18).

Протојереј проф. др Јован Романидис наводи да светоотачко предање није нити социјална философија, нити етички систем, нити пак верски догматизам, већ да је оно исцелитељски поступак, и да у том погледу у великој мери подсећа на медицину, и то углавном на психијатрију.

,,Умна [мислена, ноетичка] енергија душе која се умно и непрекидно моли у срцу јесте физиолошки орган који свако поседује и он захтева исцелење. Нити философија, нити било која позитивна или друштвена наука нису у стању да исцеле тај орган. Једино трезвеноумно и подвижничко руковођење Светих Отаца води ка исцелењу тог органа. Неисцељени, дакле, нису чак ни свесни постојања тог органа,” пише проф. др Јован Романидис. ^[9]

На ову последњу реченицу Јована Романидиса могли бисмо да додамо само то да је у питању духовни аналог аносогносији. Аносогносија је феномен када особа није свесна дефицита у функционисању, иако то може бити очигледно за друге. Нпр. Антонов синдром је један од класичних облика аносогносије. У овом случају, пацијент је потпуно кортикално слеп, али није свестан свог слепила. ^[10]

У цркви смо, како у наведеној књизи пише митрополит Јеротеј Влахос, подељени на болесне, на оне који се лече и оне који су већ излечени а то су светитељи. Влахос затим наводи цитат из дела проф. др Јована Романидиса: „Свети Оци не одређују људе као добре или лоше, као моралне и неморалне на основу моралних закона. Таква подела је површна. Човечанство се у дубини дели на оне са болесном душом, излечене и оне који се лече. Сви, који нису у стању просветљења, имају болесну душу. Православним не чини само добра воља, добра одлука, морални поступци или оданост православном предању него, исто тако, и очишћење, просветљење и обожење. Ти степени исцелења су сврха светотајинског живота Цркве, ο чему сведоче и литургијски текстови.”. ^[11]

Митрополит Јеротеј Влахос истиче да многи наши савременици, говорећи и пишући о исцелењу душе и уопште о човековом спасењу, говоре и пишу у апстрактним појмовима. ,,Када кажу човеково спасење под тим подразумевају улазак у некакав простор који се одликује бестрашћем и одсуством чувствености у складу са стоичким учењем, а када говоре о исцелењу душе, опет под тим подразумевају некакав привидан свет, то јест настојање да се нађемо у некаквом апстрактном простору: да будемо само добри људи”, пише митрополит Јеротеј Влахос а затим додаје да Свети Оци у својим поукама, међутим, нису никако ни апстрактни ни медитативни, него веома практични. ,,Са великом тачношћу дефинишу шта је исцелење душе и у чему се састоји човеково спасење (подвлачење је наше, Д.М.). Зато треба да подвучемо да исцелење душе иде заједно са спасењем душе. Доживљавајући спасење, Свети Оци добро познају то стање и због тога су тако одређени,” пише митрополит (стр. 265). Свети Оци, каже он, наглашавају да је подвижништво једини метод човековог исцелења. ,,А када кажемо подвижништво, мислимо, у ствари, на држање заповести Христових и напор и труд хришћанина да прође кроз три стадијума усавршавања, а они су истовремено и стадијуми духовног живота. Ти стадијуми су: очишћење, просветљење и обожење,” пише Јеротеј Влахос и додаје да је, у сваком случају, опште прихваћено од свих Светих Отаца да је први стадијум очишћење срца, након кога следи просветљење ума, и да тако човек доспева до созерцања, које је истовремено и човеково обожење, као и да се пролажење кроз ова три стадијума назива подвижничким исцелитељским методом (стр. 257).

У вези са свим претходно написаним даћемо једну важну напомену: ,,Ми се не трудимо да бисмо једноставно постали добри људи, прилагођени друштву. Другачије речено, циљ терапије није да човека учини бољим у друштвеном погледу нити да удовољи антропоцентричном начину живота, него да доведе до заједнице са Богом и да то виђење не буде огањ који ће спалити, него светлост која ће просветлити”. ^[12]

Оне који су заинтересовани да се боље упознају са овом темом упућујемо на монументална дела митрополита Јеротеја Влахоса и Жан-Клод Ларшеа у којима су сва ова питања подробно обрађена уз мноштво упутница ка делима Светих Отаца.

Аутор: Димитрије Марковић

---

[1] Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија: Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање. Образ светачки, Београд 2010. стр. 421-423

[2] https://rts.rs/magazin/tehnologija/5209845/vestacka-inteligencija-sluzba-crkva-nemacka.html

[3] Др Милован Митровић, др Сретен Петровић, Социологија за III разред стручних школа и IV разред гимназије. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005. стр. 163

[4] ВладанЗ. Јовановић*Институт за српски језик САНУ, Београд. ОСНОВА (-)СЛОВ(-) И ЊЕНЕ ПРОШИРЕНЕ ВАРИЈАНТЕ (-)СЛОВЕС-, -СЛОВЉЕ, -СЛОВ(И)ЈЕ У МОРФЕМСКОЈ И ТВОРБЕНОЈ СТРУКТУРИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

[5] Жан-Клод Ларше, Шта је богословље? Центар за црквене студије, Ниш 2022. стр. 34

[6] Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[7] Цитирано према: Архимандрит др Јустин Сп. Поповић, Житија Светих за месец јануар, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Ваљево 2005. стр. 341-449

[8] Догматика Православне Цркве – Том I,  Задужбина ,,Свети Јован Златоуст” Аве Јустина Ћелијског и манастир Ћелије код Ваљева. Београд 2003. стр 89-90

[9] Цитирано према: Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија: Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање. Образ светачки, Београд 2010. стр. 23

[10] https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S0010945210002959

[11] Исто, стр. 23

[12] Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија: Наука Светих Отаца. Треће, допуњено издање. Образ светачки, Београд 2010. стр. 192