Димитрије Марковић

,,Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери… зато ћете већма бити осуђени”. (Мт. 22, 14)

У циљу урушавања поверења у Српску Православну Цркву, а у складу са својим прозелитским активностима, расколници самопроглашене ”Епархије рашко-призренске у егзилу” злоупотребљавају забринутост верника СПЦ у вези са екуменизмом представљајући не само целокупну СПЦ као ”екуменистичку” већ и назначајнију српску светињу, манастир Хиландар. У ту сврху, како би своју лаж о наводном екуменистичком карактеру СПЦ и Хиландара представили као истину, расколници се у одређивању појма екуменизма користе методом Прокрустове постеље. Да подсетимо, Прокруст је био разбојник из грчке митологије који је имао гостионицу у коју је позивао путнике намернике да их угости и да се одморе у његовој постељи. Ако је постеља госту била мала Прокруст би му одсецао ноге, а ако би му постеља била велика он би га истезао. Расколници, слично Прокрусту, да би доказали наводни екуменистички карактер СПЦ, али и манастира Хиландара, истежу дефиницију екумензма до мере која им одговара, док је у сличним случајевима који се односе на њих саме секу и скраћују.

Екуменски покрет, по проф. др. Јовану Брији јесте ”покрет за васпостављање видљивог јединства Цркве (подељене током историје због теолошких и нетеолошких фактора), путем сагласности и теолошких дијалога, заједничког исповедања, сарадње и узајамног помагања.”.[1]

Један од најчешћих начина на који расколници покушавају да представе СПЦ као екуменистичку јесте објављивање фотографија архијереја СПЦ са припадницима других верских заједница, представљајући те сусрете као део екуменистичких активности, без обзира на контекст у коме је конкретна фотографија настала, односно на мотиве и разлоге сусета. У оваквим случајевима дефиниција екуменизма је толико истегнута и и до те мере проширена да обухвата дословно сваки сусрет јереја или архијереје СПЦ са представницима других верских заједница. Овакве фотографије расколници објављују како на својој званичној интернет страници, тако и на својим страницама на друштвеним мрежама, пре свега Фејсбуку.

Тако је, на пример, на њиховој званичној страници на интернету објављена фотографија патријарха Иринеја и још два архијереја СПЦ са представницима Римокатоличке цркве (фотографија испод) уз пратећи текст под насловом ”Српски екуменизам у акцији”. [2]

Међутим, као што смо већ рекли, у случају сличних фотографија бившег епископа Артемија дефиниција екуменизма се нагло сужава. Због чега се сусрет патријарха Иринеја или неког од архијереја СПЦ са представницима других верских заједница представља као екуменизам, а некадашњег епископа Артемија не? Одговор је врло једноставан: због лицемерја расколника, равног лицемерју књижевника и фарисеја које имамо у Јеванђељу.

Да погледамо неке од поменутих фотографија бившег епископа Артемија.

На фотографији испод, као што видимо, налази се епископ рашко-призренски Артемије заједно са представницима Римокатоличке цркве и Исламске заједнице. Фотографија потиче из 1999. године и снимљена је у Бечу, а као што се види из натписа изнад организатор овог међурелијског дијалога је организација “Appeal of conscience foundation” чији је оснивач рабин Артур Шнајер (Rabbi Arthur Schneier). [3]

На овом скупу усвојена је Бечка декларација о миру и толеранцији на Косову, са бившим чланом америчког Конгреса Џоом ДиоГвардијем (Joseph John DioGuardi) из Албанско-америчке грађанске лиге.

На званичној страници Светск ог савета цркава о овом скупу се говори у оквиру секције ”Екуменистичке акције 1999.” а каже се следеће: ”Светски савет цркава упућује поруку међуверској конференцији о миру и толеранцији у Бечу, позивајући на преговарачко политичко решење кризе, које би укључивало све националне заједнице на Косову”. [4]

Исте овакве фотографије користе расколници из тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу да би доказали екуменизам појединих архијереја СПЦ, али ову,  наравно, неће показати, нити ће поменути овај скуп у Бечу.

Фотографије испод потичу са истог скупа.

Осим тога, расколници не говоре ни о посети  делегације Светског савета цркава тадашњем епископу Артемију у Грачаници. Целокупан извештај о посети ове делегације Косову и Метохији (у извештају се помиње само Косово, без Метохије, али то тадашњем епископу Артемију није сметало) у периоду од 29. јуна до 2. јула 1999. године можете прочитати на званичној страници Светског савета цркава. [5].

Када је реч  о састанку са тадашњим епископом Артемијем, у извештају се, између осталог, каже: “Примајући екуменску делегацију, епископ Артемије је пожелео добродошлицу делегацији и напоменуо да је ово прва посета екуменске делегације из Женеве од када је он постао епископ пре осам година.”

Међутим, ово није једини сусрет бившег епископа Артемија са представницима других верских заједница. У истом извешају, на пример, читамо и следеће: ”…Екуменска делегација је прво присуствовала преговорима између владике Артемија и делегације британских трупа КФОР-а о снабдевању горивом и додатној заштити током жетве. Британска делегација, у којој су били и римокатолички и англикански војни капелани (подвлачење је наше, Д.М), показала је велико разумевање и обећала да ће учинити све што је у њеној моћи”.

Какав коментар да дамо на овај сусрет узимајући у обзир да је оптужба за екуменизам на основу сваког сусрета архијереја СПЦ са представницима других верских заједница, без обзира на мотиве и разлог сусрета,  једно од главних средстава којим се користе расколници из самозване Епархије рашко-призренске у егзилу у нападима на СПЦ? Довољне су речи из Јеванђеља наведене на почетку текста: ,,Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери… зато ћете већма бити осуђени”. (Мт. 22, 14)

Упркос тежини оптужби на рачун архијереја СПЦ, при чему се неретко користи речник који не приличи ни људима пристојног понашања а камоли православним хришћанима, о помрачености ума расколника можда ипак најбоље говоре следеће оптужбе на рачун манастира Хиландара и хиландарских монаха, објављене на Фејсбук страници ”ИСТИНА ЈЕСАМО ЈЕДНА – ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ”:

”Није то више Хиландар Светог Симеона, Саве, Милутина и Лазара. Данас је то Хиландар истамбулског екуменисте и расколника Вартоломеја, чије се име свакодневно помиње на Литургијама и слави на сав глас у Хиландару. То у духовном смислу тренутно није православни и српски манастир (нажалост!), већ екуменистички и расколнички манастир. Хиландар Критског ЦИА тзв. сабора који је 2016. прогласио женевски педерски и бискупински екуменизам за наводну догму Цркве. И Хиландар украјинског раскола, раскола чији је spiritus movens управо духовник Хиландара Вартоломеј истамбулски (окорели јеретик, секташ, расколник и амерички шпијун).

Докле год су Хиландарци слуге Вартоломеја, односно слуге екуменизма и раскола, ниједан Србин не би требало да посети Хиландар. Тек када Хиландарци преуме и врате се из јереси и раскола у крило Мајке Цркве и телом и духом, онда Срби треба да посећују тај манастир.

Хиландар је био духовно стециште Срба кроз векове, али данас он то није. Нажалост! Данас је Хиландар стециште екуменизма и раскола. Данас је Хиландар стециште монаха-разбојника Хиландараца. Монаха-разбојника Хиландараца…”.

Овде завршавамо са цитатом текста расколника који се тиче Хиландара. Ове речи јасно показују пад расколника са пута спасења у најкрајњу таму: ”Видех сатану где паде с неба као муња” (Лк. 10; 18).

Фотографија коју видимо испод потиче из 2009. године а на њој су тадашњи епископ рашко-призренски Артемије и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев).

Након ступања у раскол припадници самозване Епархије рашко-призренске у егзилу истог овог митрополита Илариона означавају као екуменисту.

Тако у тексту под насловом ,,Русија у канџама Екуменизма” о митрополиту Илариона расколници пишу следеће:

,,Није случајно што у овом тексту пишемо баш о Илариону Алфејеву. Ко је он заправо? Иларион Алфејев се родио 1966. године у породици крштених Јевреја. Алфејев са патријархом руским Кирилом припада струји такозваних екумениста „Никодимоваца“, следбеника митрополита Никодима Ротова, који је 1978. године скончао на пријему у Ватикану, пред ногама папе Ивана Павла I”.

Некадашњи епископ Артемије, као што видимо, тада је радио исто оно за шта данас оптужује архијереје СПЦ – сусретао се са људима који су, по њиховим критеријумима, екуменисти, између осталог и са митрополитом Иларионом. Штавише, како је тада објавила Информативна служба Епархије рашко-призренске Иларион (Алфејев) је тада дошао ,,по службеној дужности, као председник Одељења за спољне односе Московског патријархата”. У то време патријарх московски и све Русије био је Кирил, исти овај кога у тексту, уз Илариона, помињу као екуменисту.

Да поновимо још једном: ,,Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери… зато ћете већма бити осуђени”. (Мт. 22, 14)

На претходно поменутој страници на Фејсбуку (”ИСТИНА ЈЕСАМО ЈЕДНА – ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ”) расколници су објавили и видео снимак Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија уз пратећи коментар следеће садржине: ”Срби!!! Отворите очи и погледајте ко вам је патријарх! Од кога се он ”духовно напаја и учи” и кога призива у јадну Србију!!! Јеретика – папу римског!”

Наведимо  у вези са овим одломак из разговора некадашњег епископа Артемија објављеног у недељнику ”Експрес” 2018. године.

,,Последњих година мало-мало па се актуелизује питање евентуалне посете папе Србији? Какав је Ваш став о томе?

– Коме то смета? Је`л папа нема права да дође у Србију?

– Али постоје неки односи, улога Римокатоличке цркве у Другом светском рату и њено учешће у погрому Срба, Јасеновац, Степинац…?

– Не, није то битно. Јесте битно, али није то суштински. Он може да дође. У Србији постоје католици, зар не? Он може да дође да обиђе своје вернике, као што ја обилазим своје манастире.” [6]

Као што видимо, Марко Радосављевић, бивши епископ Артемије, сматра да папа може да дође и да има права на то. При томе ваља имати у виду и то да су ове речи изговорене 2018. године.

Од мноштва могућих примера лицемерја расколника навешћемо још само један.

На страници ”ИСТИНА ЈЕСАМО ЈЕДНА – ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ” 8. априла 2024. године расколници износе још једну у низу оптужби на трачун патријарха Порфирија, овога пута под насловом (великим словима) ”ВЕЛИКОПОСНА ЕКСПАНЗИЈА ЕКУМЕНИЗМА У БЕОГРАДСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ”. У кратком тексту (оптужби) каже се следеће: ”У моменту док му ваљевски епископ додељује орден Св. Јустина, јер патријарх наводно иде светојустиновским путем, по благослову Порфиријевом јеретици Копти служе своју јеретичку службу у патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. Тиме Порфирије прима орден Св. Јустина и у исто време, истог дана, наставља да гази светојустиновско, увек антиекуменистичко, православно предање”.

Ову оптужбу прати безмало двадесет фотографије поменуте коптске службе у патријаршијској капели.

Било би неопходно, у вези са овим, питати расколника из самозване “Епархије рашко-призренске у егзилу” да ли посећују цркву Гроба Господњег, односно храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму? Ако посећују, онда можемо да им још једном поновимо речи из Јеванђеља: Тешко вама лицемери (Мт. 23,23). Због чега? Због тога што се у цркви Христовог гроба осим православних Литургија одржавају и римокатоличке мисе, али и јерменска (монофизитска) богослужења, слично као и у Цркви Христовог Рођења у Витлејему. Осим тога, кључеве храма чувају муслимани.

Следећи широку и растегљиву дефиницију екуменизма коју примењују расколници, јерусалимски патријарх је такође екумениста, али и сви православни верници који посећују храмове Христовог Васкрсења и Рођења у Светој Земљи а самим тим и расколници из тзв. Епархије рашко-призренске у егзилу.

Овде може да се постави и додатно питање: ако посећују цркву Христовог Васкрсења, због чега онда не посећују храмове Српске православне цркве?

Са друге стране, ако кажу да не посећују, онда можемо недвосмислено да закључимо да служе мамону а не Богу (Мт. 6, 24). Како? Због тога што управо у том храму који делимо са јеретицима из Римокатоличке и Јерменске апостолске цркве, али и Коптске и Сиријске, дешава се чудо и силази благодатни огањ на Велику Суботу, уочи Васкрса, након молитве јерусалимског патријарха. Следећи учење расколника, могли бисмо да закључимо да је и сам Христос екумениста (Боже сачувај!) јер чини ово чудо услишујући молитву поменутог патријарха, који служи у истом храму у коме служе и јеретици.

Исто питање можемо да поставимо и у вези са посетом расколника мастирима Ћелије и Лелић и поклоњењу моштима Преподобног Јустина Ћелијског и Светог Николаја Охридског и Жичког на које се непрестано позивају. Ако не посећују, а не посећују јер су отпали од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цкве, као што не посећују ни било коју другу светињу СПЦ, морамо поново да укажемо на њихово лицемерје. Због чега? Због тога што су и Препобни Јустин Ћелијски и свети Владика Николај предали своју душу Господу као чланови СПЦ, дакле остајући јој верни до смрти. Због чега се онда позивају на њих?

Мошти Светог Саве, његова рука која је сачувана од спаљивања, налази се у манастиру Милешева. Расколници не могу да оду тамо и целивају његове мошти јер су отпали од Српске Православне Цркве. И не само да не могу да целивају мошти Светог Саве у Милешеви, него ни мошти Светог Кнеза Лазара Косовског у Раваници, Светог Василија Острошког у Острогу, ни руку Светог Јована Крститеља у цетињском манастиру. Руку која је крстила Господа Нашег Исуса Христа.

Једино место на које расколници могу да оду да се поклоне, јесте гроб оснивача своје антиепархије и антицркве, бившег епископа и монаха Артемија.

Додајмо на ово и чињеницу да је Српска Православна Црква члан Светског савета цркава од 1965. године (Преподобни Јустин Ћелијски је предао душу своју Господу 1979. године!) а да је Артемије хиротонисан за епископа 1991. године. Како другачије, сем лицемерјем, објаснити да му тада то није сметало, већ са причом о екуменизму и нападима на СПЦ почиње тек након ступања у раскол? Сви који припадају расколничкој групи која себе назива Епархијом рашко-призренском у егзилу а рођени су после 1965. године (после приступања СПЦ Светском савету цркава) крштени су у СПЦ коју оцрњују као екуменистичку и тврде да у њој, из разлога приступања ССЦ, наводно, нема благодати. Како онда то да признају своје крштење ако се благодат изгубила приступањем СПЦ Светском савету цркава? Због чега су и они и некадашњи епископ Артемије ћутали од 1965. године све до ступања у раскол? Због чега тада нису говорили да у СПЦ нема благодати?

Једноставно – због страсти властољубља. Бити епископ значи, између осталог, имати власт. Ступање у раскол од стране некадашњег епископа Артемија је директна последица губитка власти. Правдање раскола неправдом и прогоном је дубоко антихришћанско оправдање, у супротности са самом суштином хришћанског учења. Сетимо се само Спаситељевих речи: „Који претрпи до краја, тај ће се спасти.“ (Мт 10,22) и блаженства: ,,Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско”. (Мт. 5,10). Код епископа Артемија је страст властољубља однела превагу над смиреноумљем, и то је узрок раскола а не неправда.

На СПЦ је задатак да у времену које је пред нама сагледа све чињенице и донесе тачан суд о разрешењу епископа Артемија управљања Епархијом рашко-призренском. Али чак и да се утврди да су разлози који су наведени у вези са тим били неутемељени, то неће ни на који начин утицати на чињеницу да је раскол последица одсуства смиреноумља тадашњег епископа Артемија, већ ће само допринети историјској истини о самом догађају и онима који су у њему учествовали.

Свети Јован Златоусти, патријарх цариградски, не само да је био прогоњен него је 407. године и предао душу Господу у прогонству, у Јерменији. Али није ступио у раскол, нити стварао нову верску заједницу,  јер је имао врлину коју није имао епископ Артемије: смиреноумље. Претрпео је до краја и до смрти остао веран Једној, Светој Саборној и Апостолској Цркви због чега га данас прослављамо као Светог божијег угодника.

Морамо имати у виду и то да се речи ,,Тешко вама лицемери…” не односе само на расколнике већ и на лаковерне и непостојане чланове СПЦ који на Светој Литургији исповедају да верују у ,,Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву” а онда пружају подршку расколницима којима је циљ да одвоје што више верних управо од те Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве, од које су они отпали, како би их прикључили својој расколничкој групи.

Ови верници би требало да имају у виду да ,,Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону”. (Мт. 6,24)

Не можете служити Христу и Његовој Цркви, а истовремено мамону и расколничкој групи.

Да се подсетимо Светог Петра Александријског и његовог сна о Арију

,,За време молитве необична светлост обасја тамницу, и појави се Господ Исус као дванаестогодишњи дечак сијајући јасније од сунца, тако да се не могаше гледати у Њега. Беше Господ обучен у белу одећу (хитон), која беше спреда раздрана од врха до дна. И Господ рукама стезаше одећу на Себи, као да скрије наготу Своју. Видевши ово св. Петар беше у великом страху и ужасу, па узвикну: „ко Ти, Спасе, ризу раздра?” Одговори му Господ: „Арије безумни. Он ми је раздра, јер одели од Мене људе Моје, које задобих крвљу Мојом”.

Ако је безумни Арије јеретичким учењем поцепао ризу Христову, шта онда раде безумници из самозване Епархије рашко-призренске у егзилу? Откидају му делове тела јер је Црква Тело Христово а они су расколом откинули део тог Тела.

Борећи се против Цркве расколници се позивају на кршење канона који забрањују молитве са кривовернима. Ваља имати у виду да ништа мањи грех није ни молитва са расколницима. Не смемо се молити са кривовернима али не смемо се молити ни са расколницима.

Уместо тога молимо се Господу да заблуделе од православне вере јеретике и отпаднике призове познању истине.

Коначно, имајмо у виду да раскол ни у ком случају не спада у методе борбе против екуменизма али спада у методе борбе против Цркве. Основни предуслов за спречавање ширења екуменистичке идеје јесте верност Једној, Светој, Саборној и апостолској Цркви.

И (све)јерес екуменизма и раскол воде на исто место – у Ад.

Који пут изабрати данас? Врло једноставно: ни унију (екуменизам), ни раскол, него тесан пут и уска врата што воде у живот (Мт. 7,14).

На крају додајмо речи Преподобног Јустина Ћелијског, на кога се расколници непрестано позивају, о америчком расколу у СПЦ.

,,Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако“, вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљаује Бога као цепање Цркве… Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех“ (РG t. 62, 85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају., пише Преподобни Јустин Ћелијски о америчком расколу, али ово у потпуности важи и за Артемијев раскол.

Апостоли, мученици, пророци, светитељи, преподобни и праведници, пошто сте добар подвиг савршили и веру сачували, имате слободу пред Господом: Њему као Благоме молите се за нас да спасе душе наше.

Димитрије Марковић

Стални стручни сарадник

Одсека за апологетску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

---

[1] Протојереј проф. др Јован Брија, Речник православне теологије

[2] https://www.eparhija-prizren.org/srpski-ekumenizam-u-akciji/

[3] https://appealofconscience.org/

[4] http://www.wcc-coe.org/wcc/what/international/kosfol1.html

[5] http://www.wcc-coe.org/wcc/what/international/kosjul.html

[6] https://www.eparhija-prizren.org/intervju-vladike-artemija-za-nedeljnik-ekspres-ii-deo/