На празник Сретења Господњег, 15. фебруара 2026. године, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита Жичког Господина Јустина, у препуној сали парохијског дома цркве Светог Марка у Ужицу, представљена је књига “Рођен сам да вјерујем” аутора Уроша Тихомировог Јоксимовића.

Промоција је почела и завршена сјајним наступом народног гуслара Данила Томића са пажљиво изабраним песмама.

О књизи су говорили:

• Душан Томић, протојереј
• 
  Маријана Дрндаревић „Народна библиотека Ужице,
• 
  Ана Којадиновић, проф.књижевности и
• Димитије Марковић, Одсек за апологетску мисију СПЦ.

На крају излагања публици се обратио и аутор, Урош Тихомиров Јоксимовић.

Из беседе Димитрија Марковића:

Пошто Урош у неколико наврата у својој књизи помиње великог Његоша, почећу ову кратку беседу свима нама добро познатим Његошевим речима из Горског вијенца: нека буде што бити не може!

Може ли бити да неко буде рођен са церебралном парализом а да не ропће, не жали се, не изражава незадовољство, да не буде песимистичан и нерасположен, да се ни једном помишљу или речју не огреши о свог Творца? Не може бити јер је жеља и тежња за здрављем природна и урођена потреба сваког човека. Не може бити а било је, и јесте. Урош Тихомиров Јоксимовић у својој књизи пише: ”Свак је због нечег рођен. Али ја сам рођен да верујем. Кажу да Господ сваког држи на Земљи док не уради оно због чега се родио. Тих мудрих речи сам свестан и живећу све до оног тренутка док будем имао вере у Господа Спаса нашега Исуса Христа, Распетог и Васкрслог”.

На који начин бива оно што по људској логици и искуству бити не може? Бива вером, у складу са Спаситељевим речима из Јеванђеља  ”све је могуће ономе који вјерује” (Мк. 9,23).

Вером у Христа је Петар ходио по води Галилејског мора. Међутим, видећи јак ветар уплашио се, вера му је ослабила и почео је да тоне, као што и ми неретко у животу почињемо да тонемо кад нам попусти вера. Ипак, Петар није потпуно посумњао, већ само делимично. Када се уплашио, показао је одсуство вере, али је завапивши: „Господе спаси ме“, излечио своје неверје. Зато га Господ назива „маловерним“, а не „неверним“. ”Маловерни, зашто посумња?, пита га Господ” (Мт. 14, 25-33)

Чињеница је, нажалост, да као слаби у вери посумњамо и почињемо да тонемо често и при мањем дашку животног ветра. У таквим приликама, убудуће, сетимо се Уроша, како он са непоколебљивом вером у Господа и Бога нашег Исуса Христа ичврсто корача водом живота упркос свим његовим валовима.

Да је вера кључ свега потврђује нам и сам Урош у свој књизи. Он пише: ”Суштина православне вере је служити Богу и суочити се са тешким данима. Тако сам и ја имао своје тешке дане кроз које сам ишао храбро, подстакнут вером. Баш тада постао сам најјачи, јер сам у срцу и души носио оно што човека чини вечним. То је вера. Верујеш у Бога, творца свега видљивог и невидљивог, творца неба и земље”.

Када сам првим пут гледао промоцију Урошеве књиге, пре неколико месеци, прва мисао која ми се јавила биле су добро познате Христове речи из Јеванђеља: ”ни у Израиљу толике вјере не нађох” (Мт. 8,10).

Тамо где је вера, тамо је и оптимизам. ”Оптимизам је срећа, песимизам – несрећа. Није највећа срећа, кад човек има здравље, и богатство, и пријатеље, и славу: највећа је срећа, кад је човек оптимист. Нити је највећа несрећа болест, или сиромаштина, или осамљеност и остављеност, или неправда, или ма каква недаћа и губитак; највећа је несрећа за човека песимизам. Оптимизам је химна животу, песимизам – химна смрти. Рефрен прве химне гласи: Вреди живети! Рефрен друге химне гласи: Не вреди живети! … Оптимизам је ореол и хришћанске философије и хришћанске историје.

Оптимист је био Оснивач Хришћанства, и то највећи од свих оптимиста на свету. Он није био оптимист само у светлим тренуцима свога живота, онда: кад је свадбовао у Кани Галилејској, или кад је засипан цвећем у Јерусалиму, или кад је у тихим часовима посматрао лилије у пољу, или кад се под звезданим сводом возио по Језеру генисаретском у кругу људи, који су га обожавали. Не само тада, но Он је остао оптимистом и онда, кад је. напуштен од свију, сам се молио Богу у оној кобној ноћи, на почетку трагедије; и онда. кад је вучен од Ирода до Пилата, извиждан и исмејан; и онда, кад је трнов венац запарао његову божанску главу; и онда, кад је под крстом тешким остављао за леђима својим Јерусалим, који га је испраћао кикотом и проклетством и немоћним сузама женским; и онда најзад, кад се чаша горчине прелила и кад је ушла у историју реч Голгота.

Оптимисти су били, и хришћански мученици. Мученици и великомученици били су оптимисти, – како ми да будемо песимисти? … Хришћански оптимизам није само једна духовита теорија, то је оптимизам опробан и доказан.

Хришћанство је највећи систем оптимизма, за који свет зна. То је систем вере, наде и љубави. То троје само спасава: вера, нада и љубав. А вера, нада и љубав – то је оптимизам… Дакле, једино оптимизам спасава. … Без оптимизма ми смо без вере. Без оптимизма ми смо без наде. Без оптимизма ми смо без љубави. … Будимо оптимисти, браћо и сестре, јер Бог је из оптимизма створио овај свет, (јер нема никаквог стварања без оптимизма).”, пише Свети Владика Николај Охридски и Жички.

Ја бих на ово само додао: будимо оптимисти као Урош, браћо и сестре. А да је оптимист показује и то што је упркос свом здравственом стању учествовао у литијама за одбрану светиња у Црној Гори.

Али погрешиће онај ко помисли да су му вера и оптимизам урођени и да из тог разлога не води никакву унутрашњу борбу против сумње и маловерја. Води је, итекако. То видимо и из ових његових речи:

”У дубини мојих мисли, у дубини узбурканих таласа, у миру живота се најбоље oceћaм. Понекад има и туге и очајања и плача, али дубоке воде које су мирне, задају ми спокој и мир, у њима ми се ум оштри, те  размишљам о искушењима која ме прате на бојишту живота. Да ли им дозвољавам да ме кушају, муче и газе, на стазама свог животног пута или се достојно уздижем високо изнад њих и пркосим свему лошем. Tерам по своме и лицем у лице излазим на бојиште живота и тако водим битку коју сам започео од првог дана  живота. Желим да будем достојан овоземаљског живота, да носим своје бреме, свој крст и трудићу се током живота да покажем свима снагу и вољу за животом. Битку своју не напуштам до задњег дана, а можда ни тад”.

Снагу за животну борбу Урош налази у молитви: ”Светом Патријарху Павлу се молим да ме његовим молитвама светим учврсти у вери и да ми да снаге да издржим и достојно изнесем свој крст на плећима, да достојно корачам путевима живота који су некада и трновити и нимало лаки”. О посети манастиру Острогу и Светом Василију Острошком Урош пише овако: ”Док ми је свештеник читао молитву, клечећи на коленима испред моштију Светог, молио сам чудотворца да ми подари снаге да достојно кроз живот носим крст који је од Бога дарован, да достојно носим тежину мог крста. Молио сам се за мајку, оца и сестру да им острошки Чудотворац подари снаге да истрају у борби коју због мене воде”.

Да је Господ услишио његову молитву потврђује нам сам његов живот али и речи које је написао: ”После посете и примања острошког благослова, исклеса се тај драги камен богољубивости у души мојој и по мом срцу су тада почеле да лете благословене варнице вере, тада почињем да учим молитве, да постим и тренутке са ходочашћа претачем у вечност кроз своје текстове”.

Обратите пажњу на то да Урош и пости.

На другом месту налазимо ове речи: ”Ја заволех Цркву од малих ногу. Заволех је и без ње не могу”.

Урош, у својој књизи, пише на о вери, о значајним личностима из историје Цркве, светитељима, светињама али и о Косову и Метохији, Немањићима, ћирилици, Зејтинлику, Јасеновцу,једном речју о значајним личностима, местима и догађајима из српске историје.

У књизи могу да се пронађу веома мудре мисли и лепе речи, нажалост, због недостатка времена, нећу могу да их наведем овога пута али вам топло препоручујем да књигу не само купите, него и да је прочитате.

Уместо то тога навешћу два примера која ће нам помоћи да стекнемо потпунију и исправнију слику о Урошу.

Знамо да је једна од карактеристика нашег времена, нажалост, својевољност, непослушност и неблагодарност деце. Погледајмо, због тога, какав однос има Урош према својој мајци.

Молећи се пред иконом Пресвете Богородице, он између осталог, каже:

”Пред твојом иконом се на коленима искрено молим за моју мајку дa је током живота прати твој благослов због  њене жртве коју jе за мене поднела од мог poђењa, па све до данас. Благослови је Бoroмajкo, и окрепи, и дај јој снаге дa настави да се бори, јер ти cи заштитница свих православних мајки на свету”.

Нажалост, знамо да се данас Крсне Славе претварају у непримерена световна славља, пирове и пијанчења, да се чак славе у кафанама и да се неретко ћак и мрси иако слава пада у посни дан. Погледајмо, са друге стране, како Урош дочекује своју Крсну Славу.

”Крсна слава је најсвечанији дан у току једне године. Paдyjeм се свом заштитнику пред небеским олтаром и његовом дану. Трудим се да пред славу очистим себе од лoшиx мисли и ружних речи. Покушавам отворити своје срце да мој небески заштитник yђe у њега. Одлазим с оцем на Литургију, причешћујем се Светим Тајнaмa – хлебом и вином, телом и крвљу Господа нашег Исуса Христа, а дан  пре славе, ујутро, мајка меси славски колач и жито, а наш свештеник Милош чита молитву и освешта часне дарове који су припремани у име Бoжиje и Светог Ахангела Михаила. У срцу мом jе топлина Божија и на дан Крснсе Славе ocећaм већy блискост са породицом него у осталим данима. Тада завлада мир и спокој у мојој души док славска cвeћa светли а из породичног кандила пламте искре вере. Нека је благословен овај дан где смo се у овој кући окупили око трпезе љубави и пред овим светим хлебом посвећеним теби, у име Божје”.

Шта желе многа данашња деца и млади и како проводе своје време? Желе најновије моделе мобилних телефона, патика, одећу познатих робних марки и дизајнера, иду у дискотеке, ноћне клубове, сањају о посети светским метрополама, познатим летовалиштима итд.

Да видимо о чему машта и сања Урош:

”Сви људи имају снове а мене је Господ Бог благословио да сањам снове који задају спокој мојој души јер ја кад сањам свети анђели се уселе у мене и сањаре са мном и моле Господа Бога, творца неба и земље, да се сви моји снови једног дана испуне. Тако сам једне ноћи сањао да сам са породицом отишао у посету манастиру Студеница”.

На крају ћу додати још само један цитат о милешевском Белом Анђелу о коме Урош говори на неколико места.

”Отац ми је рекао да је, када сам се ја родио, купио икону Белог анђела и мени је посветио. То ми је прва икона у животу. Од када сам добио ту икону, од тада се Бели анђео уселио у моје срце. … Човек у себи, свом бићу и срцу, носи свог анђела чувара. Мој анђео чувар је Бели анђео Милешевски – Архангел Гаврило. Његов лик пратиће ме током читавог живота … Икона Белог анђела је најлепша икона у православљу”.

.