Приредио: Димитрије Марковић
У целости преносимо текст (ОВДЕ) објављен у ,,Политици” бр. 7735 од 15. новембра 1929. године, под насловом:
Двадесетпетоодишњица погибије војводе Лазара К. Кујунџића и његове чете
Призрен, 1. новембра
Идуће године, 25 маја навршиће се двадесет пет година од дана славне погибије војводе Лазара К. Кујунџића и његове чете у Великој Хочи.
У ери разних манифестација наше народне мисли и одавања поште њеним истакнутим носиоцима дужност нам је да оживимо успомену овога болног, али славног, догађаја. Ово у толико пре, што нас је недавна смрт нашег великана кнеза Ива Војновића, подсетила и на тај догађај, јер је славни дубровачки кнез на њему извезао своју националну душу. Његово „Лазарево Васкрсење“ је глорификација ове погибије, ове претходнице великих националних догађаја, а драги камен у његовој националној круни.
24 маја 1905 године осванула је чета војводе Лазара К. Кујунџића у острозупским планинама.
Било их је седам на броју. Поред војводе Лазара, од истакнутијих, били су: Саватије Милошевић, чиновник конзулата, Жика Миловановић, потпоручник, родом из Крушевца, и Коста Коњушки из села Коњуха, близу Липљана.
Чети је био циљ, да се без борбе пребаци у Кичево, и то преко Шар-планине и Тетова. Ово није могла да учини преко Вардарске долине, јер су тамо били јаки контингенти турске војске и могло би доћи до борбе, што би ишло на уштрб њеном задатку, који је имала да изврши у Кичеву. Стога је пронађен овај канал: Подујево, Приштина, Подрина, Призрен, Шар-планина, Тетово, Гостивар и Кичево. У исто време, чети је стављено у дужност, да прелазећи овим каналом, дође у додир са виђенијим Србима и поверљивим Арнаутима, који би нашим четама осигурали безбедност и исхрану.
Ова иста чета, али многобројнија, виђена је 1904 год. у ливадама села Резала (ср. дренички) и у селу Ђурђевику (срез подримски). Тада су са њом виђени: Садик Рама, чувени првак из Ђурђевика, а сада емигрант у Албанији, и Мета Имер, такође, првак из Ђурђевика, који је доскора био наш одметник и недавно убијен. Значи, да је чета имала успеха, када је могла да нађе своје поверенике међу првацима. (На цркви у селу Долцу, које је недалеко од Ђурђевика нађена су, из овога доба, урезана имена свију четника, а међу њима и име војводе Лазара).
Овога пута, путовође и повереници ове чете били су: поп Ђорђе Јовановић, Младен Кажић, Тома Мојсић, сви из Велике Хоче, и Љатиф Ариф, брат Дине Арифа, првака из Сврке.
Тога јутра су прва тројица сишла у Велику Хочу, да би четницима послала што за јело и припремила терен за састанак чете са српским првацима из села. Љатиф се је вратио у своје село. Тако су четници остали сами.
Али, њихова жеља да не буду примећени од стране лица, која нису Срби или нису повереници, није се испунила. Арнаутска деца, која су чувала козе, радознала и навикнута да залазе у најгушће шумарке, приметила су их. Чудновато одело и оружје беху разлог, да деца појуре по околини да нађу неког старијег, коме ће да повере тајну.Први на кога су наишли био је Мурсељ Бајрам, пољак из Велике Хоче. Саслушавши децу, Мурсељ им је наредио да се одмах врате својим стадима и да другоме ништа не говоре, а сам се је упутио у правцу који му је означен.
Нашао их је. Понизно им се приближио и представио као Србин из Велике Хоче. Да би пак отклонио сваку сумњу, он се је неколико пута у току разговора прекрстио. У једноме моменту — тако се је доцније и сам хвалио — рекао им је: „Е фала Богу, те моје старе очи видеше и ово!“ Мурсељ, стари лукави лисац, успео је да их убеди да треба ићи у село и да ће он све учинити да се њихов долазак не осети од оних који би ма шта против њих могли да предузму. Одлука је пала: да се иде. Чета је око подне кренула за Велику Хочу.
Уз пут су четници наишли на мајку Томе Мојсића, која им је носила хлеба, мало се прихватили и продужили пут
Чета је стигла у село. Мурсељ је довео на најистакнутије место у селу, код црквишта Св. Ане, оставио је ту и отишао да нађе прваке. Међутим, то је био само изговор, јер се више није појављивао све до првог плотуна.
Свет је почео да се скупља. Круг око четника све већи. Простор око црквишта Св. Ане све пунији. Ту су: деца, жене и одрасли, Срби и Арнауташи.*) Одрасли под оружјем или без њега. Српске жене и деца гледају их симпатично и са љубављу, али су уплашени за њихову судбину, јер познају крволочност својих суграђана Арнауташа, повлаче са сузним очима, и губећи се у кривудавим и неравним улицама, у глас наричу, као да их већ мртве гледају…
Лена Маниташевић, моја стара познаница, прича о овом моменту овако: „Сам се враћала од Св. Ане… У грло ме стегло… Да плачем?.. Плаче ми се, кука ми се… ама срмота ме је од сокаце… ја, Лена Маниташова да плачем?.. Жене, деца — плачев!.. Трпим!… Сниведнала сам главу, па салте гледам да стигнем дома да се исплачем, да се исплачем како дете… Доодеше ми да се вратим, па да ги рекнем: „Бегајте, слатка браћо!.. Ама… турско беше… а они наша браћа… па?.. Не! Не!.. Изгубесмо главу: и жене и мужи… Несмо знали што чинимо!..“ — Лена ту слеже раменима, па уперивши свој поглед у црквиште Св. Луке, прекрсти се и додаде: „О, сладак Св. Луко, славо моја лепа, не дај да се поврате теј муке!.. Чувај брата Србина!“
Одрасли остају и Срби и Турци. Упорни су у очекивању даљих догађаја. Први предосећају несрећу и гледају да их на сваки начин спасу; други, како ће их прогутати.
„Чекајте, бре, чекајте!.. Чекајте!.. Срби су!.. Ја ће да ги узмем у моју кућу…“ — одјекује један глас. Под јаким притиском мишица, гомила се раздваја. Један коштуњави, али свежи и чврсти, чичица допире до четника, са њима се поздравља и рукује. „Добро нам дошли!“ изговара кроз сузе. У руци му мартинка, зелена као јед. Сав дрхти од узбуђења. „Е, е… код моје куће ће дођете… код брата, а?“ То је Риста Михаиловић, стари бранилац Велике Хоче од силеџија.
„Чекај, Ристо… ја сам кмет, знаш!“
Риста се окрете, да види ко ове речи изусти, па кад виде, да је то Љама Укић, сеоски кмет, богаташ, али и зликовац, он му рече:
„Море, пусти пут ве вук ће те изеде!“
Није довршио ни како треба своју претњу, а „зеленка“ му је била „на готове!“… Гомила се усталаса, а неки, без оружја, почеше се губити својим кућама, јер су знали да је тешко изаћи на крај са чика-Ристом.
Љама опет предложи:
„Ама, не се љути, Ристо, неје овде да се бијемо… теке ви кам, кмет сам, па ја да ги узмем у моју кулу…“
„Неси ти, бре, кмет!.. Ти си турски, а ја сам српски кмет!“ — јекну један глас иза гомиле.
По малом шушкању при говору гомила осети, да је то глас Јована Маниташевића, зв. „Фанда“, који је тога часа наишао. Гомила је знала с киме има посла и одмах му је створила пролаз до четника, јер би га он, иначе, створио — кундаком.
Јован прилази четницима и са свима се љуби и вели:
„Ајде, брате, у моју кућу!.. Ја сам Јован Маниташ… „Фанда“… Што ће ви Љама?.. А?“
Четници се договараху. Одлука паде, да се иде Јовановој кући.
„Не!.. Не!.. У моју кућу да дођете, ја сам, ја, кмет…“ — рече Љама, али се у том моменту чу врисак:
„Ља!“, турска свињо! — присвајао је Јован — Држи Ристо!.. Држ’те Срби!“
Све су пушке биле „на готовс“… Само један пуцањ и — борба је готова…
Љама, међутим, преклиње, а и ако и сам држи своју мартинку уперну на Јована:
„Не, бр’ тако… Ја ‘оћу да ги узмем на „Бесу“… Беса, бре, комите!.. Ево моја глава, да ће да ве чувам… Тако ми очи… беса!“
Четници посредују и умирују Јована и Ристу, и, после неколико минута, договора, примају „бесу“ и одлучују да иду у Љамину кулу.
Јован и Риста, незадовољни иду својим кућама, а четници у Љамину кулу.
Јован ми је доцније причао, да он није имао намеру да их уводи у своју кућу, него само да их одвоји од арнауташа, изведе из села, покаже згодан пролаз и на тај начин да их спасе.
„Ама, Лаза — вели Јован — мислеја ће узме на врат све нас Срби ако пође с’ нас, па учинија овако… Лаза, добро дете, и вероваја у туј пусту „бесу“… Море, по добро беше да потесмо код „Св. Ане“ да се бијемо!.. Комите би се спасили!.. Еј, еј!.. Ама’ кој’ да мисли у тој време?!!…“
Гласници су одмах по доласку чете у село, отишли у Ораховац, који је и онда био среско место, и јавили и властима и народу шта се догађа у њиховом селу. Одмах је и Призрен извештен. Из Ораховца је ишла у Велику Хочу једна гомила башибозука, а из Призрена једна чета војника са једним јузбашом*) на челу.
Љамина кула, као и свака арнаутска кула: доле штала, горе соба за госте, т.зв. одаја. Са улице се прво улази у двориште, потом у шталу и, степеницама, у собу. Када су четници ушли у кулу, већ је био мрак. Лампа је упаљена, а одмах затим и софра постављена. На софри: хлеба, сира и мућенице. Четници поседали око софре, али се не одвајају од својих карабина који су им преко прекрштених ногу.
Још нису ни почели да вечерају како треба, а у собу улазе неколико наоружаних башибозука из Ораховца. Четници скачу и питају их, шта траже. Они одговарају, да су дошли да их виде и да питају, који су и куда иду. Војвода Лазар упознаје Сиљу Муља Абазовића и обраћа му се:
„Е, аџа Сиљо, ти ли си?“
„А чије си, бре, дете ти, што ме познаваш?“ пита Сиља.
„Крсте Цвејића“ одговара војвода Лазар.
„Ааа… Ти ли си, бре, Лазо… бре, дете!.. Еј! еј!“ уздахну Сиља, прилази Лазару, рукује се и полугласно додаје: „Сте сардисани… Вражници, много ги има, за… ја би ве извука… ама, не може… не може, тако ми вере!.. Не може!“ Изговарајући последње речи, Сиља, погнуте главе, излази из собе, а за њиме и Љама.
За то време остали четници објашњавају, да су путници и да имају пасоше и траже од присутних, да их оставе да вечерају и да се одмарају од дугог пута.
У собу улази јузбаша, те Лазар није могао да извести четнике о томе, да му је Сиља казао да су опкољени.
Он прича:
Чим је пао, и ако је био при свести, није хтео да се мрдне, да не би четници осетили, да је жив. Један је од четника прискочио вратима и затворио их.
Палба је била к’о у паклу. Метци су падали кроз прозор, а највише су долазили из штале кроз под. Када су четници осетили да се пуца кроз под, и они су окренули паљбу кроз под, у шталу. То је учинило да су се нападачи извукли из штале, а неки од четника — јер су неки већ били погинули (услед мрака није видео, колико је било у томе моменту мртвих, а колико живих. Преда су жива била свега тројица), — мало умирили и почели да разговарају, избацујући по један метак кроз прозор. На овога разговора сазнало се, да је Лазар био рањен у руку, а Коњушки у ногу, и да су и остали четници, који су погинули, прво рањени у ноге, па, приковани за под, дочекивани плотунима кроз под и изрешетани.
Војвода Лазар је за време целе борбе говорио четницима: „Држ’те се, браћо!… Ах, издајице!… Удрите издајице!“ Саватије, пак, када се је ватра мало утишала услед тога што су се нападачи извукли из штале, предложио је: „Лазо, да изађемо, па куд пукло, да пукло!“
„Хоћемо, — одговорио је Лазар, — само треба видети да ли су изашли и из дворишта па…“ Али у томе одјекну плотун из штале и понова су се плотуни ређали из штале, кроз таван.
Џемалија није смео више да чека, него је дохватио карабин једнога од четника, који је пао баш поред њега, придигао се, отворио врата, лупнуо их за собом и отрљао низ степенице.
Џемалија је сутрадан дао карабин Благоју Делићу из Ораховца и рекао му: „Српску пушку ти, Србин да носиш!“ Благоје није смео да га прими тога дана, али га је примио после неколико дана када су престале репресалије, изазване овим догађајем.
Таман је почело да свиће нападачи напустише и шталу и двориште и изиђоше на улицу, па се онда распоредише у побочне улице и — чекаху.
Одједаред из куле похуља дим, а одмах затим, дим и пламен. Кула је горела! Нападачи су унели сламу у сено у шталу и запалили га, а сада седе!
Није прошло ни неколико минута, а на зиду, на коме се је наслањао на саму кулу појави се — војвода Лазар.
У мешавини од дима, ватре и првих сунчаних зракова, стајао је војвода Лазар са карабином у руци на кули, као какав кип на своме високом постољу. Лева рука му је била повезана белом марамом. Дакле, рањен!
„Гле, нема их!… Пази ти њих… посакривали се!… Што не пуцате? А!… а, ви нас хоћете живе?!.. Ха! Ха! Ха!“ — смејао се војвода Лазар и почео одлучним корацима да силази низа степенице. За њим скупа Саватије… Ниједан пуцањ да се чује… Лазар скаче са зида на улицу… Први плотун… Лазар трчи, да нађе заклона. Саватије пуца у једну споредну улицу, скида лобању једноме башибозлуку и скаче са зида у улицу… Још три плотуна и два тела непомично лежу у једном уличком јарку. То су тела војводе Лазара и Саватија.
За сво ово време, по селу су скупљани Срби, прваци, и доведени у једну побочну улицу. Међу њима су били: Цветко Поповић, свештеник), Станко Лукић, Јован Маниташевић, Лазар и Риста Михајловићи, Лука Маниташевић и многи други угледни прваци и добри домаћини.
Када су убијени војвода Лазар и Саватије, ови су прваци доведени до куле, која је сва већ била у пламену. „Ете ви, погани — Срби, ваше комите! Они горив, а и ви ћете да горите с’с њи’!“ говораху им башибозлуци. „Ако де, ако… ће изгоримо па ништо!… Сила Бога не моли!… „Фанда“ ће изгори, ама „Фандино“ дете ће остане, па ће да бидне за вас други „Фанда“, ако Бог и Св. Лука даде“ вели им Јован Маниташевић зв. „Фанда“.
Цветко Поповић, свештеник или како га народ из милоште зваше „Поп Цека“, вели им:
„Е, голема работа!… Ће изгоримо, па ништо!… Чељад неће се затре за нас!… А вас? Бог ће ве убије што утепасте ове јабанџије!“
Један официр се је умешао, те је ову групу спасао од малтретирања, а може бити и од спаљивања.
Истога дана, 25. маја, лешеви војводе Лазара и Саватија, пренесени су у Призрен а лешеви осталих четника, извучени су из куле и сахрањени поред црквишта Св. Илије.
26. маја породица војводе Лазара стигла је у Призрен без икаквих узнемиравања захваљујући неколицини својих пријатеља – Арнаутина – а нарочито једном Французу, инструктору у турској војсци, који је ово учинио да се породица сачува од напада башибозука, а у исто време да би спречио погром хришћанског живља, одредио је једну стражу, са седиштем у Великој Хочи, која је добила задатак да по сваку цену спречава нападе на тамошњи живаљ.
27. маја у Призренском Ућумату (начелству) изложена су тела војводе Лазара и Саватија, и позвата је мајка војводе Лазара, Јованка, да каже, да ли јој је ту син Лазар.
Јованка, са каквим болом у души и са каквим потресом у целом свом бићу, прилази ковчезима. Гледа једно, гледа друго тело. Око не трепће. Ниједан дрхтај, ни једне сузе… Прибира се исправља и звонким гласом изговара: „Неје мој син!“
Пуштају је да оде. и кроз улице Јованка је ишла подигнуте главе све до прага једне куће у српској махали, у којој је становао један њен рођак. Ту је клонула, пала и почела да нариче.
„Мајка паде, тихим гласом цвили:
Дете моје, сузом не рошено,
Мој Лазаре, цвеће покошено,
Твојој мајци греси прости били:
Не одрече мајка себе ради,
Већ рад своје миле унучади
Да узлете на јуначки крили,
И рад нашег села питомога
И народа и твога и свога…“
пева кнез Иво Војновић у ,,Лазаревом Васкрсењу”.
Љама Укин је, после два месеца, понова подигао кулу. Маја 1906. године дешава се чудо: Бог кажњава издајство!
Те године био сам у четвртом разреду основне школе у Великој Хочи. Учитељ је био Предраг Ђурђевић, сада учитељ у Призрену.
Освануо је 25. мај, дан туробан и суморан. Над селом се наднели облаци, као да хоће да га прогутају. Идемо у школу. Не заустављамо се у дворишту, него идемо право у учионицу. У учионици мрак, да се једва распознају слова. Учитељ улази и вели: „Децо, одмах кући, јер видите какво је време!“ Излазимо у ходник, али… одједаред: пљусак као из кабла. Муње почеше да пресецају накострешене и тмурне облаке. Грмљавина к’о у паклу!… Понова уђосмо у учионицу, да би се склонили од пљуска. Учитељ ћути, ми ћутимо! Гледамо кроз прозор игру муња и облака…
Једна муња, као змија, пређе поред прозора, чу се јака детонација… Затворисмо очи и задрхтасмо… Негде близу паде гром… рече учитељ и скочи до прозора, још мало чекања и… на Љаминој кули појавише се први облаци дима… Учитељ саопшти: „Гром је пао на Љамину кулу. Ето видите, како Бог кажњава издајство!.. Може бити је и њега убио!“
„Дај Боже!“ одговорисмо сви у глас.
Одмах затим пљусак престаде, те изађосмо у двориште, где сазнадосмо, да је гром убио једну Љамину снаху, која се у тога момента једина налазила у кули.
Кула је изгорела, и више није подизана.
1912. год. када су наши четници ушли у Велику Хочу, тражили су старога лисца Мурсеља, који је опет покушао да лаже, али му није помогло. Стрељан је у једном јарку изван села. Љамина породица је скоро сва угашена.
Али — и гробови наших четника су напуштени. Сељаци, пролазећи поред гробља, не пропусте да се прекрсте, а сељанке не пропусте ни задушнице ни који благ дан, а да не упале по коју воштаницу на гробљу, или да не поделе што је Бог дао за њихове душе, али — све ово мислим није довољно.
С. Н. Ђурђевић
Напомена приређивача:
Војвода Лазар и остали четници ни у ком случају нису заборављени. Њихови посмртни остаци су пренети у спомен-кулу Лазара Кујунџића, која је освештана 1936. године, и ту сахрањени. Спомен-кулу је освештао епископ рашко-призренски у присуству бројних државних званичника, али и сина и кћерке Лазара Кујунџића и двојице браће Саватија Милошевића, и мноштва људи.
И после више од једног века од њихове погибије, у Великој Хочи, на њиховим гробовима, служи се помен. Тако, 25. маја 2023. године, свештеник Милан Стојковић пише:
,,Данас смо служили помен Лазару и његовим саборцима: Саватију, Жики, Крсти, Таси, Станиши, у кули ,,Лазара Кујунџића”, где почивају њихови земни остаци.”
Песник Милан Ракић, као тадашњи службеник српског конзулата у Приштини пише у свом извештају од 12. јуна 1905. да је кућу у којој су се нашла седморица четника опколило 1500 Арнаута ,,и нешто војске”.
Новац за оснивање његове четничке чете Лазару Кујунџићу је дала наша чувена сликарка, Надежда Петровић.
Надежда му, из Призрена, где је боравила као добровољна болничарка, лечећи наше војнике, пише:
“Ја, ево овде, у твоме суседству, војводо Лазаре, према твојој хумци у Хочи, седим у твоме Призрену где ме је ослободилачки рат довео, и негујем јуначке и витешке рањенике, ослободиоце и победиоце. И са прозора мојих болничких соба често посматрам твоју хумку која још и сад тамо стоји као царски престо. Осам година је како ти тамо лежиш чувајући Душанов Призрен. И сачувао си га, и предао га народу своме слободна. Сада, отуда, са својега окомка ти видиш, на оној зеленој ливади, двеста-триста закрштених паралелних хумки крај Бистрице, на чијим сам белим крстовима сама црнилом исписала њихова имена и суђени смртни час. У тим хумкама леже борци и витезови из Србије, крила поломљених у Љуми, у Миридитима и Дукађину. Ту се одмарају, као и ти, славни осветници твоји и твојих другова за вашу мученичку и часну јуначку смрт.
Ти ниси мртав, Лазаре…”
Од мноштва примера кршења бесе, погибија Лазара Кујунџића и његове чете је један од најпознатијих.
,,Беса је најзнатнија црта карактера арнаутског. Појам речи беса не да се превести, она би била најближа речима завет, вера, тврда вера или часна реч. … Беса коју је један из племена дао обавеза је за цело племе. Бесу може дати и жена, као и човек и она има исти значај. Покварити бесу, срамота је за цело племе у коме се то деси; ако ко у племену да бесу па је проигра и поквари, племе га суди,” пише Бранислав Нушић у путопису ,,Са Косова на сиње море”.
Пример Љаме Укина, али и мноштво других примера, показују да је ово што Нушић пише о беси, и оно што се о њој често може чути, идеализована представа, теорија, која се често не поклапа са стварношћу. Уосталом, то потврђује и Нушић који на истом месту каже да се беса ,,умногоме губи, проиграли су је арнауташи”.
ТЕОДУЛИЈА 